ANALIZA, MILORADOVIĆ: Rijaliti u Vašingtonu

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Rijaliti u Vašingtonu

Foto: AP


Donald Tramp nije izašao iz lika u koji se uživeo kao voditelj kultnog rijalitija „Šegrt”. Zato otpušta nepredvidljivo i bez većeg obrazloženja, ali Bela kuća i Kapitol Hil nisu TV šou

Kada je Donald Tramp izabran za predsednika SAD, napisala sam da bi on mogao da preraste u novog Ruzvelta ili da ostane zapamćen kao Ludi Šeširdžija iz „Alise u zemlji čuda” Luisa Kerola. Ni pola godine kasnije, tas je prevagnuo u korist (ili na štetu) ovog drugog. Povod? Uh, povoda ima sijaset. Međutim, najnoviji i najupečatljiviji je njegova smena direktora FBI Džejmsa Komija.

Džejms Komi, barem ako pitate medije u SAD, naklonjene Demokratskoj stranci, a to su svi vodeći mediji osim „Foks njuza”, oteo je Hilari Klinton iz ruku predsednički mandat, i to samo par dana pred izbore. Naime, direktor Federalnog istražnog biroa je, tik pred glasanje za najmoćniji posao na svetu (ničim izazvan?), saopštio da su njegovi agenti otkrili nove elemente u istrazi privatnog servera Hilari Klinton iz vremena dok je bila državni sekretar, dakle iz prvog Obaminog mandata. U prilično nebulozno sročenom pismu Kongresu, Komi je tada nagovestio da bi moglo da bude nečeg inkriminišućeg u prepisci Hilari i njene savetnice, u to vreme supruge kongresmena Antonija Vinera, s kojim je delila računar. Viner je otišao u političku penziju sa etiketom pedofila i egzibicioniste jer mu je hobi bio da fotografije svog polnog organa šalje kome stigne, pa i maloletnicama, što je, naravno, krivično delo. Međutim, ni pola godine kasnije FBI ništa novo nije saopštio o istrazi prepiske dveju žena. Dakle, nedvosmisleno je da je Komi, namerno ili ne, i te kako pomogao Donaldu Trampu da uđe u Belu kuću.

Zato otpuštanje Komija deluje neverovatno. Da stvar bude bizarnija, Tramp je kao razlog za otpuštanje naveo upravo u najmanju ruku nespretno vođenje istrage o Hilarinim imejlovima, bili oni vezani za istragu Vinera ili imejlove šefa njene kampanje Džona Podeste koje je „Vikiliks” učinio dostupnima javnosti. Viteški potez, rekli bi Trampovi pobornici. Da nije reč ni o kakvom viteštvu prema protivkandidatkinji, potvrdio je sam predsednik Tramp. U intervjuu sa slavnim voditeljem Lesterom Holtom, magnat u predsedničkom ruhu izlajao se da je pravi razlog otpuštanja Komija istraga FBI o vezama njegovog izbornog štaba i Rusije. Inače, ovim problemom se bavi i Kongres već mesecima. Sve istrage kreću se brzinom puža koji boluje od straha od otvorenog prostora. No, da li je Komi jedini za to kriv?

Verovatno će i o tome biti pokrenuta neka buduća mamutska istraga. U međuvremenu, Tramp je medijima, s kojima mesecima ratuje, ovim potezom dao skoro nepresušni arsenal informacione municije. Naravno, pomenuti mediji ne ustežu se da je obilato koriste. U mejnstrimu usamljeni „Foks njuz” ubija se da Komijevo otpuštanje opravda. Upravo preko tog medija oglasio se i Denis Kučinić, politički komentator, a nekada član Predstavničkog doma Kongresa iz redova Demokratske stranke, pa čak i jedan od takmaca za kandidata na predsedničkim izborima 2004. i 2008. godine. Kučinić zdravorazumski pita zašto članovi Kongresa ne traže radne liste agenata FBI koji su se bavili ili se i dalje bave Hilarigejtom i vezama Trampovog izbornog štaba s Kremljom. Tako bi se, smatra on, najlakše utvrdilo ko se i koliko bavio tim problemima. Kučinić, takođe, pominje ono što mediji naklonjeni njegovoj stranci prećutkuju, a to je da Džejms Komi svakako treba da leti zato što je svoj istražni biro umešao u politiku, i to do guše. No, jedna lasta ne čini proleće. Kučinić je svakako ostao hladne glave u ovom sveopštem galimatijasu, ali on je jedan od retkih takvih primera u oštro podeljenoj Americi.

Medijska oluja

Najnovija ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da građani čuju samo ono što žele. Dve trećine birača Republikanske stranke prosto su odlučile da ignorišu sve što je Tramp rekao Holtu. Oni i dalje veruju da je Komi otpušten samo zbog Hilarigejta. I pored sve medijske buke, većina članova Republikanske i dve trećine Demokratske stranke potpuno su polarizovani povodom Trampovog poteza. Kada je reč o svim građanima, stvari stoje kompleksnije. Naime, 29 odsto podržava predsednikovu odluku, 38 procenata joj se protivi. Dakle, nema većinskog mišljenja. Dok medijska oluja besni, građani stoje u samom njenom centru, gde je potpuna tišina. Njihovo većinsko mišljenje je i najracionalnije. Skoro četiri od pet Amerikanaca smatraju da se eventualne veze Trampa i Kremlja moraju dati u ruke nezavisnom posebnom tužiocu. Ovakav stav deli i više od dve trećine republikanskih glasača.

Svaka greška nepredvidljivog predsednika za demokrate predstavlja još jedan korak ka krajnjem cilju – opozivu Donalda Trampa

U čemu je onda problem? Zašto se najnoviji skandal ne reši na pravno najsolidniji način? Suština problema s dosadašnjim mandatom Donalda Trampa nije ni u tome što nikada nije bio deo američke predsedničke elite. Nisu bili ni mnogi predsednici pre njega pa su opstali. Nije ni u tome što je njegov ulazak u Belu kuću bio kontroverzan. Problem je u tome što najmoćniji čovek na svetu nije izašao iz lika u koji se uživeo kao voditelj kultnog rijalitija „Šegrt”. U rijalitiju je drama neophodna da bi se publika držala prikovana za ekran. Zato se otpušta nepredvidljivo i bez većeg obrazloženja. Bela kuća i Kapitol Hil nisu rijaliti. Nepredvidljivo ponašanje mora da bude opravdano i argumentovano. Trampovi potezi to nisu. Možda on zna nešto što mi ne znamo i možda su njegove odluke suvo zlato, ali transparentnost ove administracije je skoro ravna nuli, tako da mi ne možemo da znamo gde je istina. „Moć leži tamo gde ljudi veruju da leži”, kaže u kultnom serijalu knjiga Džordža R. R. Martina „Pesma o ledu i vatri” njegov mudar politički manipulator evnuh Varis. I tako i jeste. Ako predsednik Sjedinjenih Država otpušta i zapošljava kao u rijalitiju, kakav to signal šalje svetu, a naročito partnerima i saveznicima Vašingtona?

Zamislite firmu, ali pravu, a ne onu s televizije, u kojoj se direktor ovako ponaša. Koji investitor bi uložio u nju? Ne verujem da bi se u takav rizik upustili ni najveći berzanski špekulanti. Rezultat bi bio obrušavanje akcija te firme na berzi, i to je upravo ono čega se plaši američka elita. Nepredvidljivi predsednik izaziva podozrenje među saveznicima, a samim tim slabi američku geostratešku poziciju. Da ne pominjem mogućnost slabljenja dolara, što jeste dobro za izvoz, ali ne u trenutku kada je cela svetska ekonomija na klimavim nogama, a dolar je pre skoro pola veka zamenio zlatnu podlogu. Zaključak je da je ulog postao preveliki.

Scenario za opoziv

Demokratska stranka i njeni sledbenici reći će vam da je to bilo očigledno i pre izbora. Zato svaka greška nepredvidljivog predsednika za njih predstavlja još jedan značajan korak ka njihovom krajnjem cilju – opozivu Donalda Trampa. Ako čitate autorske komentare u medijima naklonjenim demokratama, steći ćete utisak da je opoziv izvestan. Istina je malo drugačija. Opoziv je dug i komplikovan proces. U kojoj meri, videli smo na slučaju Bila Klintona. I na kraju, posle sve halabuke, postupak nije dobio podršku u Senatu. Ričard Nikson, čiji je opoziv bio više nego izvestan zbog afere „Votergejt” (po kojoj sve sledeće nose sufiks „gejt”), sam je podneo ostavku kako bi izbegao „toplog zeca” oba doma Kongresa koji bi trajao mesecima. U slučaju Trampa, demokrate se nadaju baš tom scenariju. Ne treba biti psiholog pa znati da je malo verovatno da ličnost s toliko velikim egom kakav je Tramp do sada pokazao pristane da tek tako podnese ostavku. Komijevo otpuštanje jeste kontroverzno. Ništa manje problematičan nije ni tvit američkog predsednika kojim mu na posredan način preti da ne izlazi u javnost s detaljima sastanka tokom kojeg je dobio nogu. Tramp preti snimcima tog razgovora. Ako postoje, a to nije jasno iz Trampovog tvita, Kongres ima pravo da ih vidi i čuje. To su odmah zatražile demokrate. Da li će i dobiti to što su tražile, teško je reći. Iza Trampa i dalje čvrsto stoje lideri Republikanske stranke u Kongresu – Mič Mekonel i Pol Rajan.

Međutim, na marginama Republikanske stranke dolazi do osipanja. Doduše, takvi slučajevi se i dalje mogu nabrojati na prste, ali ih ima. Za razliku od medija, kongresmeni i senatori ljute se na Trampa iz potpuno drugog razloga. Prosto, on im otežava ionako složen posao donošenja zakona. Prioriteti su im usvajanje budžeta i republikanska verzija Obaminog projekta zdravstvene zaštite za siromašne („Obamakera”). To ide veoma klimavo. Para za čuveni zid prema Meksiku nema. S druge strane, Tramp ne da pare za borbu protiv trgovine opijatima i njihove distribucije, čime je iznervirao margine svoje stranke. Neki od njih kunu se da će zaustaviti predsednika u njegovim namerama da se povuče iz Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), čedu Bila Klintona, koji je Tramp još u kampanji najavljivao da će poništiti. Možda su ovakvi republikanci retki, ali nepredvidljivi potezi predsednika mogli bi da povećaju njihov broj. Tako bi demokrate dobile većinu za sopstvenu politiku. I oni vredno na tome rade kao i svaka opozicija. To bi u praksi značilo potpuni sunovrat svih Trampovih obećanja, a time i pad njegove ionako labave podrške građana na crtu ispod koje razlozi za mandat prestaju da postoje. Ni ovaj Rubikon još nije pređen. Međutim, Rubikon se krije iza ćoška.

Lavrovgejt pred Kongresom

Rubikon je, očekivano, Rusija, ali ne ona iz priče o predizbornoj kampanji. Naime, Donald Tramp i njegov državni sekretar Reks Tilerson ugostili su prošle nedelje ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova i ambasadora Moskve u Vašingtonu Sergeja Kisljaka. Tema broj jedan bila je Sirija i borba protiv Islamske države. „Vašington post” je potom objavio da je američki predsednik ruskoj strani tom prilikom odao obaveštajne tajne. Mediji navode da je Tramp time narušio sporazum „Pet očiju” – pakt o sakupljanju i deljenju obaveštajnih podataka između pet anglofonskih saveznika: SAD, Velike Britanije, Australije, Novog Zelanda i Kanade koji datira iz vremena kada su se još pušile ruševine kuća razorenih u Drugom svetskom ratu. Kasnije su se pojavili izveštaji da podaci potiču od Izraela, koji nije dao dozvolu da se podaci dele s trećom stranom. Bela kuća ništa ne komentariše, ali i ne demantuje. Tramp opet tvituje i mrsi konce sopstvenom predstavniku za štampu Šonu Spajseru. Predsednik tvrdi da je njegovo „apsolutno pravo” da s ruskim šefom diplomatije razgovara o poverljivim podacima vezanim za terorizam i bezbednost letenja. Pravno gledano, on to pravo ima. Stanovnik Bele kuće može sa svakog podatka da skine etiketu „poverljivo”. Praktično, deljenje osetljivih podataka s državom koja nije saveznica SAD nije nešto što će obradovati obaveštajce iz savezničkih zemalja. Da se vratim na slučaj onog preduzeća kojim upravlja direktor iz rijalitija: ako nema poverenja, vrednost akcija pada.
Demokrate, očekivano, nisu časile ni časa da se obruše na šefa države. Vođa te stranke u Senatu Čak Šumaher poziva Belu kuću da objavi transkript tog razgovora. Time bi, doduše, obaveštajna tajna prestala to da bude. Međutim, obaveštajni komitet Senata takođe traži stenogram. Doduše, videće ga iza zatvorenih vrata, a čuće i pun izveštaj direktora CIA Majka Pompea o toku razgovora s Lavrovom. Dakle, afera oko otpuštanja Komija još nije ni doživela svoj puni rasplet, a Lavrovgejt joj je već preoteo ekskluzivnost. U prevodu na jezik administracije u Vašingtonu, umesto da se bave svojim svakodnevnim poslovima, moraju da se bave skandalima, koji se smenjuju kao na traci.
Ako se ovakav trend nastavi, američko zakonodavstvo neće moći da se pomakne s mrtve tačke. Najviše će zbog toga trpeti građani. I tada će Rubikon biti pređen. I šta onda? Uzmimo da proces opoziva Donalda Trampa bude pokrenut. Uzmimo da uspe. Od prve do druge rečenice ovog teksta, u realnosti će proći meseci skoro potpune paralize Vašingtona. Neće trpeti samo građani SAD. Štedra američka pomoć u svim delovima sveta biće usporena, kao i sijaset projekata humanitarne prirode. Ni rat protiv terorizma neće moći da dobije zamajac. To bi moglo da se uporedi sa stečajnim postupkom onog preduzeća iz naše priče. Smena direktora iz rijalitija dala bi upravljačku palicu u ruke stečajnog direktora. Po američkom zakonu, to bi bio potpredsednik Majk Pens. Na radost Kongresa, posao bi mogao da se nastavi jer Pens kao bivši član Predstavničkog doma iz Indijane zna kako ta institucija funkcioniše. Međutim, posao koji bi se nastavio bio bi politika Republikanske stranke. Zato bi opoziv Donalda Trampa za Demokratsku stranku, na kraju krajeva, bio Pirova pobeda. Doduše, demokrate bi najverovatnije ubrale plodove svog opozicionog rada na sledećim izborima. I to s kamatom. Zato je lopta u republikanskom dvorištu. Oni drže u svojim rukama odgovor na pitanje da li se može očekivati opoziv aktuelnog predsednika. I dok tas po tas daje prevagu naopakoj realnosti Ludog Šeširdžije, republikanci stoje pred dilemom: ko uzme – kajaće se, ko ne uzme – kajaće se. Do sledećeg Trampovog tvita.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar