U borbu se, bilo da je reč o oružanoj ili diplomatskoj, ne ide bez saveznika, staro je pravilo. U svojevrsnom diplomatskom „Kosovskom boju“ Srbija ima neke moćne saveznike, poput Rusije i Kine na istoku, ali i neke manje, koji su značajni zbog toga što politički pripadaju zapadnom svetu koji je većinski podržao samostalnost Prištine.
Jedan od tih saveznika je i Grčka, koja se, međutim, u poslednje vreme nalazi pod prilično velikim pritiskom, pre svega Amerike, ali i Brisela, da promeni svoj stav i prizna Kosovo kao nezavisnu državu.
Raspoloženje grčkog naroda je takvo da su, kako za „Ekspres“ tvrdi iskusni diplomata koji već godinama živi u Atini, apsolutno protiv toga da Grčka prizna Kosovo.
„Upravo zbog toga je čitava ova stvar sa pritiscima koje Atina trpi po tom pitanju provučena ispod žita, i nije joj se posvećivalo previše pažnje“, kaže ovaj diplomata, koji iz protokolarnih razloga ne može da govori pod imenom.
On, međutim, apostrofira još jedan bitan faktor koji se protivi priznavanju „nezavisnog Kosova“, a to je Grčka pravoslavna crkva. To je, svakako, važno ako se u obzir uzme činjenica da je Grčka crkva praktično integralni deo države, da je njen status regulisan i Ustavom Grčke, da su sveštenici državni službenici...
O tome koliki je značaj crkve u grčkom društvu svedoči i to da učenici u grčkim školama i dalje započinju svoj dan molitvom i nastavljaju da uče religiju tokom svog 12-godišnjeg obrazovanja.
Grčki sudovi imaju ikonu koja visi iznad fotelje sudije, a neke javne službe imaju formulare u koje je potrebno upisati veroispovest, uprkos tome što je to nezakonito.
Čak i na najvišem političkom nivou, svaka nova grčka vlada pozivala je najviše sveštenstvo da osvešta ceremoniju saziva vlade.
Pitanje je sada kako to iskoristiti, odnosno da li je moguće da Srpska pravoslavna crkva iskoristi svoje kontakte i uticaj koji ima u Grčkoj pravoslavnoj crkvi da se na pritisak Vašingtona i Brisela na grčke vlasti odgovori „kontrapritiskom“ koji bi došao sa strane crkve.
„Kada je reč o grčkim institucijama, crkva je sigurno najveći saveznik Srbije jer su apsolutno protiv bilo kakvog približavanja između Atine i Prištine“, tvrdi sagovornik „Ekspresa“, ocenjujući da je baš zbog toga Grčka crkva dobro polje za delovanje.
Prema njegovim ocenama, potencijal da se preko crkve izvrši pritisak na grčku vladu postoji i, kako kaže, veruje da određenih kontakata između dve crkve u tom smislu i ima. Baš kao što je siguran da u tom smeru, ali suptilnije, rade i u srpskoj ambasadi u Atini, čije je osoblje u redovnom kontaktu sa predstavnicima Grčke pravoslavne crkve.
Situaciju, doduše, malo komplikuje svojevrsni raskol koji postoji u svepravoslavnom svetu, a koji je izazvan odlukom Vaseljenske patrijaršije, pod čijim je uticajem i Grčka pravoslavna crkva, da prizna autokefalnost pravoslavne crkve u Ukrajini.
Tome se, naravno, oštro usprotivila Ruska pravoslavna crkva, koja je, reklo bi se tradicionalno, glavni saveznik SPC, koja se tako našla „između dve vatre“, s obzirom na to da je njen cilj da održi dobre odnose i sa jednom i sa drugom stranom.
Srpska pravoslavna crkva prva se, doduše i jedina, otvoreno stavila na stranu Ruske pravoslavne crkve u ovom sporu koji deli globalnu pravoslavnu zajednicu, ali je isto tako zauzela i principijelan stav po pitanju priznavanja ukrajinske crkve, kojem suštinski nijedna od strana nije imala šta da zameri.
Srpska pravoslavna crkva, naime, očekuje da se ovo pitanje razreši na svepravoslavnom saboru, na organu koji bi uključio sve pravoslavne crkve. Sa druge strane, za razliku od Ruske crkve, SPC nije prekinula veze sa vaseljenskom patrijaršijom u Carigradu.
Bitnu ulogu, kada je reč o obezbeđivanju podrške Grčke pravoslavne crkve, mogli bi da imaju i lični kontakti srpskih vladika koji su, listom, školovani u Grčkoj, gde su ostvarili dobre odnose sa tamošnjim crkvenim zvaničnicima.
„Nadam se da bi Porfirije, kao vrsni diplomata, tu nešto mogao da učini. Uostalom, i svi naši episkopi su školovani u Grčkoj, ali to se onda sve svodi na lične kontakte, koji su naravno u politici i diplomatiji veoma važni“, kaže za „Ekspres“ Dušan Proroković sa Fakulteta za diplomatiju i bezbednost, izražavajući ipak blagu skepsu prema dometima koje bi ovakav uticaj mogao da ima.
Sličnog je mišljenja i verski analitičar Draško Đenović, koji ocenjuje da su jedno lični kontakti, a drugo politika crkve.
„Možete vi poznavati 50–100 prota, ali crkvena politika je nešto drugo“, kaže Đenović.
A pod službenom politikom crkve on u ovom slučaju misli upravo na već pomenute razlike koje između dve crkve postoje po pitanju Ukrajine.
„Plašim se da zbog toga SPC malo može da doprinese u ovom slučaju svojim kontaktima sa Grčkom crkvom. Ne znam koliki je njen stvarni uticaj“, dodaje Đenović.
Njegovo mišljenje u pogledu potencijala za delovanje donekle deli i Proroković, ističući da je u Grčkoj crkvi veliki uticaj vaseljenskog patrijarha koji imenuje deo ljudi sa pravom glasa.
„Ipak, ni u Grčkoj crkvi nisu jedinstveni po pitanju Ukrajine. Zato oni sada gledaju pre svega kako da reše svoje unutrašnje probleme, a Kosovo im i nije u fokusu“, kaže Proroković.
Ističe, međutim, kako u Grčkoj na Albance gledaju kao na saveznike njihovog „arhineprijatelja“ Turske, kao i da su stali na stranu SPC u crkvenom sporu koji postoji u Severnoj Makedoniji.
„Ako znamo da je Ciprasova vlada pala posle Prespanskog sporazuma kojim je rešen spor između Skoplja i Atine, mogu samo da zamislim šta bi se dogodilo u slučaju ako bi Grčka priznala tu lažnu državu Kosovo“, kaže Proroković.
Da bi tako nešto sasvim sigurno izazvalo burne reakcije uveren je i Diogenis Valvanidis, predsednik „Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta“, nevladine organizacije sa sedištem u Beogradu.
„Kao prvo, reč je o par ekselans političkom pitanju, koje zahteva veliku pažnju i duboku analizu. Sa jedne strane, Grčka je stupila u NATO 18. februara 1952. godine, a u EU 1. januara 1981, dok sa druge strane ima veliki problem sa Kiprom, posebno u kontekstu eventualnog priznanja tzv. nezavisnosti Kosova.
I pored ubeđenja da se Atina nalazi pod ogromnim pritiskom Vašingtona i Brisela, pogotovo posle najteže ekonomske krize u istoriji zemlje, Grčka i Srbija imaju višedecenijsku tradiciju prijateljskih, rekao bih bratskih odnosa. Obe zemlje su promotori rešavanja svih konfliktnih situacija mirnim putem, pogotovo kada je reč o regionu. Predsednik Vučić je u pravu kada je rekao da je Atina učinila ’značajan korak’ podizanjem nivoa saradnje sa Prištinom. Da, ali je potreban i onaj najosetljiviji i najteži da se učini. Vlada u Atini svesna je da bi u tom slučaju naišla na ogroman revolt nacije koja je poznata po eksplozivnosti u iskazivanju revolta i negodovanja. Isto tako, veoma važan činilac u grčkom životu je Grčka pravoslavna crkva, koja bi ovakav potez ocenila kao akt izdaje – poznat kao ’poljubac Jude’. Moramo uzeti u obzir i činjenicu da srpska Patrijaršija i Atinska arhiepiskopija neguju viševekovne sestrinske odnose. Cenim da takvu buru protesta u samoj Grčkoj vlada Kirijakosa Micotakisa ne bi dugo preživela.
Takođe, to bi dovelo do zahlađenja bilateralnih odnosa sa Srbijom i bilo bi potrebno puno vremena i napornog diplomatskog rada da se vrate do nivoa tolerantnosti. Nikada nemojmo smetnuti s uma da Grčka pravoslavna crkva ima izuzetno značajan uticaj u političkom i društvenom životu zemlje. Moje je mišljenje da je njen stav neupitan kada govorimo o ovako značajnom pitanju“, kaže Valvanidis, uz ogradu da ovo priča u svoje ime, jer kao predsednik Centra koji je aktivno posvećen zaštiti hrišćanstva, „koje je danas ugroženo više nego ikada pre u svojoj dugoj istoriji“, ne može iznositi političke stavove.
Grčke vlasti uveravaju da od priznanja Kosova neće biti ništa. Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas izjavio je prilikom poste Kosovu početkom juna da njegova zemlja u potpunosti podržava dijalog Beograda i Prištine i ohrabruje obe strane da intenziviraju dijalog kako bi došlo do održivog rešenja. Dodao je i da je svrha posete Prištini unapređenje ekonomske saradnje, te da u tom kontekstu treba gledati i kancelariju za interese Prištine u Atini.
„Dozvolite mi da izrazim našu želju da unapredimo ekonomske odnose i to je razlog zbog kojeg sam u pratnji zamenika ministra zaduženog za međunarodne ekonomske i trgovinske odnose. Nadamo se da će to biti srž naših budućih odnosa. Postoji nekoliko oblasti u kojima može da dođe do značajnog unapređivanja odnosa i saradnje. Pre svega mislim na infrastrukturu, poljoprivredu i kulturu, ali takođe i na veliki prostor za saradnju na polju energetike i gasifikacije energetskih izvora. Verujemo da čitav Zapadni Balkan treba da bude povezan na transjadranski cevovod“, naveo je Dendijas i dodao da je Grčka dosledna stavu da ceo Zapadni Balkan bude integrisan u EU.
Na to je kosovska ministarka spoljnih poslova Donika Grvala Švarc uzvratila da je „nezavisnost Kosova nepromenljiva činjenica i treba je prihvatiti što je pre moguće“, dok je iz kabineta kosovske predsednice Vljose Osmani saopšteno da su odnosi Atine i Prištine dobri i da će „priznanje Kosova od strane Grčke još više produbiti bilateralne odnose“.
Pritisci na Grčku da promeni stav o „kosovskoj stvari“, prema rečima Dušana Prorokovića, traju već dugo. Atina im za sada odoleva, ali je, kako kaže, pitanje hoće li doći do promene u grčkom stavu.
„Grčka nije priznala lažnu državu ’Kosovo’. To Srbija ne sme zaboraviti! Uveravanja su da to neće učiniti ni ubuduće. Mada je razmirica na relaciji Beograd–Atina bilo i u julu 2015. godine. Pomalo indukovanih zbog loše sročenih pa još gore prenesenih izjava tadašnja dva premijera, pomalo zbog stava Panosa Kamenosa kako Grčka neće blokirati prijem Prištine u međunarodne organizacije, uključujući i ’bezbednosne’“, podseća Proroković.
Ispostavilo se kasnije da je iznudica u kojoj se Grčka našla nakon svih „unutrašnjih lomova“ i pregovora o finansijskoj konsolidaciji iskorišćena za pritisak albanskih sponzora na Atinu da popusti oko Kosova, te da će zauzvrat dobiti povoljnije uslove za mere štednje i otplatu dugova.
Proroković ocenjuje da se i danas, kada se tema reaktuelizuje, primenjuju i slični mehanizmi pritiska. Među najvažnijim pitanjima za Grčku svakako je „razgraničenje“ u istočnomediteranskom akvatoriju. Sa jedne strane su Grčka, Kipar i Izrael, sa druge Turska i Egipat.
„Prvu grupu podržava Pariz. Iza svega je priča o izdašnim nalazištima prirodnog gasa na ovom području, pravima na istraživanje, eksploataciji i cevovodima koji treba da ih povežu sa zapadnoevropskim tržištem. Od trenutka kada je NATO umesto ljudskih prava za razlog svog postojanja na prvo mesto isturio energetsku bezbednost stvari su počele da se menjaju i u pogledu strateških opredeljenja i geopolitičkih težnji. Zato je i centralna tema tokom septembarskih pregovora u Vašingtonu sa Trampom postao – Izrael. Amerikanci su, vodeći brigu o ’kosovskom čedu’, ugurali i Tiranu i njenog ’mlađeg brata’ iz Prištine u ’konzorcijum’ koji će se baviti izgradnjom i korišćenjem istočnomediteranskog gasovoda“, navodi sagovornik „Ekspresa“.
Problem je, međutim, bio u tome što prve tri države koje imaju interesa u eksploataciji gasa u istočnom Mediteranu nisu priznavale nezavisnost Kosova.
Problem sa Izraelom je, međutim, rešen Vašingtonskim sporazumom i, kako ocenjuje Proroković, oni su sve planirali kako niz treba da nastavi Grčka.
„I opet logično, kao što su pre nekoliko godina sugerisali pozivanje na Briselski sporazum, kada su govorili o podršci Prištini za integracije u međunarodne strukture, danas sugerišu oslanjanje na Vašingtonski sporazum. Ovo je razlog zbog kojeg se grčka diplomatija aktivirala na poslu uspostavljanja boljih političkih i ekonomskih odnosa sa Prištinom“, ocenjuje Proroković.
Prema navodnom predlogu, za srpsku autonomiju Severno Kosovo i poseban status SPC Albanci bi dobili viznu liberalizaciju i priznanje Grčke.
Šefica Kancelarije za vezu sa Kosovom Hrisula Aliferi istakla je da Grčka „teži konsolidaciji mira, demokratije i stabilnosti, bezbednosti i ekonomskom razvoju, kao i vladavini prava na Zapadnom Balkanu, uspostavljanjem dobrih komšijskih odnosa kroz poštovanje principa međunarodnog prava“. To je zvaničan stav Atine.
Grčka pozicija je, međutim, ocenjuje Proroković, drugačija od one u kojoj se nalazi Izrael.
„Prvo, to je Kipar. Eventualno priznavanje ’Kosova’ najviše bi obradovalo Turke, čak više nego same Albance. Iz ovog ugla posmatrano, to je avantura koja može rezultirati katastrofalnim ishodom na drugoj strani“, kaže Proroković.
Drugo, Atina ima problem sa Ankarom, pri čemu, kako ocenjuje naš sagovornik, u slučaju ozbiljne problematizacije odnosa sa Turskom ipak ne bi mogla računati na iskrenu i nepodeljenu podršku zapadnih partnera, pre svega Nemačke, koja kroz „Severni tok 2“ rešava sopstveno pitanje energetske bezbednosti i nema potrebu da ulazi u nove konflikte sa Ankarom zbog pomenutog istočnomediteranskog projekta.
„Treće, američka podrška Prištini dala je krila velikoalbanskim ambicijama koje su jednaka pretnja Grcima, kao i Srbima. Dugoročno, dakle, novom političkom odlukom ništa se ne rešava. Četvrto, iskustvo nakon Prespanskog dogovora pokazuje kako je donekle načinjena greška u koracima, te da je Grčkoj više odgovaralo opstajanje ’statusa kvo’. Severna Makedonija jeste promenila ime, ali je to u velikoj meri i ojačalo poziciju albanskog faktora i širom otvorilo vrata za jačanje bugarskog uticaja, što u nekoj opciji bugarsko-albanskog strateškog dogovora ugrožava geopolitički položaj Grčke“, zaključuje Proroković.
Razdvajanje crkve i državeNovembra 2018. godine u Atini je postignut značajan sporazum koji bi sveštenicima i episkopima Grčke pravoslavne crkve okončao status kao državnim službenicima. Na taj način bi Grčka bila bliže razdvajanju crkve i države. Oko 10.000 zaposlenih u crkvi trebalo bi da bude uklonjeno sa platnog spiska države, iako bi njihove plate i dalje bile isplaćivane kao državna subvencija od oko 200 miliona dolara.Zauzvrat, crkva se ne bi suprotstavljala potezima koji bi trebalo da dovedu do religijske neutralnosti države niti bi tražila imovinu koju je od nje uzela država.Ovaj imovinski spor datira još od 1952. godine, a obe strane su saglasne da će osnovati zajednički fond za upravljanje i razvoj zajedničkih lokacija. Prihodi i računi bili bi podeljeni 50–50.Uprkos tom dogovoru, koji bi bio korak ka postizanju stvarno sekularne zemlje, Grčka pravoslavna crkva će i dalje ostati sveprisutna u mnogim aspektima grčke države.I pored nadležnosti arhiepiskopa o ustavnoj reformi, preambula u grčkom Ustavu će i dalje biti: „U ime svetog i jednorodnog i nedeljivog trojstva“ – što je upućivanje na činjenicu da Grčka nije samo hrišćanska, već hrišćansko-pravoslavna država.Albanizacija Srba„Centar za zaštitu hrišćanskog identiteta“ nedavno je uputio protestno pismo svetskoj i domaćoj javnosti povodom izjave Aljbina Kurtija da srpske crkve i manastire na Kosovu i Metohiji „vidi isključivo u kontekstu albanske istorije“.„Očigledno je da se na ovaj način pokušava izvršiti albanizacija srpskog kulturnog i duhovnog blaga. Ukazali smo na činjenicu da to čine isti ljudi koji su devastirali i do temelja spalili 135 srpskih crkava i manastira, što nedvosmisleno navodi na zaključak da im uopšte nije stalo do njihove zaštite, već to čine isključivo radi formiranja sopstvenog identiteta bez koga ne bi mogli da zaokruže tzv. kosovsku nezavisnost“, kaže predsednik Centra Diogenis Valvanidis, koji je i član međunarodne organizacije za repatrijaciju partenonskih mermera, predsednik Novog društva srpsko-grčkog prijateljstva, počasni član Fondacije „Elefterios Venizelos“ i Fondacije „Melina Merkuri“.
