INTERVJU VLADICA CVETKOVIĆ: Preče plate profesora nego obrazovanje

Nauka u Srbiji nikad nije bila na zavidnom nivou. S tim u vezi postoje određene zablude kako su Srbi bili lideri ravni nekim evropskim vrednostima. Jer mi nikako ne možemo da napravimo iskorak od onih ustaničkih prioriteta. Mi smo i danas ona Srbija koja se oslobađa - kaže za "Ekspres" Vladica Cvetković, profesor i bivši dekan Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU.

Sa profesorom Cvetkovićem pričamo o nezavidnom stanju u kojem se nalazi naše školstvo, od osnovnog do univerzitetskog. Na naše pitanje koliko se danas ljudi u Srbiji mogu baviti naukom i istraživačkim poslovima na fakultetima i naučnim institutima ako Vlada Srbije iz budžeta za nauku izdvaja 0,37 odsto od budžetskog kolača, profesor Cvetković kaže:

"Nije sporno da sva ta sredstva odlaze na plate, i treba da odlaze zato što ti mladi istraživači treba da imaju plate. Sporno je što je taj budžet ne samo sramotno mali, jer toliko za nauku samo ulažu Albanija, Bosna i neke takve zemlje. Sve ove skale koje pokazuju našu solidnost u svim drugim poljima, mogu da se primene na nauku. Sad vidite i po PISA testovima - Hrvatska, Slovenija su ispred, Bosna i svi drugi ispod. U čemu god hoćete. To je naša pozicija. Koliko je malo ulaganje, toliko koliko se ulaže za svu nauku u Srbiji, to je deset puta manje nego što ulaže jedan srednje razvijen univerzitet u Americi".

U čemu je problem? Nekad su Beograd i Srbija bili lučonoše prosvetiteljstva i nauke u regionu. Za našu nauku se znalo i u Evropi?

"To Vam se čini. Erozija generalno stoji u celom društvu, ona je uhvatila i nauku, ali nikad nauka u Srbiji nije bila na nekom zavidnom nivou, jer mi ne možemo da ustanemo od onih ustaničkih prioriteta. Mi smo kao ona Srbija koja se oslobađa. Mi godinama ne znamo gde su nam granice, šta su državni i nacionalni prioriteti, gde je tu obrazovanje bez kojeg nijedno društvo ne može da napreduje... To se sve odražava i na nauku. Nauka jednostavno ne može da dođe na red. Ja shvatam vlast kada ne može da odvoji za nauku, jer ona mora da da novac za naredne izbore, ona želi da da novac koji neko mora da uzme. To eventualno prebacivanje novca za nauku, moguće bi značilo manje glasova na sledećim izborima. Ja to razumem, ali za to nam trebaju mnogo svesniji političari koji će to raditi pametnije."

U krizi su ne samo osnovno i srednjoškolsko, nego i univerzitetsko obrazovanje. Zbog čega školstvo propada pred očima svih, od građana, političke i intelektualne elite, ali vlasti?

"Ono mora da se urušava. A šta u ovom društvu ide naviše, nagore? Zdravstvo, kultura? Politička kultura? Ništa ne ide bolje. Mi primamo onaj tehnološki napredak koji dolazi iz sveta, imamo svi mobilne telefone, međutim, po tome da li smo kulturniji ili obrazovaniji, tu se ništa ne pomera. Mi imamo nešto visokoobrazovanih građana, ali procentualno oni ne mogu da pređu deset odsto, što je ništa. Finska targetuje sada 50 odsto. Ona sebi postavlja cilj da ima 50 odsto visokoobrazovanih. Mi ne možemo da postignemo deset odsto, a za trećinu njih ne znamo ko ima kakvu diplomu, da li ju je dobio u Sava centru ili na normalnom fakultetu ili u prostorijama hiper marketa uz Ibarsku magistralu?

Kako je došlo do toga da se daju diplome u Sava centru ili u tržnom centru u Babušnici?

"Došlo je zbog izvesnih grešaka koje ne spadaju u taj naš usud da sve ide polako ka nekom propadanju. Postoje ozbiljne greške koje su urađene kad je izjednačeno privatno školstvo sa državnim, na brzinu i bez preispitivanja i onda se koruptivni kapacitet na visokom obrazovanju razbuktao i dobili ste nešto što divlja i što u razgovoru, da traje ceo dan, ne bih mogao da nabrojim. Da ljudi ne znaju da su ljudi dobili diplome sedeći u kafani od 11 do 1. Ima dosta opskurnog, za šta ja nemam konkretne dokaze da biste Vi to preneli. Mi ne možemo jedan nepobitni plagijat na najboljem i najvećem univerzitetu da rešimo pet godina. Nešto što svako dete koje ima mobilni telefon može da vidi za pet minuta, mi ne možemo. Imamo dve rektorske postave koje nisu mogle da se izbore sa tim i evo sad na kraju postižemo neki integritet i dobijamo šamare od političara kao akademska zajednica. To su ti pritisci. Nije smela da se daje dozvola da privatno visoko školstvo proizvodi doktore nauka. Neka im je dato da rade i da bar imamo na planu studija, doktorati su im ne samo dati, nego naređeni da ih izvode. Oni su dati po zakonu. Mića Jovanović je po zakonu morao da izvodi doktorske studije. A trebalo mu je zabraniti. Nismo mu zabranili, nego smo mu rekli - moraš. Kad je on shvatio da mora, onda je njega krenulo. U jednom sazivu je imao i ministra prosvete u svojim redovima, uvek je bio politički situiran kako treba. Ta greška iz 2005. godine u zakonu da moraju da drže doktorske studije je napravila veliki problem koji mi još nismo ispratili."

Greška je u ukupnom sistemu?

"To je napravilo nesagledivu štetu."

Slažem se da je to ozbiljna greška, ali imamo utisak da je ukupno u obrazovnom sistemu mnogo toga loše postavljeno, svesno ili nesvesno. Ako konstatujemo to, onda bismo morali da tražimo odgovor na pitanje šta da radimo?

"Neke stvari koje su unete jednokratno mogu i da se reše, kao što je pitanje u visokoobrazovanim ustanovama, u privatnom pa čak i u državnom sektoru, u kom se ne bave naučnim istraživanjem. Ima tih problema koji nisu lako rešivi, a nije teško videti da postoje. Mi imamo samo jednu trećinu gimnazija u srednjim školama. Jedna trećina gimnazija znači da vama dve trećine dece uče za neka zanimanja za koja nema posla. To su srednje stručne škole iz kojih 90 odsto učenika odlazi na univerzitete. Nisu ni pripremljeni za univerzitet, jer upisuju bilo šta. Preduniverzitetsko obrazovanje treba da popuni nivo mesta koja postoje u visokom obrazovanju, jer vam za to trebaju gimnazije, ali vi ne možete gimnaziju da napravite preko noći. Imate socijalni problem, šta ćete sa nastavnicima iz srednjih stručnih škola? Pa onda imate problem da vam nepripremljena deca dolaze na univerzitet, a ko ih čeka tamo? Univerzitet ih čeka tamo kao lovinu, kao plen zato što je za univerzitet to borba za opstanak. On se tako finansira! Tako da vi imate fakultete koji nisu atraktivni, koji žele da upišu bilo koga, bilo kakvog đaka samo da popune budžetske kvote. Naravno, to ne zavisi i ne važi za one za kojima vlada interesovanje. Oni mogu da dižu kriterijume, da upisuju najbolju decu, ali to ne važi za visoko obrazovanje."

Foto ana paunkovic

Nisu pod sumnjom kvaliteti samo profesora u osnovnim i srednjim školama, nego i na univerzitetima?

"Naravno, ta sumnja za univerzitetske nastavnike postoji. Ja imam tonu tekstova o tome, objavio sam ih na internetu. O glavnim problemima. Uvek stavljam dva problema za visoko obrazovanje. Jedan je taj što ste sad pomenuli, pitanje kadrova, ali to je godinama negovano. To ne može da se popravi za kratko vreme. Mi imamo izbore koji u stvari vrednuju poslušne kandidate, a ne kvalitetne. Zato što biramo te kadrove od studentskih dana, tako da profesor može da kontroliše ko će njega zameniti. To je protivno obrazovanju visokog ranga svuda u svetu. Vi ste profesor, i vi samo treba da proizvodite kandidate ne razmišljajući o tome da li će taj vas da zameni. Nego posle kad vi odlazite, otvara se konkurs u kom čak vi nemate ni glavnu reč. Mi imamo potpuno suprotan sistem. Već tokom studentskih dana odaberem nekoga, taj mora da me sluša. Onda me on prati, može da radi ili ne radi, ali bitno je da me sluša, i kad ja odem u penziju, on me zameni.

Prvi koji odlazi sa šut kartom je profesor, jer je on svedok da je primio nekoga ko je slušao, a ne ko je morao da radi. Ja vam govorim o svim slučajevima. To je sistem koji to neguje, gaji. Sve je to posao mog ranga. Pravi profesor bi morao da do kraja radnog veka, do penzije, da proizvede nekoliko vrsnih doktora nauka, od kojih je neko otišao u svet, neko će se vratiti i kada treba on da ide u penziju, imate tri, četiri, pet kandidata. To su slatke muke. Profesor nema šta da odlučuje, odlučuje komisija koja je nezavisna. Tada dolazi neko ko je neopterećen poslušnošću, jer dolazi na svoje mesto. Kada bi trebalo da definišem najveći problem kadrova visokog školstva, ja bih rekao da je previše ljudi koji sami znaju da im tu nije mesto i imaju konflikt sa tim. I sa tim ne mogu da se nose."

To se nije desilo preko noći?

"Niti može da se ispravi preko noći."

Kod nas, kako koji ministar sedne u fotelju, on pravi svoju reformu školstva?

"Nije baš tako. Postoje reforme zapisane u nekim papirima i oni pokušavaju to da sprovedu. Ja nisam ljubitelj bilo kog ministra, pogotovo ovog poslednjeg, ali nije sad to ta priča. Ima i on neke fore koje pokušava da ubaci, ali..."

Beograd, 21.05.2018. Tehnicki fakulteti foto ana paunkovic

Koliko su naši univerziteti zaista autonomni?

"To je drugo pitanje. Manje nego što je bilo pre zakona 2017. godine, upravo sam danas napisao članak za novine koji podseća na taj zakon koji ograničava univerzitetsku autonomiju. Mi se protiv toga borimo. Ono što je poslednje urađeno jeste dokaz da mnogo šta zavisi od nas samih. Ili se uplašimo ili se ne uplašimo. Kad se uplašimo, džabe je što imamo autonomiju, kad smo iz straha spremni da radimo nešto, vidimo šta su posledice..."

Vi ste definisali nekoliko strateških pitanja. Šta raditi i kako se to što je urađeno na brzinu može i rešiti? Šta bi bilo za početak pametno raditi, jer je to dugoročan posao?

"Nijedan od ovih problema ne može da se reši preko noći. Problem je što mi ne činimo ni prvi korak. Mi prvi korak ne radimo, a moramo da uradimo i treći, četvrti, peti da bismo te efekte osetili. Mi sve vreme idemo kroz efekte koji se gomilaju i kukamo da je to kompleksno rešiti, a nećemo da uradimo ni prvi korak za koji svi znamo da treba. Tri najosnovnije stvari moramo uraditi: prvo, najjednostavnije je da se doktorati zabrane privatnim visokoškolskim ustanovama. Sa druge strane, da se u prijem mladih ljudi unese promena tako da ne budu primani asistenti pripravnici, već da se prijem pomeri na docentski nivo. Ne mogu da vam konkretno objasnim. Treba da se izjednače svi studenti doktorskih studija. Trenutno na fakultetima imate one koji su završili osnovne i upisali doktorske studije. Kod istih profesora, na istim departmanima. Oni koji su asistenti su potpuno povlašćeni u odnosu na ove koji su stručni saradnici ili zaposleni preko projekta.

To nigde u svetu nema, jer si jednom dao garanciju da će postati profesor, a drugome si tu garanciju oduzeo i stavio si ga u beznadežnu situaciju. A oni su u celom svetu na ravnoj nozi. Kao kad bi u nekom timu dva igrača koji se bore za istu poziciju imali različite garancije, a primljeni su na istom transferu. Treće, način finansiranja koji se odvija tako da su fakulteti finansirani po broju studenata. Sva finansiranja su bazirana na broju studenata, ali ne na celom univerzitetu kako je u svetu, nego na fakultetu.

Univerzitet u Minhenu dobija sav novac na nivou broja studenata za ceo univerzitet. A kod nas pojedinačni fakulteti dobijaju po broju studenata...

To su tri stvari koje su mimo sveta. Da dajete doktorat onome ko se ne bavi naukom, zatim primate decu da budu profesori sa 25 godina, ne formalno, ali de fakto i dajete novac po broju studenata fakultetima. To je pogubno, jer se tad fakulteti bore za svakog studenta i to je izvor raznih drugih malverzacija."

U našoj javnosti postoje dva mišljenja o platama profesora. Da su plate male i nedovoljne, a sa druge strane da su pristojne naročito u osnovnim i srednjim školama i da ne daju adekvatne rezultate. A univerzitetski profesori na drugim fakultetima i univerzitetima tezgare?

"Vi ste me sad preduhitrili, ali ja bih mogao da zaključim, samo gledajte puteve novca i sve će vam biti jasno i šta treba da se uradi i šta ne valja. Vi imate raspon plata na univerzitetu 1:10. Ja nemam čvrst dokaz zbog čega, ali pitam zašto nismo nikad objavili plate zaposlenih na državnim univerzitetima, a to bi trebalo da bude javni dokument. Sad kad biste objavili sve plate, što pristojne države rade, ja ću vam reći, moja plata je 90.000. Toliko ima redovni profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu. Ja dobijam još dodatak jer sam dopisnik SANU, ali da ga nemam to bi bila moja plata. Po nekim podacima, to bi možda bila donja granica plata na Beogradskom univerzitetu, a gornja bi išla puta deset, ali hajde neka bude pet. Da je to 500.000 dinara.

I to sve proizlazi iz ovoga što sam rekao. Broj studenata, broj profesora. Taj odnos je direktna korelacija sa platom. Svi fakulteti koji imaju veliki broj studenata, a mali broj profesora i neće ni da ih zapošljavaju, jer im taj odnos odgovara, pošto imaju plate evropskog ranga. Fakulteti koji imaju manji odnos student-profesor a to su uglavnom tehnički fakulteti za koje nema mnogo interesovanja, oni imaju ove plate koje sam ja rekao.

Pretpostavimo da sam ja, kao što jesam na fakultetu za koji nema toliko interesovanja, ni društvo nema potrebu za više od ovoga. Šta sad ja treba da radim?!

Moje nastojanje je da sebi podignem platu tako što ću imati više studenata je čisto moja korist. Društvena korist nije! Mene ovaj sistem primorava, da bih imao platu koju garantuje država, moram da nekako namamim studente ma kako oni bili kvalitetni. Država mene sprečava da proizvodim manje, ako joj je manje potrebno, a boljeg kvaliteta. Nego me primorava da proizvodim više ma kakav kvalitet bio. To je čista računica u plati. Trenutno proizvodimo na mom fakultetu studenata nešto malo iznad potreba Srbije, ali zato Pravni i Ekonomski konstantno proizvode ono za šta nema posla i plus imaju visoke plate. Ja se plus bavim naukom, a oni ne. Radite društvenu hiperprodukciju koja nije društveno korisna, ali za vas je izvanredno korisna. Zbog toga niko neće da se objave plate zaposlenih u državnom sektoru."