OVAKO JE POČELO: Kučan odgovoran za prvi zločin

Pravda je spora ali dostižna! Ako pravde zaista ima, onda bi to bilo slovo Božjeg proviđenja da neko, makar i Milan Kučan, bivši predsednik prve kao takve u njihovoj istoriji, tada samoproglašene samostalne države Slovenije, bude osuđen za pogibiju one grešne dece koja su poslata u rat, koji je tada u očima sveopšte jugoslovenske javnosti više bio video igrica nego realnost.

I danas u Srbiji malo ko veruje da je to zaista istina, ne zbog toga što je beogradski advokat Dušan Bratić prikupio validne dokaze da je u Sloveniji nad nedužnim pripadnicime JNA počinjen besprizoran ratni zločin, nego da će se to zaista dogoditi, da će beli svet priznati da je neko dugi, osim Srba, u građanskom ratu tokom raspada SFRJ, od 1991. do 1995, počinio ratni zločin. I da će taj neko biti procesuiran. Ali da sačekamo, da vidimo, da se i to čudo dogodi.

Uglavnom, advokat Dušan Bratić već godinama prikuplja podatke, istražuje, proučava dokumenta, priča sa svedocima - očevicima ratnih zločina koje su učinili Teritorijalna odbrana i još neke paravojne formacije u Sloveniji. Istražuje i zločine koje su belodano počinile hrvatske oružane snage u svom "slavnom Domovinskom ratu" protiv Srba, ali i drugih naroda. I u ovom poslu gospodin Bratić je, prema saznanjima Ekspresa, istragu priveo kraju...

Važni i manje važni...

Sve činjenice na ovu temu znane su mnogima, pre svih pravovernom Haškom tribunalu. Šta je uvredljivo i ponižavajuće, o tome je govorila i pisala Karla del Ponte, tada na funkciji haškog tužioca za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, stavljajući do znanja da su zločini počinjeni, ali da će oni biti procesuirani u lokalnom pravosuđu, dajući tako do znanja da su zločine počinile sve strane, ali da se razlikuju oni zločini koje su počinili Srbi, oni su zločinskiji od onih koje su počinili drugi, oni su manje važni jer su stradali Srbi.

Što podrazumeva, razlikujemo se kad živimo i kad drugima uzimamo život, imamo različite tretmane za identične ratne zločine. Naravno, uvek valja imati na umu da su ratni zločini najteži zločini, ma ko ih činio, ali da ih pravo i pravda jednako tretiraju. Ali nije tako. Važni zločini su oni koje Hag procesuira, ovi drugi su manje važni zločini. To je logika novog svetskog poretka.

Uglavnom advokat Dušan Bratić insistira da srpsko Tužilaštvo za ratne zločine razmotri krivičnu prijavu koju je nedavno podneo protiv bivšeg predsednika Slovenije Milana Kučana, koji za zločine koji su počinjeni u Sloveniji 1991. može da se tereti za teške ratne zločine protiv ratnih zarobljenika, ali ne i za genocid, kako su greškom najavile neke beogradske dnevne novine. Optužnicom za ratne zločine obuhvaćeni su još Janez Slapar, u to vreme načelnik Republičkog štaba Teritorijalne odbrane Slovenije, kao i Franc Anderlič, tada komandant Teritorijalne odbrane Južnoprimorske pokrajine Slovenije. Krivičnom prijavom obuhvaćena su i trojica neposrednih izvršilaca zločina, čiji identitet je poznat, ali iz jasnih razloga se ne objavljuje.

Pomenutoj gupi na teret se stavlja da su kršili zakon međunarodnog ratnog prava iz Ženevske konvencije, za vreme oružanih sukoba koji su trajali od 27. juna do 7. jula 1991. na teritoriji Socijalističke Republike Slovenije, izmedu Jugoslovenske narodne armije i Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove SFRJ sa jedne strane, sa oružanim sastavom Teritorijalne odbrane Slovenije i drugih paravojnih formacija kao što su „Narodna zaštita" i druge, oformljene po naređenju rukovodstva Socijalističke Republike Slovenije.

U prijavi gospodina Bratića se precizno navodi da je jedna formacija Teritorijalne odbrane Slovenije dana 29. juna 1991. u naselju Škofje, nedaleko od istoimenog graničnog prelaza sa Italijom, u vreme primene Sporazuma o prekidu vatre između sukobljenih strana, otvorila vatru iz automatskog oružja na kolonu od pet vozila JNA.

"Kada se prvo vozilo zaustavilo, preostala četiri vozila su bez borbe izvršila manevar povlačenja i udaljila se, a pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije opkolili su prvo vozilo i zahtevali da pripadnici JNA izađu iz vozila bez oružja i da se rukama naslone na vozilo u visini glave. Kad su oni to uradili, oficiru-kapetanu JNA Slobodanu Panteliću i civilu na službi u JNA Branku Sedlaru pripadnici TO Slovenije prislonili su cevi automatskih pušaka u potiljke u visini početka vratnog dela kičme i ispalili najpre po jedan metak u glave, a zatim još nekoliko metaka. Vojniku JNA, vozaču Nedžmedinu Osmaniju prislonili su cevi pušaka u visini početka vratnog dela kičme, u ravni ramena, pa ispalili ukupno 27 hitaca u predelu leđa", navodi u tužbi Dušan Bratić.

Gospodin Milan Kučan bio je tada predsednik Republike Slovenije, bio je formacijski komandant svih naoružanih formacija na području Republike, što podrazumeva da snosi odgovornost za sve zločine koje su te formacije učinile tokom građanskog rata. To znači da predsednik Kučan apsolutno ulazi u red glavnih ratnih zločinaca u razbijanju SFRJ, navodi advokat Bratić.

Izostala kazna izvršilaca

U obrazloženju optužnice Bratić kaže: "Kučan ne samo da nije preduzeo ništa da se kazne direktni počinioci zločina, što je formacijski bila njegova obaveza, nego je podsticao na njihova izvršenja, pa su do 8. jula 1991. godine počinjeni brojni ratni zločini prema civilnom stanovništvu, prvenstveno nad suprugama i decom pripadnika JNA, ranjenicima, sanitetskim osobljem, zarobljenicima, vojnicima koji su položili oružje. Kučan je u svom kabinetu primio pismeno obaveštenje o brutalnom ubistvu pripadnika JNA na graničnom prelazu Škofje, ali ništa nije preduzeo da se zločinci kazne. A bio je na samom vrhu državne i vojne vlasti u Sloveniji. Po zakonu i običajima rata automatski mu se stavlja teret krivice izvršenja genocida i ratnih zločina", objašnjava Bratić.

"Milan Kučan nije preduzeo mere radi kažnjavanja izvršilaca, odnosno nije preduzeo ovlašćenja radi sprovođenja krivičnog postupka od strane nadležnih državnih organa, te je tako faktički podsticao na izvršenje dela ratnih zločina, usled čega su potom do 8. jula 1991. godine izvršeni brojni ratni zločini prema civilnom stanovništvu (članovima porodica pripadnika JNA - ženama i deci), ranjenicima, sanitetskom osoblju, zarobljenicima vojnicima koji su položili oružje, i uzrokovalo upotrebu zabranjenih načina i sredstava ratovanja, čime bi u slučaju dokazanosti nečinjenjem izvršio krivično delo organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina iz člana 145 stav 4 u vezi sa članom 30 stav 2 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije", navodi advokat Dušan Bratić u opširnom i temeljnom obrazloženju optužnice za ratne zločine počinjene u Sloveniji u leto 1991. nad pripadnicima JNA i njihovim porodicama.

"Oružani sukob u Sloveniji nije izbio neočekivano i rezultat je višegodišnjeg destruktivnog ponašanja i rastakanja nadležnosti savezne države Jugoslavije i antidržavnog delovanja rukovodstva Slovenije. Tome je prethodilo ilegalno naoružavanje tajno formiranih paravojnih sastava, uglavnom preko luke Kopar, a svaki istovar je lično nadgledao Janez Janša pošto se prethodno iz carinske dežurne službe uklone eventualno prisutni službenici srpske i drugih nacionalnosti. Danima gradovima Slovenije kružili su automobili sa megafonima preko kojih su upućivane uvrede, poniženja JNA, uz parole 'Srbi na vrbe', 'Bićete svi poklani'.

Bratić podseća da je na jednom skupu u Cankarjevom domu 1989. godine otvoreno podržan iredentistički štrajk rudara u rudniku "Stari trg" na Kosovu. To je svakako bila podrška rastakanju SFRJ. Igrana je "šarmantna igra", Slovenci su rudarima slali banane, mandarine i druge poklone. Advokat Bratić to ne navodi, ali postoje svakako naknadna istorijska saznanja da je raspad SFRJ i oružana pobuna trebalo da počne na Kosovu. Domaći i spoljni akteri su ipak procenili da bi taj scenario bio problematičan, jer KiM je bila srpska pokrajina, a pobuna bi bila opravdano tumačena kao oružani ustanak protiv ustavnog poretka Srbije i SFRJ.

U tim obračunima slovenačke Teritorijalne odbrane i paravojnih formacija sa JNA u pomenutom vremenu ubijena su 44 pripadnika JNA, šest oficira, sedam podoficira, 30 vojnika i civilnih lica, među kojima je 11 nesrpske nacionalnosti, dok su 184 pripadnika JNA ranjena. Većina je ubijena streljanjem pošto su položili oružje ili mučki i na prevaru (vojniku Milanu Tanaskoviću slovenački policajac prišao na straži i tražio vatru za cigaretu, pa ga ubio). Na graničnom prelazu Holmec streljani su vojnici Antonije Šimunović, Zoran Ješić i Goran Maletić, koji su se predali držeći belu zastavu, a deo događaja je zabeležila austrijska državna televizija ORF.

Metak u potiljak

Na graničnom prelazu Škofje kod Kopra metkom u potiljak streljana su tri vojnika, što je u tzv. Haškom tribunalu priznao Milan Kučan kada mu je optuženi Milošević predočio dokumenta Okružnog suda u Kopru (strana 20934. sudskog spisa). Posle obaranja helikoptera JNA kod Ljubljane 28. juna 1991. godine, kada su poginuli kapetan Milenko Jorgić, poručnik Eldin Hrapović i vodnik Miroslav Šandor, tadašnji ministar za informisanje Slovenije i član Ratnog štaba Slovenije i doskorašnji izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin odbio je da preda tela poginulih pilota, već su 10 dana bila izložena na ulici dok su se visoki funkcioneri Slovenije pored njih fotografisali.

Predočeni primeri predstavljaju samo mali deo zločinačkog poduhvata. Svetozar Marjanović, general-potpukovnik Vojske SRJ u penziji, uoči građanskog rata službovao je u Karlovcima, pod njegovim vojnim nadležnostima bili su Banija, deo Like, pa i pogranični delovi između Hrvatske i Slovenije.

"Bio sam svedok neverovatnih, pa i krajnje zverskih ubistava vojnika i oficira Jugoslovenske narodne armije na ovim područjima. Međutim, sa sigurnošću mogu da tvrdim da su Slovenci, njihovo političko vođstvo, pripadnici Teritorijalne odbrane i slovenačkih paravojnih formacija bili svakako najsuroviji. Nikad neću zaboraviti vojnike koje smo oslobodili, a celo telo im je bilo u hematomima. Telo je imalo onu užasnu beživotnu tamnoplavu boju, kao da ih je neko sistematski tukao ne birajući delove tela. Ali evo čega su se Slovenci setili: uzeli su hladnjaču, iz nje izbacili sve one pomoćne delove, ostali su samo goli zidovi da se nemaš za šta rukom pridržati. Po podu su prosuli gomilu motornog ulja, potrpali bi vojnike u hladnjaču, pa su ih vozili po putu uz nagla kočenja, ubrzanja, promene smera i tako nekoliko sati... Kad bi ih istovarili, oni su bili i fizički i pshički uništeni ", priča general Marjanović.

Opširnije u štampanom broju Ekspresa...