Ništa ne može da nam pomuti razum kao emocije. Bilo da se radi o prijatnim ili neprijatnim, učiniće nas osetljivim, ostrašćenim i uticaće na našu moć rasuđivanja, suziće nam širinu gledanja na stvari. Razmislite samo kako reagujete kada vam neko udari na voljene, državu u kojoj ste rođeni, na klub za koji ostrašćeno navijate, ili kada čujete da će neki tamo stranac da izazove ekološku katastrofu u vašem kraju.
Proradi vam prkos, fajterski nagon, adrenalin... Spremni ste na sve kako biste se suprotstavili. Situaciju posmatrate samo kroz ono što ste prvo čuli, naslov koji ste pročitali. Ne trudite se da sagledate širu sliku, ne zanima vas drugi ugao, tuđe mišljenje. Ne razmišljate o tome da je neko, možda, baš hteo da izazove takvu vašu reakciju. Upravo su povišene emocije razlog zbog kojih se priča o „Rio Tintu“ u domaćoj javnosti pretvorila u pravu histeriju. Opravdano, najčešće smo slušali o lošem glasu kompanije i da bi zbog njenog poslovanja mogao da pati jedan deo naše države, a sa druge strane tako malo o pozitivnim aspektima koje bi „Rio Tinto“ sa sobom mogao da donese.
U ovom tekstu ćemo pokušati da ne sečemo olako strane, da, koliko god to bilo nepopularno, objasnimo da priča oko „Rio Tinta“ nije ni crna ni bela i ono što je najvažnije – da ne upadnemo u zamku emocija, već da pokažemo da je još uvek rano da se bira strana po pitanju „Rio Tinta“ i da je čitava priča oko rudnika jadarita i dalje u rukama države.
Kako bismo se već na početku bolje razumeli, važno je napomenuti da britansko-australijska kompanija još uvek nije dobila dozvolu za izgradnju rudnika, a da li će do toga na kraju doći zavisiće isključivo od toga da li će od države dobiti sve potrebne dozvole na osnovu urađenih studija.
Za sagovornika na ovu temu odabrali smo Dušana Podunavca, bivšeg direktora Geozavoda i verovatno našeg najvećeg stručnjaka za geološka ispitivanja. Ispostavilo se da je Podunavac, pored svoje stručnosti, idealan sagovornik i zbog toga što ne pripada moru ostrašćenih komentatora, kako sa jedne tako i sa druge strane. Spreman je da iznese objektivan stav kako o prednostima tako i o potencijalnim manama koje „Rio Tinto“ sa sobom nosi, ali i da teret toga kako će nam biti prebaci isključivo na državu i njene institucije.
Sa sagovornikom „Ekspresa“ priču o britansko-australijskoj kompaniji i jadaritu vraćamo na početak, odnosno na rane dvehiljadite.
„’Rio Tinto’ je 2001. ili 2002. godine dobio odobrenje za geološka istraživanja. ’Rio Tinto’ je pre nego što je počeo sa istraživanjima morao da dobije uslove od zavoda za zaštitu prirode i od zavoda za zaštitu spomenika kulture koji su nadležni za tu lokaciju, kao i da podnese projekat. Nakon što su dobili potrebne dozvole krenuli su sa istraživanjem. Njihova očekivanja bila su takva da će pronaći rude bora, niko nije znao za postojanje minerala jadarit koji je tada prvi put pronađen“, započinje Podunavac priču za „Ekspres“.
Uticaj na životnu sredinu
I tako je rođen jadarit, otkriven samo u Srbiji i samo u ležištu Jadar kod Loznice. Ruda je vremenom prošla put od ponosa lozničkog kraja do glavnog krivca za podelu domaće javnosti po pitanju kompanije koja bi trebalo da je eksploatiše. Osnovni i najglasniji argument protiv izgradnje rudnika jadarita jeste da će značajno uticati na životnu sredinu, a neki komentari idu i dotle da će izazvati ekološku katastrofu. Priče o uticaju na životnu sredinu su esencijalne i neophodno im je pristupati temeljno. Međutim, bez urađenih studija o proceni uticaja na životnu sredinu i studije izvodljivosti, priče o potencijalnim katastrofama se svode na nivo čistih spekulacija. Šta bi bilo kad bi bilo.
„Nakon što je završen proces geoloških istraživanja i nakon što je državna komisija prihvatila elaborat kojim je napravljena preliminarna ekonomska procena, ’Rio Tintu’ je otvoren put da uđe u narednu fazu projekta, a to je pokretanje postupka za dobijanje dozvole za eksploataciju. U ovoj fazi se rade vrlo važne studije kao što su studija uticaja na životnu sredinu i takozvana fizibiliti studija, odnosno studija izvodljivosti u kojoj će se definisati na koji način će se vršiti eksploatacija rude“, kaže Podunavac.
Kako sagovornik „Ekspresa“ kaže, koliko je on upućen, planirano je da se vrši podzemna eksploatacija i u tom procesu rudarenja „Rio Tinto“ želi da dobije tri proizvoda – litijum-karbonat, bornu kiselinu i natrijum-sulfat.
„U takvom postupku eksploatacije uticaj na životnu sredinu je praktično minoran jer se sve izvodi na dubini od 400, 500 metara ispod površine. Kada ruda izađe napolje, iz nje treba dobiti proizvode koje smo spomenuli. Pitanje je koji je to tehnološki postupak uz pomoć kog će se izvlačiti tih 15, 16 korisnih komponenti. To je sada pitanje na koje niko nema odgovor jer je to deo poslovne tajne ’Rio Tinta’. Međutim, kompanija će morati da da reagense jer će morati da se radi studija izvodljivosti“, napominje Podunavac, a potom se osvrće na potencijalno negativnu stranu čitavog projekta.
„Po nekim mojim saznanjima, ’Rio Tinto’ planira da godišnje otkopava milion tona rude, od tih milion tona potrebno je izvući nekih 16, 17 odsto korisnih komponenti, a da se ostalo ostavi kao jalovina. Milion tona je ozbiljna količina i pitanje je koliko će biti zaštićena ta deponija od uticaja na okolne vode pre svega, na zemljište, vazduh i tako dalje. Sve je to predmet studije koja će reći koje će mere preduzeti investitor kako ne bi došlo do problema. Pretpostavlja se da će se ekstrakcija vršiti sumpornom kiselinom i sve ove izjave što imate u medijima o strahovima počinju od toga da će ta sumporna kiselina u toj deponiji davati negativne uticaje na okolinu.
Na investitoru je da predvidi mere zaštite i da da garancije da to neće biti tako. Isto tako moramo da znamo da će sigurno biti nekog uticaja na životnu sredinu. To je nesporno, samo je pitanje kolika su ta štetna dejstva. Ta deponija zapravo i predstavlja najveći ekološki rizik. Međutim, sve to može da se reši i iskontroliše, samo je pitanje da li smo kao država spremni i da li imamo institucije za to. Ministarstvo već kroz upućenost u studiju izvodljivosti i studiju o uticaju na životnu sredinu može da kaže gospodo, tu ne možete da skladištite deponiju jer postoji taj i taj problem. Takođe, ’Rio Tinto’ može da se natera da vremenom počne da vraća jalovinu u zemlju, bez obzira koliko to košta“, napominje nekadašnji direktor Geozavoda.
Kroz razgovor smo se osvrnuli i na potencijalni referendum o kome je poslednjih dana bilo dosta reči, a koji će odlučiti o tome da li je „Rio Tinto“ poželjan ili ne. Podunavac smatra da je referendum nepotreban i da o ovom pitanju može i mora da odlučuje samo struka. On skreće pažnju na važan detalj koji je mnogima promakao, a koji bi državu mogao skupo da košta.
„Na kraju krajeva, rudnik ne mora ni da se izgradi, ali u tom slučaju imate jedan jako bitan detalj. Ukoliko vi neku firmu koju ste doveli da istražuje i koja je uložila 150 miliona dolara u istraživanje na kraju na nezakonit način osporite, vi ćete izgubiti spor sa tom firmom i platićete ozbiljan novac. Druga je stvar ukoliko firma nije dala mere koje je trebalo da da i nije zaštitila životnu sredinu pa mi nećemo rudnik. To je drugo. Džaba vama referendum ukoliko oni idu na sud“, upozorava Podunavac.
I zaista, kada se sve sagleda, sve je i dalje u rukama države. Kako po pitanju zaštite životne sredine, odnosno toga kako će se „Rio Tinto“ ponašati, tako i po pitanju ekonomske dobiti koju bismo mogli da imamo od samog rudnika. Činjenice su na našoj strani, raspolažemo sa jedinstvenim nalazištem litijuma u svetu i količinama koje bi mogle da zadovolje dobar deo svetskih potreba, a u prilog nam ide to što su predviđanja takva da će cena litijuma vremenom samo dobijati na vrednosti. Očekuje se da će baš naredne 2022. i 2023. godine biti prelomne, nakon kojih će njegova cena samo rasti.
Srbija želi proizvodnju
Procenama u prilog ide i najava Kine da planira da do 2060. godine postane ugljenično neutralna. Najmnogoljudnija država na svetu je već danas najveći potrošač litijuma i proizvođač električnih automobila. Sa druge strane, Kina je odgovorna za gotovo trećinu emisije ugljen-dioksida, pa ukoliko želi da ostvari cilj zacrtan za 2060. godinu moraće da ubrza tranziciju ka zelenom razvoju i saobraćaju. A u namerama da postane ugljenično neutralna Kina svakako nije jedina.
S tim u vezi prostora za trgovinu Srbija ima napretek. Koliko god zvučalo naučnofantastično, ali zbog čega naši uslovi ne bi bili i da „Rio Tinto“ sa sobom povuče i one koji će proizvoditi katode i električne baterije. O tome je govorio i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.
„Kod nas ne dolazi u obzir da se radi samo rudarenje, nego će da se radi i refajning, 56 godina bismo mogli da imamo majning i refajning i godišnji prihodi bi bili 600 miliona evra“, naveo je svojevremeno predsednik koji je istom prilikom istakao da Srbija teži i procesu proizvodnje katoda, kao i proizvodnje baterija za električna vozila.
„EU radi svoj program i žele da obezbede sirovine za svoje auto-gigante i oni će da traže razgovore sa Srbijom. Oni žele da EU auto-industrija bude uključena. Mi ćemo sada tu da trgujemo, naravno ako narod to dopusti“, naveo je Vučić i dodao da bi samo fabrika katoda i baterija značila prihod od 3,4 milijarde evra godišnje tokom 56 godina.
„Tražićemo da jedan veliki proizvođač električnih vozila dođe u Srbiju. Ako budu radili proizvodnju u Srbiji, od oko 450.000 vozila godišnje ukupni prihodi bi bili 19,7 milijardi evra godišnje“, rekao je Vučić i napomenuo:
„Ne bih vam rekao ništa od ovoga da sa sigurnošću ne možemo da kažemo da veći deo ovoga već imamo u džepu. Taj kraj može zahvaljujući ovome da bude bogatiji od Beograda.“
Ukoliko „Rio Tinto“ ne bi pristao na uslove Srbije, ne treba očajavati. Sigurno ima još zainteresovanih. U tom slučaju se oko odštete koju je Podunavac spominjao treba nagoditi. Potencijal je jednostavno takav da treba biti maksimalno bezobrazan. U ovom slučaju – i životna sredina i novac.
