Šoškić: Svako ima svoj deo krivice za švajcarce

Šoškić: Svako ima svoj deo krivice za švajcarce


Pohlepa je, nažalost, vrlo često prisutna u poslovnom ponašanju u tržišnim privredama, i to je nešto što učesnicima u privrednom životu – ovde konkretno u finansijskom životu – zamagljuje dugoročnu vizuru. Oni misle da će, ako danas ostvare neki rezultat, to biti trajno na stabilnim osnovama i zaborave da gledaju u budućnost i u kojoj će se situaciji naći za par godina.

Ovo je samo jedno od zapažanja koje o problemu kredita u švajcarcima u razgovoru za Ekspres iznosi profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić.

Razgovor sa profesorom Šoškićem vodili smo dan nakon je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav o o problemu švajcaraca. Time je, posle godina provedenih u svojevrsnoj pat poziciji, pitanje rešavanja ovih problematičnih kredita, izgleda, pokrenuto s mrtve tačke. Vrhovni kasacioni sud zauzeo je stav kojeg će se držati ukoliko slučajevi u kojima su klijenti tužili banke dođu do te instance. Tada dužnici mogu da računaju na to da ih izvršitelji i banke neće izbacivati na ulicu dok se spor ne reši. A kako će se sporovi rešavati, još nije definitivno jasno. Prema oceni profesora Šoškića, stav VKS bi verovatno mogao da se tumači kao neka smernica za definitivno rešavanje problema u kojem je više od 16.000 ljudi.

– Stav Vrhovnog kasacionog suda će verovatno donekle olakšati poziciju dužnicima, pre svega zbog toga što bankama oduzima pravo da ulaze u posed založene nepokretnosti. Na taj način će ljudi verovatno doći u poziciju da lakše ostanu u posedu stanova koje su kupili tim kreditima. To je dobra vest za dužnike. Drugo, nalaže se bankama da urade konverziju kredita u kredit s drugom valutnom klauzulom. To je diskutabilan predlog – kaže Šoškić.

Zbog čega?

– Pre svega, zato što je problem u valutnoj klauzuli. Ona stvara valutni rizik na strani dužnika. Otuda zamena jednog valutnog rizika za drugi (makar i manji) nije celovito rešenje. Uz to, pitanje je da li će baš svakom dužniku to odgovarati. Možemo da pretpostavimo da neki dužnici koji su uzeli kredit u švajcarskim francima imaju tzv. prirodno hedžovanu poziciju, odnosno da su oslobođeni rizika valutnog kursa ukoliko, recimo, imaju prihode koji su vezani za švajcarski franak ili štednju u švajcarskim francima. Pitanje je i po kojem će se deviznom kursu raditi ta konverzija. Ukoliko se nametne bankama devizni kurs koji je bio u trenutku odobravanja kredita, to je jasan gubitak za njih.

Ukoliko se ispostavi da je to gubitak za banke, logično je pitanje ko će im to nadoknaditi.

– Banke mogu da preuzmu takve gubitke i da postanu manje profitabilne, ali ono što bi se najverovatnije desilo jeste da u strukturi svih bankarskih proizvoda budućim klijentima dođe do rasta cena kako bi se pokrili ti gubici. A onda bi u suštini neko mogao da postavi pitanje da li je to u potpunosti pravedno. Znam da je teška situacija u kojoj su se zadesili dužnici koji imaju ove kredite. To je nesporno. Međutim, niko u tom procesu nije u potpunosti oslobođen krivice.

Hoćete da kažete da krivice ima na svim stranama, i kod banaka, i kod klijenata i kod regulatora, odnosno NBS?

– Banke su krive ako nisu u potpunosti upoznale potencijalne dužnike sa svim rizicima kojima se izlažu u eventualnom uzimanju takvog finansijskog proizvoda. To je, kao što znate, postalo deo Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga 2011. godine, kada sam sticajem okolnosti bio u NBS. Mi smo predlagali taj zakon i Skupština ga je usvojila. On je obavezao banke da informišu klijente, i to u pisanoj formi, o rizicima u koje se upuštaju kad uzimaju kredite i druge finansijske proizvode. Drugo, omogućio je dužnicima da bez ikakvih pravnih i finansijskih konsekvenci odustanu od ugovora u roku od 14 dana od sklapanja. Treća bitna stvar, koja nije deo zakona, ali je deo paketa mera NBS koje smo doneli 2011. godine, jeste da su administrativno zabranjeni krediti sa indeksacijom u švajcarskim francima. Svaka indeksacija je problem, i to je ono gde stav VKS može da bude predmet različitih gledanja na stvari. Jer teško je naći argumentaciju da je valutna klauzula u jednoj valuti ništava, a da valutne klauzule u drugoj valuti nisu ništave. Jer sve valutne klauzule nose valutni rizik.

Da li je to moglo da se izbegne prebacivanjem kredita u dinarske umesto u kredite s valutnom klauzulom u evrima?

– Naravno. To je ono što je NBS jedno vreme intenzivno promovisala – dinarizacija. Dakle, što veće učešće domaće valute u domaćem finansijskom sistemu. To je najbolji garant da se ovakve stvari neće dešavati. Da nema valutne klauzule, naš devizni kurs ne bi zanimao i ne bi uticao na platežnu sposobnost dužnika. Činjenica da je bilo većeg rasta švajcarskog franka u odnosu na evro ne menja prirodu problema. Valutna klauzula kod dužnika koji nemaju prihode i imovinu u valuti za koju su se vezali pri otplati kredita kreira valutni rizik. I to je ono što je opasno. Promenom deviznog kursa čitav niz dužnika u različitim privrednim granama, u raznim profesijama širom zemlje, može u kratkom roku da dođe u poziciju da ne može redovno da izmiruje svoje obaveze. Ne samo što će to moći da znači personalno bankrotstvo naših građana ili ozbiljne probleme za naša preduzeća koja su uzimala takve kredite, nego može da se kao bumerang vrati u bankarski sistem, s visokim procentom problematičnih kredita. Mi smo imali visok nivo problematičnih kredita jednim delom i zbog valutne klauzule. Podsetiću vas, dozvolili smo da dođe do kreditne ekspanzije prema građanima i prema privredi 2006. i 2007. godine, kada je istovremeno dolazilo do realne i naročito nominalne aprecijacije dinara. Početkom 2006. godine dinar je bio 87, pa je apresirao na 76 dinara za evro. Dobio je nominalno više od 10 odsto na vrednosti, kreirajući iluziju i dužnicima i bankarima da će vraćanje kredita s valutnom klauzulom biti lako u uslovima jakog dinara. Nije problem jak dinar ako je posledica konkurentne privrede, koja sve više izvozi i obezbeđuje stabilan priliv deviza, koji jača i nacionalnu valutu. Problem je što je bilo sasvim jasno da mi nismo imali takvu privredu ni tada, a nemamo je ni sada. Snaga dinara bazirana je na priticanju kratkoročnog, tzv. špekulativnog vrućeg novca, koji ulazi u vaš finansijski sistem i koristi relativno više kamatne stope u uslovima valutne stabilnosti. Svojim ulaskom on de fakto podiže cenu domaće valute. Dakle, utiče na to da dolazi do aprecijacije dinara. I kada se jedanput nađe u vašem sistemu, njegov nagli izlazak može da vam napravi ogromne štete, da pojedinci zbog valutne klauzulene mogu više da izmiruju svoje obaveze, da vam bankrotiraju preduzeća, čak i država ima svoj valutni rizik. Toga smo svesni svaki put kada dolar dobije na vrednosti u odnosu na evro, jer je dobar deo našeg javnog duga u dolarskom znaku. Kada dolar dobije na vrednosti u odnosu na evro i na dinar, a naš BDP se pravi u dinarima, vi odmah imate rast duga prema BDP-u. To je isti taj efekat valutnog rizika.

Da li ovaj stav VKS vodi nekakvom dogovoru banaka i dužnika ili će sve i dalje morati da ide preko suda?

– Ovu odluku suda trebalo bi doživljavati kao usmeravajuću i ne mora nužno da znači da svaki dužnik treba da tuži banku. Upravo i verujem da se najveći deo problema može rešiti na relaciji dužnik-banka jer je i banci u interesu da ima dužnika koji može da isplati kredit. Kao što je i dužniku u interesu da može da vrati kredit. Banci bi trebalo da bude u interesu da ima i relativno zadovoljnog, ako ne i apsolutno zadovoljnog klijenta, da i sutra dođe da koristi proizvode i usluge koje mu banka nudi, a ne da izađe iz kreditnog odnosa sa utiskom da više nikad ne treba da uzme kredit. Mislim da postoji dobar razlog da i banke pokažu fleksibilnost. Bankama nije cilj da odobravaju kredite koji se ne vraćaju, pa da ulaze u posed kolaterala. Banke prirodno ne žele da imaju stanove ili kuće ljudi. One žele da daju kredite, da se ti krediti vraćaju i da zarade određenu kamatu u tom poslu. To je suština njihovog posla.

Na kraju krajeva, ukoliko ima mnogo takvih stanova koje nema ko da kupi, to je veliki problem za banku.

– Ulazak u posed založene nepokretnosti je posao koji dodatno košta banku. To je proces koji može da bude dug i koji se završava prodajom koja nije svrha za koju je banka dala kredit. Tako da mislim da ima prostora za dogovore i da treba držati otvorene opcije u potpunosti. Ako bi se u tom odnosu između dužnika i banke javila i država s dobrom voljom u rešavanju problema koji imamo, mislim da bi mogao da se postavi model koji neće narušavati ravnopravnost dužnika u našem finansijskom sistemu, niti favorizovati jedan tip dužnika u odnosu na drugi tip dužnika, niti nalaziti rešenja koja bi na neki način mogla da naruše kvalitet pravnog sistema ili da kreiraju probleme u budućnosti. I mislim da ne treba da se teži rešenjima koja će baciti teret samo na jednu stranu. Jer niko u ovome nije potpuno bez odgovornosti.

Više možete pročitati u novom broju nedeljnog Ekspresa.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar