SPS će nestati sa "prvom proleterskom“

„Globalni korporativni kapitalizam progutao je socijalističku i socijaldemokratsku ideju – osnovni postulat protivteže kapitalističkom uređenju sveta, što podrazumeva da bi neki novi, mladi i odvažni levičari morali da pišu novi Manifest komunističke partije“, kaže za „Ekspres“ dr Aleksandar Rastović, stručni savetnik u Istorijskom institutu u Beogradu.

Profesor Beogradskog univerziteta Uroš Šuvaković, koji je doktorirao na programima političkih partija u Srbiji, a jedan je i od koautora Programa Socijalističke partije Srbije, kaže: „Nema potrebe da se piše novi Manifest, treba samo umnožiti stari, i to u više miliona primeraka“.

Da li ovi apeli mogu vratiti SPS na osnovne postulate levičarske, socijalističke ideje, od kojih je uveliko odstupio i time doveo u pitanje sopstvenu budućnost? Ova dilema u mnogo čemu muči i naše sagovornike. Jer, SPS je osnovan kao baštinik KP Srbije i SSRN-a, pa je centralno pitanje zbog čega i kako se SPS udaljio od osnovnih postulata levice.

„Ono što su levica i političke stranke socijalističkog ideološkog prefiksa bile pre 10, 15 i 20 godina, sasvim je drugačije od onog što je levica danas. Razlika među političkim strankama po ideologiji je nestala. Levica je baštinila ideje socijalne pravde, jednakosti, sigurnosti... Danas nema striktnih podela na partiju levice i partiju desnice, ne postoji jasno profilisani ideološki program levice. Slično je u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj... Zbog ovovremenih događanja, duboke krize liberalizma, velike migracije stanovništva i kovid epidemije, nužan je novi pristup i preispitivanje“, kaže Rastović.

Šuvaković dodaje da nije u krizi komunistička ideja, ali socijalistička i socijaldemokratska uglavnom jeste. Došlo je do revizije programskih opredeljenja recimo Laburističke partije u Engleskoj za vreme Blera.

„Oni su izbacili iz svog statuta član koji se odnosi na zalaganje za društvenu svojinu. To je bilo ključno, jer onaj ko je za levicu ne može da se zalaže za privatizaciju. To su posle prihvatile socijaldemokrate Nemačke i time je praktično uništena levica, jer se zapravo saglasila sa eksploatacijom radničke klase. Sve se to događa, prema oceni Noama Čomskog, u državama blagostanja, koje su najznačajnija evropska tvorevina posle Drugog svetskog rata. A to su tvorevine socijaldemokratskih partija i socijalističkih partija Italije, Španije, Nemačke, Francuske... Posledice toga jasno su vidljive u pandemiji kovida 19. Uništeno je javno zdravstvo i mnogo šta još“, kaže Šuvaković.

On podseća da država blagostanja nije nastala sama od sebe, nego je nastala kao pandan sistemu jake socijalne zaštite i veoma razvijenih socijalno-ekonomskih prava, koji su postojali na političkom istoku za vreme realsocijalizma i u Jugoslaviji u vreme samoupravljanja. Država blagostanja bila je odgovor na to. Kada je nestao socijalizam 1989. došlo je do potpune devastacije levice. Tako smo došli do toga da su nas 1999. bombardovale socijaldemokratske partije. Nas je bombardovala Socijalistička internacionala.

Na naše pitanje gde je u tom svetskom ideološkom galimatijasu SPS, odgovor profesora Šuvakovića je tim zanimljiviji jer je on bio jedan od osnivača i važnih ideologa SPS-a.

„SPS ne baštini socijaldemokratiju Dimitrija Tucovića i Svetozara Markovića, na šta se pozivaju. Ona se u programskim dokumentima vrlo jasno zalaže za demokratski socijalizam, što je i doktrina Socijalističke internacionale usvojena na stokholmskom kongresu 1989. Međutim, u praksi i kasnije tokom promena, došlo je do ozbiljnih skretanja udesno. Tako se u programskim dokumentima donetim posle 2000. godine kaže da se SPS zalaže za pravednu privatizaciju, što je kontradikcija, jer ne može privatizacija da bude pravedna. Ne može sve ono što je naše da u jednom trenutku postane samo tvoje, i da se to smatra pravdom“, kaže Šuvaković.

SPS jeste osuđivao pljačkašku privatizaciju, ali je tačno da ne samo da je nije sprečio, nego nije ni pokušao da je spreči. Drugo ozbiljno posrtanje SPS-a je ulazak u koaliciju sa Demokratskom strankom, kako Šuvaković kaže, nosiocem antiradničkih ideja. Ta koalicija je velika moralna mrlja na obrazu SPS-a. Tu je napravljena velika greška jer su prihvatili i lažno predstavljanje da je DS stranka levice.

Socijalistička partija Srbije nekada je bila moćna i uticajna partija, čiji kandidat verovatno nije ni pobeđen na predsedničkim izborima 2000. godine. Pitamo našeg sagovornika gde su nestali njena moć i uticaj?

„Ona je bila levičarska politička organizacija, branila je socijalnu pravdu, solidarnost, društvenu svojinu. Recimo, kada su privatizovani stanovi, ko se zatekao u stanu on je mogao da ga otkupi za besmisleno male pare zbog inflacije. Danas ko god hoće da kupi stan mora da ode u dužničko ropstvo, do kraja života. Ako je pošten čovek. Pošten čovek danas može da kupi stan u 30. godini i da ga otplaćuje do 70. godine. Sad vidite nonsens koji sve govori: mi smo tada prodali 49 posto ’Telekoma’ za milijardu i 600 miliona nemačkih maraka. To je ekvivalentna vrednost milijardu i 600 miliona evra. A cela srpska privreda posle 2000. prodata je za milijardu i 400 miliona evra. Naravno, nije privatizovana ’Elektroprivreda’ i još neke kapitalne državne firme. Sve je urađeno za vreme vlasti Demokratske stranke“, kaže Šuvaković.

Ulaskom u koaliciju sa DS-om, koji je praktično izručio Miloševića Haškom tribunalu, SPS je po mnogima načinio smrtni greh.

„Moje mišljenje nije u skladu sa mišljenjem rukovodstva SPS-a. Ja mislim da je SPS trebalo da vodi drugačiju politiku, ne da učestvuje u vlasti, nego da se suprotstavlja vlasti najenergičnije što može. Ne, dakle, da pravi Deklaraciju o pomirenju sa DS-om, nego da se svim sredstvima bori protiv DS-a. Jer to za šta se zalagao DS, ideološki gledano, to je potpuno suprotno onome za šta se zalagao SPS. A činjenica je da je DS direktno odlučio o izručenju predsednika Miloševića Haškom tribunalu, dakle predsednika SPS-a“, nastavlja Šuvaković.

Ta odluka Socijalističke partije Srbije je, prema njegovom mišljenju, bila je veoma, veoma loša, jer je prekršila ne samo svoja ideološka opredeljenja i zalaganja, već je time ušla u moralni sukob sama sa sobom.

„Tada je nas petnaestak, koji smo učestvovali u osnivanju SPS-a i bili u njegovim rukovodstvima u različitom periodu, napisalo pismo Ivici Dačiću i upozorilo ga na to. Smatrali smo da je to bio čin izneveravanja SPS-a, jer ako vam neko izruči vašeg predsednika ilegalno na Vidovdan, a vi posle sa njim pravite koaliciju i pravite se da se ništa nije desilo, zaboravljate progon ljudi, progon predsednika, pa onih 40.000 ljudi koji su ostali bez posla, pa krizne štabove koje je organizovao DS...“, navodi sagovornik „Ekspresa“.

Profesor Šuvaković kaže da su pomenute činjenice dovele do osipanja glasova Socijalističke partije Srbije, ali ona je preživela.

„Ako treba odati priznanje rukovodstvu na čelu sa Ivicom Dačićem za preživljavanje, ja odajem priznanje da je preživela“, dodaje Šuvaković. A na pitanje da li je „preživljavanje“ primarni cilj, odgovara: „Naravno, svaka partija se bori za vlast. I kada pogledate političku taktiku radikala, oni su bili radikalna opozicija petooktobarskoj vlasti. Nisu uspeli kao radikali da dođu na vlast, transformisali su se u SNS i on je danas suveren. Da se tako ponašala Socijalistička partija Srbije, ona bi možda danas bila na vlasti samostalno ili kao većinski partner. Jer, da podsetim, u istočnoevropskim zemljama socijalisti su došli na vlast posle lomova koji su se desili. Dakle, ona bi možda uspela da se vrati da je pokazala takvu energiju.“

Zašto to nisu predvideli? Prema Šuvakoviću, ima više razloga. Jedan je da delovi rukovodstva nisu bili spremni.

„Verujem da su bili svesni, to su politički ozbiljni ljudi, već su procenjivali da je ova taktika možda na neki način plodotvornija u smislu da se ne ugrozi sam opstanak partije. Druga varijanta je u genezi nastanka SPS-a – značajan broj ljudi u partiji navikao je da bude u vlasti. Oni su bili partija vlasti kao Savez komunista, oni su bili partija vlasti kao SPS. Te 2000. godine nisu mali nikakvo iskustvo sa opozicionim delovanjem... Strahujem, kad jednog dana nestane „prva proleterska“, da će SPS nestati“, kaže Šuvaković.

Nasuprot ovim stavovima, profesor Predrag Marković, istoričar, a od 2015. godine i potpredsednik socijalista, na pitanje šta je danas politika stranke, tvrdi da se „SPS se postojano drži svoje istorijske vertikale“.

„Ona se sastoji iz patriotizma i socijalne pravde. Teško je boriti se za društvenu pravdu bez dovoljno vlasti“, kaže Marković za „Ekspres“.

No, kada se uz SPS spomene društvena pravda, mnogima su prva asocijacija pojedini funkcioneri SPS-a koji primaju plate od po nekoliko desetina hiljada evra i to na nekoliko mesta.

No, Marković na to uzvraća da bi „bilo pravednije zavirivati u džep i funkcionerima drugih partija, a ne samo Bajatoviću“.

„Posle Kokeze, Bajatovićevi prihodi i rashodi deluju skromno. Uostalom, veći deo svojih primanja Bajatović dobija u stranoj kompaniji“, kaže Marković. 

U političkoj javnosti prisutno je i mišljenje da se u vrhu mnogih političkih organizacija i partija vrte ozbiljne sume novca. U tom kontekstu, da je više interesna grupa nego politička organizacija, često se pominje i SPS.

„A šta tek reći za ostale partije? Možda je kompliment za socijaliste ako samo od njih očekujete odanost principima i idealima“, u istom tonu odgovara profesor Predrag Marković. 

Na pitanje o mogućim lukrativnim poslovima u SPS-u Šuvaković kaže „partije jesu interesne organizacije, to je odavno utvrđeno u političkoj teoriji“.

„Što se tiče vrha Socijalističke partije, on se ponaša kako date okolnosti na neki način određuju da se ponaša“, dodaje on.

Socijalistička partija Srbije iz godine u godinu sve je manje prisutna u javnosti, što podrazumeva i da su njene aktivnosti sa članstvom sve manje.

Šuvaković ukazuje da bi SPS morao pokazati veće interesovanje za zaštitu interesa gubitnika tranzicije. To su milioni ljudi u ovoj zemlji. „Socijalisti moraju da održavaju neposrednu vezu sa ljudima. Komunikacije putem Tvitera, sajtova i putem masovnih medija, one su brze i rešavaju problem. Ali one su potrebne u situaciji kada ste dozvolili da samo lider stranke iznosi partijske stavove. Ako partijske stavove ne iznosi samo lider stranke, nego iznosi deset, petnaest članova rukovodstva, onda bi situacija bila znatno drugačija. Ljudi traže argumentaciju za vaš stav. Morate nešto da im objasnite i da čujete šta oni kažu“, dodaje on.

A na pitanje šta je potrebno uraditi da bi SPS ponovo postao stranka koja bi u budućnosti imala ozbiljnu ulogu, da li je to novi program ili novi ljudi, Predrag Marković odgovara da je „socijalizam najtrajniji srpski politički brend“.

„Ta duboko ukorenjena tradicija ne zavisi od pojedinaca. I u crkvi ima pokvarenih velikodostojnika, pa to ne znači da zbog njih treba odbaciti veru. Isto to važi za ideju socijalizma. I veri i političkoj ideji potrebne su čvrste i velike organizacije, sa svim svojim manama“, kaže Marković. 

Uroš Šuvaković duhovito primećuje da se levica danas više interesuje za prava LGBT populacije nego za radnička prava.

„To je tačno i to je žalosno. Ja ne sporim pravo svakome da bude opredeljen u seksualnom smislu kako hoće. Ali pitanje šta je društveni interes? Da li zemlji koja na deset godina izgubi jedan Niš usled bele kuge sad primarno mora da bude interes LGBT populacija, da imaju više medijske promocije od mnogih važnijih nacionalnih interesa. To ipak ne treba da bude glavna politička tema“, zaključuje Šuvaković.
 

Od moćnika do priveska

 

Kako god bilo, ostaje činjenica da je SPS napravio krug od dominante stranke početkom ’90-ih do partije koja kao da ne može bez moćnog zaštitnika. To ide dotle da je mnogi doživljavaju i kao parazita vlasti, jer je u vlasti čak i kada to nije neophodno zarad, recimo, stabilne većine.

„Nijedna partija u zemljama bivšeg socijalizma nije bila izložena takvom progonu, hapšenjima i konfiskacijama. Sam opstanak partije u takvim uslovima bio je dostignuće“, kaže Marković, a na konstataciju o SPS-u kao večitom „mlađem partneru“ vlasti, odgovara da je „SPS državotvorna partija i znak kontinuiteta patriotske politike“, te da „mudar državnik kao Vučić ne odbacuje olako to nasleđe“.

Mnogi se pitaju i šta bi se dogodilo da nije došlo do „istorijskog pomirenja“ DS-a i SPS-a i ulaska socijalista u vladu sa demokratama. Prema Markoviću, do tog pomirenja došlo je u doba kada je već počeo veliki uspon SPS-a, „koji je i posle tog sporazuma nastavio da raste“.