"Trebaju nam Albanci kao prijatelji"

Ako bi razrešenje kosovskog čvora iliti pregovora Beograda i Prištine o tzv. Trajnom sporazumu... pod okriljem EU posmatrao kroz aktuelne političke odnose Srba i Albanaca, uman čovek bi sa sigurnošću presudio da do tog pomirenja nećemo nikad stići. Verujem da ta ista rešenja valja tražiti kroz sve ono što je ova dva naroda vezivalo kroz suživot dug više od jednog veka, a ne isključivo kroz ono što nas deli – ukratko je prepričana poruka knjige „Imaginarni Albanac: simbolika Kosova i figura Albanca u srpskoj kulturi“ autora Aleksandra Pavlovića, naučnog saradnika u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

Nema sumnje, ova gledišta se razlikuju od svih prisutnih?

„Knjiga nema naglašeno politički sadržaj niti govori mnogo o najnovijem periodu. Ona se bavi činjenicama kada je nastala i kako se formirala negativna slika o Albancu, koja je za nas danas prirodna i na neki način jedina moguća. Korene i uzroke tog neprijateljstva tražio sam u vremenu koje zovemo dugi 19. vek, njegov kasni deo i početak 20. veka. U to vreme bujaju nacionalni pokreti u Evropi, pa i kod Srba i Albanaca. Oni se formulišu sve snažnije, kada počinju i te generalizacije i stereotipi kada Kosovo i Metohija postaje ne samo kulturni i religiozni simbol, nego i teritorijalno pitanje.

ʼRazlikaʼ koju formulišete u pitanju se sama nameće: kada dva naroda žive isprepleteni na istom prostoru hiljadu i više godina, nemoguće je da je sve što imamo da kažemo jedni o drugima negativno. Mnogo toga ima što nas vezuje. Bili smo obeleženi svim onim što se smatralo tipičnim za Balkan. Prvo vizantijskom civilizacijom koja je ostavila snažan trag na oba naroda. Živeli smo zajedno u nemanjićkoj državi i dvema Jugoslavijama. Imamo zajedničko iskustvo Osmanskog carstva. Istorije dva naroda prepune su srodnosti i zajedničkih iskustava. I bilo bi dobro da razmišljamo ne samo o tome šta su nam razlike i u čemu se razlikujemo, nego o onome drugom, o čemu se jako malo govori, a to je da imamo mnogo zajedničkog.“

Navodite konkretnu priču o šestorici braće od kojih je nastalo šest bratstava, tri srpsko-crnogorska i tri albanska?

„Najveći broj Srba i Albanaca potiče sa tzv. dinarskih prostora gde su ljudi bili uvezani u plemena i u bratstva. U njima su živeli i Srbi i Albanci. Neka plemena bila su čisto srpsko-crnogorska, a neka čisto albanska. Ali imamo i mešana plemena, kao što su Kuči. Zabeležene su izjave iz 17. i 18. veka gde neki autori za sebe kažu ʼja sam Albano-Crnogorac iz Bratonožićaʼ. Tu se ne pominju Albanija i Crna Gora kao geografski pojam. Srpstvo, crnogorstvo, albanstvo nije tako čvrsto omeđeno u nekim ranijim vekovima. I kada pogledamo šta plemena pričaju u lokalnim pričama o poreklu, često dolazimo do toga da oni pamte 10–12 generacija unazad i da onda dolazi neka mitologija. Kada govore o precima, onim najranijim, o rodonačelnicima, onda vidimo da plemena vrlo često govore o tome da su bila braća pa od jednog su nastali Hoti i Krasnići, albanska plemena, a od trećeg ili četvrtog su verovatno nastali Piperi, Kuči, Vasojevići… Na plemenskim nivoima često su prisutna predanja o zajedničkim precima. Imaju istu geografiju, način života, iste vrednosti – čojstvo, junaštvo, pobratimstvo, kumstvo...“

Tim odnosima o kojima govorite pisali su mnogi poznati Srbi, istraživači iz tog vremena, od Valtazara Bogišića, Vuka Karadžića, Marka Miljanova pa i Garašanina. Oni mahom pominju Arbanase, kao gorštački ponosan i prijateljski narod?

„Mi danas mislimo da je naše neprijateljstvo vekovima staro. Ja pitam – gde to piše? Kada kažemo da je Vukov spis – Srbi svi i svuda, da je to pravi uzor srpskog nacionalizma. Ili Garašanina u Načertaniju. O Albancima se vrlo malo piše, ali o njima nema negativnih sadržaja.“

Kada se sve pomenuto promenilo?

„Verujem u poslednjoj četvrtini 19. i u prvim decenijama 20. veka. To je vreme kada se uspostavlja jedan diskurs neprijateljstva. Kada se jedan drugačiji jezik govora o Albancima kod nas uspostavio. Imali smo samostalnost Srbije i Crne Gore 1878. godine. Godinama pre toga počinje istočna kriza, situacija na Balkanu se drastično menja, Tursko carstvo je na izmaku. Došlo je do novog ʼdeljenja karataʼ gde i Srbija ima svoje teritorijalne aspiracije. Istovremeno to je dovelo do bujanja nacionalizma u Evropi. Javlja se i albanski nacionalni pokret. I onda imate ideju – srpska teritorija, albanska teritorija, i puno toga što se preklapa, onda dolazi do tenzija i do neprijateljstava.

Danas moramo da shvatimo da od potenciranja priče o neprijateljstvu imamo štete i jedni i drugi. Izmirili su se Nemci i Francuzi, koji su u milionima stradali. Ratovi su se završavali kada jedni uđu u Pariz ili kada ovi uđu u Berlin. Mi nemamo zaista ništa u našoj istoriji što bi nas sprečavalo da se izmirimo i da gledamo jedni na druge pozitivno. Ne znači zaboraviti sve, ne znači staviti po strani ono što su problemi, ali prosto ne pristajati više na tu stalnu priču da smo mi samo neprijatelji i da samo jedni drugima želimo zlo. Nismo bili neprijatelji kroz istoriju, nismo želeli samo zlo jedni drugima. Živeli smo zajedno i opstajali, mislim da je vreme da shvatimo da nam od te malo pozitivnije i afirmativnije priče može biti bolje svima.“

Ko je u stvari prvi među Srbe i Albance posejao seme razdora i kako je došlo do toga da su ova dva naroda bila na suprotnim stranama u dva svetska rata?

„To je preteško pitanje da vam ja odgovorim u tri rečenice. Nacionalizam onakav kakav se razvio u Evropi nakon Francuske revolucije. Dakle, ideja nacije da postoji bliskost između jedne grupe ljudi koji treba da imaju svoju državu i da samo oni žive u njoj. Ta ideja je nezgodna za Balkan. Ako treba da izaberem jedan razlog, ja bih rekao takva ideja ekskluzivne nacije kao jedinstva neprikladna je za Balkan gde je jedno etničko, jezičko, versko šarenilo. Vi kada hoćete da napravite čistu Srbiju i čistu Albaniju i čistu Hrvatsku, Bugarsku, vi dolazite u problem kako ćete da realizujete tu ideju. Kada imate jedan kontinuitet stanovništva, versko-jezičke mešavine. To je veliki problem. Po mom mišljenju, nacionalizam prosto nije prikladan za Balkan. I kada je počela ta ideja da se realizuje, videli smo šta se događa. Prosto ne mogu da opstanu srpski i albanski nacionalizam prikladno jedan pored drugog.“

Meni se dopada Vaša ideja o pomirenju, ali kako to staviti u kontekst da je 1980. politika kosovskih Albanaca zacementirala krizu tako što je napravila svoju čvrstu etničku simbiozu u obrazovanju i u svim oblicima javnog života. Šta ih je na to nateralo? Uživali su veća građanska prava nego bilo koja etnička zajednica u Evropi?

„U suštini ste u pravu. Od jedne dosta povučene zajednice koja je bila na oprezu 1945, ne svi Albanci, ali neke kategorije bile su okarakterisane kao neprijateljske, kao potencijalni separatisti, i tretirani su bili od strane jugoslovenskog režima dosta čvrsto. Ali ono što su oni tražili iznenadilo je celu Jugoslaviju. Kosovo republika!

To se duboko primilo kod svih slojeva albanskog društva. To nije bila samo ideja koju su istakli intelektualci. Rekli ste, imali su veća prava nego bilo koja manjinska zajednica. Ja bih rekao da je njihov status manjinske zajednice njih gušio. Imate jednu višenacionalnu državu u kojoj je živelo oko tri miliona Albanaca?

Oni su se, verujem, pitali – ima nas više nego Makedonaca, više nego Crnogoraca, više nego Slovenaca. Oni su kompaktni na jednoj teritoriji koja ima široku autonomiju i oni žele više, žele republiku. Kako bih rekao, ima izvesne logike u tom nastojanju, hoćemo i mi da budemo ravnopravni građani Jugoslavije i konstitutivni jer nas ima mnogo.“

Kao istraživač i naučnik, kako vidite buduću projekciju odnosa KiM i Srbije posle ratnih sukoba u svetskim ratovima i na kraju rata na KiM i bombardovanja SRJ?

„Kao naučnik bavim se stvarima koje se ne tiču političkog rešenja, jer politika govori i misli samo o tome kako i gde povući granicu. Kao čovek pre svega, pa onda kao istraživač, mislim da to nije sve. Jer ima još mnogo šta čime bi trebalo da se bavimo. Da li ima tih odnosa iz prošlosti? Da li ima tih nekih bliskih stvari? Da li ima tih ljudi dan-danas na Kosovu, u Crnoj Gori, Srbiji koji žive u mešanim sredinama i žive prijateljski jedni s drugima. Zajednički rade neke stvari. Moje je zalaganje da se pozabavimo stvarima mimo politike. I to će sve relaksirati. Odnosi Srba i Crnogoraca, bez obzira na užasne političke poruke koje su stizale već 20 godina, puno ljudi putuje i na jednu i na drugu stranu, rodbinske veze, ovakve i onakve veze, i ta bliskost opstaje. E zato bih voleo da znamo da smo takvu bliskost imali i da možemo da imamo i sa Albancima na KiM.“
 

ŠIPTARI ILI ALBANCI

 

Da li je pežorativno što je kod nas u javnom govoru još prisutan sinonim Šiptar?

 

„Po mom mišljenju, jeste. Ali kad govorimo o etničkim stereotipima dešava se da se neke reči zapate u javnom diskursu kao reči sa negativnom konotacijom i da izazivaju animozitet i neprijatnost kod druge etničke zajednice. Takve reči, te pežorativne, mogu biti istinski uvredljive. U odnosu Srba i Albanaca imamo te reči koje se doživljavaju kao pežorativne bez obzira na njihovo etimološko poreklo. Šćiptar jeste nešto što je način na koji Albanci sami sebe oslovljavaju. Ali u javnom govoru, kada se u Srbiji koristi taj termin, on ima negativnu konotaciju i to smeta.“

 

KUČI NAJISTRAJNIJI

 

Pominjete i Kuče kao najtipičniju srpsko-albansku mešavinu, kao i brojna crnogorska i severnoalbanska plemena?

 

„Kuči su najkarakterističniji primer zato što su se oni najduže održali u tom obliku balkanske mešavine. Ali, morate uzeti u obzir da mi mnogo toga ne znamo. Kuči su karakteristični jer su bili dosta homogeni, imali su razvijenu plemensku svest – održali ideju da je plemenska pripadnost primarna, a da je religiozna manje bitna. Tako da ste vi i među Kučima imali razna bratstva od kojih su neka katolička, neka su muslimanska, neka su pravoslavna.“