Sport
24.09.2022. 07:17
Zdravlje
25.09.2022. 11:55
R.E
Intervju - Ana Privrat
Razgovarali smo sa specijalistom za mentalne pripreme sportista
Ana Privrat je diplomirani psiholog, specijalista za mentalne pripreme sportista. Ona u ovom poslu uživa maksimalno poverenje onih sa kojima radi. Na početku razgovora naglašava da je psihologija sporta naučna disciplina koja proučava ponašanje sportista u različitim oblicima sportskih aktivnosti.
A konkretna uloga u toj misiji?
"Da sportisti postanu bolja verzija sebe, da kroz karijeru kreiraju stav šampiona i da to i budu.“
Iza Vas je i karijera sportiste, igrali ste odbojku?
"Ne toliko dobro da bih bila ozbiljan sportista. Kad sam počela, o odbojci nisam ništa znala. Rekli su mi da ću zbog visine igrati libera, pitala sam šta je to, a oni su mi rekli, što mi se najviše dopalo, da ću imati dres u drugim bojama.“
Ipak, aplicirali ste za sportsku stipendiju na jednom američkom koledžu (Nju Orleans)?
"Učinila sam to na nagovor prijateljice i na moje veliko iznenađenje dobila poziv da dođem. Imala sam samo 17 godina i u tom trenutku nisam znala šta ću da studiram. Prvi semestar je bio opšti, posle toga se birao budući poziv.“
Vi ste odabrali sportsku psihologiju?
"Ovde sam igrala odbojku na jednom prosečnom nivou, a kad sam tamo stigla stvari su postale sasvim drugačije. Imala sam sreću da dospem u ruke Noami Vašington. Posle sjajne karijere (tri olimpijska zlata) posvetila se trenerskom poslu. Tamo se treniralo i po šest sati dnevno, u dvorani je redovno bilo najmanje 2000 gledalaca. Kod nas su utakmice gledale mame, tate, brat, sestra. Osećala sam veliki pritisak, nosila sam u sebi i strah od greške. Takođe, imala sam i stipendiju od 30.000 dolara i obavezu da je opravdam. Haos u mojoj glavi stvarao je i taj stalni pritisak od rezultata. Ovde to nije bilo tako, nisi ništa morao da opravdaš, niko te nije plaćao. Ipak, nisam odustala.“
Sport
19.09.2022. 20:07
Osaka: Život je pun uspona i padova...
Zašto, šta ste uradili?
"Tražila sam rešenje. Bila sam svesna da mogu da igram, da sam dobar igrač, ali su se uprkos svemu događale i neke stvari koje mi nisu dozvoljavale da dobro odigram utakmicu. Psihologija je bila rešenje mog problema. To što sam učila na stručnim predmetima nisam učila zbog ocene. Istina, moje ocene su bile odlične, ali nije bila poenta u ocenama. Poenta je bila da prikupim to znanje iz psihologije, da odem u dvoranu i da dobro odigram utakmicu.“
Na kraju ste uspeli?
"Spajajući i prespajajući naučeno na poslednjoj godini studija postala sam prvi libero SAD i MVP univerzitetske lige.“
Šta je bio sledeći korak?
"Rekla sam sebi – ako je meni ovo uspelo, daj da odem kući i da vidim da li će to moje iskustvo i znanje da pomogne i drugima. U početku sam samo želela da proverim sebe, radila sam sa jednim takmičarom, onda i sa drugim, i sve ono što sam uradila, uradila sam dobro ali...“
Ipak, kao da je nešto nedostajalo?
"I jeste. Zato sam otišla na specijalizaciju u Belgiju, u Antverpen. Znala sam šta znam, ali i šta mi još nedostaje da bih sve to sklopila u mozaik. Imala sam šablon, sve u glavi, ali je nedostajao neki redosled. Specijalizacija u Belgiji je taj bitan trenutak.“
Zdravlje
02.04.2024. 23:00
Saveti za one koji će početi da vežbaju "od ponedeljka"
Lepeza psiholoških problema, čini se, neuporedivo je veća u sportu nego u nekim drugim oblastima?
"Tako što se određene stvari konkretno rade. Primera radi. Ako postoji veliko očekivanje, rezultat pre svega, sportista je pod pritiskom. Svaki rezultat počiva na četiri komponente. Prva je fizička pripremljenost, zatim je tu tehnika, onda taktika koja se radi sa sportskim trenerom i četvrta komponenta je mentalna snaga. Na sva četiri polja mora da se radi uporedo.“
Da li je za ovu četvrtu komponentu neophodan sportski psiholog?
"Ulogu psihologa može da preuzme i sportski trener uz uslov da je pedagoški na pravi način obrazovan. Da li je to dovoljno, drugo je pitanje. Kao što postoje vežbe za fizičku ili taktičku pripremu, tako i u sportskoj psihologiji postoje konkretne vežbe za određenu situaciju.“
Na primer vežbe disanja?
"Apsolutno tačno. Veliki Fil Džekson, mag među NBA trenerima, konstantno je govorio o disanju i koliko je ispravno disanje bitno za jednog sportistu. Zašto? Pre utakmice adrenalin raste, mnogi sportisti tada kažu da srce hoće da im pukne, da ubrzano radi, da ne mogu da dišu. U takvom stanju teško je očekivati vrhunski rezultat. Sportista, dakle, mora da se smiri. Kako? Vežbama disanja.“
Sport
24.09.2022. 10:22
Kad je Novak Đoković trenirao Nadala i Federera (VIDEO)
Novak Đoković može da bude primer za ovu tezu.
"On je otišao još dalje. On pola sata pre početka radi vizualizaciju svojih mečeva. Naravno, ne može sve da se izvuče na vizualizaciju i da to što neko nešto vizualizuje posle postavi na teren. Ali postoji naučno objašnjenje zašto je potrebna vizualizacija. Zato što daje jasnu sliku kako će neke stvari izgledati na meču ili utakmici. Ako sportista izlazi na meč bez plana, a to ja ta vizualizacija, i ako nema jasnu sliku kako će izgledati utakmica ili meč, onda je u velikom problemu. Dakle, prvo se napravi ideja i onda se kreće, ide se od opšteg ka konkretnom…“
U poređenju sa svetom, kada je u pitanju polje sportske psihologije, Srbija, čini se, zaostaje.
"Tačno, sportska psihologija kao grana nauke kod nas je manje zastupljena u praksi od porodične, bračne ili poslovne. Međutim, i kod nas se stvari takođe pomeraju. Tekvondistkinja Milica Mandić ima u svom stručnom štabu psihologa, Novak Đoković takođe. I neki naši timovi polako uvode psihologa u tim stručnjaka. Na drugoj strani, u svetu postoje klubovi u čijim stručnim štabovima radi ne jedan već šestorica trenera za mentalnu pripremu. O Kristijanu Ronaldu brigu brinu dvanaestorica sportskih psihologa i ja bih zaista volela da znam šta ko radi. Legendarni Đanluiđi Bufon godinama je svake nedelje radio trening sa sportskim psihologom. To je možda i tajna dugovečnosti njegove uspešne karijere. U američkoj NFL ligi je prisustvo ovog stručnjaka u stručnom štabu obavezno.“
Značaj i bitnu poziciju sportske psihologije za vrhunska ostvarenja prvi je prepoznao košarkaški stručnjak Fil Džekson.
"Nema dokaza da je baš tako. Međutim, Džekson je u trenutku kada je u svojim ekipama imao dominantne pojedince (Džordana, Pipena, Rodmana ili Šekila O’ Nila i Kobija Brajanta), uz svest da nema odgovarajući psihološki pristup tom i takvom timu odnosno pojedincima u njemu, odlučio da angažuje gospodina Momforda koji je zapravo prvi psiholog u sportu. Pre toga radio je kao psiholog u najvećim američkim zatvorima. Krenuli su sa vežbama, oni su to zvali ’mumfisanje’. Svi su zajedno radili vežbe disanja, onda i meditaciju, kao i mnoge druge stvari. Posledica toga bile su brojne titule koje su sa Džeksonom osvajali i Bulsi i Lejkersi.“
Kao primer s dobrom konotacijom pominjete i Dragana Stojkovića Piksija.
"On nije psiholog, ali je imao sjajan psihološki pristup u radu sa A timom. To je fenomenalno. Između ostalog, zahtevao je od reprezentativaca da s osmehom dođu na trening. Zašto je to bitno za jedan tim? Osmeh pravi dobru emociju, a svi naši pokreti potiču iz emocije. Neke stvari radimo zato što to volimo, a kad čovek nešto voli onda ga to tera na pokret (otišao je na kraj sveta za njom zato što je voli).“
Psihologija generalno i psihologija sporta nije jedno te isto?
"Sasvim razumljivo jer funkcija tela u svakodnevnom životu i funkcija tela u sportu takođe nije ista. Profesionalni sport je izuzetno zahtevan, surov. Kao što postoji kondicioni trener i trening, tako postoji i mentalni trening, odnosno mentalni trener.“
Mentalna snaga je, kažu, jedan od preduslova za vrhunsku karijeru.
"Brdo je problema sa kojima se sportisti suočavaju kroz karijeru. Da bi sve to prevazišli, naprosto moraju da budu mentalno jaki, a da bi neko bio metalno jak on mora mnogo da vežba. Danas je taj trening u razvijenom svetu nešto što dostiže nivo mentalne higijene. Kao što je preporučljivo da se redovno ide kod zubara ili lekara, dakle ne samo u trenutku kad vas muka na to natera, tako je i preporuka sportistima da redovno kontrolišu sebe i svoje misli, odnosno osećanja. Ovo tim pre jer su sportisti rezultatski orijentisani ljudi.“
Šta je to što sportista nikada ne sme da zaboravi?
"Savet koji dajem svakom sportisti, bilo da je iz kategorije vrhunskih ili onih koji su tek na početku, jeste da je sport najlepša profesija koja postoji, odnosno da je u suštini igra i da to nikada ne smeju da zaborave. Sport i kada je profesija mora da bude uživanje. Preduslov za tako nešto je da taj posao sportista i zaista najviše voli. Tek tada on u njemu i uživa. Ta profesija je zapravo igra i treba da ostane igra.“
Da, ali kad se u tu igru uključi i novac, milioni dolara, onda se i svest, čini se, menja.
"Tada je potreban sportski psiholog. I tada, ali i u mnogim drugim situacijama. Ne postoji zapravo momenat kada je najpotrebniji. Mnogo je faktora koji kreiraju karijeru jednog sportiste i nije lako sve to držati pod kontrolom.“
Jedna od poruka sportske psihologije jeste i nemojte da se bavite sportom ako ne volite sport.
"Naravno. Uostalom, to je prvo pitanje koje postavljam kada sportista dođe. Dakle, da li volite taj sport i da li možete da živite bez njega. Kada sportista kaže ne mogu da živim bez toga, onda nastavljamo da radimo.“
A ako kaže da ne voli?
Zašto je u kolektivnim sportovima sportski psiholog potrebniji nego u individualnim?
"Ukoliko je u individualnom sportu trener i pedagoški obrazovan, prisustvo sportskog psihologa i nije baš neophodno. Međutim, u kolektivnim sportovima se nameće kao potreba iz prostog razloga jer jedan trener ne može da brine za 10 ili 15 ljudi u isto vreme. Trener u sportu nije zapravo tu da samo izdaje naređenja i zadatke, već i da voli ljude sa kojima radi, da im u poslu koji rade bude podrška.“
Koliko je bitno da trener, narodski rečeno, u dušu poznaje svog sportistu?
"Tim mora da ima povezanost, emotivnu povezanost, to je ona harmonija tima koju je u svojim besedama često naglašavao Fil Džekson. Trener naprosto mora da zna kad pogleda sportistu da li je spreman ili nije za meč, kako se danas oseća.“
Kolektivni sport mora da istrpi i jake individualce, njihov ego.
"Postoji jako puno individualaca u kolektivnim sportovima. Od njih možete da čujete i rečenicu treniram fudbal i rešio sam da budem Kristijano Ronaldo. Njihov lični cilj je dakle ispred cilja celog tima. Tad je bitan trener. Vraćamo se na Piksija koji je non-stop govorio mi idemo u Katar i na tom putu najmanje je bitno ko će postići gol jer je bitan cilj celog tima. Njegova sugestivnost je gurnula tim u uspeh.“
Da li ste se susreli u praksi da Vam mlad čovek dođe s pričom kako je umoran od treninga i svega što se u sportu radi?
"To se događa kada mame i tate po svaku cenu žele uspeh bez prethodne provere da li to njihovo dete i zaista voli ili želi. Emocija je u svakom poslu bitna, naklonost prema sportu i vrhunskim ostvarenjima dolazi iz strasti. Džordan je stalno govorio kako ga krasi strast za košarkom.“
Psihologija kao nauka dokazuje da su ljudi, odnosno sportisti, najsrećniji kada se nalaze u stanju "flow-a“.
"Da, to je stanje u kome smo potpuno obuzeti nekom radnjom, stanje nesmetanog protoka energije, jedinstva svesti, emocije i tela, stanje bez misli kada pojedinac pruža najbolje od sebe. U sportu je i te kako izraženo i to je nešto najlepše što sportisti može da se desi. Novak Đoković je to objasnio kao stanje blaženstva. Znate ono kad se ljudi pitaju šta je mislio kada je preskočio toliko ili toliko ili baš tada pogodio koš ili gol. Nije mislio ništa. Sportisti to na mentalnom treningu objašnjavaju pričom ja sam tu, ali kao da me nešto vuče, kao da nešto radi za mene. Suština je da ne postoji ništa. U sportskoj psihologiji postoji trening za ono što sportisti zovu ulazak u ritam. Kad smo to radili, jedan fudbaler je pitao da li je to ono kad šutnem i veš-mašinu ona bi ušla u gol. Da, to je baš to.“
Da li postoji razlika u psihološkom treningu kod sportista individualaca i onih koji se bave kolektivnim sportom?
"Da, u timskim sportovima se dosta radi na liderstvu i tome kako da se pojedinac najbolje snađe u komunikaciji sa ostalim igračima. Kod individualaca je druga priča, oni imaju veću odgovornost i to je target u treningu sa njima.“
Vaše treninge, utisak je, mnogo više posećuju sportisti nego njihovi treneri?
"Odgovor je zapravo da trenera nema i žao mi je što ih nema. Trening sa nama i njihove karijere učinio bi vrednijim.“
Šta je to sa čime se sportisti najviše suočavaju i što ističu kao svoj problem?
"U osamdeset odsto slučajeva u uvodnom razgovoru kažu kako na treningu daju sto odsto, da tada sve mogu, ali kad dođe utakmica onda ih nema nigde ili pružaju samo pola od onog što stvarno mogu. Naravno, rešenje za tako nešto postoji. Kroz trening kod sportskog psihologa prvo se dijagnosticiraju razlozi zašto je to tako. Nekad je problem u samopouzdanju, nekad lošem disanju, adrenalinu. Vrlo je bitno i da sportista iskreno objasni svoj slučaj, da kaže kako se oseća pre utakmice, za vreme utakmice, posle utakmice. Na osnovu toga se donosi odluka šta i kako dalje.“
Šta je sa onih preostalih 20 odsto slučajeva?
"Jedan od primera je devojka koja je u jednom klubu provela 10 godina, koja jako poštuje svog trenera, ali i koja je svesna da u tom i takvom klubu nema više prostora da napreduje. Zna i da je pokupila sve iz tog tima, ali nema snage da ode. Takođe, zna i da će ako ode tek onda napraviti karijeru. U takvim slučajevima bitno je objasniti da je njena odluka ispravna.“
Da li ste nekom predložili da možda napusti sport, da ode u neke druge vode?
"Bilo je i takvih slučajeva. Imala sam mladog tenisera čiji su roditelji tražili da uplate tromesečni program uz napomenu da će doplatiti ukoliko taj trening treba da se odvija i dva puta nedeljno samo da bi njihov sin postao profesionalac. On je, međutim, u jednom trenutku rekao da je kroz trening koji radimo shvatio da sve to ne želi uz objašnjenje kako za uspeh treba jako mnogo.“
Koliko mnogo je potrebno da mladi sportista uđe u profesionalizam?
"Prema istraživanjima, za to je potrebno 15.000 sati efektivnog rada. Zato je moj teniser, kada je čuo šta sve treba da uradi i koliko da se trudi, i rekao ja ovo neću. I na pitanje da li bi bio srećan da postane prvi teniser sveta odgovorio je negativno uz napomenu da bi tada srećni bili samo mama i tata. A na pitanje šta bi voleo da radi odgovor je bio da u digitalnom svetu predstavlja kvalitet. Podržala sam ga, pozvala roditelje, vratila novac i predložila da tu sumu usmere na drugu stranu. Taj momak je danas više nego uspešan u onom što radi.“
Da li roditelji prihvataju Vaše savete ili tvrdoglavo nastavljaju dalje?
"Roditelji kad im se lepo objasni prihvataju na pravi način predlog koji im ponudim. Za šest godina prakse nisam imala neprijatnu situaciju.“
Praksa kazuje da mnogi nestanu sa sportske scene u trenutku kada se prelazi iz amaterskog u profi sport. Zašto?
"Sa mališanima se radi kroz igru sa ciljem da nauče fokus, da se koncentrišu, da daju maksimum u svakoj vežbi, da ne pričaju sa strane i to je više neki deo vaspitanja. Kod starijih je druga priča. Treneri kažu da se u trenutku prelaska iz amaterskog u profi sport vidi zapravo ko je ko jer ima puno onih koji su sa 17 ili 18 godina tu zbog talenta. Za seniorsku konkurenciju, međutim, treba mnogo više. Dakle, i talenat i volja, rad na tehnici i taktici, podrška. U prevodu, mnogo elemenata koji moraju da se poklope da bi neko postao profi sportista.“
Iz kojih sportova najviše traže Vaše usluge?
"Fudbala i tenisa. I svi kažu dolazim, ali to niko ne sme da zna. Kod nas još uvek postoji velika predrasuda oko toga. Tu je i taj strah od tuđeg mišljenja. Ne pitam zašto, oni koji dođu znaju da je sve poverljivo.“
Čemu otklon i stid od nečeg što je korisno?
"Sve tumačim muškim egom, znate ono, oni sve mogu sami i nema potrebe da mi bilo ko pomaže. Kod devojaka to nije slučaj, one pričaju.“
Koliko je uloga i prisustvo sportskog psihologa presudno za nečiju karijeru?
"Uzeću za primer Novaka Đokovića i njegovu izjavu da je počeo da pobeđuje tek kada mu je ego postao saveznik. Ego je glas u glavi i kada je on uspeo da iskontroliše laički rečeno svoju glavu onda je postao Nole koga poznaje ceo svet. Kad je pobedio sam sebe, počeo je da pobeđuje i sve ostale. Suština je da ljudi često sebe imaju za neprijatelja, a da to i ne znaju. Nole je to prepoznao. Drugarica koja je bila na Olimpijskim igrama mi je kad se vratila pričala kako je on, Đoković, samo pričao o vežbama koje sportski psiholozi koriste što je meni bila potvrda koliko on taj rad sa sportskim psihologom ceni. Ceni i to radi. To je onaj momenat kada ga vidite kako gubi meč 2:0 i onda pobedi. On tada zna šta treba da uradi, kako da prespoji, da se vrati u igru. I nije poenta u sportu da si konstantno dobar, već je bitno da znaš da se vraćaš u igru.“
Iza Vas je šest godina prakse, navedite primer koji Vas čini ponosnom na svoj rad.
"Reč je o mladom košarkašu, imao je 18 godina i problem sa samopouzdanjem koji smo rešili, ali on je nastavio da dolazi i dalje uz objašnjenje da mu taj trening koristi. Nastavak njegove karijere bio je obeležen vrednim rezultatima, a onda se desilo da mi je u 11 noću zazvonio telefon. Zvala je njegova majka i saopštila mi da su na lekarskom pregledu konstatovali kancer kod njenog sina. Takođe je rekla i da će doći kod mene sutra u osam ujutro. Pitala sam šta me čeka i šta je u njegovoj psihi posle saznanja da ima tako opaku bolest. Došao je i rekao mama me poslala, nemoj da brineš, ja nisam bolestan, ja sam zdrav čovek. Ako sam uz one vaše principe uspeo da rešim utakmicu, onda ću i ovo. Lečenje je trajalo, dolazio je, ali nikad se nije predao. Samo je govorio kako ga nervira što svi oko njega kukaju, da je dobro i da je zdrav. Danas ima dve uspešne firme, svrati jednom u šest meseci, voli da dođe. Prebacio je kako kaže trening na drugo polje i sve što smo uradili kroz mentalni trening jednog sportiste on danas primenjuje u novom poslu, životu, odnosu sa ljudima, kolegama, okruženjem.“
Da li Vam se dogodilo da nekog niste uspeli da ubedite da Vaši naučni principi mogu da mu pomognu.
"Ja nikog ne ubeđujem. Postoje samo oni koji su radili i oni koji nisu radili, to je jedina podela. Većina sportista je disciplinovana, nekom treba malo više, a nekom manje, svako ima svoj tempo, neko hoće sve da reši danas, kod nekog opet trening potraje. Nisu uspeli samo oni koji nisu radili, a to su opet oni koju su bili naterani da dođu, da dolaze zato što su na tome insistirali mama i tata.“
Koliko puta je neophodno da se dođe na trening kod mentalnog psihologa da bi se rešio problem?
"To je često pitanje. Postoje ljudi koji imaju problem i koji se reši i zaista za sat vremena, i mi posle toga ostanemo u sjajnim odnosima. Interesantna je i priča jednog fudbalera iz Superlige čiji je posao da daje golove. Međutim, na šest utakmica to nije uspeo. Sve se svodilo na priču da mu ne ide i onda smo odradili jedan NFL trening. Zakazao je susret i za sedam dana došao je i rekao – postigao sam gol. Za samo jednu seansu rešio je problem. Međutim, imam i sportiste koji su tu i po četiri godine, ali ne zato što nisu rešili svoj problem, nego zato što to jednostavno smatraju svojom mentalnom higijenom i pravim načinom da karijeru obogate vrednim ostvarenjima.“
Komentari
