ISPOVEST SA MONT EVERESTA: Dragan Jaćimović, alpinista: Kako sam na Himalajima postao novi čovek

ISPOVEST SA MONT EVERESTA: Dragan Jaćimović, alpinista: Kako sam na Himalajima postao novi čovek


Jedini srpski alpinista koji se popeo na najviši vrh sveta Mont Everest (8.848m) u svojoj ispovesti Ekspresu opisuje šta je osećao tog 26. maja 2000.godine, govori o izazovima i iskušenjima koje donosi penjanje u ledom okovane visine 

“Bili su dovoljni jedan udah i jedan izdah na nekom od himalajskih vrhova te 1996. godine pa da se zarazim predvorjem neba za sva vremena. Naravno da se nisam ohladio ni posle 20 godina. Ta početna “zaraza” je kasnije evoluirala u veliku ljubav. Danas mogu da kažem da gajim jedno veliko poštovanje i zahvalnost prema Himalajima.

Poštovanje zbog svih lekcija koje sam o životu naučio i zahvalnost za sve promene kroz koje sam prošao. Himalaji su divna prilika da čovek sagleda sebe, započne promene i krene na put. To je put bez kraja, prolaznih ciljeva i dokazivanja. To je put koji briše sve maske, otuđenosti i drame koje je ego izgradio da nas “sačuva” od drugih. To je povratak Prirodi i onoj klici božanskog u nama.

Zona ludila

Mnogi prijatelji su me pitali: šta je to što čoveka tera u zonu ludila? Nemam konačan odgovor. Potreba za dokazivanjem sebi i drugima. Potreba da se prevaziđu neki strahovi iz detinjstva. Potreba da se zadovolji sopstveni ego koji čoveku svaki dan govori: ti si bolji od drugih… Možda adrenalinska zavisnost kao jedna od najjačih zavisnosti. Oni koji to ne shvate na vreme, nastave da “osvajaju” vrhove na taj način, ne prihvatajući činjenicu da ih na kraju tog puta čeka smrt. Pre dvadeset godina i ja sam bio adrenalinski zavisnik. Jedini cilj je bio popeti se na vrh po svaku cenu, bez obzira na posledice.

Foto: Telegraf

Potreba da se prevaziđu strahovi iz detinjstva: Dragan Jaćimović      Foto: Telegraf

Inače, postoje samo dva mesta na planeti na kojima sam osetio neku čudnu magičnu energiju: Himalaji i Atos.

Bio sam kao i ostali koji su dolazili u Himalaje da se dokazuju sebi i drugima, i što je najgore, ostave deo svoje negativne energije, a ponesu kući malo mira i spokoja. Inače, postoje samo dva mesta na planeti na kojima sam osetio neku čudnu magičnu energiju: Himalaji i Atos. Preporučujem svima da ih posete ako imaju mogućnosti. Vredi…

Ali, čoveka ne čine njegove mogućnosti nego njegovi izbori, a oni uvek postoje. Kad to glasno kažem, za trenutak mi se učini da bi neko mogao pomisliti na izbor između lošeg i manji lošeg. Ne, to je izbor druge vrste. To je pitanje svakodnevnog izbora između “linije manjeg otpora” i direktnog sučeljavanja sa problemom, to jest “prolaska kroz njega”. Ako čovek stalno beži i zaobilazi problem onda se u njemu ne taloži nikakvo iskustvo, a svet uglavnom sagledava iz samo jednog ugla – sopstvenog. Ko ima hrabrosti da izabere ovaj drugi put čeka ga mnogo iskušenja, ali nagrada je ogromna. Ne kaže se džabe: “Samo se čisto zlato u najvećem ognju sažeže.” Vaši izbori ne pokazuju samo ko ste i kakvi ste, već vam i vremenom određuju životni put.

jacimovic

Uspon bez boca s kiseonikom bio je prava agonija i mučenje. U jednom trenutku pred sam vrh pomislio sam da odustanem, ali sam se setio reči pokojnog dede Milisava: “Sve će to biti lane.” To mi je dalo snagu i popeo sam se na Everest

Ako je to alpinistički put, pun rizika i neizvesnosti, onda baš i ne prija uhu da čuje opasku tipa – alpinisti su osvajači beskorisnog! Da budem iskren, ima mnogo istine u toj rečenici. Ali nije bitan vrh na koji se penjete već ono što vam se dešava na putu do vrha.

Osvajanje beskorisnog

Kada jedan čovek krene iz baznog kampa, a potpuno drugi izađe na vrh, onda je uspon imao smisla. Sve ostalo je osvajanje beskorisnog. Ipak, čovek na tim visinama na kojima lete avioni nauči mnogo, između ostalog i da u planinama vlada disciplinovana sloboda.

Popeo sam se na krov sveta, ali sam bio i vođa ekspedicije na Mont Everest. Postoje pravila koja Priroda nameće jer je ona pravi gospodar, a ne mi. Zbog toga je potrebna disciplina u prilagođavanju svakodnevnim promenama na planini. Treba znati čitati te “znakove pored puta”. S druge strane, potrebne su kreativnost i sloboda svakog člana ekspedicije da bi se rešila neka nepredviđena situacija.

PROČITAJTE JOŠ: 
POTRESNA ISPOVEST OCA 13.BEBE: Moja Slađa, moj anđeo, umirala je u najtežim mukama, ali nije prestala da se smeje

To je ona tanana razlika između srebrne i zlatne olimpijske medalje. I uvek treba imati na umu jedno: čovek može samo da pobedi sebe, ali Prirodu teško. On iz te borbe izlazi kao pobednik samo u slučaju ako sve te uspone ne shvati kao borbu s Prirodom, već divnu priliku da se svaki dan menja i bude bolja osoba.

Smrt nije granica

Bio je maj 2000. Prebirao sam po glavi svaki metar i svaki detalj uspona. Od Južnog vrha na 8.711 metara nadmorske visine nastavio sam da se penjem bez boca sa kiseonikom. To je bila prava agonija i mučenje. U jednom trenutku pred sam vrh pomislio sam da odustanem, ali sam se setio reči pokojnog dede Milisava: “Sve će to biti, lane.” To mi je dalo snagu i popeo sam se na Everest. Hvala mu na tome. A na vrhu vrhova, s manjkom kiseonika u mozgu, nema velikih misli. Sem jedne: Hvala bogu, nema više! Do tada sam samo znao a tada se i potpuno uverio zašto je visina iznad 8.000 metara označena kao zona smrti. Iznad te visine naše telo, po svim parametrima, ne bi trebalo da funkcioniše.

Mnogo godina pre, dok alpinizam nije postao ovako pomodan, naučnici s Kembridža su merili sve vrednosti ljudskog organizma tokom uspona. I sve te vrednosti su pokazivale kliničku smrt – a ljudi živi! Bio sam sa one strane ljudske granice, jedina prednost toga što sam bio “tamo” jeste činjenica da sam tada shvatio gde su mi granice. Shvatio sam da nema dalje i da je sledeći stepen u tom dokazivanju samo – smrt! Naučio sam da uživam u svakodnevnim “malim” stvarima koje ranije nisam ni primećivao. Posle takvog iskustva čovek počne više da poštuje život koji je dobio na poklon.

Ali u svemu tome ima i iracionalnih reakcija. Vodio sam mnoge alpiniste i ekipe na Mont Everest i po pravilu im blagovremeno saopštavao surovu istinu i još suroviju statistiku, da u proseku pogine jedan od 10 penjača koji uspeju da osvoje vrh Everesta i da je to ponekad put u “otvoren grob”. Recimo, u nekom visinskom kampu na 7.300 m (C3) saopštim članu ekspedicije da ukoliko nastavi dalje ka vrhu, šansa da će umreti je veća od 90 odsto. Gotovo svi izaberu da nastave jer veruju da će na kraju da budu u onih 10 odsto! Kada čoveku na Everestu date da bira – vrh po cenu smrti ili povratak nazad u bazni kamp – on uvek bira ovu prvu opciju. Zato je vođi ekspedicije jako teško da urazumi ljude i spase ih od njih samih. Spasiti tuđ život je prilika koja se ne propušta. To je privilegija koju na Himalajima nikad ne propuštam.

Himalaji birali mene

Ispod samog vrha nalazi se mesto poznato kao Rainbow Valley (Dolina duge), zbog tela alpinista koja leže na njenom dnu još uvek obučena u raznobojne perjane jakne. Prizor, preslabo je reći – neprijatan. Kad je smrt tu oko vas svakodnevno onda i ne obraćate mnogo pažnju na nju. Verujete da će vas mimoići sudbina onih koji leže na tom dnu. Svi koji se penju na Everest su večiti optimisti. Oni ne razmišljaju o smrti, oni samo razmišljaju o vrhu. On je magnet koji ih privlači i odvlači pažnju od svega drugog.

U nekom visinskom kampu na 7.300 m saopštim članu ekspedicije da ukoliko nastavi dalje ka vrhu, šansa da će umreti je 90 odsto. Gotovo svi izaberu da nastave jer veruju da će na kraju da budu u onih 10 odsto

Ponekad razmišljam da li sam taj neodoljivi poriv za prevazilaženjem sopstvenih granica mogao da pronađem na nekom drugom mestu. Ali, nisam ja birao Himalaje već oni mene. Kada sam pre 20 godina prvi put otišao tamo i osetio tu energiju desilo se nešto što je odredilo moj životni put. To je onaj udah i izdah s početka ovog teksta.

Svako je predodređen za velika dela, a samo mali broj ljudi se usudi da svoje snove kaže drugima, pogotovo da ih realizuje. Od malena nas uče da budemo deo gomile i da ne mislimo svojom glavom, a o količini straha koju nam prenesu da ne govorim. Čak i izreke tipa “Bolje vrabac u ruci nego golub na grani” utisnute su u kolektivnu svest i sprečavaju nas da pokušavamo. Samo hrabro, važan je put koji ćete preći dok ne uhvatite tog goluba na grani.

Za ove dve decenije bio sam na Himalajima u proseku dva puta godišnje i ako imam čime da posebno budem zadovoljan to je saznanje da u mojim ekspedicijama nije bilo žrtava. Za to dugujem svima od kojih sam nešto naučio, najviše narodu Šerpa, od kog sam naučio kako da učim od Prirode. Oni kažu da svaka planina ima svoj karakter i dušu. Dugo mi je trebalo da to razumem, a pre svega osetim. I te kako su u pravu.

Narod Šerpa je poseban ukras i doživljaj Himalaja. Kontakt sa njima me je naterao da preispitam neka sopstvena ubeđenja i predrasude. Oni pripadaju potpuno drugom kulturnom i religijskom krugu, njihov pogled na svet je drugačiji od našeg. Nije važno da li su oni u pravu ili mi, već su bitni vidici koji nam se šire dok istražujemo njihov ugao gledanja, bilo unutra ili spolja. Na taj način se najbolje borite protiv isključivosti koja je sve češći slučaj u izolovanim društvima. Oni u svom rečniku nemaju reč za tuču. Kraj njih osetiš da si samo prah na podu i da ti je tvoj ego najveći neprijatelj. Oni ne potčinjavaju Prirodu sebi već joj se prilagođavaju i žive u skladu sa njom. Kod njih prijateljstvo nije izlizana reč, njima je osmeh osnovni način komunikacije, a dobra dela odjekuju godinama i prepričavaju se uz ognjište…Teško je sve to objasniti s malo reči.

Pre nekoliko godina došlo je do sukoba između zapadnih planinara i Šerpasa, samo nisu bili krivi Šerpi, već ljudi koji dolaze tamo zbog novca i slave. To mi je ličilo na onaj crtani film kada mama kaže Bambiju: “Hajdemo, Bambi, ljudi su u šumi…” Samo što Šerpasi nemaju gde da odu, Himalaji su im dom. Mi im donosimo naš način života u kom je osnovno merilo vrednosti – novac.

Mnogi, naročito mediji, smatraju da je Mont Everest u međuvremenu postao jedno “banalno brdo”, zbog vidno razvijene komercijalizacije, te da se sve pretvorilo u milionski biznis. Ali svako vidi ono što želi da vidi. Oni koji ne mogu da odu tamo, a želeli bi da se popnu na Everest, pričaju kako je sve to komercijalizovano i da više nema smisla doći do krova sveta. To ja zovem “kiselo grožđe”. Kad nešto ne možeš da uradiš onda počneš da ga omalovažavaš. na Everest možeš da se popneš i bez agencija koje to rade komercijalno i dosta komfornije nego inače. Svako bira svoj put do vrha. Najskuplje agencije to organizuju za 70.000 USD, a može se sve to isto organizovati i za upola manje novca, samo bez komfora u baznom kampu i tokom uspona. Morate sve sami da radite.

Uspon na K1:

Uspon na K1: Dragan u pohodu na najviši vrh sveta 2000.godine

I, naravno, sve to kod nas kojima su Himalaji postali drugi dom izaziva nelagodnost jer će se urušiti mnoge vrednosti koje su mukotrpno stvorene u ovim surovim uslovima. Bio sam jednom u situaciji da 400 ljudi sedi u baznom kampu i sluša preko radio-veze kako u visinskom kampu na 7.800 mnv dva Italijana umiru, nisam mogao da verujem da niko ne reaguje. Krenuo sam sa jednim Šerpom u pomoć, ali na sreću oni su se u međuvremenu nekako izvukli. Većina na to kaže: “Njihov problem, što nisu vodili računa o sebi. Ako im pomognem, izgubiću dragoceno vreme i kiseonik, tako da ne mogu da se popnem na vrh.” Nismo svi isti. Ekstremne situacije, kako na Himalajima tako i u svakodnevnom životu, pokažu ko je kakav čovek. Malo je pravih.

Ne volim da pravim jednostavne sublimacije, ali na kraju izgleda da je najbolji alpinista – živ alpinista! Mada više cenim one koji su pomerajući granice ostali da “spavaju” u večitom ledu. Zahvaljujući njima dolazimo do novih saznanja što nam omogućava da ne pravimo iste greške kao oni. Njihova smrt je možda spasla na stotine drugih, ko zna… Treba poštovati sve ljude koji pomeraju granice jer tako čovečanstvo napreduje.

INSTRUKTOR ELITNIH “KOBRI”

Petnaest godina sam proveo kao instruktor u elitnoj jedinici Vojske Srbije, u “Kobrama“, ali više nisam na tom poslu. Rad sa ljudima u ekstremnim situacijama je zajedničko za obe profesije. Naučio sam da budem miran i staložen kada treba donositi odluke u stresnim situacijama. S tim se čovek rađa, ali mislim da to može i da se nauči. Kao što smatram da je korisno i plemenito da ono što čovek zna prenese na druge. Delom i zbog toga sam s nekolicinom prijatelja osnovao planinarski klub “Extreme Summit Team”, prvi te vrste u ekstremnim sportovima. Klub je od 2009. član Planinarskog saveza Srbije i UIAA, a svako može da postane član kluba.
Najbolje je da se informiše na www. extremesummitteam. com <http: //www. extremesummitteam. com> ili <https: //www. facebook. com/extremesummitteam>

PROČITAJTE JOŠ: 
NEPOBEDIVI: Kako je pijanac i ratni veteran postao najveći bokser svih vremena
NEZABORAVNI MIKA ANTIĆ: Boem koji je živeo svoju poeziju i kršio sva pravila (FOTO, VIDEO)