Prof. dr Slobodan Savić: Vakcina bi trebalo da je obavezna

Na prvo pitanje – otkud odluka da se profesionalno posveti i pravu i medicini, Slobodan Savić, redovni profesor na ova dva fakulteta, jednostavno kaže:

„Čitavog života se bavim isključivo sudskom medicinom, nisam nikada išao drugom stranom, da budem lekar. A s obzirom na to da sudska medicina prvenstveno služi potrebama pravosuđa, mislio sam u početku da je neophodno da se završi i pravni fakultet. Pokazalo se da to nije neophodno. Naravno, potrebno je imati veće znanje iz pravne struke od drugih lekara, ali se to i usput nauči.“

S obzirom na očekivani novi zamah virusa korona, te na loš odziv građana Srbije na imunizaciju, kako vam kao pravniku i doktoru deluju sve glasniji zahtevi, što se već događa u svetu, da se ljudima koji odbijaju vakcinaciju ograniče pojedina prava?

„Ne mogu da govorim o pravnim normama koliko bi odluka o obaveznoj vakcinaciji zadirala u ljudska prava i da li je to uopšte pravno moguće rešiti. Na tu nedoumicu imam drugačiji odgovor. Bio sam gimnazijalac 1972, imao sam 15 godina, prvi razred srednje škole. Pojavila se variola vera i usledila je obavezna vakcinacija. Dolazili su u školu i niko nije pitao ni vas, ni vaše roditelje, da li ste saglasni s tim da se vakcinišete. Uopšte nisu pominjane građanske slobode i prava. Mislim da se to sprovodilo u odnosu na celu populaciju, da nije bilo mogućnosti da neko odbije. Po kojoj pravnoj normi, to se ne zna, ali je situacija bila malo drugačija. Radilo se o problemu koji je opasniji, jer su velike boginje mnogo smrtonosnije za onoga ko ih dobije u odnosu na kovid 19. Mada, i kod kovida 19 se pokazalo da je rezultat uvek neizvestan. Niko ne može da računa da će se sa kovidom 19 lako izboriti.“

Efekat takvog pristupa države bio je efikasno rešavanje problema.

„Suština je bila u težini oboljenja, da su se ljudi mnogo više plašili, a manji broj je preživljavao variolu kada bi je dobili. I tada su medicinski radnici bili na udaru, znam dobro imena ljudi koji su preživeli, ali znam i ljude koji su stradali. U toj situaciji je dobra strana bila što je vakcina već postojala.“

Šta je presudilo da se prema virusu korona, u značajnom broju, ophodimo nehajno?

„Ne znam da li vi delite taj utisak, ali od početka smo nekako krenuli s tim da se ne radi o ozbiljnom oboljenju. I predstavnici institucija su pomogli u tome. Pa smo iz stanja opuštenosti, od pokušaja da se virus predstavi smešno, zabavno i veselo, što je daleko od smešnog i zabavnog, krenuli u sasvim suprotni tok, u zatvaranje populacije. Što, naravno, nije bilo samo kod nas. Da ne detaljišem o ljudima koji o ovoj oblasti nemaju nikakvo znanje, ali su izričito protiv vakcinisanja.“

Treća doza: Koju vakcinu ćemo moći da primimo u Srbiji

.

.

Život 23.07.2021. 22:28

Treća doza: Koju vakcinu ćemo moći da primimo u Srbiji

Pedijatri preporučuju vakcinaciju dece i mladih

Italija

Italija

Svet 21.07.2021. 20:05

Pedijatri preporučuju vakcinaciju dece i mladih

Mnogi ili ne znaju, ili su zaboravili, da smo i ranije imali ogromnih problema sa zarazama?

„Ranije je bio veliki broj smrtnih slučajeva zbog toga što roditelji nisu decu vakcinisali protiv malih boginja. Nije mi jasno zašto bi danas neke vakcine bile obavezne, kao što pojedine jesu, a neke ne, poput ove protiv kovida 19. Lično, nijednog trenutka nisam razmišljao da li ću se vakcinisati. Jedino zbog čega sam se prevario jeste što sam čekao da me pozovu, pa se nisam vakcinisao na vreme. Verovao sam da će vakcinacija početi od medicinskih radnika jer su na prvoj liniji, organizovano, što je u nekim ustanovama i bilo. Na kraju sam se vakcinisao, ali sam, nažalost, šest dana posle prve doze dobio kovid. Virusom sam zarazio člana svoje porodice koji nije smeo zbog svog zdravstvenog stanja da se vakciniše. Relativno sam dobro prošao, član porodice loše sa ozbiljnim zapaljenjem pluća, dok dva člana porodice koja su se ranije vakcinisala nisu dobila kovid.“

S druge strane, upravo pojedini medicinski radnici i dalje odbijaju vakcinaciju.

„Bilo bi vrlo logično uvesti obaveznu vakcinaciju, za neke kategorije naročito. Meni zaista nije jasno da među medicinskim radnicima, pa i studentima medicine, postoji takav otpor, ali bilo je puno dezinformacija i to je ogroman problem. Nedovoljno pravih informacija od pravih ljudi, a mnogo dezinformacija. Pada mi na pamet ona priča o tome da vakcina dovodi do steriliteta. Kada to pomenete mladoj generaciji, može neko da bude student medicine koliko god hoće, ali to unosi nemir i nepoverenje.“

Znate primere kolega koji se nisu vakcinisali?

„Znam. Čuo sam i od kolega, doduše ne od medicinara nego stomatologa, da decidirano kažu da se neće vakcinisati. Kao što sam sretao i ljude koji u uzgrednom razgovoru iskazuju užasan otpor prema vakcinaciji. Počev od onoga da je virus veštački napravljen, da je to svetska zavera, eksperiment...“

Čime tumačite njihov stav?

„Pretpostavljam da je jedini mogući problem u tome što se radi o novoj vakcini, da zato postoji nepoverenje. Ali, suštinski, nemam racionalno objašnjenje za lekare koji bi trebalo da budu nosioci te ideje. Ljudi zaboravljaju šta je vakcinacija donela, da su vakcine jedan od najvećih pronalazaka u istoriji koji je spasao mnoge živote. Bez vakcina bi svet izgledao mnogo drugačije. Evo, pogledajte fotografiju koja je dokaz šta je svojevremeno učinila dečija paraliza. Na fotografiji se vidi 50 osoba na respiratu zbog dečije paralize. Ona je dovodila do smrtnih ishoda, a u velikom broju slučajeva oni koji su preživeli bili su na mehaničkim plućima. Tada nije bilo ventilatora, nego je postojala mašina u koju je osoba morala da bude smeštena kako bi joj se omogućilo disanje.“

Ovo nije prvi nalet zarazne bolesti, bila je variola, pomenuli ste male boginje, u znatno manjoj meri bio je sars, pa svinjski grip, sada imamo koronu. Pitam Vas kao lekara i pravnika – da li je trebalo znatno ranije razmišljati o promeni zakonskih normi, pa i Ustava, kako bi se problem s kojim se sada suočavamo predupredio?

„Koliko se sećam, čitajući o tome šta je bilo u vreme variole vere, mislim da su tada postojale zakonske odredbe koje su zaista omogućavale efikasnu borbu. Trebalo bi da se ugledamo na pozitivne primere iz prošlosti. Ali, možda imamo kratko pamćenje o dobrom putu da se nešto iskoristi, da ne ulazim u primedbe da li se uopšte sada dobro reagovalo. Mislim da je trebalo povući neke pouke iz ranijih epidemija.“

Da li ste kao specijalista sudske medicine imali neposrednu priliku da se suočite s tragičnim posledicama virusa korona?

„Kada govorim o obdukovanju svih tih slučajeva koji mogu da budu potencijalna opasnost, uvek se setim da sam još kao mlad, početnik u sudskoj medicini, posredno pratio slučaj za koji je postojala sumnja da je kuga. Srećom, nije bila. Ali, da je zaista bila kuga, to je moglo da napravi jako veliki zdravstveni problem širih razmera.

Kada je u pitanju kovid 19, mi nismo imali mogućnost da radimo obdukcije, nismo imali salu u kojoj je to moglo da se radi na bezbedan način. Jer, kada obavljate obdukciju za bilo koju karantinsku bolest, morate da posedujete salu koja pre svega omogućava bezbedan rad za ekipu, te da spreči širenje bolesti van obdukcione sale. Preporuke iz sveta bile su da se ne obdukuje tamo gde to ne može da se obezbedi. Upravo sada je, zahvaljujući radu mojih kolega, u Institutu za sudsku medicinu započeo projekat opremanja jedne takve sale. Ne samo za kovid 19, nego i za sve slučajeve koji, nažalost, u budućnosti mogu da se dese sa nekom novom svetskom pandemijom.“

Da se vratimo na osnovni problem – kako uskladiti odnos prema onima koji zbog svoje tvrdoglavosti ili uverenja ugrožavaju ljude koji su odlučili da se vakcinišu, da prihvate naučna saznanja?

„Vi imate neku slobodu odlučivanja ukoliko se to odnosi samo na vas. Ali, ne radi se samo o direktnom telesnom ugrožavanju, nego i verbalnom ugrožavanju izjavama koje su potpuno neosnovane, nekontrolisane. Sloboda govora i sloboda ponašanja su prihvatljive do trenutka dok ne ugrožavate drugog. I tu veći problem predstavljaju mlađe generacije koje, otprilike, veruju da će bolest kod njih da prođe kao kijavica. Kod većine i hoće, ali imam i prijateljicu čiji je sin u 33. godini, u roku od 10 dana, umro od kovida bez ikakvih poznatih faktora rizika.

Mislim da je najveći problem kod kovida utvrditi zašto su toliko različite reakcije kod pojedinih osoba. Imamo one koji imaju srčana oboljenja, dijabet, gojazne su osobe, ali ima i situacija da kod osobe koja nema uopšte takve faktore rizika to veoma loše prođe. Zato, ne može se niko ponašati da mu lično nije ništa, a da ga jednostavno ne interesuje šta će biti sa ostalima. To je definitivno ugrožavanje drugih. Zato bi morala da se nađe neka pravna forma kako bi se sprovela obavezna vakcinacija.“

Vi nemate dilemu oko toga?

„Apsolutno nemam dilemu. Možda drastično zvuči, ali imam pravo na svoje mišljenje.“

Da li ste se sretali i s drugim primerima u kojima su se kosili pravo i medicina?

„Postoji sijaset primera kada su ljudi bili neodgovorni prema svom zdravlju. U našem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoji zaista pravo da pacijent može sam da odluči o svom zdravstvenom stanju. Može i da odbije bilo koji način lečenja, čak i onaj koji bi spasao njegov život. Mi smo imali puno takvih primera kad ljudi jednostavno ne žele da odu na operaciju i tragično završe.

S druge strane, imamo i taj problem obaveze u odnosu na lekarsku odgovornost. Kada kod lekara u nekim situacijama dođe pacijent kojeg ne sme da otpusti, već mora da ga opservira na određeno vreme. I u slučaju kovida bilo je takvih situacija, da dolaze ljudi sa teškim oblikom zapaljenja pluća, a da bolnice nemaju mogućnosti da ih smeste. U takvoj situaciji, ako se desilo nešto što nije trebalo da se desi, a naročito ukoliko dođe do smrtnog ishoda, mi imamo jako veliki problem. Lekare mogu krivično da gone. Tu je opet teren gde se sučeljavaju pravo i medicina. Možemo očekivati, ne mogu sada da kažem u kom obimu, da će možda neki članovi porodice pokušati da zahtevaju krivičnu odgovornost, ili neku parničnu odštetu, za slučajeve gde smatraju da lečenje nije bilo dobro. Trenutno jedan mlađi kolega priprema spise koji se odnose upravo na jedno potencijalno optuživanje lekara za krivičnu odgovornost jer navodno nisu dobro lečili kovid pacijenta. Takve slučajeve možda možemo očekivati ubuduće u većem broju.“

Kakvi su zakonski okviri u tim slučajevima?

„Zakonski postoji odrednica o neukazivanju lekarske pomoći. Jer, lekar koji protivno svojoj lekarskoj dužnosti odbije da pruži pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti po život, naravno da bi trebalo da odgovara. Ali, lekar dok ne pregleda pacijenta ne može da vidi da li je on u neposrednoj opasnosti. Pravo i etika ne idu uvek podruku. Ja mislim da lekari ne mogu nekome da uskrate zdravstvenu pomoć, naročito ukoliko je pacijent životno ugrožen, time što on nije vakcinisan. Ali, zaista je to neetički. Neko ne želi ništa da učini kako bi sačuvao sebe i svoje okruženje, ne želi da se vakciniše, ali kada se razboli očekuje medicinsku negu po svim protokolima. Ako je ne dobije, ima mogućnost da tuži lekara.

Kod nas pravo nije baš regulisalo do detalja sve oblasti. Više su to neka tumačenja zakona. U stvari, mogu i dobar primer da vam dam. Postoji to krivično delo po članu 253, nepružanje, neukazivanje lekarske pomoći. Kaže – lekar koji odbije da pruži pomoć licu koje se nalazi u stanju neposredne opasnosti po život kazniće se i tako dalje. Međutim, imate i krivično delo nepružanja pomoći koje se odnosi na sve pripadnike društvene zajednice gde stoji – ko odbije da pruži pomoć licu koje se nalazi u stanju neposredne životne opasnosti, a to je mogao da učini bez opasnosti po sebe i po sebi bliske, odnosno po drugog... Vidite, za lekare to nije napisano. Pričao sam sa pravnicima i dao im primer – ako se zapali automobil na ulici, ja kao lekar, kao da sam Supermen, dužan sam da uletim u vatru i spasavam drugom život. A vi kao pravnici, ili bilo koja druga profesija, to ne morate da učinite, jer time ugrožavate svoj život. E, to je ono što su lekari na neki način stupanjem u tu svoju lekarsku delatnost po Hipokratovoj zakletvi obavezni – da pruže pomoć čak i kada pacijent na neki način ugrožava njihov život.“

Znači, dodatno su izloženi riziku i sa pravne strane?

„I sa pravne i sa medicinske. Imali smo slučaj jednog banalnog oboljenja koje je imalo atipičnu kliničku sliku, pa se sumnjalo na ebolu, lekari nisu prišli pacijentu. Nije u pitanju bila ebola, ali je na kraju došlo do smrti pacijenta. Vodio se krivični postupak, ne mogu da se setim kako se okončao. Ali, nažalost, to je neki rizik posla. Rizik posla u tom smislu da vi ponekad nemate mogućnost da se bezbedno bavite svojim poslom, da nemate neophodnu zaštitu.

To je bio problem u početku i sa kovidom 19. Pisalo se i pričalo naširoko o tome da su lekari, uopšte svi zdravstveni radnici, bili u situaciji da nemaju odgovarajuću zaštitu. Očigledno je tako nešto moralo ranije da se organizuje, da se nađe mogućnost da to na vreme bude učinjeno. Da treba imati unapred pripremljenu organizaciju za neku eventualno novu epidemiju, da možemo odmah da imamo dovoljan broj zaštitnih maski i vizira, a ne da se posle s tim manipuliše i da neki izigravaju dobročinitelje. To je ono što zdravstvena služba mora da ima. Međutim, mislim da smo se generalno iznenadili brojem obolelih, niko to nije očekivao.“

Poslednjih dana pominju se primeri bolnica koje zahtevaju da stacionarni pacijenti budu vakcinisani kako bi ih prihvatili na lečenje.

„I to je sada problem. Pročitao sam komentar nekog zvaničnika koji je napisao da ukoliko neko neće da se vakciniše, onda mu se neće ni pružiti zdravstvena usluga. Da, maltene, budžetska sredstva na takve neće biti trošena. Međutim, odgovor je jednostavno glasio – ne dajete vi nama nikakve svoje pare, mi smo sve to platili od svojih zarada. Dakle, ne možete na taj način nikoga usloviti.“

Gde je onda rešenje problema?

„Napravio bih, možda, paralelu sa transplantacijom. Imamo kod nas veliki problem u toj oblasti jer sada, zbog zakona koji je donet, a za koji mislim da je katastrofalan, više ne možemo da govorimo o donorstvu. Sve se vratilo na odluku članova porodice. U nekim zemljama je to jako dobro organizovano, odnosno možete da budete donor, možete da se izjasnite i da ne želite da dajete svoj organ, a treća opcija je da ako se niste izjasnili, onda se o tome pita vaša rodbina. Ako se odlučite da ne budete donor, da o tome postoji i pisani dokaz, neke zemlje su u takvim situacijama odlučile da ukoliko takvoj osobi zatreba transplantacija organa, ona će se naći na kraju liste. Dakle, ako ne želi da donira, biće i poslednja osoba na listi onih kojima se organ daje.“

Da li očekujete da se uvede obavezna vakcinacija ili vakcinacija za neke kategorije stanovništva?

„Jesam za to, za sve one koji su zaista neposredno i direktno ugroženi, a svojom nezaštićenošću ugrožavaju druge. Mislim da zaista nema razloga da medicinski radnici ne budu obavezno vakcinisani. Ako ćemo tako, svi oni koji su u direktnom kontaktu s velikim brojem ljudi. Znači, naći te kategorije koje su najugroženije, ali da se utvrde jasne pravne norme. Jer, na kraju, ne postoji nijedan lek u svetu bez nekih neželjenih efekata. Ali, za vakcine protiv kovida 19 ne postoje ozbiljne neželjene reakcije, iako ih imamo već više od pola godine. Nisam naišao ni na kakve loše podatke o tome. Neželjenih reakcija ima, ali ništa zabrinjavajuće. Jedino je još neutvrđeno koja vakcina je efikasnija, a koja je manje efikasna.“