SRBIJA DO BUVLJAKA: Sve što ste uvek hteli da kupite, a niste znali gde da tražite

SRBIJA DO BUVLJAKA: Sve što ste uvek hteli da kupite, a niste znali gde da tražite


Dve hiljade dinara za stare cipele i orden rada sa srebrnim vencem…Toliko valjda vredi sve što sam za 73 godine života steko?! Orden je moj, mislio sam da sam ga zasluženo dobio, ali, eto, ispade tek šaka gvožđurije, sekundarna sirovina…

Piše&Pazari: Mihajo Medenica

Život je za razliku od smrti ipak proverena glasina, akcijska roba pred istekom roka trajanja, bajata i bagatelna roba…

– E, dete…život je kurva, ober, najjeftinija, ona što stoji kraj autoputa i zadovoljava kamiondžije… E, to ti je život, jebo mu ja mater…

Potemkinove Terazije, tačnije Đilasove, ambiciozno osmišljena opsena na ledini preko puta novobeogradskog buvljaka, danas tek smetlište biografija i nešto sitnica što je ostlo da se prodaju. Reči starca povijenog u šal i propalog u kragnu prevelikog kaputa svijenog nad kartonskom kutijom i nekoliko prnja, iznošenih cipela i – ordena rada sa srebrnim vencem. Sve đuture ni dve hiljade dinara…

buvljak novi beograd (8)

– Toliko valjda vredi sve što sam za 73 godine života radio i steko?! Orden je moj, naravno, mislio sam da sam ga zalsuženo dobio, ali, eto, ispade tek šaka gvožđurije, sekundarna sirovina…- strašno koliko u njegovim rečima nema jeda, već one puke obarmlosti, pomirenosti sa realnošću koja je baš kao i ova ledina – Potemkinovo selo…

Ima dana, kaže, kad zaradi nešto, koliko da može sebe da pogleda u ogledalo i ne vidi puku sen, ali ipak više je onih…

– Samo da prođu… Dolazim i sedim čekajući da prođe još jedan dan, ništa više od toga…- većina je njemu nalik, a stotine otućnih biografija svakog jutra, zorom, požuri da zauzme metar prašine i lažne nade na ovom laktu otužne zemlje.

buvljak novi beograd (11)

ŽIVOT NA PRODAJU
Penzioneri, uglavnom, i vojska onih koji su do pre koju godinu imali nekakav posao, nekud se izjutra spremali ne sluteći kakva će jutra  doći.

Ko je šta imao viška izneo je na prodaju, a danas je višak sve bez čega se može, a može se bez svega…

Neke ženine stare cipele, moje odelo od pre 30 godina, gramofonske ploče, stare čaše, slike i kuhinjski pribor…- kućni inventar „firme“ Milete Ćalić, nekadašnjeg bankarskog službenika, nekadašnjeg čoveka…
S druge strane, vazd je onih kojima je život kao maćeha najdraći rod…

Evo, kume, ima laptopovi, kasetofoni za kola, mobilni telefoni… Ako te nešto posebno interesuje samo reci, sve će nabavimo…- nudi se Remko, preduzimljivi pedstavnik „egipatske“ nacionalne manjine, distributer prevare na veliko i malo.
I sve to zaista radi?! Kupim, recimo, laptop i daš mi garanciju, jel da…- pitam reda radi, pretpostavljam da će sad ona tirada: „Dece mi, majke, tašte, svastike, očiju, poštenja“…
Šta, bre, jel radi?! Pa nije ovo neozbiljna firma, kako da ne radi, bre?! Mislim, ne znam ja baš, al čovek od koga sam kupio kaće da rade, pa ako je lagao on mene evo lažem i ja tebe… Za garanciju nemoj da se sekiraš, Ramko ti garantuje bre…- e, garancija zlata vredna, zaista, Ramkova reč valjda vredi više od ćage i pečata?..

buvljak novi beograd (4)

ŠTA SLIKAŠ, NEMOJ DA TE ŠUTNEM U JAJA!
Ako li neko i posumnja u valjanost njegove robe tu je koleginica, osetljiva na ljudsku muku i objektiv aparata…

Nemoj da slikaš bre da te sad ne šutnem u jaja, znaš! Ako hočeš da pazariš izvoli ili beži, rasteruješ mi mušterije…- nigde nikog oko memljivog ćebet razasutog po blatu, al ajde, recimo da su nekakve virtuelne mušterije nahrupile da se potruju kod „čuvene“ apotekarke.
DA, apotekake- njen delokrug rada je „farmacij“ u svom naličju: pregršt ko zna odakle skupljenih lekova na gomili i…

buvljak novi beograd (5)

Šta fali, bre?! Sve što je u apoteku 200 dinara kod mene je 100… Ima svi lekovi: za pritisak, glavobolju, menstruaciju, proliv…- impozantan spisak i pitanje- nije valjda da se neko zaista usudi da pazari nešto, mada?..
Muka, mali, muka natera ljude na sve! Kupuje bre kod nje, baš kao što kupuje i naočare na neviđeno, onako, oprilike, koja im dioptrija odgovara pa šta bude…- vremešni kibicer i očigledno hroničar ovog sleklanog novobeograskog „Ponte rosa“, s termosom kafe i termosom čaja u naručju.
Obiđem nekoliko krugova, prodam poneku kafu i čaj, porazgovaram malo s ljudima i ubijem dan…- to ubijanje dana, ostatka života, vremena koje se nameće kao balast a ne blagoslov i jest suština ovog mesta, a ovo mesto paradigma svakodnevice naroda koji živi od uspomena i sećanja, doslovno.
Rasprodajući ih, kao jedinu vrednost koju još imaju…

buvljak novi beograd (2)

 document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);