KOLUMNA, ŠTIMAC: Indijski recept za spas ekonomije

Bombajska berza postala je pokretač razvoja nacije. Na njoj počiva i stabilnost društva i političkog sistema jer je ona okosnica ekonomskih tokova koji su iznedrili indijsku srednju klasu i koji je održavaju na više od pola milijarde pripadnika

O značaju razvijene berze za jednu ekonomiju i za celo društvo, za sve tokove u njima, razvoj i napredak, jednostavno se ne može dovoljno govoriti. Taj značaj je toliki da pojedini teoretičari direktno povezuju razvoj nacija sa razvojem tržišta kapitala. Čak i mali narod, bez ikakvih resursa, kao što su Holanđani, uspevao je da se uzdigne do jedne od vodećih svetskih nacija, između ostalog i na osnovu toga što je, još od šesnaestog veka, omogućio na svom tržištu visoku mobilnost kapitala i njegov brz obrt.

Ono što se u Evropi pokazivalo u to vreme, pre nekoliko vekova, jedna velika azijska zemlja pokazala je u naše doba. Za samo dvadeset pet godina Indija je uspela da se od ekonomskog kolapsa uzdigne do druge najpoželjnije zemlje za investicije u svetu, pretekavši i same Sjedinjene Američke Države. Premijer Narasima Rao pokrenuo je beskompromisne reforme pre tačno četvrt veka da bi zemlju spasao od potpunog bankrota i endemskog siromaštva, sa kojim nije uspevala da se izbori kako valja nijedna vlada od sticanja nezavisnoti, pa do njega.

Bombajska berza postala je pokretač razvoja nacije koja broji više od jedne milijarde ljudi. Na njoj počiva i stabilnost društva i političkog sistema jer je ona okosnica ekonomskih tokova koji su iznedrili indijsku srednju klasu i koji je održavaju na više od pola milijarde pripadnika

Reforme koje je sproveo, naslanjajući se na Međunarodni monetarni fond, svodile su se na otvaranje tržišta, ukidanje državnih monopola, napuštanje složenog sistema dozvola za biznis i liberalizacije finansijskog tržišta. Berza u Mumbaju (tada Bombaju, pa je berza i dan-danas zadržala naziv Bombajska) počela je da raste i da se razvija, privlačeći investicije i hartije od vrednosti koje su emitovala indijska preduzeća. Od potkapitalizovane privrede, indijska ekonomija postala je bogata, a sa njom je i siromaštvo društva počelo da se povlači. Tražnja za obrazovanijom radnom snagom podstakla je obrazovanje, pa polako i opštu emancipaciju.

Ta berza postala je pokretač razvoja nacije koja broji više od jedne milijarde ljudi. Na njoj počiva i stabilnost društva i političkog sistema jer je ona okosnica ekonomskih tokova koji su iznedrili indijsku srednju klasu i koji je održavaju na više od pola milijarde pripadnika. Jer, u svakom društvu koje teži boljitku srednja klasa je osnov političke stabilnosti i ekonomskog napretka - tiha, vredna i umerena, jer svoje interese zadovoljava i na osnovu imovine, i na osnovu rada.

Isplativa pravednost

Eto, takvu ulogu igra Bombajska berza u indijskoj privredi i društvu. I na takvoj je berzi naš premijer otvorio trgovanje prošle nedelje. Ne želim da se ovo shvati kao neka pohvala ad personam, želim samo da iz tog događaja izvučem zaključak da postoji opredeljenje za indijsku vrstu reformi i kod nas.

Rast Bombajske berze bio bi nemoguć bez sveukupnih liberalnih reformi u Indiji. Ono što se danas na njoj dešava zapravo je kruna dve i po decenije dugog procesa promena i poštenog pristupa ekonomiji. Taj put u Indiji nije bio lak, kao što nikada nijedne reforme nije moguće sprovesti bez silesije onih koji im se direktno suprotstavljaju, i još više onih koji ih glasno podržavaju a čine sve da ih kompromituju. Pokušaj razvoja našeg tržišta kapitala propao je pre desetak godina upravo zbog takvih. A takvih uvek ima jer reforme stalno ugrožavaju nečije stečene pozicije.

I tako dolazimo do večitog kontraargumenta zaljubljenika u državu, znate one koji govore o poslovanju pravih domaćina, o tome da nešto radi samo u domaćoj ruci i tome slično, a koji obožavaju da istaknu Kinu kao poželjni model puta ka uspehu. Da se ne upuštamo ovde u to da li zaista postoji poseban kineski model ili je to samo hibrid dva modela, od kojih jedan eksploatiše drugi, nego da se zadržimo na samom početku. Na početku bi trebalo da se vidi, zapravo, koliko su iskrene želje za reformom ekonomije i društva?

Za početak možemo čak da pretpostavimo da je prvobitna namera bila iskrena - da se izgradi bolje i pravednije društvo. Na kraju krajeva, socijalizam je bio početna pozicija i indijskog rukovodstva odmah po sticanju nezavisnosti. Problem sa pravednijim društvom jeste to što se ono ne može ostvariti na osnovu siromašne ekonomije ili neracionalne i skupe proizvodnje. Ili na osnovu bilo čega drugog što nije kapital-odnos. Jednostavno, samo društveni odnosi koji se formiraju oko obrta imovine u kapital, i to ne bilo čije, nego privatne imovine, guraju društvo napred i obezbeđuju, tokom vremena i nužnih prilagođavanja, boljitak za svakoga, do te mere da se može govoriti i o pravednosti u društvu.

Jednom kada je kapitalu dozvoljen razvoj, koliko god da je ograničen, to odmeravanje kapitala i rente ne može se zamrznuti na nekom određenom, željenom nivou

U siromaštvu nema pravde nego samo borbe za kakvo-takvo življenje. I onda se svi veliki projekti svedu na obezbeđivanje onih koji su ih započeli. Zato su, valjda, diktatori dugovečni. Oni koji su sebe ugradili u borbu za bolje sutra zauzmu položaje sa kojih mogu da nadgledaju da li se sutra približava. I gledaju da na tim položajima i ostanu, pa izgrade čitav aparat koji ih štiti. I onda celo društvo postane zasnovano na zauzetim položajima, kao pravi feudalni poredak, u kome se prihodi crpu kao renta, na osnovu položaja a ne na osnovu znanja i veštine. U svakom autokratskom obliku vladavine uspostavljaju se, kao primarni, odnosi rente a ne kapital-odnos.

Kapitalna vitalnost

U životu, naravno, nije sve tako jednostavno, već se društva razvijaju postupno, a prelazi iz jednog oblika u drugi mogu se označiti nijansama. Oprezni feudalni suveren, u monetarnoj oskudici, daće ekonomske slobode gradovima. Možda ovakvo poređenje jeste suviše pojednostavljeno, ali prosto se samo nameće: socijalističko rukovodstvo pažljivo odmerava do koje mere može da pusti profitni kapital-odnos da se razvije, a da pritome ne ugrozi sopstvenu rentonosnu poziciju. Razvitak kapital-odnosa dozvoljen je u posebnim ekonomskim zonama, strogo ograničenim, kada se videlo da društvo zasnovano na privilegovanom autokratskom odnosu dolazi do kraja.

Jednom kada je kapitalu dozvoljen razvoj, koliko god da je ograničen, to odmeravanje kapitala i rente ne može se zamrznuti na nekom određenom, željenom nivou. Snaga kapital-odnosa je u njegovoj vitalnosti jer on počiva na suštinskim interesima pojedinaca, on traži sve dalju i dalju individualizaciju, oslobađanje od stega nametnutih iz ideoloških ili bilo kojih drugih razloga, nametnutih zbog predrasuda, gluposti, ili inertnosti. Jednom kada se uspostavi, nužno se dalje razvija, teži da preobrazi ekonomiju i celo društvo. Drugim rečima, kapital-odnos udara na same temelje društava zasnovanih na renti.

Koliko taj proces može da traje, to je teško odrediti. U gradovima holandske renesanse, od koje smo priču i počeli, trajao je kratko, ali to su male sredine. U Francuskoj mu je već trebalo mnogo više jer je to velika i raznorodna zemlja. A tek je Kina velika i raznorodna. Ali i Indija je velika i raznorodna, pa pokazuje da su iskrene i brze reforme moguće.

Uostalom, ne postoji apsolutna nužnost u društvenim procesima kao što postoji u prirodnim. Logika tu određuje samo osnovne okvire dešavanja, koji mogu i ne moraju da se ostvare. Moguće je da Kina, dovoljno velika, uspeva unedogled da održava tu ravnotežu. Uostalom, to i jeste jedna od glavnih odlika najvećeg dela tamošnje istorije - trajanje u ravnoteži. Sad, što je tu ravnotežu neophodno održavati i neekonomskim merama, s vremena na vreme, to samo govori da rentni odnos nije nešto što vodi ka napretku, niti ka boljitku većine pripadnika jednog društva.
Zato mi se više dopada to što je premijer otvarao trgovanje na Bombajskoj berzi. I nadam se da je to jasan znak da će uskoro otvarati trgovanje i na Beogradskoj berzi.