AD AKTA: 24 sporne privatizacije i - ništa!

Sporazum koji je bivši predsednik Partizana Dragan Đurić sklopio s Tužilaštvom priznavši malverzacije s Veterinarskim zavodom - podsetio je javnost na zaboravljene 24 kolosalne pljačke društvene imovine

Bivši predsednik FK Partizan Dragan Đurić priznao je prošle sedmice zloupotrebe tokom privatizacije Veterinarskog zavoda, nakon tri godine negiranja optužbi pred sudom.
Tužilaštvo za organizovani kriminal sklopilo je sporazum o priznanju krivičnog dela s Đurićem, koji je i vlasnik „Zekstre", na godinu dana kućnog zatvora vezano za postupak privatizacije Veterinarskog zavoda, koji je Posebnom odeljenju beogradskog Višeg suda prosleđen 24. aprila. Prema onome što je medijima saopšteno iz suda, sporazum je primljen, ali još nije zakazano ročište na kojem će se odlučivati da li će on biti prihvaćen ili ne.
Istraga protiv Đurića pokrenuta je u januaru 2014. godine, a Tužilaštvo mu je tada na teret stavilo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica. Kako je tada saopšteno, sumnjalo se da je u postupku privatizacije Veterinarskog zavoda za konzorcijum pravnih lica „Zekstra" d.o.o. i „Bankom" d.o.o. pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od 207 miliona dinara. Zbog toga je Đurić uhapšen 13. januara 2014, ali je u pritvoru proveo svega deset dana. Na slobodu je pušten 23. januara pošto je položio jemstvo od dva miliona evra. Podsetimo, da bi vlasnik bio pušten na slobodu, „Zekstra" je tada upisala hipoteku na poslovni prostor u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, čime je obezbeđena kaucija koju je sud odredio. Osim toga, protiv Đurića se vodi postupak i zbog sumnje da je zloupotrebama oštetio pančevačku Azotaru prilikom kupoprodaje mineralnih đubriva.
Prema onome što je ranije objavljeno, Veterinarski zavod je kupila Đurićeva kompanija „Zekstra" 2005. godine za 9,1 milion evra, što je jedna od 24 sporne privatizacije koje je kao takve označio Savet za borbu protiv korupcije. Savet je svojevremeno u svom izveštaju, koji je dostavljen MUP-u Srbije, naveo da konzorcijum „Zekstra-Bankom" nije faktički ni postojao kada se prijavio na tenderu. Zavod je prodat u trećem pokušaju.

Koruptivna hobotnica
Istraga 24 sporne privatizacije možda je najbolji pokazatelj toga kako u Srbiji funkcioniše borba protiv sistemske korupcije. Nikako!
Otkako su 2011. godine Evropska komisija, a potom i Evropski parlament od Vlade Srbije zahtevali preispitivanje 24 slučaja iz perioda 2004-2011, vlada Mirka Cvetkovića, a zatim i vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića obećavale su sudski epilog tih slučajeva.

Šta god da pokažu policijske istrage ili sudske presude, uveravam vas da je svaki od 24 slučaja bio potkrepljen dokazima, samo nije bilo političke volje da se oni procesuiraju, kaže Dušan Slijepčević iz Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije, na čijem čelu je tada bila pokojna Verica Barać, sačinio je izveštaje o tim slučajevima još 2011. godine i o njima redovno izveštavao i Vladu i Tužilaštvo. Kako je Istinomer u opsežnoj analizi objavio, ti izveštaji su ignorisani sve dok iz Evropske unije 2011. godine nije stiglo pismo u kojem se od vlasti traži da se oni detaljno istraže. Prva odluka nove vlade, nakon promene vlasti 2012. godine, bila je da se ozbiljno posveti borbi protiv korupcije, a posebno istrazi 24 sporne privatizacije. Tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u brojnim izjavama u prvoj godini mandata daje zamajac tome. Ubrzo MUP Srbije formira posebnu radnu grupu za istragu 24 sporne privatizacije, u šta je uključeno oko 100 inspektora Uprave kriminalističke policije i drugih stručnjaka, na njeno čelo dolazi Bogdan Pušić. Prvi put u tom periodu javnost je stekla utisak da postoji politička volja da se ta stvar istera do kraja. I zaista, počev od 2012, kreću procesuiranja bivšeg ministra Olivera Dulića za slučaj „Nuba investa", kasnije Đurića za Veterinarski zavod, kao i bivšeg ministra Predraga Bubala za Azotaru. Ruku na srce, svi oni ostaju u senci „hapšenja veka" nekada najbogatijeg Srbina Miroslava Miškovića zbog malverzacija s putarskim preduzećima i utajom poreza. Deluje da se Srbija bori protiv korupcije.
Godinu dana kasnije, entuzijazam splašnjava. Prvu otrežnjujuću izjavu, koja nije mnogo odjeknula u medijima, dao je direktor policije Milorad Veljović 25. novembra 2013. rekavši da „neće sve sporne privatizacije imati epilog na sudu jer nemaju sve elemente krivičnog dela". U oktobru 2014. zvanično je rasformirana radna grupa MUP-a koja se bavila time. Slutnja Verice Barać da će izveštaji Saveta ostati mrtvo slovo na papiru izgleda da se ispunila. Ne računajući Đurićevo priznanje krivice, donete su ukupno tri presude - dve oslobađajuće, jedna osuđujuća, a za 11 slučajeva je utvrđeno da nije bilo krivičnog dela. Koliki je značaj za našu državu da ispita sve slučajeve spornih privatizacija, najbolje govori podatak o veličini i snazi ove koruptivne hobotnice. Policija procenjuje da je šteta od tih privatizacija procenjena na oko osam milijardi dinara, a najmanje 75 osoba je osumnjičeno.
Član Saveta za borbu protiv korupcije Dušan Slijepčević za „Ekspres" kaže da se ipak ne oseća razočarano, već da mu je Đurićeva nagodba s Tužilaštvom dokaz da su bili u pravu.
- Nemam želju da ijednog čoveka strpam u zatvor, niti nam je to ideja, ali ovo je potvrda da je Verica Barać načinila neoboriv izveštaj. Šta god da pokažu policijske istrage ili sudske presude, uveravam vas da je svaki od 24 slučaja bio potkrepljen dokazima, samo nije bilo političke volje da se oni procesuiraju. Iako su se deklarativno za to zalagali, oni koji su u praksi radili na rasvetljavanju slučajeva izgleda da nisu „osećali" tu volju s vrha. Institucije kod nas ne rade svoj posao najkraće rečeno. Verica je bila divno stvorenje, koja je celu sebe dala u to, i nije slučajno što su njen rad podržale sve evropske institucije - objašnjava Slijepčević i dodaje da nije razočaran relativno malim brojem osuđujućih presuda.
- Bogoljub Karić, koji je odgovoran za „Mobtel", vratio se uz političku pomoć i zahvaljujući zastari predmeta, a ne nedostatku dokaza. Mlađan Dinkić, koji se pominje u slučajevima privatizacije Nacionalne štedionice, Miodrag Kostić i šećerane, to su potpuno čisti predmeti... O političkoj umešanosti u pravosuđe slikovito vam govori podatak da je Savet dobio Dinkića na sudu i da je on trebalo da isplati 400.000 dinara, ali ta presuda nikada nije postala pravosnažna jer je Apelacioni sud taj predmet držao u fioci do zastarevanja. Bilo bi lepo da se svi ti slučajevi konačno isteraju na čistac - podvlači Slijepčević.

Istraga 24 sporne privatizacije možda je najbolji pokazatelj toga kako u Srbiji funkcioniše borba protiv sistemske korupcije. Nikako

Kako je pljačkana Srbija
Da osvežimo pamćenje i čitaocima i nadležnim organima, podsetićemo na suštinu nekih od 24 slučaja pored pomenutog Veterinarskog zavoda. Kod smederevskog „Sartida", prema analizi Saveta za borbu protiv korupcije, suština je da je stečaj kompanije bio fingiran kako bi se izigrali veliki poverioci. Kompanija je prodata bez dugova, direktnom pogodbom s „Ju-Es stilom", ali od dobijenog novca nisu mogla da se vrate dugovanja, između ostalog, i zbog toga što je cena bila daleko ispod procene vrednosti koju je sačinio Ekonomski institut.
„Jugoremedija" Zrenjanin je neuspela, kasnije poništena privatizacija obavljena 2002. godine. Firma je prodata kiparskom „Demeno trejdu", odnosno jednom od njenih osnivača Jovici - Niniju Stefanoviću, koji je u tom trenutku bio na Interpolovoj poternici.
Slučaj „Mobtel" sporan je još od načina osnivanja firme, devedesetih godina, pa sve do oduzimanja frekvencije TV BK i preduzeća od njenih prvih vlasnika, porodice Karić. Savet sumnja da je „Mobtel" osnovan uz ozbiljno kršenje zakona, kao i da je Bogoljub Karić većinsko vlasništvo stekao pod sumnjivim okolnostima.
Četvrti slučaj, preduzeće ATP „Vojvodina", na aukciji 2004. godine kupio je Ilija Dević zajedno sa šest hektara placa u Novom Sadu i pratećim objektima autobuske stanice u Bačkoj Palanci, Irigu i Adi. Dević je uložio 30 miliona evra u izgradnju nove autobuske stanice, a gradske vlasti Novog Sada dogovorile su da zatvore staru autobusku stanicu.
U slučaju „Večernjih novosti" najveći problem je netransparentnost vlasništva u medijima. Međutim, biznismen Milan Beko je 2011. priznao da je vlasnik tog lista.
Azotara Pančevo prodata je 2006. godine za 13,1 milion evra konzorcijumu koji čine litvanske firme „Arvi" i „Saniteks" i beogradski „Univerzal holding". Vlasnički konzorcijum s direktorom Paulijusom Martinenasom na čelu, 2007. godine je razmontirao pogon „Karbamid 2", najvredniji deo fabrike, i prodao ga ruskoj kompaniji za 32,5 miliona evra, bez saglasnosti Agencije za privatizaciju.

U oktobru 2014. zvanično je rasformirana radna grupa MUP-a koja se bavila time. Slutnja Verice Barać da će izveštaji Saveta ostati mrtvo slovo na papiru izgleda da se ispunila

„Luka Beograd" nešto je kompleksniji slučaj. Ta firma privatizovana je 1998. godine i posle sprovedenog prvog kruga svojinske transformacije, Akcijski fond je posedovao oko 30 odsto akcija, Fond PIO 10 odsto, dok je preostalih oko 59 odsto bilo u vlasništvu malih akcionara. „Luku Beograd" je zatim, za oko 50 miliona evra, otkupom akcija od države i akcionara 2005. godine kupio luksemburški investicioni fond „Vorldfin", iza kojeg je, navodno, stajao privrednik Milan Beko. Mali akcionari tvrde da su njihove nevolje nastale posle pogrešno urađene procene vrednosti kapitala jer je zbog toga njima isplaćeno devet umesto 22,18 evra po akciji. Oni navode da su zbog toga oštećeni u ukupnom iznosu od 71,5 miliona evra.
Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2004, sporno je što je Nacionalna štedionica kao privatna banka napravljena uz veliku pomoć države. Dodeljene su joj filijale tadašnje Službe platnog prometa, čije radnike je godinu dana plaćala država.
Kako se sumnja, „Galenika" je oštećena za oko sedam miliona evra, dok je na dva miliona evra procenjena šteta na prodaji gotovih lekova bez odluke upravnih organa kompanije. Sumnja se i da je to preduzeće za oko dva miliona evra preplatilo 11 umetničkih skulptura.
Slučaj privatizacije „C marketa" okončan je pre tri godine, kada je preminuo bivši direktor Slobodan Radulović, koji je navodno bio spreman da svedoči o umešanosti Miroslava Miškovića i Milana Beka u tu finansijsku zavrzlamu.
Savet za borbu protiv korupcije ističe da nije do kraja okončana istraga o tome ko je u Srbiji uvozio jeftiniji šećer od šećerne trske, prepakivao ga i kao skuplji domaći šećer od šećerne repe izvozio od 2001. do 2003. godine u EU. Unija je maja 2003. godine Srbiji uvela tromesečnu suspenziju na izvoz šećera. Savet je u to vreme objavio da je na crno uvezeno najmanje oko 10.000 šlepera šećera.
Na spisku se nalaze i medijski manje atraktivni slučajevi „Keramika Kanjiža", „Tehnohemija", „Šinvoz", „Telekom", „Zastava elektro", „Trudbenik gradnja", „Del real", „Srbolek", „Prosveta", Zavod za obračun i plaćanje, Koncesija za autoput Horgoš-Požega i „Putnik".