DNEVNIK ROBIJAŠA: Đe je tebe lična karta?

Kakvu mi je gozbu „Ekspres" priredio u prošlom broju s tekstom o Crnogorcima! Auuuuu, Radosave, jebeš mi sve, bolje nego „Gozba" od Platona. Mogu li i ja koju o njima, živ nisam.
Kad god dođem u priliku, a nema šanse da se najmanje jednom na dan, čak i u ovom zatvoru, ne sretnem s nekom oblikom crnogorštine, setim se legendarne scene iz filma „Put u Kinšasu" kad Petar Božović kaže: „Pa, ja sam i sebe ozvučio, svoju spavaću sobu." Da, burazeru, ali ti svaku noć spavaš kod švalerke, mislim se ja. E, takvi su ti Crnogorci.
Jedan moj prijatelj dugo godina živeo napolju, što svojevoljno, što prinudno, u mardelju, i odluči da se vrati u zavičaj, a njemu je zavičaj Beograd, iako to sve više zvuči nestvarno... Vrati se baš u vreme kad mu pada rođendan, i to jubilarni, pedeseti, te odluči da okupi stare prijatelje Dorčolce, Bulburderce i šta ti ja znam s kojih ih je sve beogradskih čuka okupio, i napravi žurku. Došli ovi, oni, opasni, manje opasni, bezazleni, ovaki, onaki... Ića, pića, igra, pesma, drž - ne daj, njemu srce puno, misli se, opet ima neke božje pravde, eto, da 50 proslavi kako je odavno želeo, kad ne lezi vraže, upade Interventna. Stade muzika, gosti se ukopaše, krenu pretres, ujebaše mu veče, pade mu mrak na oči... Skembaše ga u maricu, pravac gradski SUP.
Inspektor s druge strane stola, još krmeljiv, gluvo je doba noći, digli čoveka iz kreveta, uze mu generalije, ime prezime, zanimanje...
- Imate li nadimak - upita ga.
- Imam.
- Recite?
- Zovu me tako i tako.
- Molim? - trgnu se inspektor i razbudi u sekundi. - Dobro gospodine, kaže, pa zašto ste onesvestili onog policajca?
A moj drug će:
- Vidite, gospodine, u ovoj zemlji, a naročito u ovom gradu, ne može se živeti od Crnogoraca. Gde god se okrenete - Crnogorci, u pravosuđu Crnogorci, u policiji Crnogorci, u politici Crnogorci, u podzemlju Crnogorci... pa, dokle više, bre...
- Kakve te veze ima sa ovim što vas pitam - prekide ga istražni organ, ali moj drug se nije dao zbuniti.
- Vidite, gospodine, sudeći po vašem prezimenu, vi ste negde iz centralne Srbije, pa bih vas zamolio za samo malo strpljenja, sve ću objasniti.
U redu, nastavite.
- Vidite, ja sam došao u svoj grad da se malo opustim, evociram uspomene, sretnem neke drage ljude. OK, vaše kolege upale na moju žurku, i to je u redu. Zamolio sam preko mikrofona goste da budu pristojni i strpljivi, da organima pokažu dokumenta jer će se onda taj nesporazum vrlo brzo okončati.
- Šta je onda vas iznerviralo?
- Bio sam smiren, nasmejan, samo sam mislio na to kako će se žurka nastaviti, nisam stigao ni svećice da duvam. Šaram pogledom po sali, vaše kolege pomalo bahate, ali kažem sebi, ako, takav je to posao, još malo pa će otići, kad ispred mene stade onaj grmalj od dva metra.
- I?
- I drsko me upita „Đe je tebe lična karta?" To me je potpuno izbacilo iz takta, da kažem, dotuklo, pala mi je klapna, crnilo pred očima... Zunem mu jedan majgeri i on, konjina, pade ko sveća.
Crnogorci, oni misle da su neka viša rasa, da su mudriji od najmudrijih, jebote! Oni utripovali da su neko bitno mudo pa nameću norme svima u regionu. Nije nego, rođaci! Pa vi sad sve radite protiv interesa Srbije, a u korist Albanaca i Hrvata. Nemate stav jer se, bar u novijoj istoriji, preko noći priklonite moćnijima. Četrdesest i neke bili ste za Ruse, a onda - hop, priklonili se Amerima. I mnoge ste svoje čestite ljude poslali na Goli otok, jebali ste im majku majčinu. Dobro, mnogi su revidirali, ali mnogi i nisu, nije ih ništa moglo slomiti. Kao Peka Dapčevića, na primer. Šezdeset godina niste reč ruskog progovorili, dragi strah. I same sebe ste ozvučili. I sad glasate da se Kosovo primi u Unesko. Jebote, pa time se sami odričete svoje baštine, dajete je Albancima. Kako Vučić, jebi ga, izađe pred one belosvetske mrcine i kaže da Srbija neće uvesti sankcije Rusiji. Ili kad Rusija i Kina u Savetu bezbednosti glasaju protiv Rezolucije o Srebrenici. To je stav! A ne kad crnogorskog premijera Markovića Tramp oduva rukom da može da prođe. I ovaj ko p... kasnije pravda Trampa, kao, bio je nesporazum. Imam utisak da mu je Tramp, dok je prolazio, iscedio kroz usta: „Miči, miči", i Duško se pošenuo u stranu. Nije to, druže, nesporazum, to je blam.
Setih se Zeka Manitog. To je knez Danilo. On je vladao Crnom Gorom i brdima posle Njegoša. Taj je bio zajeban, riđ, crven u licu, nizak... Crnogorci nikako nisu mogli da ga svare. Ali on je znao kako s njima, imao dve-tri hiljade perjanika, to je ko danas najelitnija jedinica, da ne kažem kao nekad JSO, a plus imao brata Mirka, desnu ruku. Kažu da je taj brat izvršio svako naređenje Zeka Manitoga. I ta vezanost braće i sestara je kod Crnogoraca za divljenje. Nikada se nije desilo da sestra izda brata. Nikada! Dobre su Crnogorke žene, jeste da su malo bedevijaste, ali su zajebane u pozitivnom smislu. U bici na Vučjem polju 1876. izginulo dosta muških glava, i Crnogorke uzeše puške u ruke pa u borbu. Ubeđen sam da bi one mnogo bolje vodile Crnu Goru od muškaraca, da su one u parlamentu umesto njih, pa to bi prštalo na sve strane. One bi imale stav.
Al' da se vratim na Zeka Manitog... Mnogo volim da čitam o njemu. Zamisli kakav je to ludak bio, rođenoj sestri ubio dva sina u kolevci da ne bi imali aspiracije na presto. Onda, oženi se Zeko Maniti Italijankom iz Trsta. I kad je bila svadba, skupila se plemena, viđeni gosti, među njima i jedan plejboj, preteča Ratka Kneževića, da ga slikovito opišem. I on počeo po kafani da priča kako se mlada loži na njega, da ga je ispod oka gledala na svadbi. I to dođe do Zeka, Zeko pošalje perjanike, i gotovo. Zamisli smrada, čovek ga lepo pozove na svadbu, a on mu opanjkava ženu.
E sad, ratovi se uglavnom vode zbog žena, a i Zeku Manitom dođoše crni dani zbog toga. Ubio ga Ranko Kadić, valjda se tako zvao, iz Bjelopavlića. A problem je nastao na proslavi za Petrovdan, kad su Zeko i brat mu Mirko pozvali viđene goste iz Francuske, Rusije, diplomatski kor takoreći, pa da bi sve to digli na viši nivo, pozvali i žene da dođu da se vidi ta raskoš. U neko doba, međutim, Zeko i Mirko se zapili, šta se dalje desilo, ne znam, uglavnom, Kadić napravi golemo sranje i pobeže kod Turaka. Jebi ga, u to vreme sedneš na kljuse i za po sata si u Turskoj, tj. u nahiji, đah podgoričkoj, đah barskoj. Uglavnom, ubio je Zeku dok se ovaj ukrcavao na brod u Perastu.
Neka ostane zabeleženo, dosta je čestitih ljudi Crna Gor dala, i oni znaju biti hrabri, samo jedno pleme je ubilo šest ili sedam turskih paša.
E sad, u savremeno doba, Crnogorci vole sve što je Bog zabranio. Naročito kocku. Uh, kocka ih razara. Vole i da špijuniraju, to im je u krvi, zato su godinama bili raspoređeni u službi bezbednosti i policiji. Vole ponekad i da izdaju, ali hoće da budu i junaci.
Još da kažem da je Njegoš bio poreklom s Romanije, da se ponosio srpskim rodom i da je bio zadivljen srpskim junacima. To mu je bila inspiracija:
„Samo ime Karađorđe
Kad Srbinu na um dođe,
Zaplamti se krv u grudi,
Junačko se srce budi."
Alo, rođaci, i vi sad kenjate, ne valja vam Srbija, ne valja vam Njegoš.