KAKO SMO REŠAVALI ARKANOVO UBISTVO

KAKO SMO REŠAVALI ARKANOVO UBISTVO


U istrazi smo imali saradnju s kriminalcima kao ni u jednom drugom slučaju ni pre ni posle toga

Kada je ubijen Željko Ražnatović Arkan, znali smo da beogradsko i srpsko podzemlje neće biti isto. Ražnatovićeva likvidacija morala je da izazove osvetu kakva se do tada nije desila i postavljalo se samo pitanje koliko će njih biti ubijeno u ime te osvete, prvi put u javnosti za „Ekspres“ pričaju pripadnici najelitnijeg odeljenja beogradske policije zaduženog za rasvetljavanje krvnih i seksualnih delikata, koji su 15. januara 2000. godine započeli istragu najvažnijeg ubistva u srpskom podzemlju.

Tog 15. januara 2000. u 17:05 u holu beogradskog hotela „Interkontinental“ ubijen je Željko Ražnatović Arkan. S njim su u pucnjavi stradali i biznismen Milenko Mandić Manda i Dragan Garić, savezni policajac, koji su sa Arkanom sedeli u separeu. Hitac je teško ranio i gošću hotela koja nije imala nikakve veze s metom – Ljiljanu Albijanić.

Šta je Garić tražio sa Arkanom, pitanje je koje je tada bacilo ozbiljnu mrlju na čist dosije policajca koji je do tog trenutka imao reputaciju „poštenog kolege“. Tek sada, 19 godina od zločina, inspektori koji su radili na slučaju otkrivaju misteriju odnosa Arkan-Garić.

– Ubijeni Garić je radio u Upravi za pogranične poslove. Bio je porodičan čovek, nije imao nikakve veze s kriminalom. Pomagao je Ražnatoviću da fudbaleri Obilića koji su putovali u inostranstvo po ubrzanoj proceduri dobijaju pasoše. To je bila cela njihova veza. Nikakav kriminal, nikakvi sumnjivi poslovi. Drugi ubijeni, Mandić, po svom policijskom dosijeu nije bio interesantan nama iz Trećeg odeljenja, koji smo radili krvne i seksualne delikte, što znači da nije bio evidentiran kao nasilnik. Zato nam je odmah bilo jasno da je Ražnatović bio prava meta trostrukog ubistva – pričaju inspektori koji su radili na slučaju, a koji odavno uživaju u penzionerskim danima.

Situacija u beogradskom podzemlju tada je bila kompleksna. Arkan se sa svojom Srpskom dobrovoljačkom gardom, u kojoj je okupio vojsku iz cele Srbije, vratio s ratišta u Beograd, gde je brzo uspeo da uspostavi poziciju neprikosnovenog šefa beogradskog podzemlja.

– Njegov povratak u Beograd je izazvao potres jer je on doveo u pitanje do tada uspostavljen kriminalni poredak, uspostavljene kriminalne poslove, naročito šverc cigareta i narkotika. U momentu kada je ubijen, policija nije imala nijedan podatak da se nekome zamerio, ali je interesantno da nijedan od viđenijih kriminalaca tog dana nije bio u Beogradu – pričaju tadašnji inspektori.

Obaveštenje o trostrukom ubistvu u „Interkontinentalu“ prvo je dobila dežurna služba beogradskog SUP-a.

– Kada smo mi došli na uviđaj, Arkan više nije bio u hotelu. Već je, iako mrtav, bio odvezen u bolnicu. U hotelu su bila tela Mandića i Garića. Našli smo čaure, za koje je kasnije utvrđeno da su ispaljene iz dva vatrena oružja. Jedne koje je ispalio trostruki ubica, i druge za koje se utvrdilo da ih je ispalio Ražnatovićev telohranitelj Zvonko Mateović. Od očevidaca smo dobili i tada ključnu informaciju da je Mateović pucao u ubicu i da ga je povredio. Prvo što smo pomislili bilo je da će ubicu, ukoliko i preživi, ubiti njegovi saučesnici u zločinu. Ranjen je samo mogao da im smeta. U hotelu smo našli i ključni dokaz, kaput na kojem je nađena perut, koja je, kako je utvrđeno DNK analizom, pripadala kasnije uhapšenom i osuđenom Dobrosavu Gavriću, ali u tom momentu, na uviđaju, ubica je za nas još uvek bio N. N. izvršilac. Niko ga nije prepoznao, niko nije znao ko je pucao pričaju inspektori.

Dojava iz bolnice

Ispostaviće se da je ranjavanje ubice ključna tačka dalje istrage i rasvetljavanja zločina. Beogradska policija istog dana uputila je dopis svim policijskim stanicama da izvrše provere po bolnicama i privatnim klinikama u potrazi za osobama ranjenim iz vatrenog oružja. Ta potraga dovela je do Dobrosava Gavrića.

– Iste večeri smo iz Loznice dobili informaciju da je u tamošnju bolnicu primljen muškarac s karakterističnim povredama, a za koga se sumnja da je dao netačne podatke o identitetu. Odmah je naređeno da se taj muškarac u bolnici stavi pod policijsko obezbeđenje. Sutradan ujutru ekipa inspektora Trećeg odeljenja već je bila u Loznici i prvo je otišla u bolnicu. Muškarac koji je tamo primljen bio je zaveden pod imenom Dragan Glišić, ali je odmah utvrđeno da to nije njegovo ime i da se radi o Dobrosavu Gavriću, policajcu koji je radio u beogradskoj brigadi i koji je rodom iz Trbušnice kod Loznice. U prvom momentu o njemu smo znali samo da je u trenutku ubistva bio na bolovanju i da je ranije često viđan u društvu kriminalaca koje je obezbeđivao. Iako je kolega, niko od nas nije ga lično poznavao. Inspektori koji su bili u Loznici su odmah po identifikaciji Gavrića krenuli s privođenjem svih njegovih kontakata i veza. Isto je radila i ekipa koja je bila u Beogradu. Ono što se nikada pre nije desilo, desilo se u ovoj istrazi. Svi kriminalci koje smo privodili su pričali, otkrivali su sve što su znali. Neki su to radili iz poštovanja prema Ražnatoviću, neki iz straha. Posle Ražnatovićevog ubistva, niko u podzemlju nije bio siguran za svoj život jer „ako su ubili jednog Arkana, svako je mogao da se ogrebe za metak“. Od kriminalaca smo dobili imena Gavrićevih saradnika. „Ako je tu Gavrić, onda je s njim sigurno i Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić Gagi.“ To su nam svi rekli… Njih dvojicu, međutim, u Srbiji nismo mogli da nađemo. Pobegli su – pričaju inspektori.

Gavrić, koji je u međuvremenu operisan u lozničkoj bolnici, prebačen je u Beograd, na VMA, ali su policajci uspeli da u Loznici pronađu pancir koji je Gavrić nosio u momentu ubistva, i to s tragovima njegove krvi. Još jedan ključni dokaz.

– Gavrić ne da nije priznao delo nego ništa nije pričao. Na svako pitanje je odgovarao sa: „Boli me rana“. To je bilo sve. Onda se, nakon što smo objavili da je uhapšen, u Trbušnici pojavilo desetak sumnjivih džipova. To je bio prvi znak moguće osvete. Čuvali smo njegovu porodicu od moguće likvidacije – pričaju inspektori.

Sledeća informacija koja je stigla do policije bila je da su Đuričić i Nikolić pobegli u Republiku Srpsku.

Iz izjave načelnika lozničke policije Vojislava Jekića, 11 dana posle zločina saznali smo da su Đuričić i Nikolić imali plan da iz Bijeljine ponovo dođu u lozničku bolnicu i preko medicinske setre stave omamljujuća sredstva u kafu policajcima koji su čuvali Gavrića, te ga tako otmu iz bolnice.

Ali istraga se razvijala i bez njih dvojice. Jedan za drugim padali su pomagači koji su u priču uleteli posle ubistva, pričaju inspektori. Uhapšeni su: policajac Dejan Pitulić, Vujadin Krstić, doktor Milomir Vasiljević, policajac Đorđe Grubačić, Stojan Ranković Divljak. Niko od njih, kako je policija utvrdila, nije bio umešan u zločin.

– Niti su znali niti su imali učešća u pripremama ubistva u „Interkontinentalu“. Njihovo angažovanje je bilo iznuđeno jer, kada je Gavrić ranjen, njegovi saučesnici nisu znali šta će s njim pa su zvali prijatelje u pomoć – pričaju inspektori.

Priča posle zločina je rekonstruisana. Dejan Pitulić, bivši policajac, Gavrića je odvezao u Loznicu u privatnu kliniku doktora Milomira Vasiljevića, koji o tome, iako je bio dužan, nije obavestio policiju. Vujadin Krstić je zatim Gavrića prevezao u lozničku bolnicu i prijavio ga pod lažnim imenom. Đorđe Grubačić, loznički policajac, i Stojan Ranković zvani Divljak prebacili su Đuričića i Nikolića u Republiku Srpsku.

Posle zvaničnog hapšenja Gavrića, koji je još bio vezan za bolničku postelju, održana je i prva i jedina policijska konferencija na novinare povodom trostrukog ubistva u „Interkontinentalu“. Pukovnik Milenko Erčić, tada načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda, i Mijodrag Gutić, načelnik Trećeg odeljenja, to jest Odeljenja za krvne delikte, objavili su da je Gavrić osumnjičen kao neposredni izvršilac zločina.

Zatim su objavljene fotografije tada osumnjičenih Milana Đuričića Mikija i Dragana Nikolića Gagija, uz molbu građanima da sve informacije o njima dostave najbližoj policijskoj stanici.

Pegla dao prve informacije o ubistvu

Sredinom marta, Đuričić se sam predao, ali je tvrdio da nema nikakve veze sa zločinom. Pre njega, policija je u Beloj Palanci uhapsila još jednog učesnika zločina – Zorana Nikolića Peglu, koji je ubrzo preminuo od HIV-a u zatvoru, i to pre početka glavnog sudskog pretresa.

– Prethodno smo pohapsili ljude koji su u krivično delo ušli nakon izvršenja zločina, ljude koji su pomogli izvršiocima. To su ljudi koji su uključeni u iznudici, ali su oni pričali s nama, oni su nam uvezali priču koja se odvijala posle zločina, nakon njihovog bekstva iz „Interkontinentala”. Šta se dešavalo pre zločina, prvi put smo direktno saznali od Pegle. On nam je rekao da je Gavrića „golfom” dovezao do „Interkontinentala” i da ga je tamo čekao, kao i da je posle zločina ranjenog Gavrića, uz pomoć Milana Đuričića i Dragana Nikolića, uneo u njihov automobil, kojim su ga prevezli do Bežanijske kose, gde ga je preuzeo Dejan Pitulić i odvezao do Loznice. Pegla nije pošao s njima. Njega niko od pomagača nije pomenuo jer ga niko nije ni video. Pre hapšenja jedino što smo znali o njemu bilo je da je blizak sa Đuričićem i Nikolićem. Nismo znali da je učestvovao u zločinu, ali na saslušanju u policiji Pegla je ispričao sve. Rekao je da su ga angažovali Đuričić i Nikolić. Zašto? Na to pitanje nije imao odgovor – pričaju inspektori.
Posle Peglinog hapšenja, kockice su se polako slagale, iako su Gavrić i Đuričić, koji su takođe bili u rukama policije, poricali bilo kakvu vezu sa zločinom. Gavrićev kaput, koji je ostao u „Interkontinentalu”, i pancir koji je nađen u ordinaciji lozničkog doktora ostali su kao ključni dokazi za kasnije suđenje, ali oružje iz kojeg je pucano na Arkana, Garića i Mandića nikada nije pronađeno. Nije utvrđen ni motiv zločina.

– Ražnatović je bio kompleksna i kontroverzna ličnost, i zato je motiv veoma teško utvrditi. Mnogo je pretpostavki, a u javnosti je godinama kasnije povodom motiva ubistva bilo mnogo spekulacija, zloupotreba, čak podmetanja… Do nas su tada stizale razne priče o mogućim motivima koje su se uglavnom odnosile na veze s tadašnjim vođama srpskog podzemlja. Nijednog vođu, međutim, nismo uspeli da povežemo sa ubistvom. Ražnatović je pre ubistva sve više vremena provodio u Beogradu. Imao je vojsku ljudi iza sebe. Svakako da je mnogim kriminalcima to smetalo. Mi smo bili sigurni ko su izvršioci, ali ko je nalogodavac nismo saznali. Nije se to saznalo ni na sudu, jer jedini koji su mogli da ukažu na nalogodavca ili nalogodavce, kao i na motiv, jesu sami izvršioci. Oni, međutim, to nisu rekli, ali je nama još na uviđaju bilo jasno da se radi o dobro organizovanom, osmišljenom i planiranom zločinu. Ubistvu u kojem je izvršilac pokazao izuzetnu bezobzirnost i odlučnost – kažu inspektori.

Čija je čitulja najveća

„Ubica je onaj ko da najveću čitulju u novinama”, usmeravala je čaršija trag ka naručiocu zločina. I prva sumnja javnosti pala je na Zorana Uskokovića Skoleta, koji je sa Arkanom bio umešan u kupovinu i preprodaju fudbalera. Uskoković je ove sumnje javnosti demantovao. Iz inostranstva.

– Nisam nikakav organizator ubistva, niti sam imao bilo kakav razlog da učinim tako nešto. Kada je Arkan ubijen, a s njim sam bio kao brat, ja sam zvao Cecu i Mandićevu porodicu da izjavim saučešće i dao umrlice prijateljima – pričao je Uskoković medijima.

Podzemlje mu očigledno nije verovalo. Usledila je serija likvidacija njegovih prijatelja: Radoslava Trlajića zvanog Bata Trlaja, Branka Lainovića, Zorana Davidovića Ćande, a zatim i samog Uskokovića. Najpre je, krajem aprila 2000, aktivirana eksplozivna naprava u njegovoj zgradi na Ceraku. Dva dana kasnije, Uskoković je likvidiran posle holivudske jurnjave automobilima na Vidikovcu i Petlovom brdu. Nijedno od tih ubistava nije rešeno. Ali to nije bio kraj likvidacijama u ime osvete za komandantom SDG.

Hapšenje Nikolića u Beču

Dragan Nikolić Gagi se tri meseca nakon zločina javio beogradskim medijima telefonom tvrdeći da nije učestvovao u ubistvu.

„U momentu zločina sam bio s porodicom u svom stanu na Novom Beogradu”, tvrdio je Nikolić navodeći da će se vratiti u Srbiju kada protiv njega bude podignuta optužnica. Nije se predao. Uhapšen je u Beču 2003. godine i zatim izručen Srbiji, gde u požarevačkom zatvoru služi kaznu od 30 godina.

Pre dve godine u intervjuu jednom beogradskom listu priznao je da je bio deo plana Arkanovog ubistva, a njegov lični motiv za pristanak bilo je to što je „Ražnatović ubio njegovog kuma Petra Vujčića”. Kap koja je prelila čašu, tvrdio je Nikolić u intervjuu, bila je podela zarade od prodaje fudbalera Nikole Lazetića. Skole, koji je prvi pikirao Lazetića, nije bio zadovoljan delom koji mu je nakon transfera dao Arkan.

– Ja sam s kumom Gavrićem na poziv Zorana Uskokovića Skoleta otišao u restoran „Dvor” u Rakovici, nakon čega smo nas dvojica počeli da pratimo Arkana kako bi ga Gavrić likvidirao. Za Srpsku novu godinu smo Gavrić, Đuričić, koji mi je brat, i ja bili s devojkama i ženama na Paliću. Krenuli smo za Beograd 15. januara. Usput me je zvao Skole. Onda i Branko Jeftović Jorga, koji mi je rekao da će Arkan tog dana biti u „Interkontinentalu”. Krenuli smo za Beograd. Ja kući, a Gavrić u hotel „tojotom”. Miki Đuričić je došao „kalibrom” i parkirao se u blizini. Njegov zadatak je bio da Gavriću, kada ubije Arkana, pomogne da pobegne. Gavrić me je pozvao iz hotela i rekao mi: „Situacija nije dobra”. Paralelno su me zvali Skole iz Nemačke i Jorga iz hotela i tvrdili suprotno – da sve ide po planu! Onda me je Gavrić ponovo pozvao i rekao: „Krećem”. Sledeći poziv bio je od Jorge. Rekao mi je: „Trojka”. Onda me je zvao Miki iz automobila i rekao da je Gavrić teško ranjen i da kreću prema mojoj zgradi. Tada sam postao svestan da bez suda i policije neće moći da prođe – pričao je Nikolić.

 Presuda teška 120 godina zatvora

U oktobru 2006. Okružni sud u Beogradu je optužene za trostruko ubistvo u „Interkontinentalu” osudio na ukupno 120 godina zatvora. Optuženi Gavrić, Đuričić i Nikolić osuđeni su na po 30 godina robije, dok su petorica okrivljenih za pomaganje osuđeni na ukupno 30 godina. Po šest godina zatvora dobili su Dejan Pitulić, Vujadin Krstić i Stojan Ranković, a po tri godine Đorđe Grubačić i Milomir Vasiljević.

Tog 8. oktobra 2006, kada je sud izricao presudu, Đuričić i Gavrić se nisu pojavili na sudu. Dan ranije su pobegli iz Srbije u JAR, gde su obojica uspela da zauzmu dobre pozicije u podzemlju.

Međutim, te pozicije im nisu donele sreću.

Đuričić je 25. aprila ove godine likvidiran u Johanezburgu, i to dok je u džipu čekao na semaforu. Očevici pucnjave izjavili su da je belo vozilo tada preprečilo put vozaču džipa. Tri osobe su istrčale iz vozila na ulicu i zapucale na Đuričića, koji je u vozilu i preminuo. Đuričić je u JAR živeo sa suprugom, a logističku podršku mu je pružao Gavrić, koji je uspeo da se pozicionira kod tamošnjih šefova mafije.

S druge strane, Gavrić, koji je takođe u JAR, još je živ, ali u kućnom pritvoru. Njegov pravi identitet, kao i to da je begunac od pravde, u Južnoj Africi otkriveno je 2011. godine, kada je kao telohranitelj bio svedok u pucnjavi na šefa tamošnje mafije Sirila Bika. Gavrić je tada uhapšen, ali njegov pravi identitet nije odmah otkriven. Tamošnjoj policiji se predstavio kao Saša Kovačević pa je na osnovu toga i pušten iz pritvora. Međutim, ubrzo je ponovo uhapšen zbog posedovanja kokaina. Tada je proverom utvrđeno da se radi o osobi za kojom je raspisana Interpolova poternica zbog trostrukog ubistva. Gavrić je od tada bio prvo u ekstradicionom pa zatim u kućnom pritvoru, odakle se očajnički bori da ne bude izručen Srbiji. U poslednjoj molbi vlastima JAR za dobijanje političkog azila Gavrić je tvrdio da nije imao nikakve veze sa ubistvom u „Interkontinentalu”, kao i da je „jedino Slobodan Milošević imao moć da ubije Arkana”.

Nastavak u sledećem broju: Uloga Vojislava Jekića i Andrije Draškovića

 

 

Gavrić zvanično na bolovanju

Gavrić je u momentu ubistva bio na bolovanju, koje je uzeo šest meseci ranije i za vreme kojeg je obezbeđivao viđenije beogradske kriminalce.

– Devedesetih su policajci bili najbolji izbor kriminalcima za poslove obezbeđenja. Prvo, jer su imali iskustvo s ratišta, drugo, jer su imali ovlašćenje za nošenje oružja. Policajci su u to vreme radili za male plate, a za noć obezbeđivanja kriminalaca dobijali su po 50 maraka, ili 1.000 evra za mesec. Zato su, kao i Gavrić, odlazili na bolovanje od po pola godine. Međutim nismo utvrdili da je bilo ko od kirminalaca koje je gavrić obezbeđivao bio umešan u Ražnatovićevo ubistvo. Gavrić je obezbeđivao sitnije kriminalce, ljude koji nisu mogli ni da dosegnu do Ražnatovićevog nivoa – pričaju inspektori.

Ceca: Ovo je bruka

Udovica Željka Ražnatovića Arkana, pevačica Svetlana – Ceca Ražnatović 2006. je burno reagovala na izrečenu presudu ubicama.

– U Srbiji se za ubistvo dobija 40 godina zatvora. Koja je to pravda da neko ko je najmanje tri porodice zavio u crno dobije manje? Bruka je i da se posle šest godina još ne zna ko su organizatori, finansijeri i šta je motiv ubistva. Sve je ostalo nerazjašnjeno – izjavila je Ražnatovićeva posle presude.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar