POBUNA I POBUDE:

Suđenje bivšim pripadnicima rasformirane Jedinice za specijalne operacije za oružanu pobunu u novembru 2001. privedeno je kraju pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal, ali politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića nije otkrivena. Iako je autor krivične prijave, advokat Srđa Popović, po punomoćju Đinđićeve majke i sestre, izneo sumnje da je to bila oružana pobuna s ciljem urušavanja ustavnog poretka izvedena u sadejstvu s vođama zemunskog klana, odnosno da je to bio uvod u ubistvo premijera uz podršku dela tadašnjeg političkog i vojnog vrha, na optužnici su osvanula imena samo aktera pobune, „crvenih beretki" i njihovog komandnog sastava. Odbacivši krivične prijave protiv tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i načelnika Vojno-bezbednosne agencije Ace Tomića, navode iz prijave oborio je bivši specijalni tužilac Miljko Radisavljević, ustvrdivši da „u toku istrage nije utvrđeno da je bilo ko, osim optuženih, učestvovao u toj pobuni, izuzev ubijenog vođe zemunskog klana Dušana Spasojevića".

Odbili poslušnost

Tužilaštvo je konstatovalo da, iako iz dokaza ne može da se zaključi da je u vreme pobune JSO postojala ideja ili plan o kasnijem atentatu na premijera Đinđića, ta dva događaja povezuju akteri, jer su Milorad Ulemek, Zvezdan Jovanović i Dušan Spasojević i u pobuni i u atentatu imali glavne uloge.

Posle sedam godina suđenja, koje je nedavnim završnim rečima privedeno kraju, saznaćemo jedino da li su pripadnici JSO odbili poslušnost komandi i blokirali autoput da bi mirno iskazali nezadovoljstvo hapšenjem haških optuženika, ili su izveli oružanu pobunu ugrožavajući ustavni poredak zemlje.

Saslušanjem svedoka i optuženih, kao i prezentovanjem dokaza, otkrivene su druge zanimljivosti. Na primer, da su pripadnici JSO čuvali vođu zemunskog klana Dušana Spasojevića neko vreme i biznismena Miroslava Miškovića i njegovog sina. Zatim, da su se u januaru 2001, nekoliko dana pre imenovanja novog premijera, u kancelariji firme „Spektra" Bebe Popovića, sreli Đinđić, Popović i Ljubiša Buha Čume, tada vođa surčinskog klana, kasnije svedok saradnik. Đinđić je tada Buhi rekao da postaje premijer, da više nema „mafijanja" i da svi poslovi moraju da se legalizuju. To mu je saopštio kako sutra ne bi ispalo „da je neko nekoga izneverio".

Zanimljivo je bilo i svedočenje Čede Jovanovića i pobijanje njegovih navoda od strane advokata odbrane. Jovanović je tvrdio da je tokom pobune došao u bazu jedinice u Kuli zajedno s premijerom, ali da su ga na ulazu „beretke" nasilno razdvojile. Međutim, u sudnici je prikazan snimak na kojem se vidi vreme kada premijer sa svojim obezbeđenjem dolazi u Kulu i da mu tadašnji komandant JSO Dušan Maričić Gumar predaje raport. Jovanović stiže dvadesetak minuta kasnije i bez upotrebe sile se upućuje u oficirski dom.

Ljubiša Buha Čume je tokom unakrsnog ispitivanja rekao da je o pobuni i njenoj pozadini imao indirektna saznanja od Spasojevića. Optuženi Zvezdan Jovanović ga je pitao da li je organizovao šverc droge, kao i da li je bio hospitalizovan u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Čume je odgovorio „da".

Otkriveni su i falsifikati. Na početku suđenja 2011. sudsko veće tražilo je od BIA određena dokumenta. Odgovoreno je da takva ne postoje. Nekoliko godina kasnije iz BIA je stigla dokumentacija na čijim delovima je bio potpis komandanta JSO Dušana Maričića. Grafološko veštačenje je utvrdilo da su potpisi falsifikovani.

Na jednom od ročišta saznalo se da tog jutra Srđan Babić neće moći da svedoči jer je uhapšen u Libiji, gde je radio kao ekspert francuske kompanije koja se bavi poslovima fizičkog obezbeđivanja diplomatskih i privrednih misija. Oslobođen je nakon 12 meseci pritvora. Inače, Babić i Milan Veruović su kao telohranitelji premijera Đinđića bili u u Kuli tokom pobune i trebalo je da svedoče u kakvoj atmosferi je protekao sastanak.

Taman kada je suđenje trebalo da se okonča, smenjen je predsednik sudskog veća Siniša Vučinić, pa je ceo postupak vraćen na početak.

Pripadnici JSO Zvezdan Jovanović, Milorad Ulemek Legija, Duško Maričić, Dragoslav Krsmanović, Dragiša Radić, Vladimir Potić, Mićo Petraković i Veselin Lečić optuženi su za oružanu pobunu novembra 2001. Pobuna je počela posle hapšenja braće Nenada i Predraga Banovića, optuženih pred Haškim tribunalom za zločine u logoru Keraterm. Pripadnici JSO blokirali su deo auto-puta Beograd-Niš kod Sava centra u Beogradu u punoj ratnoj opremi, sa zahtevom za smenu ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića.

Ubrzo po okončanju pobune premijer Zoran Đinđić je u razgovoru s novinarkom Lilom Radonjić za produkcijsku grupu „Mreža" objasnio zbog čega je JSO štrajkovao. Delovi razgovora pokazuju Đinđićev stav.
Gospodine Đinđiću, mi smo valjda jedina zemlja na svetu u kojoj štrajkuje Državna bezbednost, mislim naravno na „crvene beretke", na situaciju koja je kvalifikovana kao neka vrsta oružane pobune, a koja se završila dogovorom koji u javnosti nije dovoljno objašnjen.

Sve je stvar kontrole

-Situacija jeste komplikovana, hajde da budemo otvoreni, ti ljudi imaju kredit kod mene.

Lični kredit ili...
-Nemam neke svoje simpatije i antipatije, pokušavam da ocenim doprinos pojedinaca i grupa u nekim državnim interesima i poslovima. Ti ljudi su nekoliko meseci proveli na jugu Srbije, na njih su pucali, oni nisu uzvratili, pokazali su se kao jedna od najdisciplinovanijih formacija uopšte u takvim evropskim poslovima. Bili su u zoni bezbednosti od novembra 2000. dok se nije smirila situacija. Dobili su priznanje od vrlo stručnih međunarodnih grupa za odlično urađen posao na jugu Srbije. To su isti ljudi za koje se smatralo da su nekontrolisani.

Ali, njihovim izlaskom na ulicu se pokazalo da bez kontrole mogu da urade...
-U zemlji gde nema baš mnogo dobrog, vi morate da budete realistični. Ako neko napravi grešku, morate da pitate za predistoriju, da li je sve loše radio pa je još jednu grešku napravio, ili je uradio neke dobre stvari, pa da onda vagate. Imate ljude koji su zakrčili saobraćaj po nekoliko dana, razne sindikate, pa kad pogledate -a šta su oni doprineli, kada su ti sindikati štrajkovali za vreme Miloševića? Nikada.

Pa nisu ni oni štrajkovali za vreme Miloševića.
-Ali, ko je uhapsio Miloševića? Oni. Ko je poslao Miloševića u Hag? Oni. Pitanje je da li bi zemlja mogla pred svetom da se pojavi kao odlučna, demokratska vlast da nije bilo podrške svih tih ljudi.
Nemam ništa protiv, samo je stvar kontrole države nad jednom krajnje delikatnom jedinicom. I ono što je zaista zabrinulo, jeste da su mogli da urade i nešto žešće, što pokazuje da nisu pod kontrolom.

Incident kao izgovor
-Jasno, tu nema nikakvog spora... Ta formacija spada pod Državnu bezbednost koja je bila organizovana kao vojna služba koja je imala svog komandanta, to je bio Milošević, koji je imao svog dokomandanta, to je bio šef DB. I koja je imala svoju hijerarhiju. Mi smo promenili sistem upravljanja, više nema vojne hijerarhije. Ta formacija je ostala kakva jeste, ona ne može tako brzo da se promeni... Taj incident koji su izazvali možda je bio izgovor, ne znam da li je bio stvarni razlog što su hapsili dvojicu osumnjičenih za Hag a da im nije bilo rečeno šta rade. Sila koja je bila primenjena je bila neadekvatna, 15 naoružanih je hapsilo dvojicu nenaoružanih, usred dana na pijaci, što nije bilo umesno. Rečeno im je da su to veoma opasni kriminalci, a kada su došli u kasarnu, na televiziji su videli da je situacija potpuno drugačija. Tražili su od svog rukovodstva da neko dođe u jedinicu i objasni o čemu se radi, oni su to odbili. I zato su ti rukovodioci smenjeni. Posledica je da je ta jedinica izmeštena iz DB i pripojena sektoru Javne bezbednosti... Nisu im zahtevi ispunjeni. Tražili su da bude smenjen ministar unutrašnjih poslova, to nismo uradili. Drugo je bilo da se prekine saradnja sa Sudom u Hagu. Ni to nismo prihvatili. Pobuna je okončana bez žrtava i mislim da treba da budemo zadovoljni time. Da je bila realna opasnost, tačno je, jer se radi o naoružanim i uniformisanim licima.

Očekivanja su bila da se jedinica rasformira?
-Da li biste vi voleli da sutra imate 400 dobro obučenih ljudi, istreniranih kroz četiri rata, kao nezaposlene mlade ljude na ulicama?
Čini mi se da je svejedno da li su zaposleni ili nezaposleni pa nas ovako iznenade...
-Ja mislim da nije svejedno.