RESAVSKA ŠKOLA: Štancovanje doktorata u Srbiji

Po standardima koji važe u EU, prema nekim izvorima, čak deset odsto svih naših doktorskih radova su plagijati! A da se zbog plagiranih radova gube ministarske fotelje, videlo se u Nemačkoj, Mađarskoj i drugim zemljama

U Srbiji studenti doktorskih studija odavno nisu brižno odabrana i visoko zahtevna elita najumnijih predstavnika svoje generacije. Imamo li paradoks? Odškolovali smo dvostruko više doktora nauka od proseka EU, ali smo u društvu zemalja s najnižim stepenom obrazovanja odraslih. Delom, problem je što svaki sedmi građanin stariji od 15 godina nije završio osnovnu školu, a svaki peti nema srednjoškolsku diplomu (po tome smo u evropskom mejnstrimu). Bitno više su sporne same doktorske studije. Iza inače enormnog broja doktora nauka, često ne stoji kvalitetna disertacija. Hoće se titula, ne traži se znanje. A privreda je zainteresovana za istraživački razvoj društva koliko se i pećinski čovek bavio kvantnom hemijom.
U tome naše komšije iz stare Jugoslavije liče na nas, neko je bolji, neko je lošiji, smatra dr Srđan Stanković, član ekspertskog tima za visoko obrazovanje Saveta Evrope. Ali Srbija, posebno Beogradski univerzitet, ima predistoriju koja je ostavila trag, pa smo prema šangajskoj listi najbolji u regionu. To, međutim, nije dovoljno za nas, kaže prof. Stanković.
„Pre dve godine uradili smo analizu koja je pokazala da imamo duplo veći broj doktora nauka od proseka EU pa se čini da smo mi u toj sferi dobri jer idemo i ispred onih koje s teškom mukom pratimo", objašnjava prof. Stanković. „Ne bismo mogli da negiramo pozitivnu stranu ovog fenomena, gledano na idealizovan način. To što se mladi interesuju za sticanje dodatnih znanja ne može u principu da bude negativno."

Stari i novi sistem

Problem su anomalije u sticanju najvišeg naučnog znanja, saglasni su i prof. Stanković i dr Mirjana Radović Marković, član Saveta za nauku Vlade Srbije, inače i profesor na doktorskim studijama u zemlji i inostranstvu.
„Anomalija je najpre hiperprodukcija doktora nauka", analizira prof. Radović Marković. „Konferencija univerziteta Srbije je 2014. godine objavila istraživanje o doktorskim studijama koje je prvi put bacilo svetlo na ovaj problem u našem društvu. Na jedan milion stanovnika imamo 2.000 doktoranada, a članice EU upola manje. Tokom 2014. godine u EU je bilo 738.000 doktoranada, a njihov broj se u evrozoni održava poslednjih godina bez većih oscilacija. Međutim, u Srbiji je osmostručen broj upisanih studenata na doktorske studije u periodu 2007-2014.

Zna se da jedan akreditovani mentor u celoj karijeri može da ima najviše deset studenata koji su kod njega doktorirali jer se na doktoratima radi tri do pet godina

Na Beogradskom univerzitetu godišnji prosek odbranjenih doktorata je između 600 i 700, ali smo lane dobili rekordnih 1.300 novih doktora nauka.
„Do ovog skoka došlo je zato što je 2016. bila poslednja godina u kojoj su magistri nauka mogli da rade doktorate po starom sistemu", pojašnjava prof. Marković Radović. „Šta znači stari sistem? Da prijave tezu, napišu i odbrane disertaciju, a nemaju predavanja, ne polažu ispite, što je i znatno jeftinije, u proseku oko 5.000 evra. Odnedavno je na snazi, međutim, režim trogodišnjih doktorskih studija, sa obaveznim predavanjima, polaganjem ispita i izradom disertacije. Cena varira od fakulteta do fakulteta, pa ukupni troškovi dostižu 10.000 evra, ponegde i 12.000 evra."
Žurba magistara da sa što manje truda, vremena i novca steknu doktorat jedna je od karika lanca slabosti. Druga obuhvata nezaposlene fakultetski obrazovane građane koji veruju da je doktorat prečica za zaposlenje, a roditelji mogu da im plate školarinu. Za nezaposlene doktore nauka izgleda nisu čuli, iako ih imamo. Neke na doktorske studije povuče inercija: upisali su se ortaci s fakulteta, pa ću zato i ja, da se društvo ne rasturi. Ima i onih kojima je motiv, reklo bi se, ljubav: kako je njenom suprugu stalo da ona doktorira, gospođa je rešila da mu ispuni želju, a on je zauzvrat preuzeo sve druge njene obaveze!
Kako je došlo do iskakanja iz zgloba u oblasti čija je razvojna uloga u svakom društvu nemerljiva?
„Prilikom prvobitnog određivanja kvota za doktorske studije po bolonjskom sistemu krenulo se optimistično jer je pitanje časti za svaku visokoškolsku ustanovu da što više školuje doktore nauka, pa se u tome malo preteralo", konstatuje prof. Stanković. „Kad biste zagledali šta je doktorat uopšte, videli biste da kod nas ne postoje elementarni uslovi za izradu doktorata. U svetu doktorske studije traju tri do pet godina, po ceo dan se radi, svako ima svoje radno mesto i svi uče. To kod nas nije slučaj. Mnogi naši fakulteti nemaju prostor ni za nastavno osoblje, a kamoli za doktorande. Za ovo je odgovorna akademska zajednica koja ima višak ambicioznosti u odnosu na logističku podršku."
Posledica hiperprodukcije i neodgovornosti profesure je srozavanje kvaliteta doktorata.
„Zna se da jedan akreditovani mentor u celoj karijeri može da ima najviše deset studenata koji su kod njega doktorirali jer se na doktoratima radi tri do pet godina", veli prof. Marković Radović. „A mi smo imali jednog mentora na privatnom univerzitetu kod koga je za samo dve godine doktoriralo deset ljudi. To nije usamljen primer. Sve ovo ide u prilog teze o štancovanju doktorata. Činjenica je da se, zbog velike ponude doktorskih programa iz različitih oblasti, pojavio manjak predavača s traženim kompetencijama, pa na nekim od takvih programa ne postoje predavanja ili su ona ista kao na master ili redovnim studijama. Veliki broj profesora na doktorskim studijama, naime, ne ispunjava uslove koje je propisala Akreditaciona komisija i neki programi ne mogu da budu reakreditovani, već se gase."

Na Beogradskom univerzitetu godišnji prosek odbranjenih doktorata je između 600 i 700, ali smo lane dobili rekordnih 1.300 novih doktora nauka

Eksplozija plagijata

U tamnu brojku spadaju oni koji su stekli zvanje doktora nauka iako nemaju disertaciju; upućeni vele da toga ima širom sveta, ali ne u onoj meri kao kod nas. U senci tzv. lažnih doktorata je ostala trgovina doktoratima s ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije. Devedesetih godina prošlog veka, kad postaje izraženija i korupcija u obrazovanju, pojedinci su iz arhiva bombardovanih fakulteta poneli tuđe doktorate pa ih prodavali ili jedan primerak preradili i postali „doktori nauka". Po standardima koji važe u EU, prema nekim izvorima, čak deset odsto svih naših doktorskih radova (s državnih i privatnih fakulteta) su plagijati. Da se zbog plagiranih radova gube ministarske fotelje, videli smo u Nemačkoj, Mađarskoj i drugim zemljama.
„Pamtim dugo i davna vremena, ali u ovoj meri kako je danas, plagijata u vreme SFRJ nije bilo", kaže prof. Stanković. „To je sociološki, ne samo obrazovni problem, jer je društvo postalo sve više korumpirano. Jeste katastrofa kad se prepisuje, to je bruka za akademsku zajednicu, međutim, poenta nije u tom lovu na plagijate jer su oni ekstrem. Suština je u sprečavanju loših doktorata ili doktorata koje je jedan napisao, a drugi se na to samo potpisao, ili protežiranje doktorata. Vodim RODOS (Restrukturiranje doktorskih studija u Srbiji) od 2014. godine, program koji je pod pokroviteljstvom EU i završava se u junu ove godine, i od sredstava za ovaj program napravili smo repozitorijum doktorata u okviru Ministarstva prosvete. To je skladište doktorata koje je dostupno javnosti. Bilo ko može da nađe bilo čiji doktorat i da ga pročita. Jer jedino transparentnošću možemo da se borimo protiv korupcije.
Ne može se ništa isterati do kraja, upozorava naš sagovornik. Zato je bolje ići putem koji se u svetu pokazao uspešnim: isplanirati naučna istraživanja na nivou zemlje, a onda ići na male projekte vezane za doktoranda, mentora i još nekoliko ljudi koji bi se posvetili temi odobrenoj u Ministarstvu prosvete, a koja je od interesa za privredu i širu javnost. Potrebno je da onih 0,3 odsto BDP koji odlaze za istraživački rad jače povežemo s doktorskim studijama, jer je istraživanje garant kvaliteta doktorata. Kad je istraživanje osmišljeno, to je već pola puta do kvaliteta.
Taj kvalitet je ono što omogućava mobilnost studenata i saradnju između univerziteta na teritoriji 48 zemalja koje učestvuju u bolonjskom procesu. A u tome nema mesta za naše (ili ma čije) isprazne doktorske radove ili za prepisivače tuđih ideja, za koje se žargonski kaže da su iz „Resavske škole". Iako su daleko od te škole iz manastira Manasija, koja je u 15. veku okupljala učene monahe, pisce, prevodioce, književnike i prepisivače da bi ukrašavali rukopisne knjige i prepisivali ih, jer tada nije bilo moguće efikasnije širenje znanja. Biće da ovovremeni „resavci" nisu shvatili da je Gutenbergova mašina štampala, a ne štancovala.

DOKTORSKE ŠKOLE PODRŽALI EPS I TELEKOM
„Opadanje kvaliteta doktorata moguće je sprečiti", ističe prof. Srđan Stanković. „U okviru RODOS-a smo predložili, najpre, ukrupnjavanje doktorskih studija zato što imamo mnoštvo studijskih programa s malo studenata. To u startu ne garantuje kvalitet (izuzetak je umetnost) jer je potrebna kritična masa istraživača da bi se došlo do kvalitetnog naučnog rada na zadatu temu. Takođe smo predložili uvođenje doktorskih škola, poput onih u svetu, koje objedinjuju više studijskih programa i privredu, da bismo dobijali disertacije s praktičnim značajem i da bi doktorandima bio jasniji put ka zaposlenju. Pokušali smo s Privrednom komorom Srbije da animiramo privredu da podrži ideju doktorskih škola, ali je bilo veoma malo zainteresovanih. Podršku su dali EPS, pomalo Telekom, od tih većih, i neka manja preduzeća iz oblasti informacionih tehnologija koja su ambiciozna i hoće da guraju napred.

NA DOKTORAT MOŽE SVAKO
„Državni i privatni univerziteti autonomno kreiranju doktorske programe i cene", kaže prof. Mirjana Radović Marković. „Programi doktorskih studija ne treba da budu isti/slični, već bi kvalitet programa trebalo da odredi cenu i upisne kvote. Navala na doktorske studije postoji jer nisu precizirani kriterijumi za upis: ko ima master, može na doktorat, pa i s prosekom nižim od osam. To je ranije bilo nedopustivo. Čega ima mnogo, to gubi vrednost, pa smo došli dotle da se borimo da „dr" ne bude značka na reveru. Logično se nameće pitanje trebaju li nam ovoliki doktori nauka ili su potrebniji frizeri, pekari i slično kad privreda ne može da apsorbuje tolike doktore nauka. Privreda EU upošljava prosečno 49 odsto doktora nauka, 38 procenta ostaje u visokoobrazovnim institucijama i institutima, a samo 12 odsto radi u državnoj upravi. Naša privreda nije dovoljno razvijena, pa je kod nas obrnuto.