Brak traje kao kineske papuče

Brak traje kao kineske papuče


Kako je nešto što je za naše majke i očeve bilo mirna luka u današnje vreme postalo opasna avantura na otvorenom olujnom moru

Nesrećne brakove ne stvara nedostatak ljubavi, već nedostatak prijateljstva. Ovako se veliki filozof Fridrih Niče svojevremeno osvrnuo na probleme u zajednici muškarca i žene, pojašnjavajući da je „tajna dobrog braka u talentu za prijateljstvo”.
Ova njegova tvrdnja aktuelna je, čini se, više nego ikada i u ovoj našoj, tranzicionim mukama opterećenoj Srbiji. Ne samo da sve više parova živi u nesrećnim brakovima već su i razvodi sve brojniji, ali i brutalniji, tragičniji. Em sve manje umemo kao ljudi da živimo sa onim koga smo izabrali i na početku onoliko voleli (ili nam se samo tako činilo), em ne umemo ni da se kao ljudi, prijateljski, ili makar civilizovano rastanemo.
Brojke kažu da je prošle godine u Srbiji zaključen 35.921 brak, što je 2,8 odsto manje nego u 2015, kada je registrovano 36.949 bračnih zajednica. Podaci Republičkog zavoda za statistiku beleže i da je u 2016. razvedeno 9.046 brakova, kao i da je prosečni razvedeni brak trajao 13,3 godine. Žene se, u proseku, razvode sa 40 godina, muškarci sa 44. U 2016, najveći broj razvedenih parova imao je decu – 55 odsto, reč je o 5.001 razvedenom braku.
Kad već dođe do raskusuravanja, dojučerašnji zaljubljeni golupčići kao razloge (ili izgovore) za razvod navode nedostatak ili gubitak emocija prema bračnom partneru, paralelne veze, finansijske probleme, a sve je veći broj brakova u kojima je prisutno partnersko nasilje, uglavnom muškarca nad ženom. Dokle smo to dogurali i zašto nam je tako teško da ostanemo odani, ne samo onome kome smo se na vernost zakleli već i sami sebi i misiji koju smo odabrali kada smo se odlučili za brak? I kako je nešto što je za naše majke i očeve bilo mirna luka za nas u današnje vreme postalo opasna avantura na otvorenom olujnom moru?
Psihoterapeut Nebojša Jovanović iza sebe ima dugogodišnje iskustvo kada su razvodi u pitanju. U razgovoru za „Ekspres” kaže da jedan od ključnih uzroka nije direktno vezan za partnerske odnose.
– Jedan od glavnih uzroka je ono što biste danas mogli reći za sve segmente naših života, a to je činjenica da smo usmereni na stvari koje kratko traju. Ni auto ni veš-mašina ne traju kao nekada. Upućeni smo na kinesku robu kratkog veka, pa metaforički možemo reći da su nam u takvim okolnostima i brakovi postali „kineski” – nekvalitetni i kratkotrajni. Jednom reči, ljudi su sve više usmereni na kratka zadovoljstva i stvari koje se veoma agresivno nameću na svim nivoima. Uzmite životne trendove u SAD. Tamo smatraju da nazaduješ i da nisi dovoljno uspešan ako u određenim fazama života ne promeniš posao. Ranije su se ljudi trudili da prodube i oplemene posao koji rade, ali i život na svim nivoima. Danas, u atmosferi tržišne orijentacije, ako nešto ne dobijete ne jednom mestu, dignete sidro i idete na drugo – drugi posao, pa i drugi partner… Sve je lepo dok traje zaljubljenost, ali kad počnu problemi, ljudi ne rade na odnosima i, što je važnije, na samima sebi. Ne sazrevaju, i onda im je lakše da za probleme optuže nekog drugog, i to onog najbližeg, odnosno partnera. Krenu optužbe i, umesto da počnu od sebe, ljudi traže krivca u drugima. Dugo sam radio s parovima koji su bili pred razvodom i većina je tražila da ubedim ono drugo da je ovaj u pravu. Niko nije hteo da pođe od sebe, da kaže: čekaj, gde ja grešim, ili gde oboje grešimo – kaže sagovornik „Ekspresa”.

Perverzna kultura

U isto vreme, sve je na klik i sve je, čini se, mnogo dostupnije, što ljude uljuljkuje i podstiče da se ne trude oko onoga što imaju. Idu logikom da će nešto što im se dopada lako i brzo naći negde drugde ako ono što već imaju izgube. I to je zamka u koju i najzaljubljeniji sve češće upadaju. Možda zato što su (samo)zaljubljeni.

Ljudi su sve manje spremni za život u zajednici zbog egocentrične kulture, koja podstiče individualizovanje potreba, a ne interesovanje za potrebe drugog
– Ljudi ne razlikuju ljubav od zaljubljenosti. Zaljubljenost je iluzija: ja u tebi vidim sebe samog. Projektujemo na nekoga da je ispunjenje naših ideala i volimo tu sliku. U zaljubljenosti se taj drugi idealizuje, vidimo u njemu nešto što ne postoji, a i mi se predstavljamo boljima nego što jesmo. Želimo da zadivimo, zavedemo. Posle izvesnog vremena to postaje neodrživo – objašnjava Jovanović.
Ta matrica je identična u zapadnom društvu i u njenoj srži je gubitak sistema vrednosti, samo što se to na zapadu drugačije manifestuje jer je društvo bogatije i sistem efikasnije rešava bračne odnose.
– Ako nemate nešto u šta verujete, onda nemate ništa, i to kod nas u siromaštini izgleda ovako kako izgleda, a negde drugde malo drugačije. Pojedini psihoanalitičari su zaključili da je zapadna civilizacija prolazila kroz nekoliko grupnih poremećaja, te da trenutno ulazimo u takozvanu perverznu kulutru, gde je bitno zadovoljavanje potreba, kakve god one bile. Pogledajte samo koje vrednosti se promovišu u ovim rijalitijima: radi šta god hoćeš, i bićeš popularan. Granice se pomeraju, sve je dozvoljeno, a tako postaje i u braku. Ako uz to nismo spremni da radimo na sebi i da sazrevamo, eto rijalitija i u kući. Pritom, ne zaboravite da se ljudi najgore ponašaju prema najbližima, a ako se prema ženi odnosite s poštovanjem, ljudski, to već menja poziciju. Ako se još potrudite da podelite probleme, to je već neka zrelost s kojom možete da gradite kvalitetan odnos u braku. To poštovanje je možda najbolje sažeto u principu da ne činite drugome ono što ne želite da se vama čini. Naravno, treba znati i svađati se i iz svađe izvući korist i pouku. Sve je to put ka zreloj ljubavi, a zrela ljubav je najozbiljniji posao na svetu – zaključuje naš sagovornik.
Klinički psiholog Aleksandra Janković kaže da ljudi postaju sve nespremniji za život u zajednici, naprosto zbog narcističke, egocentrične kulture, koja podstiče individualizovanje potreba, a ne interesovanje za potrebe drugog.
– Imamo ozbiljnu promenu vrednosnog sistema koja podstiče egoizam, pa često možete da čujete: „Ja da se menjam neću. Kad nisam do sada, neću ni od sada.” To je put u propast. Bilo kakav odnos ljubavi i intime zaista mora da podrazumeva spremnost na kompromis i da se nekada nešto žrtvuje. Ideja da će život biti identičan kao pre bračne zajednice brzo pada u vodu. Kada dođe dete, ne možete više svako veče da se posvećujete jedno drugome, često zbog deteta ujutru ustajete umorni, a tu su i problemi na poslu, finansijska situacija, loše raspoloženje, i onda počinju tenzije, svađe… To je šok za čoveka koji onog drugog potpuno pogrešno i egoistično smatra produžetkom sopstvenih potreba. Tada se mnogi zaglave na pitanju šta su spremni da učine za drugoga – kaže Jankovićeva.

Približavanje polova

Žena na ovim prostorima je nekada bila sinonim žrtvovanja za porodicu i decu, i to do nekad tragičnih razmera. Danas, međutim, u mnogim slučajevima imamo groteskno čitanje ženske emancipacije.
– To ide do toga da se žene ponašaju po sistemu: jednom se živi, neću ništa da trpim, hoću da uživam, da imam nekoga ko će mi ugađati. Tu je i približavanje polova – muškarci su sve više feminizirani, žene opet prolaze kroz neku transformaciju gde poprimaju neke muške karakteristike. U tom ambijentu muškarci sve manje imaju ideju šta treba da rade, a žene nemaju strpljenja jer i dalje očekuju da oni umeju makar da promene sijalicu. Došlo je do preklapanja, i zato odnos postaje kompetitivan, nema spremnih na solidarnost, zajedničku misiju, nego ratuju oko toga ko će preuzeti komandu i moć. Dolazi do ekstremne samoživosti, u kojoj nema mesta za drugog, drugi je tu po potrebi. Uostalom, i pre braka, kad se upoznaju, viđaju se tako da ne remete svoju dnevnu rutinu, izlaze kada su se naspavali, viđaju se kad im je sve potaman. Čisto zadovoljstvo. Međutim, princip zadovoljstva biva prevaziđen, a to se dogodi ubrzo pošto tamo gde su počeli zajedno da žive otvore poštansko sanduče i vide račune. Sve je, dakle, otišlo u drugu krajnost, u kojoj je brak kao zajednica obesmišljen, a da ne govorimo o braku kao svetoj tajni – kaže sagovornica „Ekspresa”.
Zato zaljubljenost treba shvatiti kao početni kredit koji je ljudima dat da naprave i osmisle nešto što može biti mnogo kvalitetnije i trajnije.
– Možda neće biti toliko uzbudljivo, ali biće postojano i biće nešto čime se prevazilazi ozbiljna pozicija usamljenosti, jer čovek je biće zajednice. Korigovanje sebe i razvijanje odnosa tako da učinite sve što je do vas da nešto opstane mogu dovesti do uspeha. Stalnim očekivanjem da se onaj drugi promeni samo se udaljavamo jedni od drugih i postajemo sve usamljeniji iako smo zajedno. Zaljubljenost kao početna predispozicija daje mogućnost da se pravi iskorak u zrelu ljubav – zaključuje Jankovićeva.
Zaljubljenost je, dakle, od svih kredita u koje ulazimo, bilo oni dinarski, devizni, stambeni ili keš, sasvim izvesno jedina pozajmica od koje možemo stvoriti najvredniji životni kapital, čija će nam oplodnja doneti ispunjenost i sreću. Za razliku od ovih bankarskih, u njega ulećemo bez razmišljanja i čitanja sitnih slova, i to je njegova najlepša, magična strana. Za otplatu su, za početak, dovoljni dobra volja, namera i spremnost na kompromis. Još ako ponekad s mužem ili ženom odemo na pivo ili rakiju… Onako, prijateljski, po Ničeu.

  1. 1
    Igor R Mayer

    Ovaj tekst je dobro osmisljen i vredan ,ali nema ko da cita…a i onaj ko ovo procita,nece primeniti jer danas ljudi misle da sve najbolje znaju da su sveznajuci bogovi.Zbog takvog lakomislenog stava ,stvara se posledica i licnog i porodicnog i drzavnog propadanja u ambis.Zalosna realnost,ali svest savremenih ljudi je u totalnom destruktivnom haosu.Kakav pojedinac takva i drzava.A kakve drzave takav je i moderan svet.

+ Ostavite komentar