GODINE KOJE JE POJEO URANIJUM

GODINE KOJE JE POJEO URANIJUM


„Od 2001. u Srbiji su se pojavila 734 sistemska maligna oboljenja, a 2015. već imamo 2.007 tumora. To nije slučajno. Delovali su i tada kao i ranije faktori poput duvana, alkohola, debljine, ishrane. Ali tumori se nisu povećavali“, objašnjava čuveni srpski onkolog i jedan od zagovornika teze da postoji direktna veza između osiromašenog uranijuma i rasta broja kancera

Uprkos godinama i ogromnom radnom iskustvu, profesor doktor Slobodan Čikarić ne odustaje od ordinacije, lečenja, struke i naučnih istraživanja o uzrocima nastanka i lečenja bolesti 21. veka. Tumor to svakako jeste. Kako u svetu, tako i u Srbiji. Našeg verovatno najpoznatijeg radiologa-onkologa zatekli smo u prostorijama Društva Srbije za borbu protiv raka. U prizemlju sive zgrade u Pasterovoj ulici, Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Nažalost, ni ovoj zgradi, kao ni drugima u okviru Kliničkog centra, ne nedostaje potpuno paradoksalna slika: puno dvorište pušača. Žaleći se što mu nismo naglasili da će morati i da se fotografiše jer bi u suprotnom stavio kravatu, profesor Čikarić dočekuje nas u radnom okruženju. Na pitanje kako je profesor, odgovora u svom prepoznatljivom stilu:

– Danas svakako bolje nego sutra, jer tada ću biti 24 sata stariji.

Povod ovog razgovora je sve življa rasprava u javnosti o posledicama NATO bombardovanja, koja bi uskoro mogla da dobije i institucionalni karakter. Upravo je profesor Čikarić jedan od zagovornika teze da je blizu 18.000 ljudi u Srbiji umrlo od raka koji je direktno izazvan osiromašenim uranijumom 238, dok je još 30.000 obolelo od karcinoma. To je razlog zbog kojeg bi, kako kaže, NATO trebalo da nam isplati odštetu koja se meri milijardama dolara. Zbog sličnih izjava često je akter javnih rasprava sa onima koji brane suprotno stanovište, koje naziva „NATO lobistima“, a sada će biti i deo tek oformljenog naučnoistraživačkog tima iza kojeg stoji država Srbija, a koji će se baviti istraživanjem tog problema. Doduše, 20 godina nakon bombardovanja…

– Formirane su dve komisije.

Prva komisija oformljena je u Skupštini i ona će se baviti ispitivanjem posledica bombardovanja osiromašenim uranijomom (OU) na biološki svet u Srbiji. Kako će ona to uraditi, ne znam, jer je sastavljena od političara. Ti ljudi nisu stručni. S druge strane, nedavno je na nivou Vlade, tačnije Ministarstava zdravlja, zaštitite životne sredine i odbrane, formiran i jedan naučnoistraživački tim. Taj tim treba da pokrene projekat koji će takođe obrađivati posledice dejstava OU na biološki svet u Srbiji. Taj projekat verovatno će imati i svoje potprojekte, na čijem čelu će se naći ne ki od najeminentnijih stručnjaka za svaku pojedinačnu oblast. Na primer, jedan će se baviti vojnicima koji su bili na bojištu na Kosmetu od marta do juna 1999. godine. Bukvalno će se pratiti sudbina tih ljudi.

Kao što je urađeno u Italiji u slučaju vojnika koji su bili na Kosovu?

– Da. Ali ljudi moraju da shvate da Italija i Srbija nisu isto. Italijanski vojnici su došli na Kosmet posle ratnih dejstava. Na primer, jedna jedinica od 500 italijanskih vojnika bila je tri puta na Kosmetu po tri meseca, i to 2000, zatim 2001. i 2002. godine. Nakon što su se vratili u Italiju počeli su da obolevaju od malignih tumora. Tek kada je njihov komandant oboleo od raka štitne žlezde i pokrenuo to pitanje jer je bio uticajan, počeli su sudski procesi.

Sud u Napulju je 2010. presudio u njegovu korist jer je utvrđeno da se razboleo jer je poslat da ratuje na prostoru koji je bio kontaminiran osiromašenim uranijumom. Interesantno je da u presudi stoji da je od 500 tih ljudi čak 47 njih umrlo od raka. On kao pojedinac može biti slučaj, ali ova brojka je već stopa mortaliteta. To je 8.000 umrlih na 100.000 ljudi te strukture.

Znači da su, tom logikom, srpski vojnici i celokupno stanovništvo prošli mnogo gore? Budući da su sve vreme bili ovde?

– Svi stanovnici Srbije bili su u zoni povećanog rizika od zračenja. I oni u Subotici i oni na Kosovu, jer projektil koji u sebi sadrži penetrator ili probojnu iglu od OU 238 prilikom sudara sa čvrstim predmetom kao što je čelik, tenkovski oklop ili beton sagoreva, a uranijum 238 se potom pretvara u okside. Tako nastaje uranijumska prašina, čije su dimenzije mikronske (od jedan do pet mikrometara), koja odlazi u više slojeve atmosfere, odakle je vetrovi raznose na velika rastojanja. U pitanju su desetine, stotine i hiljade kilometara.

To znači da su ugroženi svi građani regiona, a ne samo Srbije?

– Problem su imale i Bugarska i Grčka, Mađarska i Hrvatska, kao i BiH. Mada je Bosna i pre nas bombardovana OU devedesetih. E sada ovo je mnogo važno i to mnogi mangupi iz NATO lobija zloupotrebljavaju: na Kosmet i Pčinjski okrug bačeno je 15 tona OU. Da je taj uranijum bačen na jedno mesto, kao stenčuga, to ne bi predstavljalo nikakvu opasnost. Ali uranijum se pretvorio u prašinu mikronskih dimenzija koja se raspršila po celoj Srbiji. Bugarska i Grčka su tokom rata zabeležile povećano zračenje za 20 do 30 odsto u odnosu na prirodno stanje. Osim OU, u prašini su bile i čestice plutonijuma 239, kojeg nema u prirodi, a koji su Amerikanci koristili kao gorivni materijal za atomske bombe, pa su jednu bombu od uranijuma 235 bacili na Hirošimu, a tri dana kasnije plutonijumsku bombu na Nagasaki. Dakle, italijanski vojnici su oboleli zbog posledica OU, a boravili su na KiM posle rata, a ta prašina se širila i tokom rata. Italijani su tužili svoju državu jer ih je poslala tamo gde je prethodno kontaminirala teren, a nije ih zaštitila. Ti vojnici su se čudili kada su došli na Kosmet zašto su američki vojnici zaštićeni skafanderima i rukavicama, a oni golih ruku prilaze tenku koji je raketirao NATO.

Da li je bilo sličnih procesa i slučajeva s vojnicima iz drugih zemalja?

– Proces je vođen i u Holandiji i Nemačkoj.

Pa kakav je ishod?

– Nije jasan. Što se tiče Holandije, tu mi nisu poznati detalji, tu još nije završen proces. I Nemci su na tom terenu radili. Bili su neki parlamentarci iz Bundestaga ovde kod nas. Mi smo im izneli podatke, ali ne znam da li se nešto desilo. Ali to sada nije pitanje, važno je objasniti da osiromašeni uranijum nije prirodni uranijum, koji nastaje u nuklearnim centrifugama. Iz tog prirodnog uranijuma se izdvaja uranijum 235, kojeg ima svega manje od jedan odsto, dok je 99 odsto uranijum 238. To je ovaj osiromašeni, tako se zove jer je iz njega izvađen uranijum 235, koji je gorivni materijal za nuklearnu bombu, nuklearne reaktore i slično. Postoje i stručnjaci u Srbi.

Postoje i stručnjaci u Srbiji koji tvrde da bombardovanje OU nije uzrok povećanog broja obolelih od malignih tumora.

– Ma koji to stručnjaci?

Pa evo, recimo, Vaš kolega Zoran Radovanović (epidemiolog i univerzitetski profesor) u medijima je…

– To je opozicija. To je jedan jedini epidemiolog profesor koji je opozicija svima ostalima.

Nije baš jedini. Isti stav je javno iznela i Ana Jovićević, doktorka sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.

– Ana je odustala od toga, ona je ovde u Društvu Srbije protiv raka. Oni su oboje epidemiolozi iako epidemiolozi imaju važnu ulogu u procenjivanju posledica. Međutim, Radovanović je bio u Kuvajtu, gde su mu natovci podmetnuli dokument u kojem stoji da OU nije delovao na stanovnike Iraka. A u Zalivskom ratu je bačeno 300 tona, a u drugom 2.000 tona OU.

Dobro, čekajte, kada Radovanović kaže da je „OU toksičan, ali minimalno radioaktivan, kao i da njegova radioaktivnost ne može da probije ni običan papir, a kamoli kožu“, da li je to tačno ili nije?

– To je tačno. Međutim, Radovanović nema pojma o radiobiologiji. Uranijum 238 oslobađa i alfa i gama zrake kao višak energije u nukleusu atoma. Gama zraci imaju vrlo mali intenzitet i vrlo malu specifičnu jonizaciju, zanemarljivu za štetu za biološki sistem. Zato gama zrake ne spominjemo. S druge strane, alfa zraci ne mogu da probiju list hartije. Zaista je njihov intenzitet mali, specifična radioaktivnost je 12,4 kilobekerela po jednom gramu mase, što je vrlo mala radioaktivnost. Ali Radovanović ne zna da alfa zrak nosi energiju od pet miliona elektrovolti, a da je za stvaranje jednog jonskog para potrebna energija od samo 34 elektrovolta. Stvarno ima mali domet u vazduhu do dva centimetra, a u masi jedinične gustine (voda, zemlja, meka tkiva, krv…) ima domet svega nekoliko desetina mikrometara. Ali mnogi stručnjaci ne znaju da čestice prašine koju unesemo u krvotok disajnim ili digestivnim putem, čak i u malim količinama, mogu doći do svake ćelije u organizmu. Ona ne može da probije ćelijsku membranu, ali iz jezgra atoma uranijuma katapultira se alfa čestica, koja nosi sa sobom pet miliona elektrovolti, dimenzije nanometra, koja lako prođe kroz membranu ćelije i dolazi do njenih supstruktura, kao što je, recimo, DNK. Na nekim delovima DNK nalazi se i centar koji reguliše rast ćelije i deobu, koji nakon destrukcije ćelije prestaje da funkcioniše. Zato ćelija nekontrolisano počinje da raste i da se deli, i dolazi do stvaranja tumora. E, taj deo ne razumeju mnogi lekari. I najmanja količina jonizujućih zračenja može uzrokovati kancerogenezu. Čitav taj proces, tačnije latentni period traje mnogo godina. To i koriste za svoju mangupsku igru ti stručnjaci koji služe NATO lobiju. Za sistemska maligna oboljenja kao što su leukemija i limfomi treba pet do 10 godina, a za ostale solidne tumore, kojih je 95 odsto, period kancerogeneze je od 10 do 20 godina. Zato se nije videla drastična promena u povećanju broja obolelih 2000. i 2001. Sve dok nije prošlo pet godina. Ja pratim te podatke i upoređujem ih, a koristim podatke od 2001. do 2010. i tako pratim stopu incidencije i stopu mortaliteta. Svetska zdravstvena organizacija naš registar za rak počinje da priznaje kao validan tek 2001.

Zašto?

– Nisu dobro radili posao. Sve pre toga za SZO nisu validni podaci. Sada pazite, od 2001. do 2010. povećava se stopa učestalosti oboljenja za sve maligne tumore za sve polove i uzraste, i ona raste dva odsto godišnje. Do 2010. ta stopa povećana je 20 odsto u centralnoj Srbiji i Vojvodini. Za Kosovo nemam podatke. Stopa mortaliteta povećana je 25 odsto, dakle u proseku godišnje raste 2,5 odsto. U severnim i zapadnim delovima Evrope stopa incidencije raste 0,5 odsto u proseku godišnje, a u SAD stopa opada u toj deceniji 0,6 odsto. Dakle, Amerikancima, koji nam sipaju uranijum po glavi, stopa opada.

Čiji su to podaci?

– Podaci „Batuta“.

Ali po podacima Svetskog fonda za istraživanje tumora (World Cancer Research Fund International) iz 2012, najveća stopa novoobolelih od raka zabeležena je u Danskoj.

– Pustite sada Dansku. Slušajte, te decenije u severnim i zapadnim evropskim zemljama stopa mortaliteta opada u proseku jedan odsto godišnje, a u SAD opada 1,6 odsto godišnje. Kod nas raste 2,5 odsto. Kod nas se 2006. pojavljuje stopa incidencije 59 odsto veća nego prethodne godine, a stopa mortaliteta 2006. povećana je 108 odsto u odnosu na 2005. Tada su prvo skočili leukemija i limfomi, pa tek onda solidni tumori. Dakle, 2001. u Srbiji su se pojavila 734 sistemska maligna oboljenja, a 2015. već imamo 2.007 tumora. To nije slučajno. Delovali su i tada kao i ranije faktori poput duvana, alkohola, debljine, ishrane. Ali oni se nisu povećavali. Godine 2001. umrlo je 468 ljudi, a 2015. tri puta više osoba.

Prema podacima pomenutog fonda, te stope su na evropskom nivou. Novoobolelih je najviše u Danskoj, Francuskoj, Belgiji, Norveškoj, Irskoj, Holandiji… Slovenija je na 11. mestu, a Srbija na 25, gotovo kao u Hrvatskoj.

– To nije tačno. Radi se o prosecima. Mi se nalazimo u evropskom proseku što se tiče 2014. i 2015. jer kasniji podaci još nisu izašli. Ali smo mi imali upola manju stopu učestalosti i smrtnosti polovinom devedesetih godina.

Mislite na one podatke koji nisu validni za SZO?

– Pa da, devedesetih godina…

A odakle tolika razlika? – Zato što su u tim razvijenim zemljama egzogeni faktori počeli da deluju pre nego u Srbiji. Ima dosta materijala koji su zagadili životnu sredinu razvijenih zemalja zbog razvoja industrije. Na primer, automobili. Mi smo imali pet ili deset puta manje automobila po glavi stanovnika prošlog veka nego Evropa.

Hoćete da kažete da smo mi te razvijene zemlje nakon bombardovanja samo stigli?

– Mi smo stigli evropski prosek što se tiče stope učestalosti obolevanja. A što se tiče stope mortaliteta, na samom smo vrhu.

Dr Slobodan Cikaric, Nemanja Jovanovic (4)

A da li je stopa smrtnosti problem samo bombardovanja ili i našeg zdravstvenog sistema?

– Delimično se to događa zbog povećanja stope incidencije, a delimično i zbog zdravstvenog sistema. Na nama je sada da utvrdimo u kojem procentu je uranijum odgovoran za ovaj broj malignih tumora koji godišnje otkrivamo. Ukupan broj otkrivenih malignih tumora u Srbiji 2001. bio je 30.744, a 2015. čak 38.066. Te 2001. od ove bolesti umrlo je 16.776 osoba, a 15 godina kasnije 21.865. Taj skok može da se desi samo kada u životni milje jedne populacije dođe neki kancerogeni agens s kojim može da se susretne svaki stanovnik i koji deluje u toku jedne godine. Zato se pojavila stepenica posle pet, šest ili deset godina. Ispostavilo se da se pre 7,5 godina pojavio kancerogeni agens u vidu prašine uranijuma. U pitanju su male količine, ali ti mudraci što filozofiraju ne znaju osnovno pravilo radio-biologije – tzv. stohastički zakon, po kojem ne postoji minimalni prag doze za kancerogenezu i mutaciju genoma jajnih ćelija i testisa zbog koje se rađaju potomci sa psihofizičkim deformacijama. Svaka doza, pa čak i najmanja, izaziva kancerogenezu i mutaciju genoma. Pitanje je i povećanja steriliteta. Pojava potomaka sa psihofizičkim deformacijama je posledica dejstva uranijuma 238. Rađaju se deca bez ruku, očiju, mozga, javlja se maloumnost, idiotija…

Koliko mi imamo takvih slučajeva u Srbiji?

– U tome je vic! To se ne događa u jednoj generaciji, već može da preskoči i sledeću i treću i petu, pa tamo negde u nekoj budućnosti da se javi pogođeni potomak. Tu je problem latentnog perioda. Ipak, javljaju se i sada. Naročito ako su trudne žene udisale ili jele zagađenu hranu.

Dobro, ali koliko ovog trenutka imamo takvih slučajeva? Kada već ne možemo da predvidimo koliko će ih biti u budućnosti.

– Pa, niko ne vodi evidenciju o psihofizičkim deformacijama novorođene dece.

Zbog čega? Kako to nikoga ne interesuje ako već želimo da uđemo u ovu borbu?

– To nemojte mene pitati, već ministra zdravlja. Ali to može jednostavno da se uradi popunjavanjem anketa koje će sva porodilišta ispuniti za poslednjih 17 godina.

Da li je primećen veći broj obolelih u južnom delu Srbije nego u Vojvodini?

– Ta istraživanja nismo radili, ali to smo mislili da radimo u okviru ovog projekta. Nije logično da uranijomom gađaju odašiljač u Vranju kada su mogli da ga unište klasičnim bombama. Logično je što su gađali tenkove uranijumom jer on probija čelik. To je očito zla namera. Tada je iz vodovoda poslato deset ljudi da ograde taj bombardovani deo, a lokalni mediji izveštavaju da je njih osmoro umrlo od raka. To je vrlo prosto utvrditi, samo idite na groblje i popišite njihova imena.

Zašto to nismo uradili već 20 godina, već se i dalje pozivamo na medijske napise?

– Opet pitate pogrešnog čoveka. Ja sam tim problemom počeo da se bavim 2000. godine, a oni su se toga setili sada. Mnogi su se osvestili tek kada sam izašao u javnost s knjigom, a među njima i doktorka Dana Grujičić, koja ovu materiju poznaje u prste, kao i ja. Naravno, zato što je pročitala sve što sam napisao. A zašto nije ranije? Nema odgovora. Prethodne vlade nisu ništa uradile, ova je, evo, uradila kad je došlo vreme. Mi sada prvo treba da dokažemo da je na Srbiju bačeno 15 tona OU. Za to imamo materijalne dokaze jer je pronađen dobar deo neeksplodirane municije koja je pala u meko tlo na četiri lokaliteta u Pčinjskom okrugu. Odmah su prebačeni u Vinču i tamo svi mogu da ih vide. S druge strane, NATO nam je poslao pismeni dopis da je bačeno svega 10 tona, a ruske vojne službe misle da je bilo 70 tona, jer su brojali…

Dobro, svima odgovara njihova brojka…

– Naravno, to sve može biti politika. Drugi zadatak je utvrditi koliko je uranijuma na našem terenu danas. Pitanje je da li ga i koliko ima u vazduhu, pošto mu je vreme raspada 4,5 milijardi godina. Za to nam trebaju posebna dozimetrijska sredstva koja otkrivaju zračenje u vazduhu, vodi, zemlji, biljkama, životinjama i ljudima. Često me pitaju da li je moguće da je uranijum ušao u jednog čoveka i izazvao rak, ali ne i kod drugog. Moguće je. Najveći deo ljudi nije oboleo, manji jeste. Naš je zadatak da utvrdimo koji je to procenat. Ali stvar je u tome da oksidi uranijuma koji su rastvorljivi u vodi budu u organizmu pet do 10 dana, nakon čega se izbacuju putem mokraće, zatim ulaze u kanalizaciju, to ide u Savu i Dunav, pa sve do Crnog mora. Zato je u delti Dunava u Crnom moru posle rata pronađena velika količina OU. Za to mnogi stručnjaci ne znaju. A oksidi uranijuma koji nisu rastvorljivi u vodi se najvećim delom talože u kostima, a vreme poluraspada je 10 do 15 godina. Zato moramo imati aparate koji će detektovati tu malu količinu uranijuma u kostima.

Imamo li te aparate?

– Nemamo. Za sada imamo naučnoistraživački tim, postoji koordinaciona grupa, upravni odbor, trebaju nam adekvatni kadrovi, sredstva, adekvatna oprema… Ja sam u savetu najstručnijih, takoreći u savetu mudraca, ali se još uvek nismo sastali da vidimo u kojem pravcu ćemo ići. Plan je da se posao završi za dve godine. Do cele ideje došli smo nakon dva simpozijuma koji su održani u Beogradu 2016. i 2017. godine, a ja sam jedan od pokretača. Na tim simpozijumima smo došli do zaključka da bi trebalo pokrenuti naučnoistraživački projekat iza kojeg će stajati država i koja će obezbediti novac, a to nisu male pare. Vrh države se složio i nadam se da će sve to biti urađeno kako Bog zapoveda.

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar