INTERVJU, RENATO GRBIĆ: I danas žalim što nisam spasio Branka Ćopića

Sedeo sam pedesetak metara od mosta kada je veliki književnik skočio. Nisam ga video, ali ta moja blizina... Zauvek ću pamtiti taj dan, koji je na neki način naslutio moju misiju, to sam tek kasnije shvatio

Priča o heroju na Dunavu ispod Pančevačkog mosta počela je, ispostaviće se mnogo godina kasnije, potresnom simbolikom tragedije na Savskom mostu u proleće 1984. godine. Prohladno vreme. Škrto martovsko sunce na mahove otkravljuje Beograd i Savu. Mladi parovi ljube se na klupama. Vazduh i zemlja već mirišu na novi život, na ljubav, novi početak. Brzo pada veče. Odjednom, sanjarenje već promrzlih ljubavnika, prekida oštro zavijanje policijskih sirena, pod most stiže Hitna, šetači prilaze i kao munja pronosi se vest: "Ubio se Branko Ćopić." Veliki pisac skončao je skokom s mosta.

Pedesetak metara odatle na klupi momak od nešto više od 20-ak godina prekida razgovor s devojkom. Pogled uprt u most, pa u Savu, pa u gomilu ljudi u uniformi i rotaciona svetla pod mostom. Sutradan u novinama čita vest o tragediji. Slike koje se i danas, više od tri decenije kasnije, često smenjuju u sećanju pedesetpetogodišnjaka, koji je za 20 godina spasao živote 29 očajnika koji su skokom sa Pančevačkog mosta u hiroviti Dunav pokušali da prekinu neku svoju životnu agoniju.

Renato Grbić sada zna da ništa u njegovom životu nije bilo slučajno, pa ni taj 26. mart 1984.

- Sedeo sam na pedesetak metara od mosta kada je Branko Ćopić skočio. Nisam ga video, ali ta moja blizina... Zauvek ću pamtiti taj dan, koji je na neki način naslutio moju misiju, to sam tek kasnije shvatio. Gosti koji rade natalne karte uporedili su Brankov i moj horoskop i rekli mi da imamo neke sličnosti. Ljudi mi kažu da me je Bog poslao da spasavam ljude. A i moje ime Renato potiče od latinske reči "renatus", što znači ponovo rođen ili novorođen. Od rođenja nosim ime koje simbolizuje drugu šansu. Ispostavilo se da sam ja taj koji nekome pomaže da se ponovo rodi, da počne život iz početka - priča nam Renato dok iz toplog kutka njegovog restorana konobe posmatramo Dunav.

Brat i ja spasli smo i jednog poštara. Rekao nam je da ja slučajno upao, da ga je težina prebacila preko ograde. Kad sam mu rekao da je to nemoguće, on je priznao da su ga žena i deca izbacili iz kuće. Mesec dana posle toga brat i ja u novinama vidimo da je skočio na beton

Nije, kaže, ni slutio da će Pančevački most odrediti njegovu životnu misiju, ali opet, ni to nije slučajnost. Dunav je stogodišnja tradicija Renatove porodice, koja potiče sa stare Karaburme.

- Ada Huja bila je sedište mog oca i njegove braće, mog dede. Ceo život proveli su na reci i Adi Huji. Kad su napravili kej na beogradskoj strani, moj otac je prešao na banatsku stranu i napravio baraku, ribarsku kućicu. Tu smo se i mi preselili, ribarili. Posle smo Goca i ja napravili konobicu. Ja sam ribario, ona spremala. Pronosilo se od usta do usta i, eto, vremenom smo napravili oazu za porodice, decu. U isto vreme, počeo sam da spasavam ljude koji su pokušavali samoubistvo skokom s mosta.

Prvo spasavanje

Spasavanje prvog očajnika koji je pokušao da skonča u talasima Dunava pamti kao da je juče bilo.

- Brat i ja smo bili na čamcu, išli smo da ribarimo. Čuli smo prasak vode i pošto bacaju svašta s mosta, pomislio sam da je nešto bačeno. Krenemo prema mostu, vidimo da je nešto u vodi. Približimo se, vidimo momak u perjanoj jakni. Pitam sam ga: "Zašto to radiš?" On kaže: "Hoću da se ubijem." Bio je lep septembarski dan. Kažem mu: "Sunce sija, ti hoćeš da se ubiješ?!" Ne reaguje, već ponovo dva-tri puta pokušava da zagnjuri. Jakna mu se nadula od vazduha i ne da mu da potone. Tek je iz trećeg pokušaja prihvatio moju ruku. Uvukli smo ga u čamac. Dao sam mu suve stvari. U džepu je imao nekoliko otpusnih lista iz neuropsihijatrijske klinike.

Svi koji su pokušali da se ubiju skokom s Pančevca ili su, kaže Grbić, bili pod dejstvom lekova ili odbačeni od porodice, društva ili lečeni u nekim ustanovama. Jedna dvadesetdvogodišnja devojka skočila je zbog dečka, srećom, Renato je bio brži od podmuklih virova Dunava.

- Brat i ja spasli smo i jednog poštara. Rekao nam je da ja slučajno upao u Dunav, da ga je težina prebacila preko ograde. Kad sam mu rekao da je to nemoguće, on je priznao da su ga žena i deca izbacili iz kuće. Mesec dana posle toga brat i ja u novinama vidimo da je skočio na beton - priča Renato.

A taj momenat kada se sretnu pogledi spasitelja i životom poraženog nevoljnika kojeg ledeni zagrljaj Dunava potpuno parališe, to ne može da se zaboravi.

- Taj trenutak kada se susreću njihov i moj pogled je fascinantan. Njihove tužne oči, oni onako izgubljeni i u šoku od hladne vode koja ih preseče. Nemoć da bilo šta urade dok ne dođem do njih. Međutim, bilo je i drugačijih situacija. Jedan dečko je skočio, ja sam bio na čamcu. Drugarica mog konobara autobusom je prelazila most, videla ga i odmah javila u restoran. Bilo je veče, ja na vodi, nekih 100 metra iznad mosta. Mrak, ne vide se konture, pola sata tragam, stigla i rečna policija. Ispostavilo se da je skočio na beton. Sutra ribarim i njegov drug, koji tu peca, kaže mi da je često spominjao da će se ubiti. Tada mi je rekao i šta mu je drug pre samoubistva kazao: "Neću u vodu da me onaj Renato ne bi spasao, skočiću na beton." Naježio sam se kako je već sve imao režirano u glavi da me izbegne, da ga ne spasem - kaže Grbić.

Brži od policije

Mnogima, međutim, nije jasno kako se baš "namesti" da se Renato uvek nađe ispod mosta kada je najpotrebnije.

- Ja sam 24 sata na vodi, vidim ih, ali mi jave i radnici iz obližnje šljunkare koji su non-stop na obali. Voleo bih da imam radio-stanicu, neku humanu SOS radio-vezu, pričao sam o tome i u medijima. Meni treba dva do pet minuta da dođem do te osobe. Rečna policija sada je izmeštena i treba im više od 10 minuta da dođu, a na reci je bitan svaki tren. Ako padne na stomak i leđa, pucaju krvni sudovi, pada u nesvest i davi se, garderoba vuče dole, tu su i strah, panika, pa još ako je neko pod dejstvom lekova... Sve to vodi do brzog davljenja - navodi Renato Grbić.

U tim momentima uzlupa i srce hrabrog alasa. Zna on Dunav kao zlu paru, pa baš zato adrenalin kao cunami krene venama.

- Panika me hvata samo dok ne krenem. Srce hoće da mi izleti, to je taj naboj adrenalina da ne zakasnim. Kada dođem do čoveka, potpuno sam konentrisan na to da ga spasem. Idem sam, a ako je neko tu, ako je krupna osoba, pođe da mi pomogne. Ne znaš, međutim, s kim se srećeš i za šta je taj sposoban, u kom je stanju, da li može da ti naudi. Noću nije naivno. Tada razmišljam i o svojoj bezbednosti - svedoči skromni beogradski alas.

Taj trenutak kada se susreću njihov i moj pogled je fascinantan. Njihove tužne oči, oni onako izgubljeni, u šoku od hladne vode koja ih preseče

Kada se okončna bura na Dunavu, svako od preživelih nastavlja i dalje da živi svoju dramu. Neke se i lepo završe.

- Većina kojih sam spasao ne javi se, ne znam šta je s njima. Bila mi je jedna žena, psiholog, radi u inostranstvu. Rekla mi je da se stide da se prisete svega i pogledaju me u lice, ali da su mi zahvali do kraja života. Dolazi mi često devojka koja je imala 18 kada je pokušala da se ubije skokom s mosta. Ima dete. U kontaktu sam i sa devojčicom koja je imala nepunih 16 kada sam je spasao. Sin i ja smo bili na njenom 18. rođendanu. Nadam se da će i ova poslednja doći s roditeljima, kako je majka obećala. Voleo bih da ih vidim da popričamo i da im ukažem na to da je život lep i da uvek ima neko ko vas voli i koji bi mnogo patio za vama. Kad upadnete u krizu, mislim da je realno da to primeti porodica, prijatelji i da učine sve da vam pomognu. Da ne dođe do Renata. Ima toliko ustanova koje mogu i treba da pomognu da se spreči suicid ili pokušaj suicida - dodaje Renato.

Dunav se poštuje

Ima li čovek kojeg svi zovu anđelom čuvarem sa Dunava svog anđela čuvara?

- Mislim da je moj anđeo čuvar Sveti Nikola, kojeg su slavili i moji roditelji i kojeg ja slavim. Imao sam brzoplete poteze zbog kojih sam mogao da stradam. Bacao sam mrežu u momentima impulsivnosti, bilo je takvih prilika, ali sam se izvukao, spasao me je Sveti Nikola, zaštitnik ribara i moreplovaca - kaže Grbić.

A Dunav? On je posebna priča. To najbolje znaju oni koji su odrastali uz njega.

- Dunav mora da se poštuje. To je reka koja uzima i ne prašta. U sekundi možete da izgubite glavu. Dunav gledam kroz mog oca. Učio nas je da volimo reku. Rekao mi je: "Pravio sam te u čamcu ispod mosta." Majka mi je iz Herceg Novog, kao i moji drugari i braća. Kad mi je otac 2002. umro, zamolio sam da sanduk donesu na obalu, da bude tu neko vreme, okrenut ka vodi, jer moj otac jedan dan nije mogao da živi bez Dunava. On je bio živa ikona, svetla slika, teško mi je, ali sam i ponosan jer je bio divan čovek. Bio je legenda Dunava, svi su ga voleli. Srcem i dušom pomagao je drugima, popravljao im motore, pleo mreže. Kad ga pitaju: "Kol'ko para, deda?", on kaže: "Daj flašu rakije." I Ada Huja imala je dušu dok nisu napravili kej, kao i ova strana. Sad su došli su ljudi koji ne znaju šta je reka, razbucali sve, nasipali šut, seku šume, prave haos, ovo više nije ono naselje sa dve tri ribarske kućice, nema dušu kao pre desetak, petanest godina - priča Renato.
Renato Grbić dobitnik je nagrade za herojsko delo 2010. godine, nosilac je plakete za najpodvig, vlasnik počasnog pasoša... Brojne su zahvalnice i priznanja. Više ih i ne broji, važni su mu ljudi, oni ponovo rođeni i iznova "kršteni" u talasima hladnog Dunava. I raduje se, kaže, svakom novom danu. Raduje se životu. A kako i ne bi. Jer ko bolje od njega zna da je život često baš kao i Dunav. Uzima i ne prašta.

UNUCI NASLEDNICI NA DUNAVU

Posle svake objavljene vesti o još jednom spasenom životu ispod Pančevačkog mosta, Renata zovu sa svih strana sveta.

- Javljaju mi se i ljudi preko Fejsbuka, pišu mejlove. Pitaju kad sa tu da dođu da me upoznaju, traže da se slikaju sa mnom. Novinari zovu, dolaze. Mislim da nisam toliko važan, pored toliko mladih mozgova, briljantnih studenata, doktora, mladih inovatora. Svi oni nemaju prostora u medijima, koji su puni starleta, pevačica, već je važno objaviti ko je s kim spavao. Koga zanima tuđ život, da li se ljudi zaista hrane tim pričama?! Hajde da damo prostora pametnoj deci, koju treba da promovišemo. Ako su naša budućnost starlete, tračevi, skandali, onda smo stvarno otišli u aut - na kraju poručuje skromni alas dok s ponosom posmatra svoje naslednike, dvojicu unuka kojima je od malih nogu usadio ljubav prema Dunavu. Unuk Vanja već je obećao dedi da će čim završi prvi razred upisati ribarsku školu. Zna već i da raspoznaje sve dunavske "nemani".