IZMEĐU DVE VATRE: Deca žrtve loših razvoda

IZMEĐU DVE VATRE: Deca žrtve loših razvoda


Posledice roditeljske sebičnosti po decu mogu da budu različite. Najgore je kad dete izgubi jednog roditelja jer drugi roditelj zatruje njihov odnos. Dešava se i da majka ili otac toliko insistiraju na tome da dete na kraju prekine odnos sa onim drugim, ili pak da jedan od roditelja toliko manipuliše bivšim partnerom preko deteta da on otpiše dete, preseče kontakte…

– Bila sam predškolac. Sećam se da sam šmugnula iza vrata u letnjoj kuhinji kada je otac posle nekoliko dana došao kući. Spremala sam mu iznenađenje. On i majka seli su, međutim, na trem. Rekao joj je da više ovako ne ide i da treba da se razvedu. Majka je briznula u plač i potom osula paljbu: „Neka je proklet dan kad sam te srela! Nikada se ne bih udala za tebe da me majka nije pritisla, bedniče, sebični stvore, ne misliš na dete, alkoholičaru, pijanudro, idi leči se! Dete nećeš dobiti, nećeš je ni videti, idemo za Australiju kod moje sestre!”
Otac je samo hladno odgovorio: „Uzeću ti je, znaš da poznajem ljude, nemoj da se igraš. Proglasiću te ludom, završićeš u Lazi, dosta sam trpeo tvoje zvocanje, bolje bi ti bilo da sarađuješ. Uništiću te!”
Moje iznenađenje za oca – voda iz limenog lončeta u koju sam stavila šaku pasulja da mu se kuva za ručak isparila je i ubrzo je kuhinjicom počeo da se širi miris zagorelog zrna pomešan sa salvom uvreda, psovki, majčinim suzama i njegovim hladnim, osornim tonom. Počela sam da se gušim u suzama, ali nisam smela da mrdnem da ne otkriju gde sam. Ne pitaj me što ni danas, sa 40 godina, ne volim pasulj.
Jelena je posle mučnog razvoda roditelja ostala da živi s majkom i danas ima svoju porodicu. Otac, svojevremeno veoma uticajan čovek, direktor u državnoj firmi, na kraju je koliko-toliko ispao fer prema bivšoj ženi i ostavio joj stan. Trudio se da se što više druži s Jelenom i da joj u detinjstvu i mladosti obezbedi sve što poželi. Umro je pre nekoliko godina, a Jelena je ostala u kontaktu s njegovom decom iz drugog braka. Majka se nikada nije preudala, danas je u penziji i živi u jednom gradu u Šumadiji.

Neka deca imaju zastoj u razvoju, jednostavno odbijaju da odrastu jer se boje da će na taj način izgubiti roditelje. Zoran Milivojević, psihoterapeut

Razvodi su, nažalost, naša realnost. Sve je više bračnih brodoloma. Svaka porodica kroz njih prolazi na svoj način, a koliko zapravo to može da bude mučno i koliko daleko može da ode, uverili smo se ovih dana kada su u medijima osvanuli mučni detalji razvoda poznatog bračnog para. I tada se čovek zapita kako je moguće da stvari odu toliko daleko da se zaboravi na ono najvažnije, a to je da treba zaštititi decu i pomoći im da što lakše i sa što manjim posledicama prebole rastanak mame i tate.
Advokat Toma Fila u razgovoru za „Ekspres” kaže da u svim brakorazvodnim parnicama interes deteta mora da bude na prvom mestu.
– Treba zaštiti decu. Jedno je kada se naše javne ličnosti, pevačice, recimo, tuže i pljuju preko medija. Niko od toga nema ni koristi ni štete. A kada se, recimo, neki poznati par razvodi, onda oboje moraju da štite svoju decu i da budu svesni da će ona kad odrastu na različite načine moći da saznaju neprijatne stvari o majci i ocu i njihovom razvodu. To nije u redu i o tome najpre mora da se misli, sve ostalo mora da bude u drugom planu – kaže Fila.
Ima i normalnih razvoda. Ljudi sednu, oboje svesni da više ne ide, i dogovore se. Pripreme decu, sve nekako prođe bezbolnije.

Roditelji, i sami pod stresom, često nisu svesni posledica razvoda po decu. Misle da decu, naročito ako su mala, detinjstvo štiti, a u stvari nije tako. Milena Oparnica, psiholog

Psihoterapeut Zoran Milivojević kaže da postoje različite vrste razvoda i da je u poslednje vreme sve više korektnih razlaza, u kojima muškarac i žena ostanu udruženi kao roditelji i sarađuju za dobrobit deteta dok se kao partneri razilaze.
– Postoje, međutim, situacije kada jedna strana misli da joj je druga upropastila život, da se, recimo, lažno predstavljala, manipulisala i zloupotrebila ovog drugog. Tada se razvija mržnja jer jedan od partnera misli da je drugi zao. Iz mržnje se rađa osveta i želja za uništenjem tog drugog. Počinju tračevi u familiji i kod prijatelja, iznošenje prljavog veša, partnerovih tajni. Rezon je sledeći: kada mene boli, ima da boli i njega, ima što više da pati. Uništio mi je život, sada ću ja uništiti njegov – kaže Milivojević.
Sredstva osvete često su, nažalost, i deca.
– Muškarci obično proglase ženu ludom, tu su pretnje tipa uzeću ti decu, dok žene prijavljuju muževe za nasilje, tvrde da ih maltretiraju i kod advokata na tome grade slučaj. To sve traje tokom razvoda, ali se rat često nastavlja i kada se zvanično raziđu. Otac, recimo, treba da se vidi s detetom, a majka mu kaže da je bolesno i da ne može da ga pusti iz kuće. Tu je i trovanje odnosa deteta i drugog roditelja. Majke obično govore: „Otac ti je sebičan, šta ti je kupio, gde te je vodio…” Detetom se manipuliše i kroz pitanja: ko je bio s mamom, šta su radili, šta su pričali… To su situacije kada se jedan roditelj trudi da pokvari odnos deteta sa onim drugim. Neki ne prezaju ni od klasične ucene: biraj, ili majka ili ja. Takve situacije dešavaju se kada jedan roditelj smatra da je onaj drugi toliko zao čovek da čak ne zaslužuje ni da ima normalan odnos s detetom. Tako u svakodnevnom životu imate krajnosti. Znam za slučaj gde je sud dodelio decu majci, ali su ih otac, njegova majka i porodica toliko zatrovali da nisu htela da vide majku, čak ni nekih sat-dva u centru za socijalni rad. Otac ih je čekao u automobilu ispred zgrade i oni su demonstrativno odbijali da provode vreme s majkom. Postoje i drugi mučni momenti. Deca su, recimo, dodeljena majci, a ona ne da ocu da ih viđa. Onda on s policijom i predstavnicima centra za socijalni rad dolazi po njih. Sve su to traume za decu – kaže Milivojević.
Posledice roditeljske sebičnosti po decu mogu da budu različite. Najgore je, prema rečima našeg sagovornika, kad dete izgubi jednog roditelja jer drugi roditelj zatruje njihov odnos. Dešava se i da majka ili otac toliko insistiraju na tome da dete na kraju prekine odnos sa onim drugim, ili pak da jedan od roditelja toliko manipuliše bivšim partnerom preko deteta da on otpiše dete, preseče kontakte…

– U drugim varijantama deca plivaju, zavisno od godina. Nekad misle da su ona kriva za razvod, a tome kumuju majka ili otac. Majke, recimo, kažu: „Da si bio bolji đak, tata ne bi otišao.” Tako deci nameću osećaj krivice. U nekim situacijama deca ne prihvataju novog partnera oca ili majke jer imaju osećaj da time izdaju onog drugog – objašnjava Milivojević.
A u malenim glavama nastaje haos. Od opšteg osećanja nesigurnosti do fobija i strahova kojima pokušavaju da vežu roditelje za sebe.
– Neka deca imaju zastoj u razvoju, jednostavno odbijaju da odrastu jer se boje da će na taj način izgubiti roditelje. Kad su tinejdžeri, sramota ih je što se mama i tata razvode pa se zatvaraju u sebe i ne pričaju o tome. Postaju zatvoreni da drugi ne bi otkrili njihovu tajnu. Ako su roditelji emotivno zreli ili ako je samo jedan takav, on može da amortizuje celu situaciju. Najbolje je kada decu oba roditelja najpre pripreme za razvod, objasne im da su uz njih tokom tog procesa, ali i posle razvoda, kada kreće adaptacija na novi život. Ako se tako radi, deca ne moraju da imaju traume iz roditeljskog razvoda – kaže Milivojević.

Treba zaštititi decu. Jedno je kada se naše javne ličnosti, pevačice, recimo, tuže i pljuju putem medija. Niko od toga nema ni koristi ni štete. Toma Fila, advokat

Psiholog Milena Oparnica kaže da se često u praksi dešava da roditelji, koji su i sami pod stresom tokom razvoda, zaboravljaju da osluškuju dete i njegove potrebe, pre svega potrebu za bezbednošću, stabilnošću, prihvatanjem, ljubavlju, inicijativom… Nisu svesni posledica razvoda po decu. Misle da decu, naročito ako su mala, detinjstvo štiti, a u stvari nije tako.
– Roditelji zaokupljeni svojim stresom često zaboravljaju na potrebe deteta. Onda pogrešno misle da će dete zaštititi tako što će ćutati i izolovati ga od svega umesto da pre samog pokretanja razvoda kažu detetu šta ih očekuje jer izlaze iz uobičajene svakodnevne rutine. Poželjno je da budu zajedno kada detetu saopštavaju novu situaciju, a ne da dete nešto čuje od mame, nešto od tate pa da onda u svojoj glavi sklapa sliku, zbog čega mu se javlja osećaj krivice, tuge, anksioznosti – kaže Oparnica.
Najvažnije je, bez obzira na uzrast, dete uveriti da nije uticalo na pogoršanje odnosa između mame i tate i da razvod nije njegova odgovornost.
– Predškolci i mala deca u takozvanom egocentričnom razvoju sve smeštaju u svoju ličnu ravan i sebe stavljaju u centar zbivanja i osećaju ogromnu krivicu. Iz toga često u ovom uzrastu nastaje fantazija da će se roditelji pomiriti. Što je veći osećaj krivice, to je veća fantazija. Taj osećaj krivice može podsvesno i u odraslom dobu da ostane ako roditelji ne ubede dete da nije njegova krivica. To im pravi ogromnu, dugoročnu štetu, toliku ponekad da jednog dana mogu da odluče da nikada ne stupe u brak. Deca različitog uzrasta različito reaguju. Predškolska deca imaju jake strahove od napuštanja, treba im stabilnost, rutina za neometani razvoj i sklona su osećanju krivice u tom uzrastu. Kako rastu, od prvog razreda do adolescencije, dominira osećaj tuge. Kod dečaka u predadolescenciji dominira bes, kod devojčica anksioznost i strah. Adolescentska kriza, ako se na nju doda i kriza razvoda, može dovesti do krize u izgradnji sopstvenog identiteta i biti izvor daljih i dubljih problema. Zato je važno deci pričati, objasniti im sve. Jedna devojčica mi je rekla: „Objasnili su mi. Oni su prestali da se vole, ali vole mene i to mi dokazuju” – kaže sagovornica „Ekspresa”.
Otvoren razgovor u skladu sa uzrastom deteta je najbolje rešenje, a kada se razvod okonča, dete ne bi trebalo koristiti kao posrednika u komunikaciji između bivših partnera.
Oparnica zaključuje da je problem s razvodom to što teško ostaje kulturan.
– U braku postoje ljubav i poštovanje, a kada se razvodi, onda nema ljubavi. Međutim, poštovanje mora da ostane i tada i da se pokazuje prema bivšem supružniku, kako zbog dece, tako i zbog činjenice da smo mi s tim nekim proveli deo života – kaže Oparnica.
To roditelji jednostavno duguju deci. Da zbog njih deca ne bi zamrzela pasulj za ceo život.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar