KO JE ZAISTA BIO MUSTAFA GOLUBIĆ: Čovek sa 100 lica, 250 pasoša, crnorukac i sovjetski Džejms Bond

KO JE ZAISTA BIO MUSTAFA GOLUBIĆ: Čovek sa 100 lica, 250 pasoša, crnorukac i sovjetski Džejms Bond


Nevelik dosije u Beogradskom arhivu s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS, delimično svedoči o životnom i revolucionarnom putu Mustafe Golubića, člana Mlade Bosne, dobrovoljca u odredu vojvode Voje Tankosića, pripadnika “Crne ruke”, učesnika u Sarajevskom atentatu, svedoka u Solunskom procesu, rukovodioca u KPJ i jednog od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca između dva rata

Televizijska serija koja je nedavno počela da se prikazuje “Senke nad Balkanom” odmah na početku vraća nas u prošlost. Ne samo zato što se u njenoj priči pojavljuju istorijske ličnosti koje su za sobom ostavile misterije i čija imena već decenijama koketiraju sa raznoraznim legendama poput generala Vrangela, Mustafe Golubića, Ante Pavelića i princa Đorđa Karađorđevića, nesuđenog kralja Srbije, već i zato što je počela da se emituje istog dana u gotovo svim centrima bivše Jugoslavije.

U prvoj epizodi, jedna replika, izgovorena baš na ruskom, zaparala je uši i najprosečnijem gledaocu:

– Ceo Balkan zna ko je Mustafa Golubić, pišu Večernje novosti.

Foto Printscreen Youtube RTS Satelit, Predrag M. Vajagić

Foto Printscreen Youtube RTS Satelit, Predrag M. Vajagić

A ko je Mustafa Golubić?

Nevelik dosije u Beogradskom arhivu s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS, delimično svedoči o životnom i revolucionarnom putu Mustafe Golubića, člana Mlade Bosne, dobrovoljca u odredu vojvode Voje Tankosića, pripadnika “Crne ruke”, učesnika u Sarajevskom atentatu, svedoka u Solunskom procesu, rukovodioca u KPJ i jednog od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca između dva rata.

Čovek sa stotinu lica i 250 pasoša rođen je 1890. godine u Stocu u Hercegovini, a život mu se ugasio 26. juna ispred nemačkog streljačkog stroja u Pionirskom parku u Beogradu. Otišao je pravo u legendu.

U šarolikoj biografiji Mustafe Golubića su i čuvene akcije sovjetske obaveštajne službe – učešće u organizaciji atentata na Lava Trockog u Meksiku, otmice generala Kutjepova i Milera, koji je posle smrti velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i generala Vrangela postavljen na čelo “bele” emigracije, i to u trenutku kada su od Francuza dobili sedam miliona franaka za ostvarenje svog cilja da umarširaju u Moskvu. Tu se ubraja i likvidacija britanskog obaveštajca Sidnija Relija, koji je zadavao velike glavobolje Sovjetskom Savezu.

Legenda o Mujagi dalje kaže da je bio Staljinov prijatelj i da je veliki Hazjanin zbog njega pušio “hercegovina-flor”, i da mu je Mustafa nabavljao duvan iz svog zavičaja u Hercegovini. Tu je i priča o tome kako je u Engleskoj ukrao tenk, pa bio ljubavnik velike holivudske zvezde Grete Garbo. Uzgred, izgleda da je u Lionu zaista uspeo da dođe do planova novog aviona, i to ispred nosa francuske obaveštajne službe kojoj je preostalo da samo nemoćno širi ruke.

Postoje vrlo ozbiljne indicije da je još pre Velikog rata počeo da radi za rusku carsku obaveštajnu službu Ohranu. Na to upućuju Mustafini česti susreti sa Viktorom Aleksijevičem Artmanovom, ruskim vojnim atašeom u Beogradu, i njegovim zamenikom Aleksandrom Ivanovičem Verhovskim. Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, ali je moguće da ga je i tu priču uveo Verhovski, koji će posle Oktobarske revolucije biti predavač u sovjetskim vojnim školama. General-lajtnant Pavel Ivanovič Berzin biće mu neposredni šef.

On će obučavati vojnike zajedno sa Leopoldom Treperom Kopiničem, Blagojem Parovićem… Mustafa će godinama voditi sovjetski obaveštajni punkt u Beču. Inače, ne zna se koliko puta je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina.

 

U anketnom listiću koji je u Moskvi popunio 1938. godine, Mustafa Muhamedovič Golubić je za sebe pisao da je razveden, rođake nije video preko 12 godina, da od 1920. godine radi u OGPU (Objedinjena državna politička uprava pri Savetu narodnih komesara SSSR) i Kominterni.

U njegovom, ličnom dosije posebno je istaknuto: “U svom radu se po pravilu oslanja na ljude svoje nacionalnosti (Srbi). Tu se izgleda ispoljavaju nacionalno osećanje, široka poznanstva sa srpskim krugovima i naročito sa krugovima organizacije ‘Crna ruka’, čiji član je Golubić svojevremeno bio i prema kojoj Golubić ima određene simpatije.”

 

Beograd je oduševio kad je kao golobradi momčić za opkladu skočio sa vrha Železničkog mosta u Savu, što je onda bila jeziva visina. I od tada do danas ovaj bosanski odnosno hercegovački Srbin, muslimanske veroispovesti, fascinira sveukupnu i obaveštajnu javnost.

Odmah po izbijanju Prvog balkanskog rata, stupa kao dobrovoljac u četnički odred Vojislava Tankosića gde se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru.

Tokom trajanja operacija šalje članke za časopis “Ilustrovana ratna kronika” i “Balkanski rat u slici i reči”. Iz Prvog balkanskog rata izašao je kao narednik srpske vojske sa Medaljom Obilića za pokazanu hrabrost, kojom ga je lično odlikovao tadašnji prestolonaslednik, princ Aleksandar Karađorđević.

Foto Printscreen Youtube RTS Satelit, Predrag M. Vajagić

Foto Printscreen Youtube RTS Satelit, Predrag M. Vajagić

Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji 1913. godine. Upisao je najpre Tehnički, a potom Pravni fakultet. Kao najbolji učenik gimnazije dobio je stipendiju Vlade Kraljevine Srbije za studije prava u Lozani. U Švajcarskoj je upoznao mnoge ruske revolucionare. Prema nekim pretpostavkama, tih dana je sreo i Lenjina.

Kad je izbio Prvi svetski rat, Golubić je prekinuo studije i vratio se u Srbiju. Kao član “Crne ruke” pridružio se vojsci, unapređen je u čin poručnika, prebačen u Kraljevsku gardu, učestvovao u čuvenoj bici na Kolubari.

Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis ga 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije.

Zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. U Solunu se druži sa Apisom. Početkom 1917. predložio mu je da izvrše atentat na nemačkog cara Vilhelma. Na Solunskom procesu je odbio da svedoči protiv Apisa, zbog čega je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na Krf, odakle uz novčanu pomoć dr Jefta Dedijera uspeva da pobegne u Francusku.

U Beograd se vraća septembra 1918. godine i stalno je pod nazdorom policije koja je imala dojavu da su neki od bivših “crnorukaca”, zbog Solunskog procesa i streljanja pukovnika Dimitrijevića, postali zakleti neprijatelji kralja Aleksandra.

Po svedočenju beogradskih novinara Lole Dimitrijevića i Živana Mitrovića, početkom juna 1919. regent Aleksandar Karađorđević prolazio je fijakerom pored hotela “Moskva”, a Mustafa Golubić, koji je tu sedeo, ustao je od stola i zaustavio fijaker.

“Ubiste pukovnika Apisa, veličanstvo?”, upita kralja, drsko ga gledajući.
– Sud ga je osudio na smrt, Mustafa! Sud je završio posao – reče kralj.
– I da znate, vi ste ubili njega, a ja ću uskoro vas – odbrusi Mustafa.
– Navalio si kao zima na gola čoveka – odvrati Aleksandar i rukom dade znak kočijašu da produži. – Dobro si mi dao do znanja da znam kako i dalje da postupam sa tobom.

Kažu da su, na pomen kraljevog imena, Mustafine oči uvek gorele plamenom osvete.

Marijan Stilinović, predratni partijski aktivista, učesnik NOB-a i funkcioner FNR Jugoslavije, u svojim sećanjima je zapisao da je Mustafa dvadesetih godina prošlog veka, kao član centrale Komunističke partije SSSR, bio zadužen u Beču za odeljenje Kraljevine Jugoslavije, a zatim bio rukovodilac Balkanske komunističke federacije. Kako kaže, gotovo svaki sastanak započinjao je sledećim rečima:

“Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslovenske revolucionarne politike i drugog rešenja i izlaza nema i ne može da bude”, prenosi Stilinović Golubićeve reči, ukazujući da je tako govorio gotovo na svakom sastanku njihove grupe.

Golubić se vraća u Beograd posle početka Drugog svetskog rata. Zajedno sa bivšim “crnorukcima” učestvuje u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941, protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Preko “crnorukca” Božina Simića bio je u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem.

Sovjetski ambasador Viktor Andrejevič Plotkin, prvi i jedini diplomatski predstavnik SSSR-a u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je 31. marta šifrovanu poruku sa Molotovljevim potpisom. Narodni komesar je zahtevao da “Jugosloveni odmah pošalju u Moskvu užu delegaciju na pregovore i da bi dobro bilo da Božin Simić bude u sastavu te delegacije”. Po svedočenju Voje Nikolića, proverenog revolucionara, Simić je otputovao u Moskvu zajedno sa Mustafom Golubićem i Dragutinom Savićem, a tamo su im se pridružili vojni ataše Žarko Popović i poslanik Milan Gavrilović.

Pakt o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom potpisan je u noćnim satima 6. aprila 1941, kada su nemačke trupe krenule na Jugoslaviju. Za “majstora konspiracije” Mustafu Golubića, prevrat 27. marta i potpisivanje sovjetsko-jugoslovenskog ugovora bili su poslednja velika operacija. Vratio se u već okupiranu zemlju.

Foto Printscreen Youtube RTS Satelit, Predrag M. Vajagić

Foto Printscreen Youtube RTS Satelit, Predrag M. Vajagić

Mnoge akcije izvedene 1941. godine u Beogradu i Srbiji vezuju se za njegovo ime. Među njima je podmetanje paklene mašine pod tribinu, sa koje je vojni zapovednik okupirane Srbije general-major Ludvig Šreder trebalo da posmatra defile nemačkih jedinica.

Ostala je nedoumica da li je Mustafa postavio u podrumu jedne kuće 423 paketa eksploziva, da digne u vazduh susednu zgradu u kojoj je trebalo da se održi važan folksdojčerski skup. Tu je i atentat na spomenutog general-majora Šredera, čiji se avion srušio na Bežanijsku kosu… Zatim su tu bili tragična diverzija u Smederevskoj tvrđavi i dizanje u vazduh magacina benzina na Tašmajdanu…

Mit o Golubiću se širio. Šaputalo se od uva do uva da je došao u Beograd da likvidira Tita. Još tiše se govorkalo da ga je Tito prijavio Gestapou, najpre telefonom iz jedne vile na Dedinju, a potom je Đilas napisao anonimnu prijavu.

Širenje priča o ovom Hercegovcu, ili pak nešto drugo, nateraće rukovodstvo Titove Jugoslavije da se pozabavi njegovim životom. Bila je jesen 1954. godine. Zadatak je dobila grupa operativaca Obaveštajne službe od Aleksandra Rankovića, drugog čoveka Titove Jugoslavije. Uputstva su bila jasna: “Drug Marko naređuje da svaki detalj treba savesno istraživati”.

Trebalo je razjasniti mnoge detalje iz zatamnjene biografije Mustafe Golubića. Kada je počeo da radi za rusku Ohranu? Pod kojim okolnostima i uslovima ga je preuzela Čeka, odnosno NKVD? Kakvi su bili Mustafini kontakti sa meksičkim slikarom Dijegom Riverom, i italijanskim revolucionarom Vitorijom Vidaljijemom, i njihovo učešće u ubistvu Trockog?

Aktivni operativaci prvi put će zakoračiti u prošlost. Zadatak je bio da obiđu sve arhive, preture sve čelične kase u kojima su se nalazili raznorazni tajni papiri, da razgovaraju sa svim preživelim Jugoslovenima koji su poznavali Golubića ili imali bilo kakav kontakt s njim.

I priča o velikom obaveštajcu je počela da se sklapa. Razgovaralo se sa desetinama ljudi. Prelistani su brojni dosijei. Tako se stiglo do Jelisavete Mančić, profesorke iz Novog Sada koja se preselila u Beograd i uselila u stan u Dobrinjskoj 9.

 

Njena veza sa Mustafom je bila sve čvršća. Očito je poprimila neke njegove osobine. Operativcima je tek u drugom ili trećem susretu dala prave informacije. Ispričala im je da je Mustafa u njenom stanu imao malu radio-stanicu i da je održavao redovnu vezu sa Moskvom. Na kraju, dala im i jednu svesku i kojoj su bile Mustafine beleške o radu nemačke, engleske i francuske obaveštajne službe, sa punim imenima obaveštajaca i opisima zadataka na kojima rade.

To je zapravo bio koncept depeša koje je slao. Bilo je tu informacija i o šefu Abvera Kanarisu, majoru Gestapoa Hansu Helmu, šefovima beogradske policije…

Operativcima Udbe general-pukovnik Voja Nikolić potvrdiće da je Mustafa radio-stanicom održavao svakodnevnu vezu sa Moskvom. On će biti i član Mustafine grupe u Beogradu koju su činili Pavle Bastajić, Čedomir Popović, Nezir Hadžinizović, Vasilije Čile Kovačević, Čeda Kruševac, Radivoj Uvalić Bata, Mate Vidaković i Bora Prodanović.

Generala Nikolića sa Mustafom Golubićem povezao je niko drugi do Aleksandar Ranković.

– Bože, da li je to Tito znao? – zapitaće se operativac koji je s njim razgovarao.

Anonimnom dojavom, 5. juna 1941. Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, na Mirijevskom putu 97, pod lažnim imenom Luka Đerić. A isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodio je niko drugi do major Hans Helm.

Četiri puta je saslušavan (11, 13, 14. i 17. juna) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijunaže. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Hans Helm ništa nije saznao osim da je Golubić falsifikovao ili prošvercovao pasoše. Prevodilac je bio neki Egon Helerman, a zapisničar Dejerler.

Kada je Crvena armija ušla u Beograd 1944, vojnici SMERŠ-a, obaveštajne službe III ukrajinskog fronta, pronašli su, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu.

Sahranjen je uz sve vojne počasti, pišu Večernje novosti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar