KORAK U TUĐOJ, IDEALNOJ CIPELI

KORAK U TUĐOJ, IDEALNOJ CIPELI


U Srbiji je urađena tek 29. evropska operacija ugradnje novog implanta pacijentu kome je amputirana noga    

Neumesno je bezlično govoriti o nedaći u koju je čovek lično veoma dobro upućen. Dugogodišnjeg prijatelja Momu Nikolića upoznao sam dok je sa svoja nepuna dva metra visine, ako dobro pamtim, razmišljao o svemu drugom osim o tome da će, kako kažu, drugu polovinu života provesti zavisan od štaka i kolica. Veliki zdravstveni problemi, nipošto izazvani njegovom krivicom, presudili su da mu lekari u relativno kratkom vremenu amputiraju obe noge. Jednu ispod, drugu iznad kolena. I koliko god drugima bilo neprijatno da se u razgovoru s njim osvrću na tu temu, Moma nelagodnost nema. Neobičnu volju s kojom nosi svoju nevolju – a on je takvom smatra trenutnom i gotovo prolaznom – nemoguće je objasniti i rečima ilustrovati.

Zahvaljujući Momi i njegovoj volji, saznao sam da u Vršcu živi i radi hirurg čije umeće, odnosno novo znanje stečeno u Španiji, omogućava pacijentima sa nogom amputiranom iznad kolena da u najvećoj meri povrate gotovo prirodan hod. Verovatno je to gruba, previše obećavajuća definicija, ali u moru preciznih i nejasnih medicinskih termina možda je to laički najpribližniji opis. Kako god, Moma će, nadam se, biti tek trideset i neki pacijent, prvi bez obe noge, kojem će biti ugrađen implant koji se u evropskim relacijama danas posmatra kao značajna novost. Prirodno, i napredak u ovoj oblasti.

PREDNOST

Dvojicu sagovornika, nosilaca noviteta u praksi zasad znanog i primenjivanog samo još u Španiji i Nemačkoj, hirurga dr Srđana Đorđeva i Aleksandra Lazarevića, direktora “Humanisa” iz Beograda, teško je pratiti u medicinski, zapravo ortopedski i protetički preciznom izlaganju. Ali najvažnije nije teško uhvatiti između redova. Šta zapravo podrazumeva nova vrsta implanta na koji ovdašnji pacijenti mogu da računaju ukoliko za to naravno ispunjavaju nekoliko važnih preduslova, Lazarević, pojednostavljeno, kaže:

“Kod pacijenata koji su doživeli amputaciju na natkolenom nivou to podrazumeva ugradnju femoralnog implanta koji im, praktično, omogućava potpuno drugačiji oslonac tela od onoga na koji su navikli. To znači da više nema oslonca na tri tačke, na preponu, sedalnu kost i veliki trohart, što samo po sebi zna da bude dosta neprijatno. Takav način utiče na udobnost i funkcionisanje proteze, što u životu znači da čovek ujutru ustane i ne može uopšte da uđe u protezu. Ili to prosto ne može da učini zbog promene volumena, žulja ili nečeg trećeg. Kako to pacijenti kažu, ‘ako mi ujutru dobro ne sedne proteza, meni je ceo dan propao’. Sada, sa ugradnjom femoralnog implanta, pacijent dobija pun oslonac u ležištu, gde nema više oslonca na tri tačke o kojima sam govorio. Posle implanta sledi glava koja dozvoljava oslanjanje i, uz protetiku vakuumskog tipa ležišta, ostvaruje pun kontakt. Za pacijenta je to neuporedivo lakše i udobnije. Praktično mu se vraća prirodan način hoda, mogućnost da kao i svi ljudi pokreće svoje telo, a ne iz prepone, iz kuka ili na neki treći neprirodan način.”

Stručnjaci ovu vrstu implanta zovu zatvoreni tip integracije. Osim udobnosti, ona podrazumeva da na protezi ne postoji nijedan deo koji izviruje van proteze, što nije samo estetska prednost već podrazumeva i pogodnost da se delovi proteze koji vire u takozvanoj otvorenoj integraciji ne moraju svakodnevno servisirati.

Trenutno u Srbiji jedino Vrščanin dr Srđan Đorđev obavlja ovakve zahvate. Kako bi se usavršio za ovaj novitet, neko vreme je bio na edukaciji u Barseloni i do sada je, od novembra prošle godine, u Beogradu obavio tri operacije. Njegova prva je bila 29. koja je u Evropi dosad urađena.

PRAKSA

Firma koja proizvodi ovu vrstu implanta nalazi se u Švajcarskoj. Laiku njen izgled ne deluje nimalo komplikovan, zapravo, deluje prilično jednostavan, s čim se slaže i dr Đorđev: “Pa, i jeste u suštini”. Deo koji hirurg ugrađuje direktno u kost proizveden je od titanijuma, a oslonac, odnosno ležište na mestu kolena od trajnog, polipropilenskog materijala. Postoje tri standardne veličine koje se ugrađuju, odnosno tri različite dužine i debljine koje se pojedinačno utvrđuju tokom pregleda. Implant se sastoji iz četiri dela, a veličine zavise od fizičkih osobenosti svakog pacijenta.

“Ljudima kojima je amputirana noga i kojima se ugrađuje ovaj implant život se iz korena menja nabolje. Pre nego što smo u praksi počeli s radom, a pripreme su trajale skoro dve godine, imali smo stručne sastanke u Srpskom lekarskom društvu i u Specijalnoj bolnici za ortopedska pomagala i rehabilitaciju, najreferentnijoj u tom smislu. Dobili smo podršku i sa Specijalnom bolnicom ugovorili saradnju”, kaže Lazarević.

O toku operacije, ukoliko se jednostavno takvom može nazvati, kao i onom što prethodi i sledi, dr Đorđev kaže:

“Tri pacijenta su dosad rađena u Beogradu. Prvi uz pomoć profesora Tiboa koji je iz Barselone došao da pomogne, posle toga smo radili samostalno. Operacija traje oko 90 minuta, konci se skidaju dve nedelje nakon operacije, posle čega se odmah počinje sa rehabilitacijom. U tom periodu se pacijentima izrađuje ležište sa punim osloncem. U postoperativnom toku najvažnija su prva tri dana kako ne bi došlo do neke infekcije. To je najveća bojazan, da zbog eventualne infekcije može da dođe do situacije da pacijent ne prihvati protezu. Ukoliko se procedura poštuje, nikakve druge komplikacije se ne očekuju. Prvo se malo nosi implant kako bi se kost navikla, pa onda sledi čitava proteza. To je jako bitno. Zatvoreni tip integracije apsolutno zadovoljava sve potrebe komfora i funkcionalnosti. Nov način nošenja proteze u praksi omogućava pacijentu da je kontroliše kao svoj sastavni deo, da, kako mi kažemo – ne ide iza ili ispred njega – odnosno da pacijent ima punu kontrolu.”

Nakon ugradnje implanta u kost pacijentu sledi rehabilitacija od okvirno mesec dana u Specijalnoj bolnici, gde se nalazi pod nadzorom stručnjaka, vežba takozvanu školu hoda i gde ga, naravno, obilazi lekar koji je intervenciju i obavio. Tri dosadašnje operacije urađene u Beogradu prošle su besprekorno. Prvi ovdašnji pacijent bio je gospodin iz Austrije koji, kaže Lazarević, “funkcioniše fenomenalno”. Treći je mladić iz Čačka, sportista, kojem je zbog odličnog opšteg zdravstvenog stanja i kondicije rehabilitacija vremenski skraćena.

MOTIVACIJA

Nažalost, nisu svi pacijenti automatski i kandidati za ovaj vid zbrinjavanja. Postoje različita fizička stanja koja to uslovljavaju: da li je neko na terapiji, da li kardiovaskularni sistem ovu vrstu intervencije može da podnese, zatim gojaznost, godine, psihičke tegobe… Neophodna osnova je i da postoji odgovarajuća dužina butne kosti u koju implant može da se ugradi. Pojedini pacijenti i pre samog početka imaju nerealna očekivanja.

Što se tiče finansijskih okolnosti, one za sada u najvećem delu padaju na teret pacijenta. Kompletno zbrinjavanje se kreće od 10.200 do 11.200 evra. To obuhvata ugradnju implanta na klinici, prethiruršku pripremu i rehabilitaciju. U tu sumu ulazi i izrada fleksibilnog ležišta. Postoji ogromna razlika u ceni kod nas i u drugim zemljama. Nekako je prirodno da to u Srbiji bude značajno povoljnije, jer na Zapadu čitava procedura nije ispod 30.000 evra. Pogodnost u našoj zemlji predstavlja okolnost da deo troškova snosi Republički fond za zdravstveno osiguranje. Zapravo, za boravak u Specijalnoj bolnici pacijent može da uzme uput na koji ima pravo, čime se pokrivaju troškovi rehabilitacije tih dvadesetak do mesec dana kada se uvežbava nova tehnika hoda. Ukoliko je finansijski moguće meriti prednost ove vrste implanta, nije suvišno navesti da uobičajena natkolena proteza sa PDV-om košta skoro 200.000 dinara.
Kao i u Evorpi, i u Srbiji je broj zainteresovanih za ovu vrstu implanta značajno veći nego što je realan broj onih nad kojima se ovakva operacija može uraditi. Sama amputacija noge iznad kolena je česta kod ljudi koji imaju povišen šećer, pa su upravo iz tog razloga dobili gangrenu noge usled čega im je amputacija i obavljena. Takva vrsta pacijenata veoma često nije dobrog opšteg zdravstvenog stanja, niti je spremna za proces rehabilitacije, podložni su infekcijama i, kako kažu Lazarević i dr Đorđev, “nažalost, nisu ciljna grupa za ovakav zahvat”.

“Jednostavno, kod njih nije preporučljivo da se ugrađuje nešto ovakvo jer i najmanji problem može da izazove velike komplikacije. Naša ciljna grupa su ljudi koji su fizički aktivni i dobrog opšteg stanja. Ukoliko su ti elementi prisutni, ne postoji podela na pol, uzrast ili bilo šta drugo. Ali, opšte zdravstveno stanje je granica koja nam dozvoljava da radimo, ili nas u tome onemogućava”, kaže Đorđev.

Podjednako važan faktor predstavlja motivacija da se pacijent odvaži za ovu vrstu poboljšanja svog života. Nikolićevo iskustvo i svakodnevni način života su potpuno drugačiji od većine koju poznaje:

“Neki ljudi, prosto, zbog životnih okolnosti u kojima su se našli nemaju energiju da sve to prolaze ponovo. Za vreme od kako sam ostao bez nogu sreo sam, možda, pet odsto ljudi voljnih da nešto učine. U početku hoće, ali s vremenom gube volju. Momak kojeg odlično poznajem, s tek navršenih 30 godina, ugojio se preko mere, sedi u kolicima i jede. Bez ikakve pomisli da nešto učini za sebe. Većina je takva, svode svoj život na to da funkcionišu u zatvorenom prostoru i ispunjavaju elementarne potrebe. A nisam ja jedini koji s jednom običnom protezom šetam ulicom i vozim automobil. Imam druga koji ima obe potkolene proteze, profesionalno vozi autobus, za svoju dušu motor…”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar