KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (2.DEO): Kako je smenjen Leka i kako se Stane Dolanc obračunao sa srpskom emigracijom

KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (2.DEO): Kako je smenjen Leka i kako se Stane Dolanc obračunao sa srpskom emigracijom


Sve je počelo smenom Aleksandra Rankovića. Kada je 1961. u Beogradu održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih, rukovodioci su se iselili iz vila na Dedinju, a u njih su smešteni gosti. Po nalogu Broza, sve kuće su ozvučene, a uređaji nisu skinuti kada se završila konferencija, što je iskorišteno za aferu “Prisluškivanje” i eliminaciju Rankovića

Obračunavanje sa narodnim neprijateljima i političkim neistomišljenicima, koje su posle rata na zverski i brutalan način sprovodile OZNA i UDB-a od šezdesetih pa do kraja osamdesetih dovršila je Služba državne bezbednosti (SDB) koja je, kao i njene prethodnice, tajnim i kontroverznim delovanjem ispisala krvave stranice jugoslovenske tajne policije.

Pošto se Josip Broz 1948. istrgnuo iz Staljinovog zagrljaja, a Jugoslavija početkom pedesetih približila Zapadu, doživotnom predsedniku SFRJ dozvoljeno je da zadrži postojeći, ali delimično modifikovan politički sistem – samoupravljanjeUspostavljanje nove ideologije odrazilo se i na rad tajne policije i sistem represije, pa brutalna streljanja po kratkom postupku zamenjuju blaže i sofisticiranije metode čiju primenu diktiraju trenutne političke okolnosti.

Prelomni događaj u istoriji jugoslovenske tajne policije bila je smena “vladara moćne Udbe”, Aleksandra Leke Rankovića 1966.godine, koji je zglajznuo posle nameštene afere prisluškivanja najvišeg državnog rukovodstva, čak i samog Maršala i njegove supruge Jovanke.

BRIONSKI PLENUM 1966. Dan kada je smenjen Leka, a UDBA postala SDB

BRIONSKI PLENUM 1966. Dan kada je smenjen Leka, a UDBA postala SDB

Brionski plenum, na kojem je ugašena UDB-a i formirana SDB, početak je decentralizacije Titove tajne službe, a po mišljenju mnogih – i same Jugoslavije.

Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju podseća da je Ranković smenjen jer se zamerio novom konceptu Jugoslavije čiji su vatreni zagovornici bili komunistički funkcioneri iz Slovenije i Hrvatske, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj.

-Oni su težili uspostavljanju konfederalizacije, a suština je u decentralizaciji i većim ovlašćenjima za republike i pokrajine. Sukob unitarista i konfederalista bio je pravi uzrok smene Rankovića, a ne navodno prisluškivanje. Kažu da je Tito vagao i da se neko vreme činilo da će preći na Rankovićevu stranu, ali se na kraju odlučio za put konfederalizacije, a Leku pustio niz vodu. Prava istina je da su se 1961. kada je održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih u Beogradu, Titovi rukovodioci iselili iz vila, a u njih smestili gosti. Po nalogu Broza, sve kuće su ozvučene, a uređaji nisu skinuti kada se završila konferencija. Rukovodioci su se vratili u vile, a arsenal tih prislušnih uređaja iskorišćen je da se Rankoviću, uz pomoć vojne službe i Titovog intimusa Steve Krajačića, namesti afera i da se optuži i za pokušaj zavere – pojašnjava Cvetković.

U diskreditovanju prvog čoveka tajne službe oponenti su potezali i Prizrenski proces albanskim vođama i intelektualcima iz 1956. – optužujući Rankovića i UDB-u da su na Kosovu koristili preteranu represiju tokom oduzimanja oružja Albancima.

GLAVNI RANKOVIĆEV PROTIVNIK Tito u razgovoru sa Edvardom Kardeljom

GLAVNI RANKOVIĆEV PROTIVNIK:  Tito u razgovoru sa Edvardom Kardeljom

Sukob unitarista i konfederalista bio je pravi  uzrok smene Rankovića, a ne navodno prisluškivanje. Kažu da je Tito vagao i da se neko vreme činilo da će preći na Rankovićevu stranu, ali se na kraju odlučio za Kardelja i put konfederalizacije

-Smišljena je i optužba na osnovu kuloarskih priča o zdravici koju je u Rankovićevu čast podigao jedan sovjetski funkcioner rekavši da ga vidi kao Titovog naslednika. Ranković se posle smene nije bunio, prihvatio je igru i otišao u političku penziju – navodi naš sagovornik.

Odlaskom Leke i “rankovićevaca” pročišćena je tajna služba i sklonjeni su ratni udbaši prokazani kao siledžije, batinaši, nepismeni i neobrazovani, a SDB je formirana od novopečenog visokobrazovanog kadra koji je u narodu i dalje kolokvijalno nazivan “udbašima”. Služba je reorganizovana tako da je svaka republika imala svoju tajnu policiju, ali je postojala i Savezna služba državne bezbednosti, čija su se ovlašćenja sve više smanjivala.

Pošto se brutalno razračunala sa ostacima predratnog buržoaskog režima u Jugoslaviji, pred tajnom službom je bio novi izazov– politička emigracija, koja posle liberalizacije i otvaranja granica postaje sve opasnija po Titov komunistički režim, a čije se delovanje prati još od pedesetih godina.

PROČITAJTE JOŠ:
KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (1.DEO): Kako su Leka i Krcun u Titovo ime štitili narod od neprijatelja

Sredinom šezdesetih Jugoslavija otvara granice i podstiče veliki broj nezaposlenih da trbuhom za kruhom odu na Zapad, a tajna policija započinje rat protiv političke emigracije kako gastarbajtere ne bi preobratila protiv socijalističke Jugoslavije.

Viđeniji udbaši uče jezike i obrazuju se, a na ambasadorska i konzularna mesta u zemljama sa jakom političkom emigracijom često se imenuju istaknuti udbaši kao što je Slobodan Krstić Uča u Minhenu, Milan Trešnjić u Štutgartu, Vladimir Rolović u Stokholmu.

-Prema procenama, u tom izvozu radne snage million ljudi je otišlo na Zapad i oni su za službu postali problem, iako se mahom radilo o ekonomskim emigrantima koje politika nije zanimala. Međutim, stari politički emigranti želeli su da pokvare te “zdrave jabuke”, serviraju im propaganda, organizuju se klubovi, što je sve zajedno iziskivalo odgovor Službe. Ona kreće u  akciju eliminacije političkih emigranata koji su se najviše isticali u neprijateljskoj propagandi, a pod plaštom obračuna s terorizmom. Međutim, u tom “lovu na veštice” često neselektivno ubija ljude koji su obični intelektualci koji su imali politički uticaj. Najviše su na udaru bili Hrvati proustaške ideologije, ali i oko 20-ak srpskih emigranata, iako se Srbi nisu bavili terorizmom – navodi Cvetković.

Masakr u Čikagu

Nemački list “Špigl” objavio je 1976. da je jugoslovenska državna bezbednost za deset godina na području Zapadne Nemačke izvršila oko stotinak ubistava, a nešto manje u Francuskoj, Engleskoj, Švedskoj, Americi.

Jedno od prvih i do danas nerazjašnjenih ubistava istaknutih članova srpske emigracije, koji su stradali zato što su imali drugačije mišljenje o državnom uređenju Jugoslavije, bila je likvidacija Ratka Obradovića, urednika časopisa “Iskra”, veoma čitanog među srpskom emigracijom. Obradović je ubijen u Minhenu 17.aprila 1967.godine. Na meti službe našli su se i Petar Lj.Valić, koji je tokom rata uređivao časopise “Vidovdan” i “Šumadija”, a pisao je pod pseudonimima “Pjer” i “Slobodan Nebojšić”. U emigraciji je uređivao list “Vaskrs Srbije”, zbog čega je i ubijen 13.maja 1976. u Briselu.

Dve godine ranije, 8.jula 1974. u svom stanu u Minhenu zadavljen je kravatom 82-ogodišnji Jakov Ljotić, brat Dimitrija Ljotića i vlasnik lista “Iskra”.

MONSTRUOZNO UBISTVO Tajna policija likvidirala je Ivanku Milošević i Dragišu Kašikovića

MONSTRUOZNO UBISTVO Tajna policija likvidirala je Ivanku Milošević i Dragišu Kašikovića

Monstruozno ubistvo novinara Dragiše Kašikovića i njegove poćerke Ivanke Milošević(9) 19.juna 1977. u Čikagu zgrozilo je svetsku javnost. Devojčica je izbodena nožem više od 20 puta, a na Kašikoviću je izbrojano čak 58 uboda nožem. 

Monstruozno ubistvo novinara Dragiše Kašikovića i njegove devetogodišnje poćerke Ivanke Milošević 19.juna 1977. godine u Čikagu zgrozilo je svetsku javnost. Devojčica je izbodena nožem više od 20 puta, a na Kašikoviću je izbrojano čak 58 uboda nožem

-Izmasakrirani su i tako je na neki način poslata poruka ostalim emigrantima. Njihovo ubistvo je ostalo nerazjašnjeno, a počinioci nikada nisu uhvaćeni – kaže Cvetković.

Na listi nerasvetljenih slučajeva je i likvidacija Mihajla Naumovića, urednika lista “Sloboda”, koji je skončao tako što su debeovci 16.januara 1978. u Čikagu survali njegov auto s mosta u reku, a iste godine u autu je ubijen i Borislav Vasiljević, spiker srpskog radija u Geriju, SAD.

Osim ubistava, bilo je i slučajeva kindapovanja emigranata, koji su dovođeni da im se sudi u zemlji.

-Poznat je slučaj otmice Milete Perovića, predsednika Nove komunističke partije koja se oslanjala na ideologiju Informbiroa. Perović je kidnapovan 1977. u Italiji, pošto su ga navukli da dođe u Trst. Osuđen na smrt, pa na maksimalnu vremensku kaznu. Izašao je sa robije 1989. godine – podseća sagovornik Ekspresa.

Otmica Vlade Dapčevića

Drugi, tragičniji slučaj je otmica Vlade Dapčevića, mlađeg brata narodnog heroja Peke Dapčevića, koji je uz albanskog disidenta Adema Demaćija i ravnogorca Đuru Đurovića, imao najduži staž na robiji. Kidnapovan je u Bukureštu u saradnji rumunske i jugoslovenske tajne policije, a stradala su dvojica njegovih pratilaca i “nepotrebnih svedoka”, Aleksandar Opojević i Đoka Stojanović (1937-1975).  Zvanično je saopšteno da je Dapčević uhapšen prilikom pokušaja da pređe granicu.

-Dapčevićev advokat, Jovan Barović, pokušavao je da se nagodi sa sudom da puste disidenta koji je imao porodicu u Belgiji, gde je završio posle Golog otoka i disidenstva u Rusiji. Služba nije pristala, a Dapčević je osuđen na maksimalnu kaznu koju je izdržavao u Zabeli. Barovića je pratila tajna služba i u dokumentima se nalaze nalozi za njegovo neutralisanje jer “suviše mnogo zna, priča i kontaktira sa porodicama Dapčevića i ubijenih”. Na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, čiji je predsednik bio Stane Dolanc, a koje je planiralo likvidacije emigranata, odlučeno je da Barović bude likvidiran 6.februara 1979. kada je kamion s peskom udario u njegov automobil na putu ka Pećincima, gde je krenuo na ročište.

Sudbina Dapčevićevih pratilaca dugo je bila misterija, iako su porodice godinama pokušavale da otkriju kako su skončali Stojanović i Opojević.

Ivan Stojanović, brat ubijenog Đoke Stojanovića, preživeo je agoniju ratujući sa tajnom službom duže od tri deceniju u želji da se otkriju ubice i izvedu pred lice pravde. Stojanović za Ekspres.net otkriva kako je njegov stariji brat spletom nesrećnih okolnosti postao nevina žrtva nemilosrdne službe bezbednosti.

– Đoka je nestao u avgustu 1975.godine, a “Politika” je u decembru objavila da je uhapšen Dapčević što mi je odmah izazvalo sumnju. Od snaje sam saznao da je brat upoznao Dapčevića nekoliko meseci pre tragičnog događaja u Briselu gde su obojica tada živeli. Sve je počelo kada je Vlado na jednom skupu, kojem je prisustvovao i jugoslovenski ambasador, počeo da laje i provocira: “Nećete vi još dugo, u kontaktu sam sa 20 generala, spremamo puč, sve ćemo da vas poskidamo”. Ambasador je odmah obavestio službu koja se uplašila pobune i odlučila da Dapčevića kidnapuje i natera da propeva. Kada je uhvaćen, ispričao je da je sve to izmislio, ali bilo je kasno – priča Stojanović kako je njegovog brata druženje sa disidentom koštalo života.

UDBA JE BILA ZLOČINAČKA ORGANIZACIJA "PAR EKSELANS" Stojanović

UDBA je bila zločinačka organizacija: Ivan Stojanović                                           Foto: Saša Džambić

Predsednik Okružnog suda u Zrenjaninu je pronalaženje tela mog brata i Aleksandra Opojevića proglasio državnom tajnom. Kada sam pitao sudiju po kom osnovu je to urađeno, rekao je da je to njegovo diskreciono pravo

Dapčević je planirao da sa porodicom otputuje u Bukurešt gde su živeli njegovi prijatelji, takođe emigranti, Đorđe Markušev i Opojević, bivši partizanski major obučavan u Sovjetskom savezu koji je posle rezolucije Informbiroa pobegao u Rumuniju.

Pošto mu se ćerka razbolela nekoliko dana pred put, Dapčević je pozvao Stojanovića da krene s njim u Bukurešt. U hotelu “Dorobanti” agenti tajne policije su kidnapovali Dapčevića, a Opojevića i Stojanovića, kao nezgodne svedoke, pretukli tupim predmetima.

Njihova tela likvidatori su u kesama bacili u kukuruzište blizu Zrenjanina, gde su ih pronašli seljaci, a posle policijske istrage zakopani su ispod staze zrenjaninskog groblja kao NN lica i slučaj je zaveden kao “strogo poverljiv”.

PROČITAJTE JOŠ:
PRVI PUT ZA MEDIJE, IVA MARKOVIĆ, ŽENA BIVŠEG ŠEFA DB: Moj muž Rade je osuđen na 40 godina jer nije hteo da optuži Slobu

Prva potvrda sumnje da su Stojanović i Opojević ubijeni stigla je posle pada rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua 1991.godine, kada je šef Sekuritatee, rumunske tajne služe, general Dojkaru, ispitivan o raznim slučajevima, pa i o otmici Dapčevića.

-Dojkaru je otkrio da je to uradila jugoslovenska tajna služba tvrdeći da on nema veze s tim. Nekoliko dana kasnije ubijen je u šetnji, a kapetan koji ga je ispitivao rekao je Opojevićevoj supruzi, koja je insistirala da se pokrene istraga u Rumuniji, da ne sme dalje da istražuje jer će mu ubiti decu – priseća se Stojanović.

Posle ekshumacije posmrtnih ostataka obavljene 2002. godine na zahtev porodica izvršena je obukcija i identifikacija tela Opojevića i Stojanovića, ali to nije donelo nikakav pomak u otkrivanju njihovih ubica.

OD MAJORA DO DISIDENTA Aleksandar Opojević

OD MAJORA DO DISIDENTA Aleksandar Opojević

-Predsednik Okružnog suda u Zrenjaninu je slučaj proglasio državnom tajnom! Čekajte, šta to znači, da će svaki put kad nađu mrtvu skitnicu njegovu smrt proglasiti državnom tajnom? Kada sam pitao sudiju po kom osnovu je to urađeno, rekao je da je to njegovo diskreciono pravo. Nesporno je utvrđeno da se radi o ubistvu, obdukcioni nalaz je pokazao da je smrt nastupila nasilnim putem, ali niko nije osuđen. Siguran sam da je nalog da se ubiju moj brat i Opojević izdao Stane Dolanc, protiv kojeg sam čak i podnosio krivičnu prijavu, iako sam znao da od toga nema ništa, ali sam hteo da ih provociram. Akcijom je rukovodio Silvester Gorenc, jedan od glavnih operativaca službe, a ko su direktni izvršioci nisam siguran – priča Stojanović.

Naš sagovornik kaže da je digao ruke od svega kada je Okružni sud u Beogradu posle ekshumacije osporio pravosnažno rešenje o identifikaciji, iako pronađeni leševi u kesama bili sačuvani i neraspadnuti, a na koži Đoke Stojanovića su se jasno videli tragovi nekadašnje tetovaže. 

-Javni tužilac Okružnog suda u Beogradu, Nenad Ukropina, tražio je da se ponovo izvrši identifikacija što bi bilo komplikovano jer su tela već sahranjena. Ja sam sačuvao kopije foto-dokumentacije, ali oni su tražili da se ponovi DNK analiza na osnovu delova kostiju i zuba koje smo naknadno zakopali u grob. Međutim, agenti tajne službe su očigledno i ovog puta bili u sve upućeni, došli su u selo u kojem je sahranjen moj brat, iskopali i sklonili ostatke ključne za analizu – priča Stojanović.

Da bi ga ućutkala i sprečila ga pokrene istragu o bratovljevom ubistvu, Titova tajna policija je nad Stojanovićem isprobavala razne vanpravne metode – od potkupljivanja i nameštanja devojke do praćenja i zastrašivanja.

Zbog imitacije u Padinjak

-Služba je bila zločinačka organizacija “par ekselans”.  Kada sam počinjao da istražujem slučaj, upozoravali su me na Gorenca kojeg su mi opisivali kao psihopatu. Prema svedočenju Dapčevića, kada su došli u bazu Sekuritate, Opojević je prema obdukcionom nalazu već bio mrtav, a moj brat u dubokoj komi. Pripiti Gorenc je sa flašom viskija prišao mrtvom Opojevića i išutirao ga. Ubistva emigranata ne smeju da se načnu jer bi svašta izašlo na videlo, to je “pandorina kutija” potvrdili sun mi jedan istražni sudija i jedan javni tužilac – priča Stojanović i otkriva kako je Đoka posle trećeg pokušaja emigrirao na Zapad o kojem je stalno sanjao.

-Đoka je mislio da tamo teče med i mleko, a ovde je već imao dosije pošto je voleo da imitira Tita i odlično je to radio, ali je jednom zaglavio Padinjak. Kad god su bile neke misije i kongresi u Beogradu, njega bi hapsili da ne bi pred stranim novinarima izazvao neki eksces. Otišao je 20.oktobra 1963. i do aprila sledeće godine ništa nismo znali o njemu sve dok nije stigla razglednica iz Grenobla – pripoveda Stojanović kako je njegiov brat ilegalno prešao u Italiju i stigao do Francuske, gde je zatražio azil.

Tamošnje vlasti su ga odbile i planirale da ga deportuju u Jugoslaviju, a Stojanović se onda prijavio u Legiju stranaca.

IDENTIFIKACIJA Tetovaža na telu Stojanovića na osnovu koje je utvrđen identitet

IDENTIFIKACIJA Tetovaža na telu Stojanovića na osnovu koje je utvrđen identitet

– Prebacili su ga u Džibuti gde je upoznao jednog ruskog doktora koji je smutio da ne prođe pregled, pa su ga pustili iz Legije, a onda je dobio pravo na politički azil. U Grenoblu je radio kao šofer i telohranitelj jednog indsutrijalca dok nije savladao francuski, a onda se preselio u Lion, gde je upoznao zapadni poredak na pravi način i uopšte mu se nije dopao. Đoka je bio levičar i učlanio se u Komunističku partiju Francuske u kojoj je brzo napredovao do sekretara XiX arondismana Pariza, a bio je vrlo blizak sa Žoržom Maršeom. Međutim, kada je došlo do partijskog sukoba na liniji Marše-Tion, istupio je iz partije i sa suprugom Polet se preselio u Brisel, gde je upoznao Dapčevića – priča Ivan Stojanović.

Misteriozna Violeta

Neposredno posle likvidacije Đoke Stojanovića u Bukureštu, debeovci su njegovom mlađem bratu “namestili” devojku, Violetu Nikolić, koja se nije razdvajala od njega.

– Ona je sve vreme znala šta se dešava, a kad je objavljeno da je Dapčević uhapšen, pokupila je sve što je imalo veze s mojim bratom i nestala, nikad je više nisam video. Odnela je Đokine slike, sva njegova dokumenta, tako da nisam imao nijedan dokaz da je on postojao. Sve što danas imam od uspomena, dobio sam kasnije od njegovih prijatelja – seća se Stojanović misteriozne Violete sa Banovog brda, koja se predstavljala kao ćerka komercijalnog direktora BIP-a.

– Kad je nestala, zapucam kod direktora koji se zaista prezivao Nikolić. Primi me čovek, pitam ga da li ima ćerku Violetu i kad je potvrdio kažem mu da sam bio s njom u vezi. Čovek me zgranuto pogleda i kaže:”Ali, moja ćerka ima 12 godina!” Objasnim mu o čemu se radi, kasnije smo zajedno pokušavali da otkrijemo ko se to predstavljao kao njegova ćerka, ali ništa nismo saznali.

stojanovic sa porodicom

PORODICA Đoko sa taštom i sinovima

Đoka Stojanović, koji je ubijen prilikom kidnapovanja Vlade Dapčevića 1963.godine je ilegalno došao u Francusku gde je tražio azil. Tamošnje  vlasti su ga odbile i planirale da ga deportuju u SFRJ, a Stojanović se onda prijavio u Legiju stranaca, gde mu je jedan ruski doktor pomogao ne prođe preglede, posle čega mu je dozvoljeno da napusti Legiju i dobije azil. 

U širokom spektru metoda rada koje SDB primenjuje tokom sedamdesetih najčešće se primenjuju vrbovanje saradnika među građanima i strancima, informativni razgovori, prisluškivanje, praćenje telefonskih razgovora i pošte, tajna praćenja kretanja, pretresanje stanova, osmatranje… Većinu th metoda na svojoj koži iskusio je Ivan Stojanović kada je počeo da se zanima za slučaj svog brata. Služba je, kako kaže, prvo pokušala da ga ućutka “kupovinom“.

– Pozvao me je sekretar partije i ubeđivao da sam mlad i perspektivan i da treba da uđem u partiju, pa ću dobiti odgovarajuće mesto. Kada sam to odbio, pokušali su da me pridobiju nudeći mi posao za koji nemam dovoljnu kvalifikaciju. To su radili sa mnogim porodicama likvidiranih državnih neprijatelja. Obično je to bilo radno mesto na kojem ste imali i “pravo na kriminalnu autonomiju” kako se zvalo potkradanje. Nemate škole, ali partija vas postavi da budete direktor ili šef i pored regularne plate zaradite još jednu-dve na mućku. Ćutite i čuvate posao, baš vas briga za brata, oca, majku… Mnogi su tako trgovali da bi se zaštitili i zato danas mnoge porodice ćute o tome – navodi Stojanović koji nije pristao na kompromis zbog čega je služba prešla na drugi metod – zastrašivanje.

DUŽE OD TRI DECENIJE VODIO BORBU SA DRŽAVNOM BEZBEDNOSTI Ivan Stojanović

DUŽE OD TRI DECENIJE VODIO BORBU SA DRŽAVNOM BEZBEDNOSTI Ivan Stojanović

Izmislili su da pripadam “Simićevoj grupi” koju je formirao Vladimir Simić, partijski funkcioner na čiji je predlog Tito navodno proglašen za doživotnog predsednika, ali su se kasnije sukobili oko Đilasa. Ispitivali su moje drugove i komšije da li znaju da držim oružje i eksploziv u stanu. Čak su i moju tadašnju devojku i njene roditelje privodili na informativni razgovor posle čega mi je veza pukla. Neke od mojih komšija su toliko zaplašili da je jedan pobegao kod rodbine u Švajcarsku i vratio se tek posle 20 godina, dok su mnogim drugovima roditelji zabranili da se druže sa mnom. U jednom trenutku su se svi razbežali i ostao sam sam – priča Stojanović.

Istrajnost i nepokolebljivost u nameri da otkrije ubice svog brata i zanimanje za ostale likvidacije u emigraciji, kao i to što je 1984. postao saradnik emigrantskog lista “Iskra” iz Minhena, Ivana Stojanovića je koštalo i karijere. Iako je diplomirani ekonomista, nikada nije mogao da se zaposli u struci, a danas živi od penzije koja je svega 14.000 dinara.

– Od pomoćnika upravnika restorana “Pinki” postao sam kurir, da bi mi direktor rekao: “Sad ćeš biti pred mojim očima”. Menjao sam razne poslove, a obično bi mi se posle dva dana zahvalili jer su agenti dolazili da se raspituju. Često su mi pretresali stan, nekad su namerno ostavljali tragove, nekad ne. Jedne noći u martu 1986.godine upali su u stan i počeli da preturaju, da viču kako sam dolijao, tretirali su me kao kriminalca. Jedan od njih je prišao krevecu u kojem je spavala moja trinaestomesečna ćerka i siledžijski prevrnuo dušek tako da se ona zaglavila između dasaka. Hteo sam da pritčim da je uhvatim, ali me je jedan brkati udario pištoljem i iščašio mi rame. Jedan od njih je kasnije napustio službu i bio je kod Vuka Draškovića, ali je dan pre tragedije na Ibarskoj magistrali uhapšen i očigledno sklonjen, pošto je pripremio šta je trebalo – priča Stojanović.

PROČITAJTE JOŠ:
NEVEROVATNA SUDBINA OCA DARIJA SRNE: Siroče iz Bosne kome su četnici ubili majku i sestru oplakala cela Hrvatska

Pretnjama jugoslovenske službe bila je izložena i porodica Đoke Stojanovića, posle čijeg ubistva se njegova supruga Polet se sa trojicom sinova vratila u Pariz. Udovica Stojanovića je u nameri da sazna istinu 1977. godine, u vreme održavanja konferencije KEBS-a u Beogradu, svim učesnicama uputila dopis na sedam strana o slučaju svog supruga.

-Time je iziritirala debeovce koji su je „napipali“ u Parizu i počeli su da joj prete u telefonskim pozivima na lošem francuskom, ali dovoljno da razume da će joj stradati deca. Ona se odmah požalila bratu koji je radio u policiji i francuska tajna služba je postavila prislušne uređaje i utvrdila da je signal dolazio iz Jugoslavije. Država ih je stavila u program zaštite od 1977.do 1997.godine i promenila im imena i prezimena, a mi za to vreme nismo imali nikakvih kontakata sa njima. Jednom godišnje smo majka i ja pozivani u francusku ambasadu u Beogradu u kojoj bi nam pročitali po nekoliko rečenica o svakom od njih. Kada im je skinuta zaštita i oni su vratili stara imena i dolazili su u Beograd. Sva trojica su se školovali na najprestižnijim francuskim univerzitetima i danas su uspešni u svojim profesijama.

SARADNJA Stane Dolanc i predsednik Rumunije Nikolaj Čaušesku

SARADNJA: Stane Dolanc i predsednik Rumunije Nikolaj Čaušesku

Konobari su u lanac restorana “Dubrovnik” dovođeni iz Jugoslavije pošto bi prošli kratku obuku u Službi, a njihov zadatak je bio vrlo lak. Svi stolovi su bili ozvučeni, a u kuhinji je bio aparat koji je snimao. Dužnost konobara je bila da popiše ko sedi za stolom i odakle je. Kad gosti odu, izvadi kasetu i pošalje je, na primer, Službi u Čačak, ako su gosti bili Čačani

O moćnoj Titovoj tajnoj policiji u knjizi “Crveni horizonti” pisao je Jon Mihalj Paćepa, šef lične Čaušeskove tajne policije koja je delovala u okviru Sekuritatee. Paćepa je 1977. uspeo da pobegne na Zapad kao prvi funkcioner neke komunističke zemlje kojem je to uspelo posle 1945.godine.

-Kad su mu pokazali kako je organizovana jugoslovenska služba, bio je zadivljen kako je uspevala da milion gastarbajtera drži pod kontrolom. Jedna od priča koju Paćepa obrađuje u svojoj knjizi je lanac restorana nacionalne kuhinje “Dubrovnik” po zapadnoj Evropi u kojima su cene bile pristupačnije, a često su se gostovale estradne zvezde. Konobari su dovođeni iz Jugoslavije pošto bi prošli kratku obuku u službi, a njihov zadatak je bio vrlo lak – prepričava Stojanović deo iz knjige “Crveni horizonti”.

PROČITAJTE JOŠ:
MISTERIJA ČE GEVARA: Revolucionar, borac za slobodu ili svirepi ubica u ime propale ideologije

Svi stolovi su bili ozvučeni, a u kuhinji je bio aparat koji je snimao. Dužnost konobara je bila da popiše ko sedi za stolom i odakle je, što je bilo vrlo bitno. Kad odu, izvadi kasetu i pošalje je, na primer, u Čačak, ako su gosti bili Čačani. Šef UDB-e u Čačku presluša kasetu i napiše izveštaj ako je, na primer, gastarbajter iz Čačka pričao viceve o Titu. Gastarbajteri su svake dve godine dolazili u zemlju da bi produžili pasoš, pa bi Čačanina pozvali na informativni razgovor i rekli šta imaju o njemu, ucenjuju ga za pasoš jer loše reprezentuje Jugoslaviju. Nesrećnik zgranut moli da ga puste jer mu je porodica ostala u inostranstvu, služba pristane, ali pod uslovom da ih izveštava o ostalim gastarbajterima s kojima je u kontaktu. Inače, svako je pratio svakog, tako da su u UDB-i imali informacija više nego što im je trebalo – priča Stojanović.

 Kavaja i otmice aviona

Sedamdesetih godina emigranti su uzvratili udarac Titovoj tajnoj službi sprovodeći nekoliko terorističkih akcija u kojima su prednjačile hrvatske proustaške organizacije.

Hrvatski narodni otpor postavio je eksploziv u letelicu „Jata“ na liniji Stokholm-Beograd. Avion je eksplodirao 26. januara 1972. godine i sa 10.160 metara se srušio u blizini sela Srpska Kamenjica u Čehoslovačkoj. Poginula su 22 putnika i pet članova posade, a preživela je samo stjuardesa Vesna Vulović.

Grupa iz Hrvatske je 26. septembra 1981. preuzela kontrolu nad „Jatovom“ boing sa 98 putnika i osam članova posade na liniji Titograd-Beograd, ali su im putnici pobegli.

Jednu od najvećih, ali neuspelih akcija otmice aviona organizovao je i Nikola Kavaja, srpski emigrant iz Peći, koji je posle nekoliko sabotaža u JNA zaglavio zatvor iz kojeg je pobegao u Austriju, a kasnije je radio za američku CIA-u.

U avion na letu između Njujorka i Čikaga Kavaja je uspeo 20. juna 1979. da unese dve bombe u pivskim flašama vezanim za noge i nekoliko štapića dinamita u torbi. Planirao je da leti do Beograda i kao kamikaza udari u zgradu Centralnog komiteta, današnje Ušće

U avion na letu između Njujorka i Čikaga, Kavaja, koji je četiri puta pokušao da izvrši atenat na Tita, uspeo je 20. juna 1979. da unese dve bombe u pivskim flašama vezanim za noge i nekoliko štapića dinamita u torbi. Planirao je da leti do Beograda i kao kamikaza udari u zgradu Centralnog komiteta, današnje Ušće, zbog čega je od američkih vlasti tražio da oslobode njegovog druga Stoiljka Kajevića, koji je trebalo da mu pokaže zgradu današnjeg Ušća. 

Sa četvoricom talaca Kavaja je poleteo ka Evropi, ali je na nagovor svog advokata, koji mu je rekao da Irska nema sporazum o izručenju sa SAD, sleteo u ovu zemlju.

To je na neki način bila planirana osveta za ubistvo Dragiše Kašikovića. Kavajina ideja je bila prilično haotična i pomalo naučnofantastična, ali je zanimljivo da su je sproveli u delo teroristi Al Kaide 11.septembra 2001. na kule bliznakinje – kaže Cvetković.

AKCIJE USTAŠKIH EMIGRANATA

Dve najveće terorističke akcije hrvatskih emigranata bile su podmetanje bombe u bioskopu “20.oktobar” 13. jula 1968.godine kada je poginuo radnik Sava Čučurević, 76 ljudi bilo povređeno, a studentkinja Magdalena Novaković ostala bez obe noge.

Druga je bila akcija “Feniks” iz 1972. kada su pripadnici Hrvatskog revolucionarnog bratstva pokušali da u okolini Bugojna podignu ustanak, ali se sve završilo pogibijom nekoliko agenata službe i likvidacijom i osudom svih diverzanata.

PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, OSTROŠKI MONAH ARSENIJE: Ljubavi nema, ludnice su pune, zatvori prebukirani, deca su nam drogirani zombiji, al možemo mi i gore…
INTERVJU, BOŽO PRELEVIĆ: Đinđić je ubijen jer se zamerio gazdama ljudi iz njegovog okruženja!
var d=document;var s=d.createElement(‘script’);