NEPROCENJENA KRV

NEPROCENJENA KRV


 Iako je u oba svetska sukoba Srbija, odnosno Jugoslavija, bila na strani pobednika, glavnu reč u raspodeli ratne odštete vodile su velike sile, koje su gledale da prvo namire svoja potraživanja

Gotovo neverovatno zvuči podatak da Srbija ni danas ne zna koliko joj na ime ratne odštete za razaranja u Prvom i Drugom svetskom ratu duguju zemlje agresori, pre svega Nemačka.

Deo ratnih reparacija jeste isplaćen posle dva svetska sukoba, što u novcu, što u robi, ali je to što je pristiglo bilo od četiri pa do nekoliko desetina puta manje u odnosu na ono što su Kraljevina SHS, odnosno potom SFRJ potraživale kao odštetu na račun direktnih ili indirektnih posledica ratnih razaranja.

Glavni razlog za to je političke prirode. Iako je u oba svetska sukoba Srbija, odnosno Jugoslavija, bila na strani pobednika pa su joj po tome pripadale i ratne reparacije, glavnu reč u raspodeli te nadoknade vodile su velike sile, koje su gledale da prvo namire svoja potraživanja.

reparacija 3

Pre svih SAD, koje su nakon oba svetska rata, osim čisto finansijskog, imale interes i da Nemačka ne bude totalno uništena određivanjem reperacija koje nikada ne bi mogla da isplati. Razlog je jednostavan – mnoge američke kompanije imale su svoj biznis u samoj Nemačkoj, poslovale su s tamošnjim firmama, čak i tokom trajanja ratnih sukoba.

To, međutim, nije pomoglo Nemačkoj, koja je dvadesetih godina prošlog veka bankrotirala zbog reparacija procenjenih na 112 milijardi zlatnih maraka (danas bi to bilo oko 1,4 biliona dolara). Isplate su obustavljene 1931. godine, za vreme svetske ekonomske krize. Dve godine kasnije, na vlast je došao Hitler, koji svakako nije imao nameru da obnovi isplatu ratne štete.

Isplate su obnovljene tek posle ujedinjenja dve Nemačke, 1990. godine, u skladu sa sporazumom postignutim u Londonu 1953. godine. Nemački kancelar Helmut Kol uspeo je da izbegne da se istovremeno ponovo otvori pitanje naplate odštete za Drugi svetski rat.

reparacije 6

Para za Srbiju nema

Novca za Srbiju, koja se ubrzo našla i pod sankcijama, u svakom slučaju nije bilo. A poslednja rata od 70 miliona evra na ime reperacija za Prvi svetski rat isplaćena je oktobra 2010. godine.

Nakon Drugog svetskog rata, do izražaja je došao još jedan američki interes, ovog puta politički, kako za „Ekspres” kaže dr Aleksandar Glavnik, profesor istorije u Matematičkoj gimnaziji, koji je magistrirao na temi ratnih reparacija.
Zapadna Nemačka, formirana na teritoriji okupacionih zona pod kontrolom SAD, Velike Britanije i Francuske, predstavljala je poslednju branu prodoru komunizma na zapad. Američka procena, ispostaviće se pravilna, bila je da bi siromašna i industrijski unazađena Nemačka bila plodno tlo za prodor komunističkih ideja sa istoka, pa su zato učinili sve da je finansijski ne opterete previše i da što pre podignu njenu industriju iz pepela.

Drugi faktor koji je uticao na to da Jugoslavija ne naplati u potpunosti svoja potraživanja, bar ona posle Drugog svetskog rata, sigurno se nalazi i u sporazumu Josipa Broza Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta iz 1973. godine. Pisani trag o tome šta su se oni dogovorili, međutim, ne postoji. Javnosti ostaje samo da nagađa šta je taj aranžman obuhvatao, kako u pogledu plaćanja ratne odštete Jugoslaviji, tako i u vezi sa eventualnom nadoknadom za konfiskovanu imovinu Podunavskih Švaba, koje su odmah posle rata proterane iz Vojvodine.

Krajnja posledica je da se u tom klupku političkih igara ratna odšteta koja je trebalo da pripadne Jugoslaviji negde izgubila, a šanse da ona ikad bude isplaćena gotovo da ne postoje.

– Problem je to što posle Drugog svetskog rata nikada nije određena ukupna reparaciona masa iz koje bi se naplatila šteta. Potraživanja od Nemačke iznosila su oko 180 milijardi dolara, po kursu iz 1938. godine (2,3 biliona dolara danas), od čega je dve trećine potraživao SSSR. Urađena je čak i neka podela u kojoj je SFRJ relativno dobro prošla jer je trebalo da dobije 9,6 odsto od ukupne reparacione mase, koja, međutim, nikada nije definisana. SFRJ je, dakle, trebalo da dobije skoro 10 odsto nečega što ne znamo koliko je – kaže dr Glavnik i dodaje da je i sama procena raspodele odštete na međusavezničkoj konferenciji u Parizu 1945. godine rađena prilično odokativno, odnosno na osnovu procene štete, koja je merljiva, ali i „doprinosa antifašističkoj borbi”, što je krajnje subjektivno.

reparacija 4

Šta je dobijeno

Konkretni podaci o tome koliko su i čega Kraljevina SHS, odnosno SFRJ dobile nakon oba rata prilično su šturi. U svom radu „Ratne reparacije i njihova sudbina nakon Prvog svetskog rata – slučaj Kraljevine SHS” iz 21011. godine, prof. dr Boris Kršev s Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu navodi da je Kraljevina SHS u periodu od 1921. do 1931. godine na ime odštete dobila ukupno oko 670 miliona zlatnih maraka. Svega par miliona maraka stiglo je u novcu, ostatak odštete u naturi: lokomotive, vagoni, hemikalije, poljoprivredne mašine, građevinski materijal i živa stoka.

Pristiglim novcem obnovljen je Stari železnički most na Savi, koji su prvo 1914. srušili srpski vojnici, a potom 1918. Austrougari, započeta je i gradnja Mosta kralja Aleksandra 1931. godine, završena su neka zdanja koja su pre rata započele naši arhitekte, a tokom dvadesetih i tridesetih godina završili ruski emigranti (zgrada Narodne skupštine, zgrada Ministarstva šuma i voda u Nemanjinoj ulici – danas Ministarstvo spoljnih poslova, zgrada Ministarstva finansija na uglu Kneza Miloša i Nemanjine ulice, zgrada Generalštaba i zgrada Ruskog doma).

Danas bi ta pomoć vredela oko 2,3 milijarde američkih dolara. To je, međutim, više nego četiri puta manje od onoga što je Kraljevina SHS potraživala jer je na konferenciji u Parizu 1920. godine delegacija predvođena Miloradom Draškovićem otišla sa zahtevom za isplatu čak 13 milijardi zlatnih franaka, odnosno današnjih 9,5 milijardi dolara.
Isto tako, u prvim godinama posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviju je na ima ratnih reparacija iz Nemačke, prema podacima do kojih je došao dr Glavnik, stiglo 66 većih i 43 manje fabrike i pojedine opreme za 242 fabrike u vrednosti od oko 36 miliona dolara, po kursu iz 1938. godine. Danas bi to predstavljalo vrednost od oko 600 miliona američkih dolara.

I to je, međutim, zanemarljivo u odnosu na direktnu štetu koju je Jugoslavija pretrpela tokom rata. A nju je, kako navodi dr Glavnik, državna komisija 1947. godine procenila na oko devet milijardi dolara, po kursu iz 1938. godine.
Danas bi to bilo fantastičnih 150 milijardi dolara, odnosno 13 srpskih godišnjih budžeta projektovanih za 2018. godinu!

Reparacije

Poslednji pokušaj

Poslednji pokušaj da se utvrdi koliko Jugoslaviji, odnosno Srbiji, pripada po osnovu ratne odštete, barem za Drugi svetski rat, načinjen je formiranjem Komisije za razmatranje pitanja procene ratne štete pričinjene žrtvama Drugog svetskog rata, 29. februara 2008. godine. U sastav te komisije imenovani su, kako su nam odgovorili iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, predstavnici ministarstava finansija, pravde, spoljnih poslova i rada i socijalne politike, kao i predstavnici Zajednice udruženja žrtava Drugog svetskog rata Srbije i Udruženja „Južnih Slovena” – Komiteta za zaštitu prava veterana i žrtava rata Srbije.

Zadaci komisije bili su:

– da razmotri pitanja u vezi s procenom ratne štete koja je pričinjena fizičkim licima koja su, u vreme kada im je šteta pričinjena, imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije i ratne štete koja je na istoj teritoriji pričinjena na javnoj imovini;

– da razmotri pitanja u vezi s visinom potrebne nadoknade štete, koja se sastoji od: ratnih reparacija, obeštećenja ratnim zarobljenicima, obeštećenja za interniranje, prinudni rad i nacističke progone;

– da predloži preduzimanje odgovarajućih mera s ciljem naplate nadoknade za ratnu štetu.

Mandat komisije istekao je marta 2010. godine, nije obnovljen, a za to vreme komisija nije uspela da uradi ono što joj je stavljeno u zadatak.

Ni iz jednog od navedenih ministarstava nismo dobili odgovore na pitanja znaju li šta je s nenaplaćenom ratnom odštetom. Jedino su se ministarstva finansija i rada oglasila nenadležnima za ova pitanja.

Odštete za logoraše

Čak 200.000 građana Srbije, prema ranijim tvrdnjama iz Zajednice udruženja žrtava Drugog svetskog rata Srbije, nije uspelo da naplati ratnu odštetu Nemačke zbog nacističkih zločina u Drugom svetskom ratu, bilo u svoje ili u ime svojih predaka. Nenaplaćena šteta, i to samo na osnovu prinudnog rada, procenjena je na 290 milijardi dolara. Naknade za prinudni rad dobili su samo oni koji su preživeli koncentracione logore i koji su bili živi 1999/2000. godine. Bilo je, doduše, i pojedinačnih nemačkih isplata ratnih odšteta civilima u Srbiji, a dobile su je 1961. godine žrtve medicinskih „in vivo” eksperimenata, njih 380. Nemačka je zakonom osnovala Fondaciju „Sećanje, odgovornost, budućnost”, koja je raspolagala budžetom od oko pet milijardi evra za isplatu ratne odštete. Zahtevi za odštetu primani su do 31. decembra 2001. godine, a iz Srbije ih je stiglo 18.000. Odluke po zahtevima, kao i isplate, bile su dostavljane direktno na adresu korisnika, tako da se ne može utvrditi tačan broj odobrenih isplata. Maksimalni iznosi isplate bili su 7.700 evra za robovski rad u koncentracionom logoru, 2.500 evra za deportaciju i prinudni rad za firmu ili javnu službu, 1.000 evra za deportaciju i prinudni rad u poljoprivredi. Pojedinac je mogao primiti maksimalno 15.000 evra ukoliko je za vreme robovskog rada u koncentracionom logoru bio podvrgnut medicinskim eksperimentima ili je na drugi način pretrpeo telesne povrede zbog kojih mu je utvrđen trajni invaliditet.

Jugoslovenska šteta u Drugom svetskom ratu

– 1.685.000 poginulih građana prosečne starosti od 22 godine
– 425.000 građana onesposobljeno za rad
– 170.000 ljudi oterano u zarobljeničke logore
– 320.000 ljudi internirano u koncentracione logore
– 270.000 ljudi odvedeo na prinudni rad
– 6.690 zgrada i javnih ustanova uništeno ili teže oštećeno
– 59.810 gradskih stambenih objekata uništeno ili teže oštećeno
– 372.660 seoskih zgrada uništeno ili teže oštećeno
– Uništeno, oštećeno, opljačkano ili oduzeto 237 rudnika, 251 električna centrala, 3.438 raznih industrijskih preduzeća, brojna trgovačka i hotelska skladišta, mašine, alat, sirovine, gotova roba. Uništeno je 29.000 zanatskih radnji, 6.100 kilometara železničke pruge, 68.000 kilometara puteva, 3.573 mosta, 56 brodova duge plovidbe, sva motorna vozila i avioni koji su pripadali civilnom vazduhoplovstvu.

Mahinacije Radeta Pašića

Osim problema s naplatom ratne odštete, javnost je posle Prvog svetskog rata naročito bila iritirana brojnim aferama koje su se odnosile na manipulacije materijalnim sredstvima dobijenim na ime kompenzacije novčanih potraživanja. Tako je, na primer, preduzeće „Omnium Serb” (na čijem se čelu nalazio Rade Pašić, sin Nikole Pašića) ostvarilo monopolski položaj na uvoz robe (poput ratnog naoružanja, šećera i žive stoke) koja se dopremala u zemlju na ime naknade za isplatu ratne štete. Čitav drugi kontingent goveda i ovaca koji je dobijen iz Nemačke bio je ustupljen toj firmi, i to po ceni od 455 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za jedno goveče. Ukupan kontingent brojao je 17.500 goveda i 60.000 ovaca. Ekonomsko-finansijski komitet pri Ministarstvu finansija doneo je odluku da „Omnium Serb” ne plati nikakvu carinu prilikom uvoza tog kontingenta. Zarada ovih špekulanata na osnovu dobijenih privilegija lako se mogla izračunati ako se zna da je cena jedne ovce u Vojvodini iznosila 900, a goveda 3.000 dinara.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar