PITANJE KREDIBILITETA

PITANJE KREDIBILITETA


Da li je inicijativa za uvođenje doživotne kazne bez prava na uslovni otpust slučajno naletela na zid?

Istraživački tim “Boston Globe” je mesecima radio na priči. U strogoj tajnosti, bez uplitanja kolega, troje novinara i urednik su 2001. počeli da istražuju nekoliko naizgled nepovezanih slučajeva seksualnog zlostavljanja u bostonskoj katoličkoj crkvi. Intervjuisali su žrtve, kopali po arhivama, razgovarali sa lokalnim advokatima i došli do otkrića vrednog Pulicera – na desetine katoličkih sveštenika u Masačusetsu seksualno je zlostavljalo i eksploatisalo decu. Da stvar bude još strašnija, nije se sve završavalo u diocezi u Bostonu. Za seriju zlostavljanja znao je i vrh Katoličke crkve u Vatikanu, koji je aktivno učestvovao u sistemskom uklanjanju dokaza. Potplaćivali su žrtve i premeštali bludne sveštenike. Novinari su otkrili da je uticaj kardinala bio toliko jak da su svi viđeniji političari Bostona savetovali urednika “Boston Globa” da odustane od priče. Ipak su to bile novine sa 53 odsto katoličkih pretplatnika.

Ono što su otkrili novinari ovog časopisa naizgled nema nikakve veze sa pričom o pedofiliji, mučkim silovanjima i ubistvima dece u Srbiji. Ni sa inicijativom za uvođenje doživotne zatvorske robije bez uslovnog otpusta, za koju se poslednjih godina sve aktivnije zalaže Igor Jurić, otac Tijane Jurić koju je 2014. brutalno silovao i ubio Dragan Đurić iz Surčina.

– Otac male Tijane Jurić danas vodi tu organizaciju i prodaje majice s likom ubijene devojčice. Ali sagovornici nas upozoravaju da on sad upravlja ogromnim sredstvima iz te organizacije, iako je u martu 2011. osuđen na godinu dana zatvora kad je iz podzemnog rezervoara benzinske pumpe na kojoj je radio nestalo 30.000 litara goriva, a šteta procenjena na 22.000 evra. Jurić je priznao krađu, navodeći da je naftu preprodao jer je zapao u kockarske dugove, te da je razveden. Nakon što ga je sud proglasio krivim, on je otišao u Belgiju, ali se vratio kad mu je nestala ćerka. Kaznu je odslužio dve godine nakon tragedije, u kućnom pritvoru s nanogicom. Iako ima završenu trogodišnju srednju školu, a po zanimanju je trgovac, postao je menadžer u preduzeću koje se bavi prodajom softvera za bankarski sektor “Dživaj” softver, na čijem je čelu Belgijanac. Nagađa se i da njegovo poznanstvo s Belgijancem potiče iz vremena njegovog bega u Belgiju – naveo je “Expres”, a preneli su i srpski mediji. Tako je postalo važnije to da je Jurić odslužio kaznu zatvora od toga za šta se on izborio i još uvek bori. Odjednom su mediji skrenuli pažnju javnosti sa toga da je uspeo da izdejstvuje uvođenje Tijaninog zakona i pre godinu i po dana pokrene inicijativu za uvođenje doživotne kazne zatvora bez uslovnog otpusta za ubice, silovatelje dece, žena, trudnica i nemoćnih. Predlog iza kojeg je, potpisima, stalo 160.000 građana Srbije. Baš u trenutku kada je Jurić u medijima počeo da govori o tome da je prošlo gotovo 13 meseci kako predlog zakona nije stigao pred Skupštinu, neko je počeo da se bavi njegovom prošlošću. I to prvi put. Baš u Hrvatskoj.

Ostalo je nejasno kome Jurić smeta i zašto? Da li smeta on lično ili zakon za koji se zalaže? Na ista pitanja, u razgovoru za naš list, Jurić ni sam nije imao odgovor.

– Nemam problem sa tim što me napadaju. Uradio sam nešto što se ne može opravdati, niti to želim da radim. To što se dogodilo je moja velika slabost i propatio sam, pogotovo kada je Tijana izgubila život. Međutim, imam veliku dilemu kome ova inicijativa smeta. Šta je sporno, ovo nije političko pitanje. Nisam se priklonio nijednoj strani niti ću to uraditi, jer nemam pravo na to. Nemam pravo da fondaciju koja nosi ime mog deteta upletem u politiku. Postavlja se pitanje da li je ovo pokušaj da se skrene pažnja javnosti sa priče o donošenju zakona i da se priča o tome šta je bilo pre 10 godina. Možda je neko sa vrha pedofil. Potpuno sam siguran da ova priča nekom ne odgovara – kaže Jurić dodajući da se u Srbiji na internetu okrene na desetine miliona evra kroz promet pornografskog materijala u kojem je prikazano zlostavljanje dece.

– To neko konzumira u Srbiji. Preko dark neta je jako teško doći do tih adresa i ući u pornografske grupe, jer obično traže da se priloži neki video ili slika jezivog sadržaja. Jako teško prihvataju nove ljude. Postoje informacije da tako pojedinci dolaze do ogromnog novca. Definitivno taj pedofilski lobi postoji i mnogo je jak. Dobro su skriveni, a takve materijale nije lako čuvati, nije lako distribuirati i to može da radi samo neko ko ima moć. Kod nas je došlo do ogromne ekspanzije dečje pornografije jer se ljudi toga uopšte ne plaše. Reakcija koju je policija imala sa hapšenjem dvostrukog povratnika “Malčanskog berberina” bila je dobar znak, iako on verovatno neće dobiti veliku kaznu. To je poruka za druge da ne mogu tako da se ponašaju. Policija ranije uopšte nije reagovala na takve stvari dok mi nismo počeli da pričamo o tome – revoltiran je Jurić.

Kako ističe, članovi fondacije ulaze u trag pedofilima na Fejsbuku tako što otvaraju lažne profile.

– Ukoliko danas otvorite jedan nalog na društvenim mrežama, predstavite se kao devojčica od 13 godina i postavite malo izazovniju sliku, u roku od sat vremena ćete imati preko 200 muškaraca koji će vam slati poruke i zahteve za prijateljstvo. Problem je u tome što ako se ja predstavim preko lažnog profila, ta osoba ne može da se uhapsi. Ne može da ide lično tužba. Zato sam ja majkama koje su doprinele hapšenju tih ljudi jako zahvalan. One su imale hrabrosti da idu na suđenje, da se dopisuju sa njima, da se bore sa tim. Takvim ljudima treba odati priznanje. Srbija bi trebalo da vodi računa o njima. Majke koje i pristanu na tako nešto, moraju da se osećaju bezbedno, da im se pruži i psihološka pomoć… Da im se pruži pomoć na sve načine. Država to može, ali ne radi.

Kao jedno od pitanja koje se postavlja jeste na koji način bi trebalo tretirati silovatelje i pedofile. Da li kao zatvorenike ili kao duševne bolesnike? Pitanje, dodatno, dobija na težini ako se uzme u obzir da je najveći broj povratnika upravo kod počinilaca najtežih krivičnih dela.

–  U drugim zemljama se oni ne tretiraju kao bolesnici. Dobili smo statistiku od KPZ Niša u kome se nalazi 1.618 zatvorenika. Kada govorimo o najtežim prekršajima, procenat povratnika je 92 odsto. To su zvanični podaci Ministarstva pravde. U Nemačkoj je taj procenat daleko manji i iznosi 12 odsto. Međutim, kod njih se ti ljudi kontrolišu po izlasku iz zatvora. Postoje stroge kontrole, od javljanja nadležnima do toga da imaju vrlo kontrolisano kretanje. Pored toga, u Nemačkoj postoji klinika u kojoj oni mogu da kontrolišu svoje nagone. Mi teško da možemo to da im obezbedimo. Oni imaju mogućnost da ukoliko imaju nagone idu na psihološku podršku, ali se sami prijavljuju. Međutim, ukoliko urade nešto a imali su mogućnost da se leče na klinici i to nisu iskoristili, onda im je kazna još teža. Apsolutno ih ne tretiraju kao bolesnike i ne mogu se izvlačiti na to što su bolesni. Svi psiholozi sa kojima sam razgovarao su se složili da ti ljudi ne mogu da se kontrolišu. Imajući sve to u vidu, za Nemačka je opravdano što u njenom zakonodavstvu postoji pravo uslovnog otpusta posle 15 godina. Kod nas imate jednog psihologa, pedagoga ili sociologa, dakle, jedno od ta tri, na 120 zatvorenika. Logično je da ti ljudi ne mogu da se resocijalizuju kod nas. Drugo, da li je realno da naša policija kontroliše nekog kada izađe iz zatvora? Nema policija ni ljudstva ni uslova za tako nešto – navodi Jurić. Kao jedan od modela doživotne kazne on predlaže britanski zakon, kojim bi se izbegao problem kršenja Konvencije o ljudskim pravima, koju je usvojila Srbija:

– Stalno sam se pozivao na taj britanski model i baš iz tog razloga sam insistirao da na konferenciju koju smo održali dođe specijalni tužilac iz Velike Britanije i predstavi kako su to oni uradili. U Britaniji sudija procenjuje da li zatvorenik osuđen na doživotnu kaznu zatvora ima pravo otpusta posle 20, 30 ili 40 godina, ili na to uopšte nema pravo, ukoliko su ubijena, recimo, deca od pet ili šest godina. Procena se vrši s obzirom na težinu zločina i način na koji je počinjen. Poslednji slučaj koji se dogodio kod njih jeste taj da je čovek ubio suprugu na krvnički način, čekićem, i dobio je doživotnu kaznu sa mogućnošću raspravljanja o njegovom otpustu tek posle 40 godina.

Potreban javni registar pedofila

Pored uvođenja zakona o doživotnoj kazni zatvora bez uslovnog otpusta, Fondacija “Tijana Jurić” se bori i za uvođenje javnog registra pedofila. Ovakav registar u Srbiji postoji i u njemu se nalazi 82 ljudi, međutim, građanima nije poznat identitet ovih ljudi. I pored svih apela i naslanjanja na primere iz Makedonije i Belgije u kojima je ovaj registar javan, Igor ne nalazi na odobrenje.

– Meni je to potpuno nelogično. Nejasno mi je kako jedan roditelj nema pravo da zna da li mu je, na primer, komšija pedofil. Ti ljudi su velika pretnja za decu. Država zatvara oči i ne upozorava roditelje da imaju problem. Potpuni je apsurd jer vi u svakom trenutku možete da proverite da li sam ja platio porez, da li imam dug za struju, ali ne možete da proverite čoveka koji je silovao dete. Pričaju kako će ti ljudi biti linčovani. Kako mi tome nismo dorasli. Ja se samo pitam da li je bitnije da se štite interesi i prava deteta ili ljudi koji su već osuđeni za tako nešto. Oni su seksualno zlostavljali dete, osuđeni su i zbog toga se nalaze u tom registru. Inače, u njemu je 82 ljudi. Na primer, u Belgiji ili nama bližoj Makedoniji je taj registar javan.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar