POSLA IMA, RADNIKA NEMA

POSLA IMA, RADNIKA NEMA

Printscreen: Youtube


 Nema kvalifikovane radne snage – čest je odgovor svima koji kritikuju strane investitore da otvaraju samo fabrike u kojima je potreban manuelni rad. Pitanje je kakvi nam kadrovi trebaju u budućnosti i ko će ih stvoriti

Srpska brodogradilišta su u vreme one velike Jugoslavije uglavnom radila za izvoz. Holanđani su bili, reklo bi se, stalne mušterije. U nekom od brodogradilišta na Savi ili Dunavu bio bi izgrađen trup broda, koji bi Holanđani potom teglili do luke u kojoj bi on bio opremljen elektronikom, navigacijom i svim onim sofisticiranim sistemima neophodnim za plovidbu.

Partnerstvo je, naravno, pauzirano za vreme sankcija, ali sa promenama u Srbiji ponovo su došli i Holanđani. Kratko su se, međutim, zadržali. Brodovi koji su sada pravljeni, po kvalitetu nisu bili ni nalik onima od pre sankcija.

Pre rata, na primer, u trup broda deplasmana od nekoliko hiljada tona, zarad njegove stabilizacije na vodi, bilo je potrebno uliti oko 10 tona tečnog olova. Desetak godina kasnije, međutim, bilo je potrebno uliti i do 100 tona tečnog olova kako bi brod stajao ravno. I to nakon što je, u par slučajeva, brod i po 15 puta vraćan na navoz da se zakrpe rupe kroz koje je puštao vodu.

U čemu je bio problem? Najkraće rečeno, u ljudima. Pre rata i sankcija brodogradilišta su imala tri kategorije majstora, konkretno varilaca. Oni stariji, pred penzijom, bili su savetnici i kontrolori. Oni su nadzirali rad varilaca srednje generacije koji su bili nosioci posla, a koji su istovremeno obučavali i novajlije. Kada bi oni stari otišli u penziju, čitava organizacija bi se pomerala, pa bi nekadašnji srednjaci postajali savetnici, mladi bi preuzeli glavni deo posla i obučavali bi tek pristigle mlade varioce.

Sankcije su, međutim, one koji su nosili posao oterale ili u penziju ili u inostranstvo, oni najstariji su otišli u mirovinu, a ostali su najmlađi koji više nisu imali od koga ni da uče, a nisu imali šta ni da rade. I sve to se osetilo na kvalitetu.

Nije, međutim, brodogradnja jedina oblast koja je na ovaj način oštećena. Slično je i u drugim privrednim i industrijskim granama – građevinarstvu, saobraćaju, transportu…

Strana ulaganja

Nedostatak kvalifikovane radne snage je očigledan. Često je upravo to odgovor svima koji stranim investitorima zameraju da, kada ulažu u proizvodnju, to rade tako da uglavnom otvaraju pogone u kojima se obavlja prost manuelni rad, poput, namotavanja i seče kablova za automobilsku industriju.

Za nekadašnjeg rektora Univerziteta u Beogradu Branka Kovačevića nema dileme da se budućnost srpske privrede ne može bazirati samo na stranim kompanijama. Potrebno je, kako kaže, da se naparavi „domaća priča, domaća industrija”, jer „stranci dođu i odu kad zarade”.

– Morate imati domaću proizvodnju – kategoričan je Kovačević, a na pitanje na čemu je treba bazirati, za „Ekspres” odgovara: „Zna se koje su to oblasti – energija, voda, struja, hrana, infrastruktura, njena gradnja i održavanje. Tu imamo neku tradiciju, ali sada ne možete da nađete kvalifikovane ljude. Treba se vezati za proizvodnju, ali ne onu sirovu, nego prerađivačku. Pa bolje je da prodate sok nego sirovu jabuku”.

Ne zanemaruje, takođe, ni IT sektor, koji, kako kaže, predstavlja veliko tržište i omogućava prodaju svega što napravite, pod povoljnijim uslovima od onih koje nudi klasična trgovina.

Ključ je, ipak, u kadrovima koji bi to sve trebalo da iznesu. Prvo je pitanje, dakle, koja su to zanimanja budućnosti na koja bi trebalo da se osloni srpska privreda? Drugo pitanje je kako do njih doći? Treće pitanje je ko može da odgovori na prva dva?

I profesor Kovačević, ali i ekonomista profesor Ljubomir Madžar slažu se da je tržište najmerodavnije da odgovori na poslednje pitanje, odnosno to kako se ljudi postave i snađu na tržištu.

– Budućnost je i IT, kao i struke koje će najvećim delom biti angažovane u istraživačkim delatnostima, u stvaranju novih tehnoloških rešenja. Budućnost pripada nauci. Trendovi su takvi da se ide ka većoj važnosti i uticaju znanja.

Svi sektori koji su „intenzivni znanjem”, što podrazumeva oslonac na znanje, sektori su kojima pripada budućnost – kaže Ljubomir Madžar za „Ekspres”.

Simbolično za nauku

Izdavanja za nauku u Srbiji su gotovo simbolična, a država već godinama ne raspisuje konkurs za finansiranje naučnih projekata. U međuvremenu je najavljeno formiranje fonda za nauku, o čemu je prema navodima ministra Šarčevića još u septembru trebalo da se raspravlja u Skupštini, ali je Predlog zakona o formiranju fonda stigao tek do javne rasprave.

Sa Madžarom se slaže i Branko Kovačević dodajući da je veoma teško predvideti kojim će smerom tržište krenuti za 20 ili 50 godina.

– Stvari se brzo menjaju. Istraživanja se o tome rade i po 50 godina unapred. Ono što se danas dešava u IT sektoru, na primer, u Americi je istraživano pre 50 godina. Tržište je danas najviše vezano upravo za te usluge, za digitalizaciju i primenu računara. Tu se i dalje mnogo investira i to će se i dalje razvijati – dodaje Kovačević.
On je uveren da bi srpski školski sistem mogao da stvori odgovarajuće kadrove jer, kako kaže, „nije on tako propao”.
– Da jeste, ne bi ljudi koji su ovde završili školu nalazili poslove u inostranstvu. Tamo nema tog burazerskog zapošljavanja. Tamo se traži znanje. Baš zato ovde mora da se napravi sistem i da se stvori takva klima da se deca uče da rade. A potom treba stvoriti i takve uslove da od tog rada mogu da žive – kaže Kovačević.

Strategije bez efekta

Pitanje je, dakle, može li se strategija obrazovanja praviti bez oslanjanja na strategiju privrednog razvoja? Odnosno, da li znaš koje ljude treba da školuješ ako ne znaš koje ćeš privredne grane da razvijaš?

Srbija je još 2012. godine napravila Strategiju razvoja obrazovanja do 2020. godine, ali je i trenutni ministar prosvete Mladen Šarčević još pre skoro dve godine ocenio da je to samo „spisak lepih želja”.

– Strategija je spisak lepih želja, i do 2020. ne može se ostvariti jer zahteva jednosmenski rad, duži boravak dece u školi, veću zaposlenost ljudi, a mi sve imamo obrnuto – oceni je Šarčević u januaru 2017. godine.
O tome koliko je ona ostvariva govori, recimo, i podatak da je njome tada još zacrtano da se javno finansiranje obrazovanja poveća „sa tekućih 4,5 na šest odsto BDP-a”. Šest godina kasnije, za obrazovanje se izdvaja četiri odsto BDP-a.

Profesor Madžar ističe da je skeptičan u pogledu raznih strategija, kojih je, kako kaže, u proteklih nekoliko godina napravljeno oko 100 na republičkom, i više od 200 na nižim nivoima.

– I nikakve vajde nije od njih bilo. Ono što imamo nameru da pravimo u obrazovanju, moralo bi da bude povezano sa onim što će se događati u privredi, jer obrazovni sistem proizvodi pre svega kadrove za privredu. Leva ruka mora da zna šta radi desna – kaže Madžar, a na pitanje na čemu ćemo bazirati privredu nema pravog odgovora: „Njega će dati život, jer to je stvar tržišta, međunarodnih odnosa, kretanja na svetskim pijacama. To su faktori koji će nam sudbinu opredeliti uglavnom nezavisno od nas”.

Usmereno, dualno…

U međuvremenu, u Srbiji se potencira koncept dualnog obrazovanja u okviru srednjoškolskog obrazovanja, čiji je cilj da učenici, uz teorijska znanja u školi, steknu i praktična znanja u određenim firmama koje posluju u oblastima za koje se ti đaci školuju.

Mnoge je to podsetilo i na koncept usmerenog obrazovanja od pre 40 godina kada su škole, zapravo, bile „obrazovno-vaspitne radne organizacije” različitih struka. Drugi pak, koji su i za uvođenje bolonjskog sistema u visokom obrazovanju govorili da je to sistem koji će nam omogućiti da školujemo „samo poslovođe u inostranim veletrgovinama”, još manje blagonaklono gledaju na dualno obrazovanje.

Podaci kojima raspolaže Privredna komora kazuju da u Srbiji trenutno nastavu u firmi i školi prati oko 4.500 srednjoškolaca. Sticanje praktičnih znanja omogućava im oko 600 poslodavaca, a od sledeće školske godine očekuje se da će đake obučavati blizu 1.000 preduzeća.

Privredna komora Srbije je Vladi Srbije predložila i mere koje bi stimulisale kompanije da se uključe u program dualnog obrazovanja, koji od naredne školske godine iz pilot-projekta treba da preraste u ravnopravan nastavni program.

Privreda, naime, predlaže da država kompanijama dotira polovinu troškova jednog đaka. Četiri godine obučavanja učenika kroz rad kompanije, prema njihovim procenama, košta oko 220.000 dinara. Za obrazovanje đaka trogodišnjeg profila firma izdvaja oko 150.000 dinara. PKS predlaže eventualno ukidanje oporezivanja svih davanja poslodavca učeniku ili uvođenje nekog tipa subvencionisanja.

– Pokazalo se da je privredi potrebna kvalifikovana radna snaga – ocenio je nedavno predsednik PKS Marko Čadež i dodao da se dualno obrazovanje trenutno sprovodi za 33 obrazovna profila.

– Od prvih đaka, čak 85 odsto je nastavilo da radi kod poslodavca kod kog su se obučavali. Sada ćemo razgovarati sa Vladom da se kompanijama obezbede olakšice. Zakon o dualnom obrazovanju to ne reguliše, ali ostavlja prostor da se to uredi podzakonskim aktima – rekao je Čadež.

Profesor Madžar, koji inače veruje da budućnost pripada nauci, ocenjuje da je, kada je reč o dualnom obrazovanju, u pitanju „gledanje na kratak rok”.

– Dualno obrazovanje je okrenuto sadašnjosti i tekućim problemima. Njegova suština je u tome da mladež pored standardnih školskih predmeta nauči da radi, da se osposobi za konkretne radne operacije, da budu korisniji poslodavcima i da lakše nađu posao. Na kratak rok dualno obrazovanje je okrenuto praktičnim, prizemnim stvarima. Dugi rok pripada nauci, inteligenciji i onima koji će se u tim naučnim delatnostima snaći i dobro plasirati – uveren je Madžar.

Šta traže stranci

Pa ipak, ti kadrovi osposobljeni u sistemu dualnog obrazovanja su trenutno ono što najviše traže strani investitori koji ulažu u Srbiju. Svestan je toga i profesor Madžar, ali ocenjuje da je to i „minus za strane investicije, što ih čini manje atraktivnim nego što mnogi pokušavaju da ih predstave”.

– Činjenica jeste da oskudevamo u vrhunskim kadrovima. Prvo, ne proizvodimo ih mnogo. Drugo, oni najbolji nađu način da se zaposle u inostranstvu, jer kod nas baš i nemaju uslova da se razvijaju kako treba. Nemamo odgovarajuće institute ni fabrike sa naprednom tehnologijom. Tamo gde je relativno primitivna privreda, nema šanse za vrhunske kadrove da se izgrade i da postanu ono što bi trebalo da budu. To je sudbina nerazvijenih zemalja. Ono što vredi ide u zemlje koje zaslužuju takve kadrove – kaže Madžar.

Sa njime se slaže i nekadašnji rektor, profesor Kovačević, podsećajući da su, nažalost, put boljeg života u inostranstvo, osim vrhunskih i perspektivnih naučnika, krenuli i oni koje bi sad trebalo obrazovati u sistemu dualnog obrazovanja.

– Nekada je to bilo da su ljudi jedan dan išli u školu, a jedan dan na posao. Posle tri godine školovanja oni su bili sposobni majstori za tržište, ali su nažalost i oni posle odlazili u Nemačku i gradili Evropu, a ne svoju zemlju. Zato danas nema zavarivača, nema građevinaca, nema vozača autobusa i kamiona… Odlaze mladi ljudi i voze po Nemačkoj, pa čak i po Hrvatskoj i Sloveniji – dodaje Kovačević.

Ministar Šarčević, ipak, veruje da će dualnim obrazovanjem stvoriti uslove da mladi ostanu u Srbiji.

Dualno obrazovanje i razvoj preduzetničkog duha značajni su, kako je nedavno rekao u Donoj Šatornji, na nivou srednjih škola, ali i u visokom obrazovanju, jer će omogućiti smanjenje nezaposlenosti i brži razvoj srpske ekonomije.

– Svaki region u Srbiji ima svoje specifičnosti i zato je potrebno da u saradnji sa lokalnom samoupravom obrazujemo decu u onim profilima koji će im omogućiti da nakon školovanja nađu posao i ostanu u svojoj sredini – rekao je Šarčević.

On je dodao da Ministarstvo prosvete sa akademskom zajednicom i privredom radi i na uvođenju dualnog obrazovanja u visokom školstvu.

– Dualno obrazovanje obezbeđuje uslove za sticanje, usavršavanje i razvoj kompetencija učenika i studenata u skladu sa potrebama tržišta rada – rekao je Šarčević.

Ministar prosvete je naveo i da je na godišnjoj skupštini Svetske banke koja je nedavno održana na Baliju istaknuto da ljudski resursi postaju sve značajniji faktor kada se meri ulaganje u razvoj neke zemlje.

Prema tim podacima, novi indeks ljudskog kapitala meri koliko zemlje gube u pogledu ekonomske produktivnosti nedovoljnim investiranjem u svoje ljude, a Srbija je prema podacima za prošlu godinu pozicionirana iznad proseka za region.

– Ljudski resurs je sada značajniji faktor – kazao je ministar.

Jedino što sa sigurnošću može da se tvrdi jeste da je proces stvaranja novih kvalifikovanih kadrova dugotrajan, te da je potrebno od sedam do deset godina da neko završi odgovarajuću školu i stekne kakvo-takvo radno iskustvo. Pod uslovom, naravno, da ima gde da radi.

Svake godine Srbija izgubi bar 30.000 stanovnika, od kojih su većina radno sposobni, a čak četvrtina su visokoobrazovani. Ono što Srbija izgubi, a u šta je nešto uložila, neko dobije – džabe.

AF
DUALNI OBRAZOVNI PROFILI
1. Bravar-zavarivač
2. Industrijski mehaničar
3. Električar
4. Modni krojač
5. Operater za izradu nameštaja
6. Operater za preradu metala
7. Trgovac
8. Mehaničar motornih vozila
9. Tehničar za logistiku i špediciju
10. Elektromonter mreža i postrojenja
11. Elektrotehničar obnovljivih izvora energije
12. Tehničar mehatronike (mehatroničar)
13. Turistički tehničar (turističko-hotelijerski tehničar)
14. Operater mašinske obrade (CNC operater)
15. Tehničar za oblikovanje internet sadržaja
16. Tehničar za digitalnu grafiku i internet oblikovanje
17. Grafički tehničar za medije
18. Tehničar za korisničku podršku
19. Tehničar za kompjutersko upravljanje
20. Mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje
21. Operater osnovnih građevinskih radova
22. Elektrotehničar informacionih tehnologija
23. Konobar
24. Kuvar
25. Mesar
26. Prehrambeni tehničar

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar