UPOZNAVANJE NA MREŽI: Ljubav je slepa i na internetu

UPOZNAVANJE NA MREŽI: Ljubav je slepa i na internetu


„Moja drugarica je na Fejsbuku lajkovala njegovu fotku i ta informacija mi se pojavila na FB. Na fotki tip od trideset i kusur, u šortsu i mornarskoj majici sedi za stolom i pije pivo. Bradica od tri-četiri dana, neke oči boje meda, svetlosmeđa kosa. Nije bio neki lepotan, štaviše, delovao mi je pomalo smušeno, onako apa-drapa. Ipak, bio mi je simpatičan. Odem na njegov zid, nije bilo puno informacija koje deli javno ili pod opcijom „prijatelji prijatelja”, ali bio je jedan citat koji mi se dopao. I kasnije sam shvatila da je taj citat presudio. Pozovem drugaricu i pitam je ko ti je onaj prijatelj na Fejsu, kažem ime i prezime. Ona reče da je to drug njenog brata koji već 10-ak godina živi u SAD. Kompjuteraš, razveden, nema dece. Ja mu posle nekoliko dana pošaljem zahtev za prijateljstvo. Sada da me pitaš kako sam uopšte skupila hrabrosti, nemam pojma. Posle mi je rekao da sam mu bila simpatična istog trena kada mu je iskočila moja fotka na ekranu. To sam ubrzo i sama skapirala, i to kada je lajkovao jednu pesmu koju sam objavila. Onda sam pročitala iz nekih njegovih objava da mu se sviđam. Ubrzo smo počeli da četujemo i posle godinu dana smo se videli u Beogradu. Sledeće godine otišla sam u Čikago. Naša Lejla danas ima četiri godine. Znam da zvuči ćaknuto kad ti žena od 40 godina govori da je zavolela tipa preko Fejsa, ali činjenica je da se nikada ne bismo sreli da nije bilo te društvene mreže”, kaže naša sagovornica Maša koja je romansu preko interneta krunisala bajkovitim venčanjem na Havajima.
Vesna nije bila te sreće. Dugonoga bankarska službenica, udovica od oko 50 godina pre nekoliko godina prihvatila je na FB za prijatelja muškarca koji je bio na listi prijatelja njene rođake. Posle samo nekoliko dana od „sklapanja prijateljstva” na ovoj društvenoj mreži, novopečeni frend je počeo da joj šalje komplimente, ljubavne pesme i stihove. Složio je tugaljivu priču: razveden, rinta i danju i noću da školuje decu. Žudi za pravom ljubavlju, pažnjom, nežnošću… „Poslednji romantik, baš kao ja”, pomislila je. Mic po mic, postala je zavisna od njegovih slatkorečivih poruka.
„Pošto je bio taksista, znao je da mi šalje poruke i u tri ujutru. Bila sam na sedmom nebu jer sam godinama bila jako usamljena. Međutim, nikako da se dogovorimo da se vidimo. Ja mu jednom, onako usput, nabacim da bismo konačno mogli na neku kaficu, on kaže dogovorićemo se, kao, u gužvi je. Iako mi je rekao da je razveden, to što ni posle nekoliko meseci dopisivanja nije želeo da se vidimo pobudilo mi je sumnju. Malo sam počela da ga kuliram, ali on je to osetio i bukvalno mi slao po 50 poruka dnevno. Linkovi pesama, romantični citati… Posle skoro pola godine, dogovorili smo se jedno veče da odemo na piće. Ja se sredila. Svedena haljina, štiklice, bilo je leto. Oko 10 uveče dolazim na dogovoreno mesto, auto parkiran, upaljeni farovi, vidim njega unutra. Očekujem da će izaći da se pozdravimo, maštala sam da ćemo se odmah zagrliti i poljubiti, da će me sačekati s buketom cveća… Toliko je bilo strasti i romantike među nama. Ništa od toga. Uđem u auto. Čovek u trenerci i patikama! Gleda me onako šeretski i kaže: „Hoćemo na Košutnjak?” (beogradski park-šuma, prim. aut). Pogledam ga i kažem: „Nećemo.” Izađem iz auta potpuno šokirana. Noge su mi se tresle. Ne znam kako sam došla do kuće. Slao je poruke, zvao, bio toliko navalentan da sam morala da ga blokiram na Fejsbuku i promenim broj telefona. Sad kad bolje razmislim, dobro sam prošla. I da – nije bio razveden, lagao je.”

Strah od razgovora
Ljudi tragaju za zbližavanjem i ljubavlju, a pošto sve više vremena provode na društvenim mrežama, i taj virtuelni deo naše stvarnosti postao je teren ne samo za manipulaciju, lažno predstavljanje, raznorazne fantazije i boleštine već i za traženje, pa i pronalaženje srodne duše.
I zaista, u većini slučajeva na društvenim mrežama se formiraju površni odnosi, prijateljstva koja zapravo to i nisu, veze koje se u realnosti rasplinu kao balon od sapunice. Ipak, postoje i izuzeci koje možemo da prevedemo u onu simpatičnu repliku: Dvoje su se tako i smuvali. Da četovanje i kontakti preko neta nisu baš tako banalni potvrđuju i pojedini svetski psiholozi koji čak tvrde da ljudi tokom virtuelnog upoznavanja i kontakta mogu biti znatno iskreniji, opušteniji nego prilikom konvencionalnog načina upoznavanja i komuniciranja licem u lice.
Nedavno istraživanje američkog univerziteta Ročester, pod vođstvom psihologa Harija Rajsa otkrilo je da je upoznavanje potencijalnih partnera preko interneta danas drugi najčešći način započinjanja veze, dok je posredovanje prijatelja i dalje na prvom mestu. To nije slučajno. Statusi, fotografije, komentari mogu mnogo toga da kažu o čoveku od, recimo, jednog razgovora u nekom kafiću. Preko poruka može brže i jasnije da se prepozna nečiji karakter, čak i to u kakvom je psihičkom stanju neko. U tet a tet kontaktu su mnoge karakterne osobine zamaskirane jer čovek obraća pažnju na fizički izgled, na detalje i uopšte na pojavu onog drugog, pokazuje, opet, jedno drugo istraživanje u SAD.

Zvuči uvrnuto kada žena od 40 godina govori da je zavolela muškarca preko Fejsbuka, ali činjenica je da se nikada ne bi sreli da nije bilo te društvene mreže

Klinički psiholog Aleksandra Janković kaže za „Ekspres” da ljudi na društvenim mrežama često zapravo vežbaju i usavršavaju svoju veštinu komuniciranja.
– Mnogi nemaju veštinu socijalne komunikacije, tu su i trema, strah da će možda zbog izgleda u startu biti otpisani. Ovde oni zapravo vežbaju na neki način kako se komunicira, trude se, prate šta je druga osoba napisala. Tu je i taj neki pisani materijal koji ostaje, dok u drugim komunikacijama vi čujete šta vam je neko rekao, a posle se to interpretira drugačije i može da dođe do nesporazuma. Putem virtuelne komunikacije, vi na neki način možete da prevaziđete i stidljivost i strah, da dobijete pozitivne reakcije i da vas to ohrabri za realni život. Osoba koja je dobila niz pozitivnih reakcija, recimo lajkova na Fejsbuku, izađe na ulicu i može da izazove pozitivne reakcije. Postoji taj neki magični deo, a to je nada da vas neko razume, da postoji još ljudi koji liče na vas, imaju slične patnje, razmišljanja i širom su zemaljske kugle, što znači da niste ni ludi ni poremećeni što mislite na neki način. Imate zajednicu i osećate se njenim delom – objašnjava Jankovićeva.
Ona kaže da prilikom zaljubljivanja u osobe s kojima ste samo virtuelno komunicirali to ponekad može biti prilično dobar uvod u nešto realnije.
– Na klik ste od realnog susreta, tako da komunikacija putem društvene mreže može biti prilično dobar uvod. Kada se i sretnete u realnom prostoru i vremenu, možete da proverite koliko je cela priča realistična, a kad dođete do te faze, to može da bude i početak lepog prijateljstva ili čak uspešne emotivne veze. Važno je znati da u svakom danu našeg života postoji nešto što može da bude lepo i podsticaj za nas. Takav treba da bude i naš odnos prema društvenim mrežama i virtuelnom svetu, koji, moramo to reći, postaje važan deo realnosti – kaže sagovornica „Ekspresa”.

Dopuna za realni život
I zaista, ako pogledamo dnevnu rutinu čoveka, ne samo mladih, već sve više i onih u srednjim godinama i starijih, videćemo skoro identičan ritual. Prvo se pogleda šta je novo na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru.
– Ljudi vide šta su prijatelji pisali, objavili, idu na profile osoba koje im se sviđaju, vide šta se tamo dešava. Dovoljno je da vam neko pošalje stiker, emotikon pa da počnete dan sa idejom da je sve bolje i da se nešto lepo dešava u životu. Sve dok je to dopuna ili jedan deo vašeg života u kojem možete ponovo da se osećate slobodnim i iskažete mišljenje i osećanja, stav, bez straha da će to biti pogrešno protumačeno od onih s kojima ste bliski godinama, dobro je. Kad to nije samo deo realnosti, već počinje da zamenjuje život, onda nastaje problem, Nažalost, sve je više onih koji ne pate što nemaju kvalitetan realan život jer su ga zamenili nestvarnim. To je donekle i razumljivo. Kada govorimo o emocijama, u virtuelnom svetu lakše je preživeti ostavljanje, gubitak. Jednostavno nekoga blokirate, sklonite sa spiska prijatelja. U realnom životu nije tako. Treba mnogo više truda i kompromisa, dok u virtuelnom funkcioniše princip zadovoljstva: kad vam nešto ne prija, vi to odbacite. Isto tako, prikazujete sebe u svetlu koje vama odgovara. Najbanalniji primer je fotošop. Da li ste se ugojili, oslabili, to nije problem jer sve može da se prikaže i drugačije. U tom svetu se dogodi i da se zaljubite, ali koliko god to bilo jako, postoji i faktor realnosti i neke relacije u kojima se nalazite u realnom svetu iz kojih ne samo da ne možete već, u krajnjem slučaju, i ne želite da pobegnete – pojašnjava Aleksandra Janković.
Zanimljivo je da se mladi brže zasite društvenih mreža od srednje generacije i onih koji su prešli pedesetu.
– Mladima je to radoznalost i avantura, i brzo im dosadi, ali je zato sve više osoba srednjeg i malo starijeg doba koje na društvenim mrežama traže nešto što bi im ispunilo život, usrećilo ih, možda neku njihovu usamljenost umanjilo. Kao što su ranije bili oglasi za druženje, sada je to samo finija varijanta. Starije generacije imaju druga očekivanja: da se ipak iz nekog virtuelnog kontakta iznedri nešto emotivno ozbiljnije. Imaju, dakle, očekivanja. Zato prate aktivnosti svoje simpatije, gde ide, šta objavljuje, koji su joj prijatelji… Onda kreću pitanja zašto se ne javlja… Tu je veoma snažan i faktor realnih figura u životu tih osoba. Mnogi su udati, oženjeni, i to izaziva ljubomoru virtuelnih simpatija – dodaje Jankovićeva.
Ona naglašava da ima i onih veza koje se u realnom svetu ostvare, ali je njih daleko manje od razočaranja i loših iskustava.

Sve je više onih koji ne pate što nemaju kvalitetan realan život jer su ga zamenili nestvarnim, kaže psiholog Aleksandra Janković

– Veliki broj ljudi ostaje u traganju. U psihološkom smislu, to je loše jer zanemaruju ono u realnom okruženju. Tu je gomila neprepoznatih i propuštenih šansi jer su ljudi okupirani nečim drugim. Često, umesto da porazgovarate sa onima koje sretnete, vi propuštate život u realnosti – zaključuje Jankovićeva.

Internet u spavaćoj sobi
Psihijatar Nevena Čalovska Hercog kaže za „Ekspres” da se nova tehnološka dostignuća sve više koriste ne samo za komunikaciju i sticanje znanja i obrazovanje već i za intimne potrebe. Ipak, treba biti oprezan.
– Ljudi imaju potrebu da se vezuju, da budu važni, ali su i radoznali i zainteresovani za novo. Virtuelni svet im s jedne strane daje mogućnost da stiču nova iskustva i zadovolje potrebu za uzbuđenjem, a da se s druge strane osećaju sigurno i ušuškano – kaže Čalovska Hercog.
Naša sagovornica objašnjava da ljudi putem društvenih mreža često imaju potrebu da fasciniraju druge.
– Ne možete do kraja znati ko je zapravo taj čovek. Možete da imate pretpostavku, jer kada neko nešto stavlja na svoj profil, on verovatno stavlja i činjenice, ali i ono što bi želeo da drugi vide. Na taj način daje informacije o svojoj ličnosti, ali i o onome čemu teži, a šta oseća da nema. Problem u virtuelnom svetu je što on, za razliku od realnog sveta, nema granice. Dešava se i zaljubljivanje. Mi u zaljubljeni objekat projektujemo idealizovana osećanja, samo ono što nam se dopada, ne vidimo drugo. U isto vreme, trudimo se da iz svoje ličnosti ponudimo ono što mislimo da će dotičnu osobu fascinirati. To su susreti dva iskonstruisana identiteta i to može biti jako zavodljivo. Kada se i ako se te osobe sretnu u realnom svetu, one mogu da se potpuno skapiraju, ali i da se razočaraju. Nažalost, moguće su i zloupotrebe. Mi koji se bavimo partnerskom terapijom srećemo ljude koji su u partnerskom odnosu u realnosti nezadovoljni i zasićeni problemima i koji u nekoj virtuelnoj situaciji stvaraju vrstu izvanpartnerskog odnosa. Ona, recimo, ode u 11 uveče da spava, a on je do tri sata na četu ili nosi telefon sa sobom čak i kad ide u toalet. To je sve indikator da je više vezan za taj virtuelni nego za realni odnos – objašnjava Čalovska Hercog.
Sve više visimo na društvenim mrežama, možda i zato jer nam se svakodnevna rutina svela na sve površnije kontakte, odnose, ali i utiske o drugim ljudima. Prebrzo govorimo, prebrzo mislimo, još brže sudimo o drugima preokupljeni sopstvenim brigama. Zato, prema tvrdnji pojedinih evropskih psihologa, društvene mreže ponekad mogu biti dobar način za započinjanje komunikacije, čak i emotivnih kontakata i veza, doduše, pod uslovom da se oni u jednom momentu presele u realnost.
A kako je u realnosti, tu već niko nema nikakvih garancija. Ni oni koji su se upoznali i započeli vezu preko neta, niti oni s konkretnijom uvertirom u zabavljanje.
Lola, kako ćemo za potrebe teksta zvati još jednu našu sagovornicu, već 17 godina živi u SAD. Svog bivšeg muža, čoveka našeg porekla upoznala je krajem 1998. godine preko tada popularne mreže IRC. Labava dajl-ap veza kidala joj je noćima živce dok je četujući sa svojim ljubljenim dočekivala zoru. Ljubav je kulminirala tokom bombardovanja 1999. Lola je svom dragom poslala otprilike ovu poruku: Plodni dani su mi tad i tad, dođi u Beč. Doleteo je tačno u dan. Posle devet meseci rodila se devojčica. Mama i beba su ubrzo dobile vizu i otišle u SAD. Brak je trajao 8 godina.
„Zaista smo se voleli. Bukvalno smo čitali misli jedno drugome. Prvih par godina smo uživali u SAD. Ja sam brzo pronašla posao, međutim, ušli smo u rutinu kakve nije bilo kod nas u Srbiji, mučila me nostalgija, imala sam krize. Ljubav je počela da bledi. Razvod je bio grozan i osećala sam se otuđeno i od njega i od zemlje u kojoj živim, posla, ljudi oko mene. U životu me je održala ćerkica. Ipak, ako me pitate da li se kajem, odgovor je: Naravno da ne. Isto bi se dogodilo i da smo živeli u Srbiji i svako veče izlazili. Ljudi treba da demistifikuju veze preko interneta i da ukapiraju da zapravo virtuelna ljubav ne postoji. Ljubav je ljubav, i slepa je. Pronaći će svoj put do srca – da li prilikom slučajnog susreta na ulici, u prodavnici ili na stranicama društvene mreže svejedno. Ako su nam pobude iskrene, a sami nismo žrtva manipulacije ili nečijih izvitoperenih poriva, jedan klik menja sve. Međutim, moramo da znamo da nam to ništa ne garantuje i u tome je lepota života”, kaže Lola.

AMERIČKA BLOGERKA: NE MOŽEMO SE ZALJUBITI NA MREŽI
Blogerka „Hafintong posta” koja se potpisuje kao Džeki Filozof iznela je nekoliko konkretnih činjenica na osnovu kojih tvrdi da se zapravo ne možemo zaljubiti u nekoga ako ga nismo sreli lično. Fotografije, komentari, postovi, kvote, zalasci sunca ništa ne znače dok se s tim nekim ne pogledamo u oči.
„Osoba se ne može zaljubiti u nekoga ako ga nije srela licem u lice, ali svakako to može biti dobra polazna tačka”, piše ova blogerka.
„Možete razgovarati satima, danima, čak i mesecima ili godinama na mreži. Međutim, onlajn ćaskanje može da vas poveže s nekim, ali dok vas dvoje ne budete zajedno sami u istoj prostoriji, nećete znati da li volite jedno drugo. Neki se možda ne slažu sa mnom, ali evo nekoliko pitanja. Kako dvoje ljudi mogu biti u ljubavi ako nikada nisu dotakli jedno drugo? Ja ne govorim o seksu, mislim na to da jednostavno osetite kožu onog drugog. A šta je s mirisom kose, kože, toplinom tela, ruku… Toga nema u virtuelnom ljubavisanju. Kako možete da budete zaljubljeni u nekoga ako ga niste pipnuli? Zar nije poljubac ta magija koja vam često pomaže da shvatite da ste našli pravu ljubav, ili da to nije to? I može li čovek reći da je zaljubljen ako nikada nije držao ruku te osobe ili osetio njen dah? Kada vam neko pošalje tekst, imate vremena da odgovorite. Prema tome, ne postoji autentičnost ili spontanosti u razgovoru. U Facetimingu možete da podesite osvetljenje i pozadinu i da izgledate atraktivno onoliko koliko želite. Na pravom sastanku, vidite sve kod neke osobe. Ruke, prste na nogama ako nosi sandale, ruke, kosu, osmeh, zube, i što je najvažnije (za mene) – oči. Kako se neko može zaljubiti bez gledanja u tuđe oči? Mislim da je to nemoguće. Na kraju, ne postoji ništa loše u onlajn dejtingu, u stvari to je odličan način da započnete vezu. Ali nema šanse da se zaljubite dok ne provedete neko vreme u zagrljaju te osobe”, zaključuje ova američka blogerka i za kraj poručuje:
„U današnje vreme za mnoge je udobnije da se sakriju iza savremene tehnologije, koja nas štiti od onoga čega se najviše plašimo, a to je da pokažemo koliko smo ranjivi. Na mreži nema ranjivosti kao u realnom životu. Samo oni koji su bili zaljubljeni i koji su pokazali svoju slabost, a onaj drugi ih oberučke prihvatio takvima kakvi jesu, mogu da govore o ljubavi i zaljubljenosti. To se na internetu ne može dogoditi.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar