VIŠE TENKOVA NEGO POSADA

VIŠE TENKOVA NEGO POSADA


Vojska Srbije nove tenkove nije dobila skoro 30 godina. U upotrebi su uglavnom našminkani veterani koji su preživeli sva ratišta od Slovenije 1991. do Kosova 1999. godine

Impresivno je delovala vežba „Vek pobednika”. Nadletali su nebo Srbije tog novembarskog vikenda avioni, grmeli su topovi, tutnjali su tenkovi… Tačnije, tutnjali su oni koji su mogli da se pokrenu. Srbija, naime, na papiru u operativnoj upotrebi ima 212 tenkova (domaćih M-84 i ruskih T-72). Problem je, međutim, što Vojska Srbije ima više tenkova nego posade koja bi ih opsluživala!

Početkom 2019. godine u vojne hangare trebalo bi da stigne još 30 ruskih T-72S kao donacija. Osim što je reč o poklonu, kojem se, je li, u zube ne gleda, dobra stvar u vezi sa ovim oklopnjacima je što je to prvo pravo i osetno obnavljanje oklopne tehnike posle u skoro 29 godina!

A ono što je trenutno u upotrebi su uglavnom našminkani veterani. Oni su preko gusenica preturili i blato sremskih ravnica oko Vukovara jeseni 1991, učestvovali u borbama protiv OVK na Kosovu i uspešno se skrivali od NATO projektila tokom agresije 1999. godine.

vek pobednika, vojska srbije, Foto Ministarstvo odbraneOsim što Vojsci Srbije nedostaju tenkovske posade, još kritičniji je nedostatak obučenih kadrova koji poznaju mašine i mogu da sprovedu njihov remont ili modernizaciju

Iskusno oko vojnog stručnjaka i danas na fotografijama maskirnom šemom sveže ofarbanih tenkova ili na onima koji paradiraju povodom nekih praznika lako uoči vidljive ožiljke, nastale bilo kao posledica ratnih dejstava, bilo nestručnim rukovanjem. Tako je, na primer, prema svedočenju Vladimira Ivanovića, jednog od najvećih stručnjaka za tenkove na ovim prostorima, pre nekoliko godina u TRZ Čačak nestručnim montiranjem uništeno sedam novih optičkih uređaja proizvedenih u Banjaluci. Dešavalo se, kaže, i da unište ceo motor posle remonta jer bi zbog nedovoljno preciznog montiranja dolazilo do pucanja pojedinih delova motora.

Dakle, osim što Vojsci Srbije nedostaju tenkovske posade, još kritičniji je nedostatak obučenih kadrova koji poznaju mašine i mogu da sprovedu njihov remont ili modernizaciju.

Mnogi stručnjaci napustili su institucije poput Vojnotehničkog instituta ili Tehničko-remontnog zavoda u Čačku i posao našli ili u civilnom sektoru ili u inostranstvu.

Sve ove godine, dakle, trošeni su resursi nekadašnje JNA, kako materijalno-tehnički, tako i oni ljudski. Zbog sankcija devedesetih, nije se moglo očekivati da će remont tehnike biti potpun, a kamoli razmišljati o nabavci novih sredstava.
Nada da će stvari krenuti nabolje usledila je 2001. godine. I narednu deceniju, međutim, „pojeli su skakavci”. Od modernizacije nije bilo ništa, a od opremanja jedinica novim sredstvima još manje.

Gotovo nikakav pomak nije ostvaren ni nakon što je Srbija postala samostalna država. Umesto da se njihov broj smanjuje, problemi su se samo gomilali.

 

Foto: Andrej Mlakar

Foto: Andrej Mlakar

Poklopac nišanske sprave zalepili su selotejpom. Ko popravlja nišansku spravu selotejpom?! Sajla poklopca nišanske sprave košta 2,5 evra, ali ne znaju da je zamene, kaže Vladimir Ivanović

I danas, kada je sve više vežbi u kojima učestvuju i tenkovi, modernizacija još nije ni na vidiku, a problem s nedostatkom ljudstva ne jenjava.

I mada je brojka od oko 380 tenkova i borbenih oklopnih vozila kojima Srbija zvanično raspolaže svakako respektabilna u odnosu na većinu zemalja iz okruženja, a naročito na bivše jugoslovenske republike, realno stanje je ipak drugačije.

Na osnovu onoga što priča Vladimir Ivanović, koji je učestvovao u proizvodnji tenka M-84 i čiji se saveti u vezi sa oklopnom tehnikom manje ili više slušaju u gotovo svim novonastalim vojskama od Vardara do Triglava, budućnost srpskog oklopa ne deluje nimalo ohrabrujuće. Nema, kako kaže, više ni vojnih fabrika, a ni stručnih ljudi.

– U Srbiji nema više ljudi koji znaju stvari oko tenka i uređaja u njemu. Na primer, glavni inženjeri koji su se bavili optikom i žiroskopima na tenku nisu više živi. Onima koji su ostali iza njih ostalo je samo da rade po uputstvima. Ni u VTI nema ljudi. Čovek koji je bio zadužen za sistem za upravljanje vatrom na tenku M-84 takođe više nije živ, neki su otišli u SDPR, a opravljanje tenkova i njihovo održavanje ostalo je na ljudima koji ni danas nisu potpuno savladali ceo proces – kaže Ivanović.

U prilog tome navodi i da, ni posle 35 godina od kada je proizveden prvi M-84, TRZ u Čačku nije usvojio generalni remont tog borbenog sredstva.

– Vojnotehnički institut Žarkovo, VTI Kumodraž, VTI Katanićeva su prazni. Nema ljudi, svi su otišli u inostranstvo. Modifikacija tenka M-84 nikad nije urađena. Urađena su samo dva prototipa. Jedan su radili Rusi, a drugi opet skarabudžili neki Rusi. Sve su to garažne modifikacije. Ponudili su ih Kuvajtu, ali Kuvajt to, naravno, nije hteo da kupi. Kako da kupi nešto što sam ponuđač nema u svojoj vojsci? Niko ne kupuje seriju tenkova samo na osnovu jedne modifikacije koju je neko negde napravio – priča Ivanović.

Stanje, prema njegovim rečima, nije mnogo bolje ni s tehnikom koja je u jedinicama Vojske Srbije. Puno je, kako kaže, kvarova i nedostataka koji su vidljivi golim okom i na slikama koje se objavljuju po društvenim mrežama ili na sajtovima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

– Na primer, poklopac nišanske sprave na tenku M-84 zalepili su na jednoj slici selotejpom. Pa, ko popravlja nišansku spravu selotejpom?! Sajla poklopca nišanske sprave košta 2,5 evra, ali izgleda da neki ne znaju da je zamene – kaže Ivanović.

On dodaje da u Vojsci Srbije uglavnom znaju gde greše i da takve snimke u javnosti više i ne postavljaju. Ima, međutim, i stvari kod kojih ne znaju da greše. A kada takvu fotografiju postave na neki od sajtova, Ivanović počne da im nabraja greške i kvarove.

– Tokom posete Dragana Šutanovca TRZ Čačak pre 10 godina, pojavile su se slike remonta tenkova. Tada sam napisao: „Koji je idiot ovo uradio od tenka?”. Jer tenk koji je kao bio na remontu je uništen, sasvim je nestručno rastavljen, neko je polomio reduktor… Vojska je sutradan odmah sklonila slike i snimak s „Jutjuba” – priseća se Ivanović.

Bilo je, kako kaže, još sličnih slučajeva gde je montirana oprema koja nije kompatibilna sa ostalim sistemima. Tako je, na primer, na tekovima M-84 iz prve serije ugrađen deo na meteosenzor, koji nema kompatibilnu elektroniku. Da bi funkcionisao, morao je da se promeniti softver u računaru sistema. Jedna od većih sramota je, dodaje, i stavljanje drvene klocne ispred gusenice tenka „da tenk ne bi proklizao”.

– Time su pokazali da ne znaju ni kako radi kočnica tenka. Na sajmu naoružanja izložili su modifikovani tenk M-84 kojem je bila pokidana sajla za izvlačenje meteosenzora. Na jedom tenku T-72 čija slika je objavljena vidi se uništena dinamička stabilizacija topa. Tako nešto niko nikada nije napravio na topu tenka T-72 – dodaje Ivanović.
Uzrok svemu, moglo bi se zaključiti, jeste, naravno, nedostatak para. Bez para nema ni stručnih kadrova. Ivanović to plastično opisuje.

– Moj drugar Luka završio je Vojnu akademiju i tražio da iz Kraljeva pređe u VTI Žarkovo, ali mu nisu dali. Zato je napustio vojsku i zaposlio se kao civil u AMSS-u za dvostruko veću platu. A on je uz moju pomoć popravio skoro sve tenkove u Kraljevu. Sada kao civil na Mašinskom fakultetu radi doktorat „Hibridizacija transmisije guseničnog vozila”. Plata koju je on kao poručnik sa završenom Vojnom akademijom tehničkog smera imao trenutno je ista kao plata portira sa osnovnom školom kod mene u firmi u Banjaluci, kome je jedini posao da kaže „dobar dan”, „izvolite” i „doviđenja” – kaže sagovornik „Ekspresa”.

A kada je reč o ulaganju u održavanje tenkova, ironično primećuje da se više novca daje za održavanje kosilica nego za održavanje tenkova. Dodaje i da, na primer, u Banjaluci već duže vreme postoje rezervni delovi za srpske tenkove, koje, međutim, niko neće da kupi.

– Ne znam zašto je tako. Verovatno svako ima neku svoju računicu. Ovde stoje novi delovi koji mogu da se ugrade u tenk. Kada su se, pre šest ili sedam godina, delovi za M-84 jeftino prodavali u Banjaluci, niko iz Generalštaba VS ih nije hteo. Zvao sam ljude redom, ali su govorili da im nije u planu nabavka za tu godinu. Prošle godine u novembru bila je u Banjaluci ekipa iz VTI i TRZ Čačak. Napravili su spisak šta im je sve potrebno, ali to tako stoji već godinu dana. A znam da ljudi u Čačku i po vojnim poštama kukaju, traže delove – navodi Ivanović.

Srpska industrija koja je mogla da remontuje tenkove i da nešto od njih napravi, kako kaže, uglavnom je uništena.

– Fabrika „Četrnaesti oktobar” iz Kruševca, koja je mogla da remontuje tenkove, više ne postoji. U njoj se mogao praviti „power pack”, odnosno zamena motora za samo 15 minuta. Politika države je, međutim, bila takva da je ta fabrika otišla u stečaj. TRZ Čačak namerno tera ljude iz svojih redova. Ljudi koji znaju posao odlaze jer neće da ih prime za stalno. Onda nema ko da popravlja tenkove. Kad razgovaram sa onima koji su ostali, bude mi neprijatno jer izgleda kao da nisu ljudi iz struke. Kao da se bave poezijom, a ne tenkovima. Nazove me prijatelj s Vojne akademije i pita me nešto o M-84 i ja shvatim da on ne vlada materijom. A on predaje budućim oficirima – priča kaže Ivanović.

Dvanaest bataljona

Oklopne jedinice u Vojsci Srbije danas čini 12 bataljona – po jedan tenkovski i još po dva mehanizovana bataljona u svakoj od četiri brigade KoV. U svakom tenkovskom bataljonu su po 53 tenka. Deo suvišnih borbenih vozila određen je za remontnu rezervu, a ostatak neperspektivne tehnike povučen je u Centralnu logističku bazu.

Od Kuvajta do Pakistana

Banjalučanin Vladimir Ivanović je učestvovao u proizvodnji tenka M-84. Bio je zaposlen u vojnom delu fabrike „Čajevec”. Radio je na balističkom računaru za tenku M-84. Više od 20 godina radio je u domaćim fabrikama koje su bile povezane s tenkovskim programom. Bio je i deo tajnog projekta „Niš-10″, kako se zvala prodaja 200 tenkova tipa M-84 Kuvajtu, gde je nadzirao isporuku, a potom radio i na održavanju tih tenkova. Učestvovao je i u operaciji „Pustinjska oluja” 1991. godine. U Pakistanu je radio na modernizaciji njihovih tenkova T-55 i „Type 59″, kao i na razvoju tenka „Al Khalid”. Sredinom devedesetih radio je i u Kini na modernizaciji i proizvodnji nekoliko tipova tenkova.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar