INTERVJU, PURIVATRA: Kako sam doveo De Nira u Sarajevo

De Niro nas nije koštao ni dolara. U Sarajevo je došao jer ga interesuje istorija ovog regiona, koji je upamtio po dobru još u mladosti. On nije običan glumac, on je intelektualac koga sve zanima

Mirsad Purivatra je najzaslužniji što je Sarajevski filmski festival preuzeo štafetu od FEST-a i postao najveća kulturna manifestacija u ovom delu Evrope, na kojoj, osim dobrih filmova, svake godine gostuje poneka baš velika zvezda. Poslednja u nizu je Robert de Niro, čije je pojavljivanje u gradu na Miljacki bila medijska vest dana u regionu. Dok se spremamo za razgovor na crvenom tepihu, telefoni direktora festivala ne prestaju da zvrndaju. "Jel' to Paćino bio na vezi, dolazi li?", pitam, pola u šali, pola u zbilji...

- Eh, da je tako, bilo bi sjajno. Ali takve stvari saznate obično tek nekoliko nedelja pre festivala. To je muka sa holivudskim glumcima, oni do juna čekaju uloge, kastinge, jer treba da vide da li će te godine zaraditi milion ili 20 miliona, Sarajevo im je u drugom planu. Nešto lakše je sa režiserima.

Kako je to izgledalo onomad u ratnom Sarajevu praviti prestižan filmski festival?

- Od samog početka napravili smo koncept kako bi to trebalo da izgleda. Pre rata smo svi radili u Otvorenoj sceni "Obala", sa pozorišnim predstavama, od kojih je najčuvenija bila "Audicija", obišli smo maltene ceo svet, igrali u Londonu, Njujorku, gostovali na najvećim pozorišnim festivalima, poput Edinburga i usput kupili znanje i iskustvo. Napraviti filmski festival, pogotovo u vreme rata, za nas je bio izazov. Međutim, nije ideja bila da prikažemo par filmova i raziđemo se. Hteli smo da ovaj festival ne bude upamćen po kvantitetu, već po kvalitetu. Da postane platforma za razvoj BiH kinematografije, mesto susreta filmadžija regiona, prvenstveno iz eks-Ju. Naravno, 1995. godine to još nije bilo moguće, rat je trajao. U region smo svrstali i zemlje koje su bile u sastavu Austrougarske, koja je ovde vladala 50, i Otomanskog carstva, koje je ostalo 500 godina. Puno je stvari koje su nam zajedničke, bliske, pa smo smatrali da je film dobra prilika da te sličnosti budu zajednički interes koji bi mogli da predstavimo Evropi i svetu.

Kada SFF pomenem beogradskim filmadžijama odgovor uglavnom glasi: "Lako je njima, oni imaju lovu, država stoji iza njih."

- Daleko od toga. Naš budžet se nije menjao već četiri godine i 1,2 miliona evra. U njemu je država učestvovala sa 32%. Ostatak smo dobijali od sponzora, partnera, fondacija i prodaje ulaznica. Međutim, došla je nova vlast koja ovo ne prepoznaje kao neki značajan projekat za BiH i mi smo u poslednje dve godine spali na 18% udela države. Što znači da te priče o "državnom projektu" ne stoje. Ali mi se ne žalimo, napravili smo dobar brend u koji sponzori imaju interesa da ulažu. Trenutno smo u top 5 u Evropi i u toj priči nema politike, gleda se samo da li vrediš ili ne. Tako da bih poručio onima koji plasiraju te priče da se potrude i naprave nešto, a ne samo da kukaju kako im država ništa ne daje.

On je čovek koga interesuje istorija ovih prostora, koje pamti još iz mladalačkih dana. U tom smislu on nije samo glumac, već pravi intelektualac, ima želju da stekne nova saznanja, da čuje drugačija mišljenja

Pretpostavljam da je najveći izdatak u tom budžetu honorar tih zvezda koje i najjače odjekuju u medijima. Koliko je koštao De Niro?

- Ništa, nije koštao nijedan dolar. To je velika zabluda. SFF nikada nikome nije platio honorar. Svi ljudi koji su došli uradili su to ne zbog novca, već zato što smatraju da je za njih dobro da budu viđeni ovde. To je priča koja traje 20 godina tokom kojih je građeno poverenje. Svaki naš gost koji je otišao zadovoljan bio je pokretna reklama za festival, hvalio se kolegama koje su dolazile posle njega. To je jedini pravi recept, da se ljudi osećaju dobro, da su uvaženi. Uz naravno dobre filmove, dobru publiku...

S kim je bilo najteže da se dogovorite, koga ste najteže doveli?

- Ni sa kim nije bilo teško. Najduže smo čekali De Nira, zbog obaveza. Ta priča je počela kada me je 2005. pozvao u žiri svog Tribeka festivala. Otvarajući ga rekao je da je Sarajevski filmski festival bio njegova inspiracija, napravio je tu paralelu o potrebi da se film promoviše kada je najteže. On je Tribeku u Njujorku pokrenuo 2000, posle napada na kule bliznakinje, a mi naš tokom rata. Usledilo je nekoliko ručkova, večera i ja sam ga pozvao da dođe. Odmah je pristao, ali uvek bi nešto iskrslo, njemu je i rođendan 17. avgusta, u vreme održavanja festivala. Ove godine su se konačno poklopile zvezde. Inače, on je čovek koga interesuje istorija ovih prostora, koje pamti još iz mladalačkih dana. U tom smislu on nije samo glumac, već pravi intelektualac, ima želju da stekne nova saznanja, da čuje drugačija mišljenja, promeni svoje stavove. Naravno, bilo je najteže dovesti goste one 1995. jer je rat trajao. Ali neki ljudi su i tada bili spremni da dođu i rizikuju živote, poput Alfonsa Kuarona, koji je kasnije dobio Oskara za "Gravity". Ti ljudi su bili i naši prvi ambasadori.

Ovde je još 1996. gostovao Dragojević sa "Lepim selima" i sala je bila puna, srpski autori su osvajali glavne nagrade. Ukoliko film nije nacionalistički, ukoliko je korektan, nema problema. Najveće ovacije ikada na festivalu bile su posle jednog srpskog filma "Krugovi" Srdana Golubovića, filma o Srđanu Aleksiću

Kako se De Niro proveo u Sarajevu?

- O tome da se dobro osećao govori činjenica da je sam tražio da prošeta Baščaršijom. Mi to nismo imali u planu jer je to logistički teško organizovati, tamo prolazi gomila sveta, veliki je bezbedonosni rizik. Ali on je insistirao. Rekao je: "Neću da gledam grad sa prozora hotela, hoću da vidim te ulice, osetim ljude." Na kraju je pravio fotografije sa prolaznicima, kupovao suvenire, majice za unuke.

Da li je bilo neophodno da ga, 22 godine nakon rata, vodite u obilazak stratišta i lokaliteta koji su značajni iz tog perioda? Nije li suvišno na taj način vezivati umetnost i rat?

- Nije to bila naša želja, već njegovo interesovanje. Ljudi dolaze u Sarajevo između ostalog i zbog njegove istorije, vrlo često tragične. Oni žele da znaju šta se tu dešavalo, kako je grad bio opkoljen, kako su živeli ljudi u njemu, bez struje, vode, gasa. To je ipak najduža opsada u istoriji 20. veka. Mi svima koji dođu ponudimo desetak stvari za koje smatramo da su značajne, od olimpijade, Gavrila Principa, opsade...

Kako predstavljate Principa, kao borca za slobodu ili teroristu?

- Ni jedno ni drugo. Princip je bio momak koji je ubio Ferdinanda i nikad se neće otkriti ko sve stoji iza toga, ko su bile te "crne ruke", Rusi...

Zar njegov čin nije bilo ispunjavanje vekovnih težnji naroda ovih prostora za slobodom, kako smo nekad učili iz udžbenika?

- Moguće je i to. S druge strane, imate onu struju koja kaže da dok je bila Austrija u Sarajevu su napravljeni muzeji, pozorišta. U Sarajevu nijedno pozorište nije napravljeno posle onoga što je sazidala Habzburška carevina. Ima tu i dobrih i loših strana.

Mislim da je odlaskom iz Sarajeva Kusturica izgubio puno, poslednja dva tri loša filma su, po meni, rezultat njegovog života i skretanja u nešto gde mu nije mesto

Da li je entuzijazam bio ključna reč zbog koje je SFF prevazišao FEST, nekada dominantan festival u regionu?

- Moglo bi se i tako reći, mada ne poznajem toliko prilike u Beogradu. FEST je nekada imao veliki značaj za sve nas, sećam se kako sam kao momak satima čekao u redu da kupim karte za reprize FEST-a koje su se davale u Sarajevu. Ali vremena su se promenila, filmska industrija danas drugačije funkcioniše i trebalo se tome prilagoditi. Mi smo u tome uspeli. Naravno da bez strasti i entuzijazma nema ništa. Ali sve to mora da bude potkovano znanjem, kontaktima, organizacijom...

KUSTURICA JE DOBRODOŠAO ČIM NAPRAVI DOBAR FILM

Da li će Emir Kusturica ikada biti gost festivala?

- Kusturica to najbolje zna, on ima svoj put. Što se mene tiče, dobrodošao je u Sarajevo čim napravi dobar film. Mi nemamo problem sa tim odakle dolazi neki film ako je kvalitetan. Ovde je još 1996. gostovao Srđan Dragojević sa "Lepim selima" i sala je bila puna, srpski autori su osvajali glavne nagrade. Ukoliko film nije nacionalistički, ukoliko je korektan, nema problema. Najveće ovacije ikada na festivalu bile su posle jednog srpskog filma "Krugovi" Srdana Golubovića, filma o Srđanu Aleksiću. Da se vratimo na Kusturicu... meni je neizmerno žao da jedan takav talenat poslednjih godina radi tako loše filmove. Mislim da je odlaskom iz Sarajeva izgubio puno, poslednja dva tri filma su, po meni, rezultat njegovog života i skretanja u nešto gde mu nije mesto.

Na šta konkretno mislite?

- Na politiku, naravno. I dalje mi nije jasno zašto se vezao za Miloševića i tu politiku.

Miloševića već odavno nema...

- Ali on to očigledno nije shvatio. I dalje se bavi ispravljanjem krivih Drina umesto da radi ono što najbolje zna, da pravi filmove.