INTERVJU, SLAVKO ŠTIMAC: Političari nisu vlasnici naših života, niti budžeta koji troše

Političari nisu vlasnici naših života, niti su vlasnici tog budžeta koji se puni tako što MI svakoga dana plaćamo PDV u prodavnici. Oni su ti koji moraju da polažu račune za to što rade, ali čini mi se da ovi naši nisu svesni toga i tu je veliki problem. Kada im to postane jasno, moći ćemo da kažemo da živimo u ozbiljnoj zemlji

Neko glumu uči, a neko se prosto rodi za nju, pa nema potrebe da upisuje škole i akademije. Otkako je kao 12-godišnjak pre 44 godine stao pred kamere u već legendarnom "Vuku samotnjaku", Slavko Štimac više nije imao kud da ode, sudbina je rekla svoje. Od tada do danas prolazio je kroz kadrove koje su režirali velikani, od Kusturice do Pekinpoa, glumeći uvek iste, dobroćudne likove, koje je sebi svojstvenom lakoćom bojio i nijansirao tako da ih pamtimo kao jedinstvene i posebne Ljubana, Trtu, Dinu, Petra, Veselina, mladoženju, Ivana, Sergija... Stoga se poslednji film u nizu, pod naslovom "Ime: Dobrica, Prezime: Nepoznato" u režiji Srđana Penezića, doima kao svojevrstan omaž njegovoj karijeri, neki će reći i karakteru, iako on na tu konstataciju samo odmahuje glavom...

- Ovaj film trebalo bi da nas podseti na najvažniju stranu našeg postojanja, a to je nalaženje smisla života koji je tu oko nas, na svakom koraku. Većina ljudi će možda reći: "Pogledajte kako se teško živi, a vi nam tu servirate neke bajke o tome kako je život divan i lak." Ali svi mi znamo da se teško živi. Nikome ne cvetaju ruže. I šta mi možemo da uradimo po tom pitanju? Pa, da malo razmislimo... Što se karaktera glumca tiče, njegova ličnost je delom prisutna u svakom liku koji igra. Koliko sam ja Dobrica u privatnom životu, to već nije pitanje za mene. Iako se čini da je lako i jednostavno biti dobar, to u stvari ispada najteži zadatak za svakog čoveka.

Kroz film se provlače kadrovi iz nekih Vaših ranijih ostvarenja, koji su vešto uklopljeni u priču modernim tehnologijama. Kakav je osećaj posmatrati sebe dok odrastate na filmskoj traci...?

- Srđa (Penezić) došao je na ideju da iskoristimo činjenicu da su moje odrastanje pratile filmske kamere i da se napravi mali kuriozitet, pa da u jednom filmu vidite istog glumca kao dete i kao odraslog čoveka u rasponu od 40 godina. Tako su neke od tih scena ubačene, i to deluje zanimljivo, budi uspomene.

Kao pubertetlija snimio je prvu scenu, sa šesnaest se već doselio u Beograd iz rodne Like, sela Vujići, sam, bez ikog svog, u velikom gradu. Kulturološki šok ili sloboda od koje rastu krila?

- U vreme kada sam se preselio već sam mnogo vremena provodio u Beogradu, tako da sam se već bio aklimatizovao. Snimao sam puno, tako da je to bio logičan izbor, to je bio moj put. Mojim pokojnim roditeljima bilo je najvažnije da sam dobro. Ništa strašno, nisam otišao u pečalbu preko okeana. I što je najvažnije, nisam se osećao usamljeno, ljudi sa filma postali su moja druga porodica. Posle se taj krug širio i ja sam zavoleo grad koji je teško ne voleti. Rastao sam sa Beogradom tih godina.

Iz tog perioda priseća se avanture sa Cvijom (Zoran Cvijanović, prim. aut.), odlaska na koncert Boba Dilana u Pariz. Cvija, tada mladi student stomatologije, dobio je na poklon dve karte, ali nije imao novaca za put. Na ulici sreće Slavka, koji je upravo podigao honorar od filma, pa zapucaju pravo u poslovnicu JAT-a i uzimaju dve povratne.

- Tada se tako živelo, što na um - to na drum. Cvija je, uz pokojnu Sonju Savić, jedan od prvih ljudi koje sam upoznao u Beogradu. Tada još nije bio upisao Akademiju, bio je na putu da nastavi porodičnu tradiciju kao stomatolog. Obojica smo voleli muziku, tako da nam je taj Dilan došao kao "kec na jedanaest". Gledali smo ga dve nezaboravne noći zaredom u Parizu 1977. u okviru "Budakan" turneje. Uvek sam voleo Dilana, to mi je jedan od omiljenih, ako ne i najomiljeniji muzičar moje mladosti.

Putovanje mu je tada bila strast, koja nije ugasla do dana današnjeg.

- Imao sam neverovatnu želju da putujem, upoznajem druge ljude i kulture, i sav novac sam trošio na to. Tih sedamdesetih nekoliko puta sam išao u Englesku, koja je tada bila muzička i kulturna prestonica sveta. Sa 18 sam otputovao u Njujork, proveo tamo dobrih sedam, osam meseci. Evropu sam prošpartao uzduž i popreko. Moji ispisnici i ja nismo imali osećaj da granice postoje, zato mi je danas tako čudna ta priča o Srbiji i Evropi kao o maltene dva svemira. Evropa je tih godina bila naše prošireno dvorište.

Nakon što je postao tinejdž filmska zvezda u Jugoslaviji, nije dugo čekao da se oproba i u Holivudu. I to ni manje ni više nego kod slavnog Sema Pekinpoa u "Gvozdenom krstu", koji se, kao i brojni projekti tih godina, snimao u ovim našim krajevima.

- Veliki je reditelj taj Sam Pekinpo, prava pojava, mogao je komotno da bude i glumac. Meni je sve to bilo malo neobično. Ogromna ekipa. Spektakl. Pirotehnika, dim i pucnjava na sve strane. Sem pomalo ekscentričan. Veći deo ekipe ga se plašio, drhtali su u strahu da nešto ne pogreše. Prema meni je bio veoma pažljiv. Dopadalo mu se kako radim, tako da je od prvobitnog plana da snimam dan-dva došlo do toga da mi proširi ulogu i da ostanem na snimanju nekoliko nedelja. Kasnije sam snimio još nekoliko američkih filmova, poslednji je bio Koriolan, ali nekako me nije interesovala ta karijera. Inače, nema tu neke razlike. Svi su setovi isti, način rada, tehnika i ostalo. Razlikuju se budžeti, ali treba znati da na Zapadu postoji mnogo filmova koji su snimljeni sa mnogo manjim budžetom od naših prosečnih. Originalna ideja je najvažnija. Prosto, nikoga ko dođe u bioskop ne zanima mnogo koliko ste novca utrošili na film, niti koliko je dugo sniman. Šta imate da kažete, to je bitno. Sve je manje takvih filmova, koji nose neku poruku, dominira akcija, smeh, strah. Prave se filmovi koji donose najveće prihode.

Iako je, sudeći i po broju zajedničkih projekata, omiljeni glumac Emira Kusturice (koji je nedavno čak izjavio da je Štimac njegov ideal glumca), ovaj ga nije pozvao u ekipu svog najnovijeg ostvarenja "Mlečni put", iako se čini da bi mu uloga mlekadžije savršeno legla. Je li to zato što Kusturica nikom nije hteo da prepusti zadovoljstvo snimanja scena sa Monikom Beluči?

- Ha, ha, ovo je dobro. Monika zaista jeste lepa žena, ali to i nije njen glavni atribut jer lepih žena ima svugde oko nas. Ona je divna glumica i očigledno jedna veoma dobra osoba. To se vidi golim okom, ali i zbog činjenice da radi sa Kustom.

Mnogi se svih ovih godina čude kako toliko dva različita karaktera, poput Štimca i Kusturice, tako dobro funkcionišu. U čemu je tajna?

- Emir i ja se znamo duuugo. Uvek smo dobro i lako sarađivali. To vam je ono kad ne treba mnogo priče da bismo se razumeli. Počelo je tako što smo se sreli u u Beogradu i on mi je gurnuo u ruke scenario za "Doli Bel". Brzo smo se dogovorili i on me je pozvao da dve/tri nedelje pre početka snimanja dođem kod njega u Sarajevo, da malo osetim atmosferu grada, skinem govor. Spavao sam kod njega u stanu, gde je bila i njegova porodica. Tako je počelo...

Ovde ima mnogo predrasuda u vezi sa Amerikancima, skloni smo da robujemo stereotipima. Jedna je stvar zvanična politika, a sasvim druga običan narod, i ja sam to iskusio na svojoj koži. Ljudi misle da smo mi tamo omraženi, bed gajs, ali ja to nikad nisam osetio

Kao nekom iz tih krajeva, bilo mi je zanimljivo kako je tako maestralno odigrao lik Dine, bez da je ijednog trenutka afektirao onim prepoznatljivim "jalijaškim" naglaskom...

- Izlazio sam tih dana u grad, družio se sa ljudima, vodič mi je bio Campa, autentični gradski lik koji je u filmu glumio Šintera, ali na kraju sam najviše pokupio iz Kustine kuće, u kojoj se govorio književni jezik sa tom prepoznatljivom melodijom. I to vam je najbolji recept kada hoćete da skinete neki govor - da se držite književnog jezika sa malim iskakanjem u dijalektu, i to pažljivo, da ne dođe do afektiranja. Najviše mrzim kada neko pokušava da bude veći Sarajlija od Sarajlije. A u Sarajevu čuješ toliko nijansi, znao sam ljude koji su živeli u istoj ulica, a govorili su sasvim drugačije.

To snimanje upamtio je i po druženju sa Slobodanom Aligrudićem, legendarnim Alijom, koji ga je posinio i van scene, pa se to osetilo i na platnu.

- Bio je sjajan čovek, neverovatno maštovit i inspirativan. Te naše zajedničke scene pamtim kao da su snimane juče. Brižan odnos koji smo privatno izgradili uspeli smo da prenesemo u film. Alija je imao gomilu ideja, napravio je maestralnu ulogu, a bio je i okružen velikom ekipom, Mira (Banjac), Paja (Vujisić), Ljilja (Blagojević), Bora (Stjepanović)... A Kusta, on je u tom filmu ispoljio osobine koje ga i danas krase. Veoma kooperativan, inteligentan, prosto tera glumca da se uključi u kreativni proces, traži sugestije i voli kad ih dobije. Možda spolja izgleda da je strog i da se slepo drži svoga, ali zapravo je obrnuto.

Pretresamo zajedno filmske scene, od one završne u "Braći po materi" kada u zatvorskom krugu Veselin (Štimac) sreće Bracu Gavrana (Žarka Lauševića), pa do one u kupeu sa bliznakinjama iz "Varljivog leta". Na njega je ipak najveći utisak ostavila jedna u kojoj mu partner nije bio čovek, već životinja...

- To je scena baš iz "Andergraunda", sa majmunom, inače veoma teškim za dresuru, koga smo trikovima nekako uspevali naterati da ponovi neke stvari, ali je brzo gubio interesovanje i odlazio svojim putem. Danima smo tako snimali u nekim bugarskim tunelima, bez predaha. Jednom se to baš odužilo, bilo je oko tri ujutru, a nas dvojica je trebalo da odigramo scenu u kojoj se srećemo u tunelu... Majmun mi je prišao i zagrlio me nežno, baš kao da je čovek, da sve oseća i razume, nešto neverovatno, grlili smo se tako, a on mi je prebirao po kosi. Posle su mi skoro suze krenule kada sam gledao tu scenu.

Čini se da pažljivo birate filmove koje ćete snimati. Ima li onih koje odbijate, i zbog čega?

- Nažalost, mi nemamo veliku produkciju, tako da nemate mnogo prilike da birate. U velikim filmskim industrijama glumci sa značajnom karijerom biraju ono što im najviše odgovara, ovde je to malo teže. Odbijao sam neke uloge, iz raznih razloga. Neke jednostavno nisam mogao da uskladim sa drugim obavezama, a druge jer mi nisu odgovarale. Nije svaki glumac za svaki lik.

Krajem devedesetih odlazi u Ameriku, gde malo radi, a više posmatra, i tako sedam godina. Napad na Kule bliznakinje zatiče ga u Njujorku, samo nekoliko blokova dalje.

- Danima je dim kuljao iz tog dela grada, paranoja se osećala svugde. Mnogo policije u metrou, na ulicama, svi bi panično bežali kad bi negde videli neku ostavljenu torbu, onda bi se začule sirene, specijalni tim antibombaša stupio bi u akciju, da bi se na kraju ispostavilo kako je neka bakica zaboravila torbu iz prodavnice. Najteže je bilo ljudima koji su došli sa Bliskog istoka, bili su žigosani kao krivci, svi su se sklanjali od njih, podozrivo ih gledali. Njujork koji sam poznavao mnogo se promenio, kako atmosfera, tako i struktura stanovništva. A onda je naišla i ekonomska kriza, koja se tamo najviše osetila, jer tu je Vol strit, banke. Mnogo mojih prijatelja odselilo se u druge delove Amerike.

Kod Amerikanaca mu se najviše sviđa to što nisu "ljubopitljivi", što poštuju privatnost, ne guraju nos u sve i svja, što je tako uobičajeno kod nas...

- Kad s nekim dogovoriš viđanje, pa ti u međuvremenu nešto iskrsne, nema potrebe da izmišljaš bajke, jednostavno kažeš da si sprečen, i to je to. Kod nas bi to išlo otprilike ovako: "Dolazi mi sestričina sa sela, pa moram s njom da idem tamo, vamo, tralala." U Americi nikome ne moraš da se pravdaš. Ovde ima mnogo predrasuda u vezi sa Amerikancima, ljudi robuju stereotipima. Jedna stvar je zvanična politika, a sasvim druga običan narod, i ja sam to iskusio na svojoj koži. Ovde misle da smo mi tamo omraženi, bed gajs, ali ja to nikad nisam osetio. U samoj Americi je ogromna razlika u mentalitetu, mnogo se razlikuju oni iz velikih gradova, Njujorka, Čikaga, Los Anđelesa, i oni iz manjih mesta. Imao sam prilike da upoznam te ljude iz tih malih sredina na srednjem zapadu, koji su toliko dobri i gostoprimljivi da te prosto postide. Neku sredinu zavoliš prvenstveno zbog ljudi sa kojima se družiš. Stvari kao što su povoljna klima, divna arhitektura, bogat sadržaj za svaku vrstu interesovanja... na drugom su mestu. A Njujork je toliko veliki da svaki senzibilitet može naći nešto svoje. Sretao sam tamo i ljude iz filmskog biznisa, ali nisam nešto trčao u te krugove, nisam želeo da gradim karijeru u Americi.

Od svih koje sam u karijeri odigrao sa ljudima, najviše me je ganula scena sa životinjom, majmunom. Snimali smo "Andergraund" u nekim tunelima, bilo je oko tri ujutru, a majmun mi je prišao i zagrlio me nežno, baš kao da je čovek, da sve oseća i razume, nešto neverovatno

Slavko Štimac spada u kategoriju glumaca koji, kad god može, izbegava javno pojavljivanje, intervjue retko daje, što je antipod vladajućoj filozofiji da je svako pojavljivanje i reklama dobra reklama.

- Svaki čovek ima svoju intimu, a meni moja mnogo znači, taj mir koji imam. Priznajem da slobodno vreme provodim najviše u kući, sa porodicom, knjigama i filmovima. Katkad se okupimo negde, najbliži prijatelji, volim poznata mesta, gde se osećam kao na svome. Popijem kafu, prošetam, kad je lepo vreme, odem sa suprugom u prirodu. Nemam neku rutinu koje se slepo pridržavam, svaki dan mi je pomalo drugačiji.

Kako Vam Srbija izgleda danas, 16 godina nakon tzv. demokratskih promena. Jesmo li se promenili, u kom smislu?

- Izgleda kao svaka zemlja koja prolazi kroz tranzicioni period. Nažalost, to kod nas traje previše dugo. Svaki čovek to subjektivno doživljava jer život, kao što sam već rekao, a pogotovu život u ovakvoj sredini, zavisi od ljudi kojima si okružen.

Za razliku od velikog broja kolega, nikada se niste politički angažovali. Jel to znači da Vas politika nije zanimala ili...?

- Niko me nije zvao, a ja nikad nisam bio ni blizu neke partije. Niti ću. Svoje stavove izražavao sam u ponekom intervjuu. Uvek sam bio veliki protivnik užasnog rata i zagovaranja mržnje. Primitivnog i agresivnog šovinizma. Ali od politike ne možete pobeći, možete se samo truditi da vas ne mnogo ne tangira. Kad bih pratio šta svaki političar ovde govori, poludeo bih. A stvar je veoma jednostavna... Oni moraju da budu svesni da su izabrani od naroda, koji ih plaća za posao koji rade. Oni nisu vlasnici naših života, niti su vlasnici tog budžeta koji se puni tako što MI svakoga dana plaćamo PDV kad pazarimo u prodavnici. Oni su ti koji moraju da polažu račune za to što rade, to je prosto ko pasulj. Ali čini mi se da naši političari nisu svesni toga i tu je veliki problem. Kada im postane jasno da moraju da opravdaju sve što urade i svaki dinar koji potroše, moći ćemo da kažemo da živimo u ozbiljnoj zemlji. Možda bi trebalo razmisliti o promeni političkog sistema. Na način da ljudi biraju ljude koje poznaju, iz sredine u kojoj žive, gde bi taj čovek trebao da zadovolji nekakve profesionalne i ljudske kvalitete koji bi ga kvalifikovali za funkciju koju obavlja. Da uživa autoritet i poštovanje u sredini koja ga je izabrala. To bi bio nekakav idealan model koji, nažalost, ne postoji nigde. U takvoj situaciji jedino rešenje jeste striktno poštovanje zakona, a za to vam trebaju institucije, stabilne i nezavisne. A kod nas su zakoni uvek bili podložni tumačenju, ono što se kaže "ne drži se zakona ko pijan plota".

Jeste li jugonostalgičar? Nedostaje li Vam bivša država, bar ono što je sa njom išlo, velika kinematografija, dobri filmovi?

- Kako da mi ne nedostaje, to je bila najlepša zemlja u Evropi. Dobro se živelo, bilo je manje stresa, više posla. Mogao si da zanoćiš na klupi u parku bilo gde u bivšoj Jugoslaviji bez brige da ćeš doživeti neku neprijatnost. Postojala je ta životna, a onda i socijalna sigurnost. Nije bilo ekstremnih bogataša, ali ni siromaha, nekako su resursi pravednije bili podeljeni, svi su mogli da rade i zarade za život. U takvom ambijentu umetnici su mogli na miru da rade i stvaraju. Pa i ne čudi što su ti filmovi popularni i danas, što se stalno repriziraju, što su postali klasici. I dobro je što danas imamo sve više koprodukcija ovih eksjugoslovenskih država, što se to zajedničko tržište polako obnavlja. Velika je to stvar, više od 20 miliona ljudi koji govore istim jezikom, imaju isto kulturno nasleđe, veoma blizak mentalitet. To bi ljudi koji se bave filmom trebalo da iskoriste.

Srbija je kandidat za članstvo u EU, zajednicu naroda kakva je svojevremeno bila Jugoslavija. Za koju godinu veoma moguće je da će sve države/republike bivše Juge biti deo EU. Je li to pomalo tragikomično?

- Pitanjem ste istovremeno i odgovorili na isto. Bivša Jugoslavija geografski se nalazi u srcu Evrope. Ne razumem kada neko kaže: "Idemo u Evropu!" Pa mi već hiljadama godina živimo tu, zašto bi sad išli negde? A što se tiče Jugoslavije, ona je bila preteča Evropske unije. S tim da su razlike između država unutar EU bile i uvek će biti veće nego između bivših jugoslovenskih republika. Čak i u okvirima istih zemlja. Pa pogledajte, u Italiji imate severni, bogatiji i južni, siromašniji deo, koji kao da žive u dve države. Usput, primećujem da niko sa ovih prostora nije profitirao sticanjem nezavisnosti, privreda je stala, ugasile su velike fabrike, ljudi se zlopate. Pa procenite sami da li je vredelo ratovati i ginuti. Ono što je, vidim, zajedničko svima jesu iste banke, isti trgovinski lanci, konglomerarti, pa se čovek zapita: "Možda to ima veze jedno sa drugim."

Nikad se u životu nisam toliko preznojio kao na snimanju serije "Ubice mog oca". Preporučujem kostim forenzičara svima koji žele da smršaju

O tome koliko mu je gluma u životu uzela a koliko donela kaže da je odavno odlučio da ne razmišlja jer "život nije prosta računica, plus i minus". Još uvek nije osetio zasićenje, gluma ga nije umorila...

- Nije to tako naporno, ovde se ne radi toliko mnogo da bi se čovek zasitio. Kad radiš neku stvar, imaš osećaj kao da ništa pre toga nisi radio, bar je sa mnom takav slučaj. Ima glumaca koje uloge totalno promene, obuzmu, ja nisam takav. Filmovi se radi u delovima, tako da svaki put kad izađeš pred kameru moraš da imaš u glavi kontekst priče, i toga se držim. Jer, na kraju, film neće izvaditi jedna dobra scena, već celina. I Kusturica je bio u stanju da iz filma izbacuje scene na kojima je radio nedeljama, npr. u "Andergraundu". To nije značilo da su one loše, ali jednostavno se nisu uklapale. Veliki reditelji to znaju i u stanju su da se odreknu delova svog dela da bi konačni proizvod bio bolji.

Za kraj, aludirajući na zaključnu rečenicu filma "Ime: Dobrica...", pitam jesu li lud i dobar zaista braća u vremenu u kome živimo...

- Naravno da nisu. Lud čovek je bolestan čovek, a dobar čovek je zdrav u svakom smislu.

KRV, SUZE i ZNOJ NA SNIMANJU "UBICE MOG OCA"

Televizijski hit Broj 1 u Srbiji jeste serija "Ubice moga oca", u kojoj Slavko Štimac glumi dobroćudnog (treba li to isticati) forenzičara Savu. Za ovu ulogu morao je da prođe i odgovarajuću obuku...

- Razgovarao sam mnogo sa čovekom iz struke, forenzičarem, on mi je objasnio neke cake u poslu. I tako dođe prva scena, snimali smo uviđaj u kukuruzima, napolju strašna vrućina, a ovaj me čovek ubeđuje da će mi biti prijatno u kostimu forenzičara. Scena prođe, ja zajapuren skidam belo odelo, a ispod sve gola voda. Nikad se u životu nisam toliko preznojio. Tako da, ako primetite da se u tim scenama gubimo, znate u čemu je stvar. Inače, preporučujem taj materijal i kostim svima koji žele da izgube kilažu. Šalu na stranu, proveo sam 15-20 dana na setu, bilo mi je lepo snimati sa Ninom (Janković), Vukom (Kostićem) i Markom (Janketićem), tu su bili Katarina (Radivojević) i Tika (Stanić). Drago mi je da je serija gledana i da se ljudima sviđa, iako se žanrovski razlikuje i nešto je novo na ovim prostorima. Ljudi su dosad takve stvari mogli da gledaju na kablovskim, američkim televizijama. Podseća me na neke skandinavske serije koje su se pojavile poslednjih godina, poput "Mosta" i drugih, koje volim da pogledam. Kao i neke američke. Recimo, "Mladi papa" je odlična serija, zatim "Džastifajd", "Brejking bed", "Haus of kards", "Gotam" ima fantastičnu scenografiju. Holivud se okreće tom serijskom formatu, koji mi se dopada, a poslednjih nekoliko godina imam i vremena da to pratim.var d=document;var s=d.createElement('script');