SCENA, INTERVJU: MIODRAG KOSTIĆ HARMONIKAŠ

To mi je bio prvi i najveći film u životu, i ne samo meni. Ispostavilo se da je izabran za najbolji srpski film, što je neverovatna sreća za mene. Desilo se da smo Šijan i ja bili na istoj redovnoj vojnoj vežbi. Šijan je bio u jednoj četi, ja u drugoj, ali smo bili na terenu zajedno skoro dve nedelje kada je jedanaestog dana došao sa zanimljivim predlogom o svirci moj sada već pokojni kolega, pevač Staniša Stošić. On je možda i doprineo tome da budem tu gde sam sad, i toliko godina

U Jugoslovenskoj kinoteci pre nedelju dana je upriličena gala projekcija digitalno restaurisane kopije najboljeg srpskog filma „Ko to tamo peva", scenariste Dušana Kovačevića i reditelja Slobodana Šijana, a na jednom mestu našlo se toliko ljudi iz našeg filma koji se nisu godinama videli, neki i decenijama.

Ipak, prve ovacije prepunog gledališta dobili su omiljeni harmonikaši Miodrag Kostić i njegov bratanac Nenad Kostić, koji su pred projekciju na harmonici otpevali pesmu „Sviće zora", koja je takođe ušla u antologiju. I njima dvojici promenila je život. Miodrag je postao i ostao jedan od najtraženijih harmonikaša, a Nenad je, kad je stasao, prvo radio kao di-džej, zatim kao policajac, a već deceniju i po vozi autobus Gradskog saobraćajnog u Beogradu.
„Ko to tamo peva" danas se je i omaž velikanima koji su tu ostvarili antologijske likove: Pavlu Vuisiću, Danilu - Bati Stojkoviću, Draganu Nikoliću, Tašku Načiću, Bori Todoroviću, Slobodanu Aligrudiću, Milivoju - Mići Tomiću, kao i kompozitoru Vojislavu - Vokiju Kostiću i scenografu Veljku Despotoviću. Među brojnim zvanicama i učesnicima kultnog filma, ovu digitalnu premijeru su podržali i uveličali autor, glumci Slavko Štimac, Neda Arnerić, Bora Stjepanović, snimatelj Božidar - Bota Nikolić i mnoge druge kolege i zvanice. Za „Ekspres" svoja sećanja sa snimanja „Ko to tamo peva" evocira vidno raspoloženi Miodrag Kostić, u narodu poznatiji kao Lepi Mića. Pričamo kako je došlo do toga da zaigra rame uz rame s našim najvećim glumcima, o tome kakve su utiske oni ostavili na njega, šta mu je film doneo...

Prošlo je 38 godina od snimanja filma. Kako je došlo do toga da zaigrate raspevanog muzikanta?

- To mi je bio prvi i najveći film u životu, i ne samo meni. Ispostavilo se da je izabran za najbolji srpski film, što je neverovatna sreća za mene. Desilo se da smo Šijan i ja bili na istoj redovnoj vojnoj vežbi 1980. Šijan je bio u jednoj četi, ja u drugoj, ali smo bili na terenu zajedno skoro dve nedelje kada je jedanaestog dana došao sa zanimljivim predlogom o svirci moj sada već pokojni kolega, pevač Staniša Stošić. On je možda i doprineo tome da budem tu gde sam sad, i toliko godina. Rekao mi je tada: Mićo, molim te, idi po harmoniku kući u Vrčin, u selo, a u Beogradu sam imao stan. Kaže, ti da odeš, a ja ću dovesti iz RTS-a još nekoga da upriličimo koncert na ledini za našu vojsku. Složio sam se s tim predlogom u želji da posle toliko dana razonodimo vojsku koja je daleko od svojih bližnjih, da je makar nakratko oslobodimo briga i nedaća koje su nas snašle na tim vežbama.

Vas je Šijan zapravo uočio na tom koncertu za vojnike?

- Pa da, sve čete su došle na tu ledinu, i mi muzičari smo se okupili: Šele, Usnija, Beba Tošić, Staniša Stošić, ja kao pevač i jedna mala instrumentalna ekipa, njih četvoro-petoro. I postavilo se pitanje ko će pevati. Predlože mene. Ja sam zapevao, tačno se sećam, tri pesme. Vojsku sam podigao na noge, a posle mene i moja divna koleginica Usnija, nažalost takođe preminula. Moram da spomenem sva imena tako da bi se znao početak moje karijere i karijere mog bratanca Nenada. Usnija je zapevala i ja sam kleknuo pored nje. Vojska se još više podigla i razgalila, i verovatno me je tu zapazio Šijan. Sutradan je došao pomoćnik režisera kod mene u selo, pošto sam se vratio kući, skinuo se s te vojne vežbe. Vidim, neko je došao i viri kroz vrata, a ja nešto petljam u kući jer sam tada tek gradio kuću. Pozovem ga da uđe, a on neće, nego mi kaže da nastavim, čak mi i ime zna. Kaže mi: ne, ne Mićo, hajde da vidim kako ti to završavaš. Ma, ajmo mi na piće... Ja mislim, došao zbog svadbe neke. U to vreme sam imao 25 godina, svoj orkestar, takoreći profesionalno sam se bavio muzikom. I reč po reč, on me je ubedio na neki svoj način da pođem u „Centar film" da porazgovaram s rediteljem. Ja sam posle razgovora i čitanja scenarija prihvatio ulogu, a ostalo je istorija.

Šta Vam je film doneo?

- Stekao sam fantastične prijatelje i nezaboravna druženja. Ta moja uloga i pesma koju sviram i pevam mi je donela slavu i reklamu, iako nisam verovao da je to moguće. Ma, nisam ni pomišljao na to tada. Eto, na taj način sam stupio na film i došao do neke svoje, kako bih rekao, popularnosti, da me prepoznaju svi po filmu. Posle „Ko to tamo peva" postao sam neverovatno tražen i pojavljivao sam se na lokalnim televizijama. Ljudi te zapaze, zapamte, čuju od nekoga gde sviraš i tako se taj krug dobrog glasa širio, a ja sam sticao sve veću publiku i sve više poznanstava.

Mislite na prijatelje među glumačkim svetom?

- Najbolje prijatelje za života. Ja oslovljavam prijateljima one ljude koji su sa mnom uvek bliski. Doneo mi je taj film i mnoga poznanstava, i toliko slave da me posle toliko godina i deca od dve-tri godine, koja sada gledaju film jer se non-stop reprizira, na ulici prepoznaju.

Film ste snimali s doajenima našeg filma. Jedan od najvećih među njima bio je Pavle Vuisić. Kakva sećanja Vas vezuju za njega?

- S Pavlom sam imao najmanje kontakta zato što je on bio veoma povučen u to vreme. Pre snimanja „Ko to tamo peva" je snimio „Poslednju trku" sa onim dečakom i konjem. Na tom snimanju je pao s konja i polomio ruku. A pričali su i da u to vreme nije pio, skidao se sa alkohola, pa verovatno nije želeo da dovodi sebe u iskušenje družeći se sa ekipom. Verovatno je to bio razlog što se s nama manje družio. Bio je malo izdvojen, a svi mi ostali smo se družili sve vreme. Doduše, i on nam se posle pridružio, bio je vrlo drag, ali je uglavnom bio usamljenik. Tako da ja nisam imao puno kontakta s njim. Svejedno, lepo je imati sve te uspomene na kolege.

A Vaše iskustvo sa Batom Stojkovićem?

- Bata mi je ostao urezan kao dobar glumac koji je van kamere bio mnogo drzak sa svima. Privatno. Na svim festivalima je pravio neki cirkus da bi bio u centru pažnje.

Kako se sećate Dragana Nikolića?

- Moj Gaga, to jest naš Gaga. Tako mi je teško posle svega što se dogodilo. Žao mi je. Naš prijatelj je otišao, neka mu je večna slava. Uvek to govorim. Anđeli s njim bili, sa svim mojim kolegama koji su napustili ovaj naš svet. Gaga je bio duša od čoveka i jednostavno je osvojio naša srca, i Nešino i moje. Nismo se tada dobro poznavali, a on je odmah s nama bio toliko blizak kao da smo se družili ko zna koliko godina.

Kakva je bila atmosfera tokom snimanja?

- Svi smo ozbiljno shvatili naše uloge. Film se snimao svega 26 dana u Deliblatskoj peščari. Verujte, svi smo na setu davali sve od sebe, a neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Pitali su se, kao, čemu to mlataranje po pustari, ko će to gledati. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio. Možda je i zato bio najozbiljniji sve vreme.

I Berčeka smatraju ozbiljnim. Šta biste Vi rekli?

- Berček je divan čovek. Još uvek je tu s nama. Nezaboravna su mi naša druženja na festivalima, po gradu, pa po našoj staroj Jugi. Bilo je to lepo vreme, ima šta da se pamti i priča posle svega što smo zajedno prošli.
Film je bio i ostao popularan. Bili ste često u prilici da putujete na razne festivale. Kako ste ih doživljavali?

- Festivale sam doživljavao kao, kako bih rekao, svoju neku nagradu kroz život, koja mi je donela i slavu. I bez obzira na to da li sam bio na nekom projektu, „Centar film" je mene uvek vodio kao maskotu. Za sto godina kinematografije, „Ko to tamo peva" je proglašen za najbolji srpski film. I meni je tada bilo neopisivo drago. Baš sam bio ponosan.

Jeste li se družili privatno posle sa svom tom ekipom?

- Kako da ne, imali smo i privatne žurke. Neda i ovi ostali. Mi smo se družili kad god smo mogli da uhvatimo malo vremena.

Svraćaju li glumci povremeno u kafanu gde svirate?

- Samo Berčeka nisam video skoro, poslednjih možda šest-sedam godina, što mi je žao. Ali, evo, videću ga večeras. Puno mi je srce da ga vidim, kao i ostale moje prijatelje i kolege, sve učesnike tog našeg kultnog filma.

Vaš bratanac je jednom rekao da njegova ćerka plače kad god gleda film i vidi kako on dobija batine. Kako je Vaša porodica reagovala kada Vas je ugledala na velikom platnu?

- Za njih je to u neku ruku bilo potresno. Kada je bila premijera filma u „Kozari", moja majka nije mogla da veruje da sam okružen svim tim našim velikim glumcima, da me ima u skoro svakom kadru, da sam postigao tako nešto značajno. Ne kažem da sam sustigao vrh glume, nego sam ipak bio prisutan u svakom momentu, kao i svaki glumac na tom filmu. I moji su posle, kad bismo se skupljali familijarno, pričalikako je to lepo, kako je to za njih neverovatno. Ostalo mi je urezano u sećanje da je moja maja, kad god je gledala film na TV-u, plakala dok me biju. I svaki put bih joj govorio: „Mama, pa nije to istina, mama, takvi su kadrovi"... Objašnjavao sam joj kako se to snima, kako kadar ide, pet puta se prvo proba, pet puta se snima. Nije to pravo udaranje. Ali nije vredelo, i svaki sledeći put bi zaplakala. Jedino je Nešu mog Bata Stojković stvarno udario pa mu raskrvario nos. A Neša je od straha pobegao koliko ga noge nose u Pančevo. I tada sam se usprotivio. Nije mi bilo pravo nimalo. Zato kažem, Bata je bio grub privatno, a neosporno je da je bio i glumčina, i taj deo kod njega sam cenio i poštovao uvek. Kad sam radio u restoranu „Devetka", isto je napravio neki džumbus, uvredio je dosta mojih kolega, kao i publiku koja je bila prisutna.

Kako ste reagovali kada je Bata udario Nešu?

- Nisam mu zamerio, ali sam se usprotivio kad sam to video, bilo mi je žao što ga je stvarno udario. Čak sam se protivio da puste taj kadar jer moj brat sigurno ne bi dozvolio po ugovoru da to ide. Da smo znali, mi bismo uzeli sigurno nekoga da zameni dete pa da ga Bata udari. Normalno, platili bismo, kao što je i on naplatio kad je skočio s mosta. Sedamsto hiljada je naplatio jednom kada je pao u vodu. A mogli smo i mi jednog dublera da uzmemo, da ga platimo manje u to vreme. Meni je žao što sam čuo mnogo izmišljenih priča da su nas našli po tramvajima. To nije istina. Ja sam se bavio u to vreme profesionalno muzikom. Imao sam svoj orkestar.

Nenad Kostić je sin Vašeg brata. U vreme snimanja filma imao je 11 godina. Čija je ideja bila da se on angažuje za film?

- Meni su nudili neko dete da uzmem, produkcija da ga nađe pa da ga ja čuvam po terenu i u hotelu. Ja sam se protivio tome. Izvinio sam se i rekao da ja ne mogu da brinem o tuđem detetu. Rekao sam im, ako vi ne brinete, kako ću ja brinuti! Onda sam se dosetio da predložim bratanca. Ja sam na neki način ubedio mog Nešu u sve to. Kazao sam mu da će poći sa mnom na snimanje da zajedno pročitamo scenario. Ključno je bilo što sam tražio da ga ne šišaju. To je bio ključ Nešinog pristanka da radi na film.

Bio je potreban još jedan muzičar, i to koji zna da svira drombulje. Ali Nenad nije znao da ih svira. Kažu da je, uprkos tome, osvojio Šijana.

- Muziku smo radili u studiju Voki Kostić i ja, a Mića Glavonja sa RTS-a je radio sve one frule, drombulje i ostalo. Mali je samo kobajagi držao drombulje u ustima. Istina je, Šijanu je Neša bio jako simpatičan i pristao je na tu našu improvizaciju.

Postoji i priča s Nenadom i cigaretom. Kako se dogodila ta scena?

- Tražili su da Neša ima pikavac u ustima u jednom kadru. Protivio sam se toj sceni. Boža Nikolić, snimatelj, reditelj na RTS-u, sad je u penziji, moj drug inače, insistirao je na tome da Neši stave pikavac. Ja sam to odbio. Ali je Boža bio uporan, i tvrdio je: Mićo, samo za početak filma... Eto, to je to. Ja i dan-danas ne pušim. Pušenje ne volim, pijanstvo ne volim, ne volim ni rad s pijancima po kafanama. A na estradi sam dugo, četrdeset osam godina.

NE PROPUSTITE:

KO TO TAMO PEVA PRVI U NOVOM RUHU: 10 kultnih ostvarenja srpske i regionalne filmske baštine biće digitalno restaurisano

Opširiniji intervju sa Miodragom Kostićem, zvanim Lepi Mića, jednim od glumaca kultnog filma Ko to tamo peva možete pročitati u novom broju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kioscima