TEŠKO JE IZ SRBIJE KUPITI KARTU ZA HOLIVUD

Kada je devedesetih polako prestajala priča o ratu i kada je došlo do određenog smirivanja tla, mislim da su ljudi shvatili da smo mi samo mala istočnoevropska zemlja i da moramo da krenemo sa te pozicije. Zapravo, tek tad je počelo promišljanje šta bi trebalo da bude to što jeste srpski film

Da li je vršnjačko nasilje obavezan deo odrastanja ili nametnuti društveni okvir? Da li smo nasilni zato što je to uslov da opstanemo ili zato što ne umemo da volimo? Kako se tinejdžeri u Srbiji bore sa izazovima ulice i koliko smo odgovorni za njihove poraze? Kosta Đorđević, reditelj filma "Reži" koji će biti prikazan na Festu, tvrdi da je film o generaciji koja odrasta zapravo priča o društvu u kome odrastaju.

Film "Reži" nije Vaš prvi tinejdžerski film, sličnom temom ste se bavili i u filmu "Skidanje".   

- Ako bismo povlačili paralele između "Skidanja" i "Reži", to je pre svega potreba za ljubavlju. Ja zapravo pokušavam da govorim o toj potrebi za ljubavlju u jednom vrlo surovom svetu. I o načinu na koji mladi pokušavaju da dođu do te ljubavi. Sada, kakvi su njihovi izbori, to je drugo pitanje. I naravno poziv na razmišljanje o celoj toj problematici. Film "Reži" ima za temu vršnjačko nasilje, bavi se junakinjinom potrebom i potragom za ljubavlju, a sve vreme je zapravo okružena neprijateljskim okruženjem. Ona pretrpi i fizičko nasilje i verbalno nasilje, ali zapravo sve vreme pokušava da se pomiri sa dečkom. Vršnjačko nasilje je gorući problem u Srbiji, a onda odatle zapravo krećem da se bavim tom potrebom za ljubavlju, odnosno da zapravo odatle sve i počinje.

S obzirom na tematike filmova "Skidanje" i "Reži", da li sebe smatrate generacijskim rediteljem?

- Mislim da je imati toliko jasnu ideju o sebi kao autoru vrlo opasno, pretenciozno i ne sviđa mi se kada to neko ima. Mogao bih da kažem da je očigledno da me nešto tu privlači. To bih mogao da potvrdim. Što se tiče povezanosti između ljubavi i nasilja, to je nešto kroz šta smo svi, čini mi se, prošli. Zaprepašćujuće je u kolikoj meri to pogađa sadašnje generacije mladih, ali kroz to su prolazili i mladi devedesetih, pa i pre. To je nešto što je oduvek bilo zanimljivo rediteljima. Čak i krajem sedamdesetih i osamdesetih su se pravili filmovi baš o tome, o povezanosti ljubavi i nasilja.

Vama su te teme intrigantnije nego, recimo, ratna tematika ili događaji posle 5. oktobra, što je mnogim rediteljima vrlo zanimljivo.

- Dobro, jasno je šta je ratna tematika, ali ne znam kako bih definisao teme posle 5. oktobra. Da li su to političke teme?

 Političke, socijalne, sve posledice rata koje je društvo pretrpelo.

- Mislim da se film "Reži" i te kako bavi društvom u tom smislu. Ne može se pobeći od društva. Ono u tolikoj meri utiče na pojedinca da, ukoliko zaista želimo da se bavimo pojedincem, moramo se dotaći i društva.

Radili ste i seriju "Senke nad Balkanom". Kakav je Vaš odnos prema radu na televiziji i filmu? Gde se bolje osećate?

- Postoji velika razlika između rada na seriji i filmu. Kada čovek radi na seriji, onda je jedan od reditelja i on ostavi neki svoj autorski pečat, ali prosto tu postoje i neki drugi autorski pečati. Kada čovek radi autorski film kao što je "Reži", onda je samo njegov. Kad radiš film u kome sam donosiš autorske odluke, onda je kontrola mnogo veća. Kada me pitate za razliku između serije i filma, ja odmah pomislim na razliku između dramaturgija. Ono, idemo po epizodama, pa kako će se završiti epizoda, pa epizoda mora da se završi tako da sledeća bude zanimljiva. Čak su različite i škole dramaturgije između serije i filma. Ali mnogo je veća ta autorska razlika. Kada ja stojim iza filma, ljudi me pitaju zašto si doneo ovu odluku, zašto je ovo ovako?

Kad govorimo o društvenim temama, da li mislite da su one prisutnije na filmu ili u televizijskim serijama? I zašto nemamo više takvih serija?

- U nekim filmovima društvena tematika je zaista u prvom planu i namera autora je da se pre svega bavi društvom i ulogom pojedinca u društvu. Tako da ne bih mogao da kažem ko se više bavi, ko se na bolji način bavi, to je previše teško pitanje. Međutim, ako bih morao da dam jedan odgovor, onda je to da se prosto ne može pobeći od društvene tematike. Čak i kad pravite nešto vrlo stilizovano, to se dotiče društva iz kog potiče. Evo, ja se konkretno bavim društvenim problemom, ali sigurno da bi taj društveni problem vršnjačkog nasilja bio potpuno drugačije tretiran u Belgiji. I film "Reži" je mnogo agresivniji, mnogo ekspresivniji od, recimo, filma koji bi se pravio negde u nekoj zemlji koja je, ajde da kažemo malo uređenija.

Kada spominjemo stranu produkciju, gde je film u Srbiji u odnosu na evropske trendove?

- Film u Srbiji prati evropske trendove, mada nisam siguran da li može da se priča o evropskim trendovima. Mislim da je to već toliko globalizovano da se priča o svetskim trendovima. I evropski i američki reditelji u velikoj meri gledaju prema Dalekom istoku.

Vidimo da se ta produkcija i u Evropi i u Americi bavi trilerima, ali u Srbiji triler nije tako popularan žanr?

- Tu se nešto neverovatno brzo promenilo. Konkretno, sada se sprema dosta trilera u Srbiji, tako da imamo pravi nalet. Sada smo i u tom smislu u trendu. Možda ne izgleda tako, ali i naši filmovi prate svetske trendove i zapaženi su. Osluškuje se.

A kad govorimo o nagradama i uspesima na međunarodnoj sceni?

- To već zavisi od toliko mnogo faktora da zapravo čovek ne može da uspostavi nešto što je standard i da se u odnosu na taj standard referiše i da kaže: Ovo je uspeh, ovo je neuspeh, to što je neko ušao na neki festival, da li je uspeh ili neuspeh. Ljudi vole da iznose svoja mišljenja i da kažu: Eto, ovaj festival nije dobar, a ovaj festival je mnogo bolji. A onda niko zapravo ne priča koliko je faktora potrebno da se poklopi da bi se tako nešto desilo. I to nije pitanje nekog genijalnog reditelja koji sedi u sobi i izbacuje remek-delo koje će da dobije Zlatnu palmu, nego je zaista pitanje i rada i uopšte na kraju težine koju sama zemlja nosi.

Da li tu mislite i na ulaganja? Koliko mi ulažemo u jedan film, a koliko bi on realno trebalo da košta?

- Moj utisak je da se u Srbiji ide jednim vrlo dobrim putem, u smislu da se povećavaju sredstva koja se ulažu u film, da se sve više reditelja, scenarista i producenata obrazuje na način kako funkcioniše svetska kinematografija, pa, ako hoćete, i evropska kinematografija, da se sve više ljudi upoznaje, prave tu mrežu ili networking, kako je popularno reći. Sve nas više znaju. Nije to samo pitanje tih nekih starijih, priznatijih reditelja, nego baš nas mlađih, ono, odeš na neki pitching, odeš na festival i odjednom shvatiš da poznaješ dosta ljudi i svake godine poznaješ sve više i više. To je ono što, u krajnjem slučaju, određuje uspeh filma. Jedan od bitnih faktora je zaista koga poznaješ. To je mit da ćeš ti samo da prijaviš film na neki festival i da će on da uđe u takmičarski program. Ipak treba poznavati selektora ili poznavati nekoga ko će poslati mejl sa filmom selektoru. Ako taj film bude preporučen selektoru, to mnogo povećava šanse. Tako da mi moramo da upoznajemo nove ljude, moramo da upoznajemo sve ljude koji su faktori i u svetskoj kinematografiji. Samim tim osluškujemo i šta se zapravo dešava.

Svi teže da se dokažu van Srbije. Da li i Vi razmišljate o nekom pokušaju na međunarodnoj sceni?

- Pa za glumce je zaista teško. Osim ako ne govore perfektno engleski, a to bi podrazumevalo da su odrastali u nekoj zemlji engleskog govornog područja. Nemam ideju da postoje toliko masovni pokušaji da se napolju nešto napravi. Više imam ideju da moje kolege, ne samo reditelji nego i svi koji se bave filmom i pozorištem, da pokušavaju, to jest da svi mi pokušavamo da ovde napravimo plodno tlo da bismo odavde mogli da plasiramo filmove koji će biti relevantni na svetskom nivou i to nije nimalo lak poduhvat i potrebno je strpljenje, upornost, strast. Ja za sebe mogu da kažem da imam sve to.

Koliko se to filmsko tlo promenilo u poslednjih 20 godina?

- Kada je devedesetih polako prestajala priča o ratu i kada je došlo do određenog smirivanja tla, mislim da su ljudi shvatili da smo mi samo mala istočnoevropska zemlja i da moramo da idemo sa te pozicije i zapravo tek tad je počelo promišljanje šta bi trebalo da bude to što jeste srpski film. Šta je film sa područja od sedam miliona ljudi i jedne ekonomski prilično nerazvijene zemlje. To promišljanje i dalje traje, duboko je povezano sa tom idejom o našem identitetu, sa društvenim tokovima.

Jednom ste izjavili da je jedan od Vaših omiljenih filmova "Kad budem mrtav i beo". Kako ste stasavali kao reditelj od tog filma naovamo? Kakav je danas Vaš odnos prema filmu i publici?

- Dok nisam, kao srednjoškolac, video taj film u Kinoteci, imao sam razne predrasude prema srpskom, odnosno jugoslovenskom filmu. Ali kad sam odgledao film, nisam mogao da verujem u kolikoj meri korespondira sa tim trenutkom, a to je bilo 1998. godine. Neverovatno je da ti možeš napraviti film koji će biti relevantan 30 godina kasnije. Da nekom klincu od 17 godina ispričaš nešto što nije znao i on to prepoznaje u svojoj okolini. Nekada su se više pravili filmove koji su se ticali publike, to je ono što ja sada pokušavam. Sada postoji pogled na film u kome moraš da se odrediš da li praviš film za festivale ili za publiku. Ako praviš filmove za publiku, onda je to nešto što je ili komedija ili neka vrsta trilera, nešto što če privući široke narodne mase. A ako praviš film za festival, onda možeš da imaš 300 gledalaca i to je potpuno u redu. Mislim da je bilo vrlo bitno da publika u našoj zemlji prepozna film, da se zamisli nad filmom i da film ima neki udar, da nosi neku težinu. To se dešavalo tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih. Od kada smo shvatili gde živimo i koja nam je pozicija u okviru sveta i Evrope, a najviše u okviru Evrope, i dalje promišljamo kako i šta. Ja se nadam da ćemo nastaviti da napredujemo u tom promišljanju i da će sve ostalo doći sa tim, pa i novac. I u krajnjoj instanci i nagrade. Najviše bih voleo da se autori ponovo povežu sa publikom na način da se prave filmove koji pozivaju na razmišljanje, koji nisu laki da se popiju, a da opet imaju želju i kontakt s publikom.

 Koji je film Vaš favorit na Festu?

- Gledao sam trejler filma "Miljenica", reditelja Jorgosa Lantimosa. Deluju zanimljivo i film i reditelj. Ostaje da se vidi da li je i na koji način promenio svoj autorski pristup u odnosu na prethodne filmove. To se često dešava, to ume da bude boljka reditelja.

Mislite li da ćete i Vi promeniti svoj rediteljski pristup?

- Ja se nadam, ali se nadam da će ta promena doći prirodno. Svako treba da se menja. To je najbitnija stvar, da se čovek menja.

Idete li u bioskop?

- Idem naravno, redovan sam posetilac bioskopa. I oduvek sam bio redovni posetilac i bioskopa i Kinoteke. Najviše sam o filmovima učio u Kinoteci u srednjoj školi i prvim godinama fakulteta.
Kakva su Vaša predviđanja za film "Reži" kad bude stigao u bioskope? Koga ćete videti u sali?
- "Reži"je pre svega jedan vrlo uzbudljiv i emotivan film. To nije dosadna pridika nekoga ko je radio istraživanje, i moja želja jeste da komuniciram sa publikom i da pokušam da pokrenem određene teme, ali pre svega da komuniciram sa publikom. Takođe mi je bitno da ovaj film bude gledan u celoj Srbiji. Mislim da će tinejdžeri u Nišu, Kragujevcu, Kruševcu i Čačku, Novom Sadu, Zrenjaninu, u celoj Srbiji moći kroz jednu ključaonicu pogledati kako je to biti tinejdžer u Beogradu, a onda će shvatiti da se suočavaju sa identičnim problemima. I mislim da je velika korist toga to što će cela Srbija otići u bioskop.

S obzirom na to da ste mlad reditelj, kakav je Vaš odnos prema bioskopu, a kakav Vaših roditelja? Šta su oni očekivali od filma?

- Očekivanja su identična, ali ja sam neko ko se bavi filmom i ne znam koja su očekivanja nekog ko ima 18 i nekog ko ima 58 godina. Siguran sam da neko ko ima 18 godina ne bi imao problem da pogleda to i na Jutjubu, a da možda neko ko ima 58 pridaje veći značaj gledanju u bioskopu. To je isto predrasuda. Kada se pojavio Fejsbuk, svi su pričali da je to nešto za decu, da je veoma opasno, a sad ima penzionera na Fejsbuku više nego tinejdžera. Treba biti oprezan i u davanju tih olakih mišljenja o nekim novim stvarima koje se pojavljuju, a pogotovo o novim generacijama.

Magija velikog platna više nije presudna za doživljaj filma?

- Ja mislim da je presudna. Za mene je od velikog značaja šta se dešava u svetu, taj rat između malog i velikog platna i to što gledaš na TV-u i, recimo, "Netfliks". O budućnosti filma postoje razne teorije. Mi smo i dalje na nivou teorije da će bioskopske sale postati kao pozorište, pa će samo određeni krug ljudi da odlazi u bioskop da uživa u slikama koje dolaze u mračnoj sali i kolektivnom gledanju filma, ili da će određeni ljudi uživati u gledanju sami ili sa porodicom pored TV-a, to ostaje da se vidi. Priče će nastaviti da se pričaju, a to je najbitnije. Naravno, ja sam i dalje  pripadnik generacije koja daje prednost velikom platnu i koja se zaljubila u film na velikom platnu. Ne znam da li bih bio reditelj da sam odrastao u situaciji da je to bio samo TV. Gledao sam određene filmove sa VHS-a, neću da budem nepravedan. Sećate se, osamdesetih i devedesetih video-klubovi su bili izvor vrlo zanimljivih filmova. Čitao sam jedan tekst pre četiri godine koji je pokušao da odgovori na pitanje kakva je budućnost filma i u njemu je novinar napisao da su te godine tri filma bila na listi 10 najgledanijih filmova svih vremena. Kako možemo da pričamo o propasti filmskog platna? Znam da je Spilberg za film o Linkolnu jedva dobio bioskopsku distribuciju. Na kraju je film ipak otišao u bioskopske i postigao finansijski uspeh. Ako se Spilberg koji je milijarder suočava sa tom vrstom problema, znači da je to ozbiljno pitanje i da se tu lome koplja.

Naši bioskopi su mnogo manje posećeni u odnosu na evropske?

- Mnogo više nego ranije. Mislim da je publici trebalo određeno vreme da se prilagodi na sineplekse, i sada su se koliko-toliko prilagodili. Ja očekujem da će to uskoro postati nešto što je ritual na nivou. Kad sam ja kao klinac išao u bioskope, za to je trebalo samo nešto malo novca. Sada odlazak u bioskop ima tretman večernjeg izlaska i naravno više košta. Meni je i dalje strano to pitanje šta se radi večeras? Idemo u bioskop. Pa to se radi svaki dan maltene i to je jedno od dešavanja u toku dana. Potrebno je prosto da prođe određeno vreme da se ljudi prilagode, ali taj momenat kad se ugasi svetlo uvek će biti neka magija.