ŠEKI JE ATRIBUT, SUPERLATIV I KOMPLIMENT

Jedan od nadimaka iz dana najveće slave bio mu je i „beli Pele", a onaj stvarni Pele ga je svojevremeno pitao da li je siguran da nije rođen u Brazilu. Drugi su opet, poredeći ga s Peleom, pisali da Šekularac nije izabrao fudbal, već da je fudbal izabrao njega znajući šta sve zna i može s loptom

Nenajavljeno kao i svaka smrt, odmah iza praznika stigla je i njegova - 5. januara, u 81. godini života, prestalo je da kuca srce legendarnog fudbalskog asa Dragoslava Šekularca. Oni koji su ga voleli, a takvih je bezbroj i ovde i u celom fudbalskom svetu, pitali su se zar Šeki nije zaslužio da odigra još bar jedne produžetke, da predribla bolest, fintira neminovnost, proturi sudbinu kroz noge opake bolesti, nadmudri ono što se zove pozno doba, odigra još jednu utakmicu, tiket u kladionici, partiju šaha...

Jednu misao o njemu, njegov životopis u nekoliko rečenica, ne tako davno sročio je prebirući po sećanjima i Matija Bećković, pesnik i čovek čija reč o fudbalu i fudbalerima uvek i u svakoj prilici lepo zvuči. U pogovoru knjige o Šekularcu zapisao je i ove rečenice: „Virtuoz se, na srpskom, kaže Šekularac. Bar u moje vreme to prezime je postalo atribut, superlativ, kompliment. I nije se koristilo da označi samo fudbalsko majstorstvo. I za slikare, pesnike, kompozitore... koristilo se kao najveće priznanje."

Bio je mit, legenda, sve ono što jedan apsolutno vanserijski fudbaler i sportski idol iz zemlje komunizma nije smeo da bude u komunizmu, jedini koga je u ime idolopoklonstva, a poput božanstva tih šezdesetih godina prošlog veka, uz jednako atraktivnu muzički zvezdu Đorđa Marjanovića, Beograd nosio kilometrima kroz grad na ramenima.

- Ako je neko živeo život, onda je to bio on. Imao je sve, radio je ono što je voleo i bezgranično je uživao u onome što je radio. Uživao je na svoj način, ponekad i preko mere, i u svemu drugom što slava daruje. Ako ima Boga i života na onom svetu, Šeki je zaslužio da ga odživi još jednom tamo gore, a na radost onih kojima se pridružio - pričao je, pošto je saznao tužnu vest, Zdravko Borovnica, nekadašnji fudbaler crveno-belih.

Mnogo je onih koji su poznavali Dragoslava Šekularca. Danas, posle njegove smrti, još ih je i više, baš kao i onih koji su sve znali o njemu. A ko je bio i kakav je život (pro)živeo, bez obzira na dozu subjektivnosti, kojoj generalno nije bio sklon, najbolje zapravo kazuje sam.

- Bio sam umetnik na fudbalskom terenu, vrhunski ljubavnik i gospodin za kockarskim stolom. Bio sam slavan, ali tu slavu i talenat nisam znao da iskoristim.

I nije. Ponikao je u Crvenoj zvezdi, za koju je kao prvotimac debitovao 6. marta 1955. i do 5. juna 1966. odigrao ukupno 375 utakmica i postigao 119 golova. U dresu crveno-belih pet puta je osvajao titulu prvaka države (1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine), dok je 1959. trijumfovao u Kupu, kad je Zvezda u finalu savladala Partizan sa 3:1. Zvanično, druga je Zvezdina zvezda.

foto Marko Djokovic/EKSPRES

Svi to znaju, bio je duhovit. Legendarnom atletičaru Franji Mihaliću, osvajaču olimpijske medalje u maratonu, govorio je na povratku iz Melburna: „Toliko trčiš, a niko da ti doda loptu..."

- Kada sam došao među pionire crveno-belih, bio sam i najmanji i najneugledniji. Ali trčao sam za loptom kao da sam opijen, misleći u tom trenutku da je čitav svet moj. A onda mi je, posle drugog ili trećeg treninga, prišao neki čovek iz uprave kluba i rekao da imam dve mogućnosti. Jedna je bila da prestanem da igram fudbal, a druga da, ukoliko uprkos svemu nastavim, tražim neki drugi klub. Ostao je u Zvezdi. Možda i ne bi bilo tako da u njega i njegovu fudbalsku genijalnost, običnom oku nevidljivu, nije verovao legendarni čika Mitke.

- Bio sam šokiran, plakao sam, nije mi bilo jasno kako to da nisam talentovan. Ja koji osećam fudbal u svakom damaru svog tela. Međutim, Mitke Milojević je u trenutku kada je to bilo najvažnije bio uporan - govorio je Šekularac prisećajući se svojih početaka.

ISPOVEST, DRAGOSLAV ŠEKULARAC: LIK IZ ROMANA

Taj (ne)talentovani dečak, s večitim osmehom na licu i krivonog do te mere da je i na dečjim crtežima iz obdaništa bio prepoznatljiv na prvu, vrlo brzo je svetu fudbala pokazao ko je i šta je. Sa samo 17 godina igrao je za omladinsku, a sa 18 godina i za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Odigrao je 41 utakmicu i postigao šest golova za najbolji nacionalni tim. Fudbalska planeta, posle svega što je darovao fudbalu kao igri, promovisala je prvotimca Crvene zvezde u jednog od najspektakularnijih igrača sveta. Bio je izvanredan tehničar i veoma popularan zbog atraktivnih driblinga. Njegovi pasovi bili su tačni i blagovremeni, za protivnika nepredvidivi. Uz njega su i drugi igrači pružali više. Ostao je mit o tandemu Šekularac-Kostić, Šekijevim dodavanjima kao na tacni i Borinim torpedima koji su parali mreže i tresli stative.

Jedan od nadimaka iz dana najveće slave bio mu je i „beli Pele", a onaj stvarni Pele jednom je, kažu, pitao Šekularca da li je siguran da nije rođen u Brazilu. Drugi su opet, poredeći ga s Peleom, pisali da Šekularac nije izabrao fudbal, već je fudbal izabrao njega za svog ambasadora i dirigenta sposobnog da svojom virtuoznošću motiviše tim i dovede publiku do delirijuma.

Kada je u pitanju njegova reprezentativna karijera, ostala su i sećanja na dva svetska prvenstva, u Švajcarskoj 1958. i Čileu 1962. Oni koji sve bolje pamte kazuju da je baš on, Šekularac, bio tvorac velike pobede (3:2) protiv Francuza na SP u Švedskoj. Takođe, u dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je i jedno od svojih najspektakularnijih utakmica u karijeri. Bilo je to, prisetio se Šeki u jednom ćaskanju, daleke 1958.

- Igrali smo protiv Engleza u Beogradu. Bio je 11. maj, na stadionu se okupilo 55.000 gledalaca. Znam i sastav. Na golu je bio Beara, bekovi Šijaković i Crnković, u half liniji igrali su Krstić, Zebec i Boškov, a u navali je bio sve individualac do individualca: Petaković, Milutinović, Veselinović, Pašić, ja...

SVETSKO PRVENSTVO U ČILEU 1962. GODINE: ” Mi nemamo ništa – zato moramo imati Svetsko prvenstvo!”

Milan Petaković je mrežu Gordog Albiona zatresao tri puta, po jedan gol dali su Veselinović i Milutinović, a najzapaženiji igrač na terenu bio je Dragoslav Šekularac. Izveštač „Tajmsa" tekst iz Beograda počeo je rečenicom: „Engleski fudbalski brod danas je potonuo. Bio je to najcrnji pogreb našeg fudbala kojem sam prisustvovao."

Dimitrije Bjelica, veliki prijatelj fudbalskog asa i Šekijev brat po šahovskoj liniji, pamti jedan drugi meč u kojem je Šekularac činio čuda.

- Fudbalski Beograd je godinama prepričavao njegov gol u susretu Jugoslavija - Južna Koreja 1951. godine. „Plavi" su pobedili sa 5:1, a Šekijev gol je bio pravo malo remek-delo, koje se na stadionima viđa jednom u 50 godina. Dva puta je obišao tri igrača korejske odbrane, oko penala, treći put je strahovitim volej udarcem pogodio sam ugao gola. Stadion je prvo zanemeo, a onda eksplodirao.

Svet je Dragoslava Šekularca u kuću slavnih i neponovljivih fudbalskih genija uvrstio u vreme njegovih spektakularnih igara na šampionatu sveta u Čileu 1962, kada su Jugosloveni takmičenje završili kao četvrti. Bio je u idealnom timu tog Svetskog prvenstva, neslužbeno i najbolji pojedinac takmičenja, a njegova partija protiv Urugvaja (3:1) nešto je što ima prefiks fudbalskog evergrina. Za ono što je pokazao pripalo mu je i priznanje koje niko ni pre ni posle nije dobio - izveštač „Frans fudbala" njegovu igru na toj utakmici ocenio je ocenom 11 (maksimalna je bila 10). Na istom šampionatu, u istoj utakmici, doživeo je Šekularac još nešto. Reprezentativci Urugvaja, zadivljeni onim što je pokazao, velikog jugoslovenskog asa su s terena ispratili aplauzom u špaliru napravljenom samo za njega!

- Zbog tog špalira, umalo nisam pustio suzu. Taj trenutak se ne zaboravlja, zbog takve počasti vredelo je trenirati i igrati, trpeti udarce - prepričavao je rado i ne jednom taj blistavi trenutak karijere Dragoslav Šekularac.
Reprezentativnu priču završio je 1966, na utakmici Jugoslavija-Bugarska (0:2). Tog dana od plavog dresa, pored Šekularaca, oprostili su se i Fahrudin Jusufi, Dragutin Šoškić i Vladimir Durković. Iza Šekularca, pisala je tada „Politika", ostalo je 10 godina ispunjenih velikim i neponovljivim igrama, ali i povredama, kaznama, nestašlucima...
Jednom je, u danima kada je sedeo na klupi Crvene zvezde kao trener, izgovorio sledeće:

- Uvek sam se radovao utakmicama Zvezde i Partizana. Bio je to i ostao događaj, dan kada je fudbal slavio ime zbog majstora na terenu, s tim što su se fudbaleri dva tima u moje vreme međusobno družili i poštovali...

Postoje razne priče o velikom prijateljstvu Dragoslava Šekularca i braće Milutinović, Bore i Miloša, Šekija i Zorana Miladinovića, koga je, po rečima Šekija, zbog lepote i stasa šacovala u danima Kupa nacija u Parizu i muzička diva svetskih razmera Žilijet Greko. Primao je uz osmeh Šeki i šalu da Zoran zapravo ne bi bio toliko lep da tolike noći nije provodio u njegovom društvu. A kakvo je to druženje uistinu bilo, Šeki je jednom objasnio nesvakidašnjom rečenicom.

- Zahvaljujući Zoranu, u to vreme svoje najlepše dane proveo sam noću...

Šeki objašnjava lepotu druženja sa Zoranom Miladinovićem:

- Sve smo unapred dogovorili, a „pozorište" smo napravili na stadionu JNA, pred punim tribinama. Igrao se večiti derbi, a Zoki i ja smo u jednom trenutku počeli jedan drugom da dodajemo loptu. Svi su bili zbunjeni. I saigrači i klupa i publika, sudije... Niko nije verovao da fudbaleri dva ljuta rivala na tako važnoj utakmici jedan drugome dodaju loptu. Ali ja ne bih bio to što jesam da predstavu nisam začinio improvizacijom. U jednom momentu, a to nije bilo dogovoreno, uzeo sam loptu ignorišući Zorana i krenuo prema golu Šoškića. Zoki je uspeo da me stigne u poslednjem trenutku. Uzalud sam mu posle objašnjavao da ne bih dao gol, da sam samo hteo da napravim čaroliju više...

Svi to znaju, bio je duhovit. Legendarnom atletičaru Franji Mihaliću, osvajaču olimpijske medalje u maratonu, govorio je na povratku iz Melburna: „Toliko trčiš, a niko da ti doda loptu..."

Do poslednjeg dana bio je i ostao prijatelj s legendarnim Milutinom Šoškićem. Njihove karijere su se preplitale, a karakteri u mnogo čemu podudarali. Šeki je, a to malo ljudi zna, bio kum s Mirkom Sandićem, jednim od najboljih vaterpolista sveta svih vremena, koji se proslavio igrajući za Partizan...

Nije voleo da bude sam. Rado je okupljao ljude oko sebe. Družio se s mnogima, bio je simbol jedne epohe, lik iz romana, junak igranog filma. Mnogi su zbog njega zavoleli fudbal, mnogi su opet zbog njega počeli da navijaju za Crvenu zvezdu. Od fudbala je napravio umetnost. Divio mu se običan svet, ali i intelektualci, umetnici od stila i imena. Sate je provodio, naravno, u kafani, u društvu barda glumišta Ljube Tadića i ekscentrične umetnice slikarstva Olje Ivanjicki.

- Obožavam da u elegantnom odelu i društvu lepih devojaka prošetam Terazijama ili sednem u baštu „Madere" - govorio je u danima najveće slave novinarima željnim senzacije čovek koji je od sebe još za života napravio mit.
Vozio je vespu, dvotočkaš koji je u to vreme bio prestižna priča urbanog Beograda. On i Beba Lončar, glumica i lepotica, činili su, svako na svoj način, Beograd metropolom posebnosti. Prijateljevao je i s košarkašem Žućkom Koraćem, probisvetima i kockarima koji su išli u Trst. I sam priznaje da je obožavao šuškavce, koje je radio nosio, ali ne i italijanska odela, jer za njega nigde, pa ni u Italiji, nije mogao da se pronađe odgovarajući konfekcijski broj. Zato je odela šio kod svog krojača...

A da je voleo slavu i sve što slava sa sobom nosi, uistinu jeste. Njegov dobar prijatelj, nezaboravni fotoreporter beogradskog „Sporta" Dobrosav - Singa Popović pričao je, gotovo kao vic, da je Šeki, ukoliko njegovog imena nije bilo u novinama, tog istog dana pravio nestašluk za naslovnu stranu. Tako je rođen i mit o čišćenju cipela...

- Svi smo znali da jedino Vladica Popović zna da štedi i da na pravi način ceni novac koji smo od fudbala zarađivali. Ja sam bio sušta suprotnost. U želji da se našalim s Vladicom, posle pobede nad Partizanom i više nego dobre novčane nagrada za taj trijumf u holu hotela sam, znajući kakav je Vladica, izvukao teatralno iz džepa najvredniju novčanicu i njome par puta, a na Vladičino zgražavanje, zamahnuo iznad cipela. Sve to je sasvim slučajno video neki novinar i tako je krenula priča o Šekijevom čišćenju cipela petohiljadarkom...

Šeki je danima bio na naslovnim stranama tada tiražnih jugoslovenskih novina i magazina uz komentare pozvanih i nepozvanih tipa kako se „radnička klasa muči i znoji, a bahati fudbaleri razbacuju novcem". Međutim, kako u svemu nije bilo prave istine, i kako su to znale i službe zadužene za čuvanje lika partije i druga Tita, izostala je očekivana odmazda... Ipak, dogodio se trenutak kada je Šeki shvatio ko su komunisti. Neopravdano, ispostaviće se, optužen je da je u smiraj karijere igrao u četničkim klubovima u Kanadi. Zbog svega svi su tada digli ruke od njega. Usledila je čak zabrana ulaska u prostorije Crvene zvezde, a oduzet mu je i pasoš.

Na vrhuncu slave, u zlatnim godinama života (23), a posle sjajnih partija u Čileu, Šekularac doživljava pravu sportsku tragediju. Bio je novembar 1956, Crvena zvezda je igrala prvenstvenu utakmicu u Nišu protiv tamošnjeg Radničkog. Domaćini su vodili sa 3:1 u trenutku kada se Šekularac driblingom probijao prema golu Nišlija. Na tom putu bek Dimovski je faulom zaustavio Šekija, a sudija Tumas je video nešto drugo - faul Šekularca zbog kojeg je najbolji igrač zaradio isključenje. Usput, Tumbas mu je obrazložio prerani odlazak u svlačionicu i rečima: „Šta si mislio, da ne mogu da isključim Šekularca?". U gužvi koja je posle toga nastala, Šekularac je potrčao prema sudiji i opalio mu šamar. Utakmica je prekinuta, a slavni fudbaler, istinski fudbalski mađioničar zarad koga su tog dana tribine Čaira bile pune poput šibice, kažnjen je na godinu i po dana neigranja.

U njegovoj fudbalskoj biografiji piše i to da je, što opet niko drugi nije, sam sebe isključio. Bilo je to 24. marta 1965. u utakmici protiv sarajevskog Željezničara.

- Bek Jovanović me je toliko tukao da sam ogorčen, a pred zaprepašćenim sudijom Petrom Kostovskim, napustio teren - pričao je ne krijući bes godinama posle tog događaja legendarni Šeki.

Priznao je i da ga je kroz karijeru uz sve radosti pratila i zla kob. U to se uklapa priča o njegovom transferu u Italiju:

- Trebalo je na vrhuncu karijere da pređem u italijanski Juventus. Anjeli, gazda torinskog kluba, došao je u Beograd s veličanstvenom ponudom.

Nastavak ove priče uistinu je bio neverovatan. Anjeli je za ono vreme ponudio Crvenoj zvezdi jednako kao i Šekularcu, basnoslovnu sumu za transfer nad transferima, plus finansiranje izgradnje novog stadiona Crvene zvezde.

Međutim, Tito je odlučio drugačije.

- Slobodan Penezić Krcun je tada rekao da moram da ostanem u Beogradu i da zabavljam narod. I tako je i bilo.
Umesto u Italiji, u slavnom Juventusu, za malo para kao internacionalac igrao je u premalenom nemačkom Karlsueru. A u kolumbijskom Santa Feu iz Bogote doživeo je nove blistave trenutke:

- Za Kolumbiju sam bog. Kad igram, blagajne se ne otvaraju jer su sve ulaznice rasprodate unapred - hvalio se u to vreme Šeki. Nastavio je zatim da igra mali fudbal u SAD. Igračku karijeru je završio u američkom Dalasu.
Bio je čudo. Fudbalsko, naravno, što je ovekovečeno i u filmu „Šeki snima, pazi se". Pričalo se, iako nije istina, da je na Koševu odigrao dupli pas s korner zastavicom i tako nadmudrio legendarnog centarhalfa Sarajeva Ibru Bigradilića. Jednom se i kao požalio: „Slušao sam i ja puno toga što sam navodno izjavio ili uradio. Istina je da se na ono što sam rekao ili nisam bar pola dodavalo".

Među te izjave spada i ona da je nekom novinaru na pitanje ko su tri najbolja igrača na svetu odgovorio: Pele, Metjus i Šekularac.

Mnogo toga lepog je doživeo, ali i propustio u fudbalu. U trenucima sete kazivao je kako mu je žao što nije odigrao više utakmica s Tozom (Veselinovićem) i Milošem (Milutinovićem). U dresu reprezentacije odigrali su samo tri meča...

S Milutinovićem je ipak igrao malo više. Ali u dresu OFK Beograda. „Sport" je tada pisao da je stadion na Karaburmi sada „butik fudbala", da su tada za OFK navijali i oni koji vole Zvezdu i oni čijim venama teče crno-bela krv. Na tribinama se okupljalo uvek tridesetak hiljada ljudi, svi su želeli da vide majstorije i vragolije dva velika asa. Šeki i Miloš im nisu ostali dužni.

Prvi trener Crvene zvezde bio je u periodu 1989-91. Sportski direktor u beogradskom Obiliću 2002. godine, a 2005. je s velikim uspehom predvodio tim Beli orlovi iz Toronta, Kanada.

Sebe je najpreciznije definisao:

- Žalim jedino što nisam imao glavu kao što sam imao noge...

Još 2011. najavio je ono što mu se desilo. Da li zbog onog vrača iz Kolumbije ili Venecuele koji mu je predvideo 2017. rastanak sa svetom i planetom koju je zadužio, da li što se tako osećao, tek kolegi Jovi Vukoviću rekao je:

- Sad živim u zaustavnom vremenu. Čekam poslednji zvižduk života. Moraćeš da požuriš s pisanjem knjige...

 

Šeki šahista

Poznato je da je on takav kakav je bio, uz fudbal i još mnoge druge stvari i poroke, voleo i šah. I to mnogo. U nekim srećnijim vremenima fudbalski tim Udruženja sportskih novinara Beograda u svom stručnom štabu imao je rezervisana mesta i za istinske legende za života Dragoslava Šekularca i Miroslava - Miru Radojčića. Na brojnim gostovanjima širom ondašnje Jugoslavije, mag fudbala i mag novinarstva u slobodno vreme igrali su omiljenu igru. I uvek u deset dobijenih. Prve tri partije, bez obzira na to u kojem su gradu gostovali ili hotelu odseli, dobijao je uz osmeh kibicera Šeki, a narednih 10 gospodin Radojčić. I tako se to godinama ponavljalo da bi se danas s radošću prepričavalo.