EKSKLUZIVNO: Necenzurisani izveštaj Koraćeve komisije o ubistvu Đinđića

U Izveštaju takođe stoji i da se protiv nekih od pripadnika klana, kao što je Dušan Spasojević, vodila istraga o atentatu na Vuka Draškovića u Budvi. Iz Crne Gore su prosleđeni svi relevantni podaci i tada je već bilo očigledno da je rukovodstvo MUP-a izbegavalo njihovo hapšenje u Beogradu

Vreme je majstorsko rešeto, ono sve pokaže. Da li je država zatajila kada je u pitanju atentat na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića? Kako je moglo da se dogodi da se premijer na takav način izvede na streljanje? Kako je moguće da niko nije primetio da mu neko radi o glavi? Ili da li su baš svi propusti bili slučajni?

Nakon ubistva odlukom Vlade Srbije osnovana je Državna komisija za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Zorana Đinđića. Na čelo ove komisije imenovan je Žarko Korać i ona je 13. avgusta 2003. godine podnela svoj izveštaj i on je tada proglašen državnom tajnom.

U njemu su konstatovane brojne nepravilnosti i propusti, koji su čak i za običnog laika neshvatljivi. Izveštaj prvo analizira zakonski okvir i polazni dokument - Uputstvo o načinu obavljanja poslova obezbeđenja određenih ličnosti i objekata, od 31. jula 1995. godine, koji prilično detaljno predviđa mere potrebne za zaštitu najviših državnih funkcionera. Jasno su definisane operativne mere/preventivne mere (uglavnom obaveštajnog karaktera), zatim mera direktne fizičke zaštite, protivdiverzione mere, mere hemijsko-biološke zaštite i mere zdravstvene zaštite. Postoje i četiri stepena zaštite koja stupaju na snagu na osnovu predloga MUP-a i propisano je da ministar MUP-a određuje koji će se stepen obezbeđenja primenjivati za zaštitu određenih ličnosti.

Neverovatno zvuči činjenica da nikada nije urađena procena stepena bezbednosti predsednika Vlade. Odnosno da budemo precizni, u izveštaju stoji da je jula 2002. godine donet akt pod nazivom "Plan mera bezbednosne zaštite predsednika Vlade dr Zorana Đinđića, čime je ispunjena obaveza iz pomenutog uputstva, ali primerak koji je dobila Komisija je neautorizovan, odnosno na sebi ne poseduje elemente na osnovu kojih bi komisija mogla da utvrdi da je dokument autentičan". Takođe, svi pripadnici obezbeđenja izjavili su pred komisijom da nikada nisu dobili procenu ugroženosti premijera.

Načelnik odeljenja za obezbeđenje premijera istakao je da je jedino u novembru 2002. godine zamenik ministra Nenad Milić usmeno upozorio da je potrebno preuzimanje pojačanih mera zaštite Đinđića i članova njegove porodice zbog pretnji koje su dolazile od strane pripadnika Makine grupe. I tada je zaista pojačano neposredno fizičko obezbeđenje i obezbeđenje rezidencije. Ove mere opet su usmeno ukinute početkom 2003. godine. Neverovatno zvuči i dopis BIA upućen komisiji zaveden pod brojem DT 72 00-3/2003-35 od 22. jula 2003, u kome stoji da BIA od 21. februara 2003. (pokušaj atentata kod Limesa) do 11. marta 2003. godine nije dostavljala predsedniku Vlade dnevne izveštaje i druge vrste informacija u pisanom obliku koji bi se odnosili na moguću konkretnu ugroženost njegove bezbednosti, s obzirom na to da podatke o njegovoj ugroženosti nisu imali.

A onda se neverovatne stvari dešavaju. U ponedeljak 10. marta Koprivica mobilnim telefonom poziva projektanta Dragicu Gerov i zahteva od nje da hitno dođe na objekat i da mora hitno da se ukloni oprema. Sutradan, oprema se demontira i prenosi na Institut za bezbednost. Nikada nije objašnjeno da li je signal sa kamera distribuiran u Institut na Banjici. Ako nije, zašto nije? Ako jeste, gde su ti snimci?

Takođe, ni UBPOK nije raspolagao podacima u premijerovoj ugroženosti i pripremanju ponovnog atentata, a iako većina njegovih operativaca tvrdi da jesu, zvaničnih podataka o takvim njihovim procenama jednostavno nema. Verovatno su i one bile usmene ili, još gore, naknadna pamet koja je već podložna i različitim motivacionim faktorima. U izveštaju se takođe konstatuje da su u dva navrata dolazili stručnjaci iz Nemačke koji procenjivali ugroženost Zorana Đinđića, ali o tome ne postoji nikakav trag niti procena. Pretpostavlja se da su nalazi saopšteni usmeno ili Đinđiću ili nekome iz njegovog kabineta ili okruženja.

Posebna priča jeste obezbeđenje same zgrade. Rukovodilac ovog obezbeđenja bio je Danilo Koprivica. Septembra 2001. na inicijativu Nenada Milića, a po nalogu zamenika direktora Instituta bezbednosti Bratislava Stevanovića, izrađen je plan tehničkog sistema zaštite objekta Vlade Republike Srbije. Do tada su postojale samo tri fiksne kamere, koje su pokrivale samo tri osnovna ulaza u zgradu. Projekta je predviđao postavljanje više fiksnih kamera u i oko objekta koje su sa zadnje strane pokrivale ulaze i jedan deo dvorišta, ali ne i park prema Gepratovoj ulici. Sistem je predviđao da se signali sa ovih kamera dovode do Centra tehničkog obezbeđenja, koji se nalazi u zgradi Vlade. Takođe, što je ključna stvar, sistem je predviđao i slanje signala sa kamera do dežurnog centra Šeste uprave MUP-a Srbije u Institutu za bezbednost na Banjici. Postavljanje sistema je započeto 15. januara 2002, a završeno testirano i pušteno u rad 3. aprila 2002. godine. Ovo je veoma bitan detalj koji je vrlo indikativan.

Na sastanku u Vladi Srbije 15. januara 2003. godine doneta je odluka da Uprava za zajedničke poslove republičkih organa dostavi zvaničan zahtev Institutu za bezbednost da se izvrše izmene postojećeg sistema. Zvaničan zahtev stigao je 17. januara i potpisao ga je Siniša Filipović. Druga tačka ovog zahteva ticala se rekonstrukcije dela zgrade u prizemlju, koja je trebalo da obuhvati prostoriju u kojoj se nalazi Centar tehničkog obezbeđenja. U okviru ove tačke dogovoreno je da će Institutu za bezbednost isključiti Centar i evakuisati opremu iz tih prostorija zbog rekonstrukcije, kada za to dobije nalog od obezbeđenja zgrade. Rok za građevinsku rekonstrukciju bio je 45 dana i znalo se da za to vreme centar neće raditi, što znači da je signal sa kamera trebalo da se šalje u Institut za bezbednost. Radovi je trebalo da počnu početkom februara, ali se kasnilo.

A onda se neverovatne stvari dešavaju... Naime, u ponedeljak 10. marta Koprivica mobilnim telefonom poziva projektanta sistema Dragicu Gerov i zahteva od nje da hitno dođe na objekat jer su radovi tokom vikenda uveliko počeli i da mora hitno da se ukloni oprema iz Centra tehničkog obezbeđenja. Dvojica radnika Slobodan Mudrić i Jovan Boceski odlaze na objekat i konstatuju da su radovi počeli, da je prostorija u prašini i da je oprema u Centru isključena.

Sutradan, 11. marta, oprema se demontira i prenosi na Institut za bezbednost. Nikada nije objašnjeno da li je signal sa kamera distribuiran u centar MUP-a na Banjici. Ako nije, zašto nije. Ako jeste, gde su ti snimci i da li uopšte postoje. Objašnjenje koje je dao rukovodilac obezbeđenja zgrade jeste da su nakon isključenja tehničke zaštite zgrade pojačane mere obezbeđenja unutar same zgrade da bi se kompenzovao nedostatak.

Posebna priča jeste rad službi bezbednosti, a pre svega UBPOK-a i BIA, koji u svom radu nijednog momenta ne vide "zemunski klan" kao moguću pretnju po život predsednika Vlade. "Zemunski klan" kao organizovana kriminalna grupa identifikovan je još u beloj knjizi 2001. godine. Komisija u svom nalazu zaključuje da teške kvalifikacije koje su upotrebljene vode do logične pretpostavke da je UBPOK trebalo posebnu pažnju da posveti ovoj grupi, pa čak i da formira specijalnu jedinicu koja bi se samo tim bavila, što se u praksi nije dogodilo. Koliko su SBPOK-u bili ozbiljni, govori i to što je čoveku koji je vodio istragu o otmicama "zemunaca" Miletu Novakoviću prvobitno ponuđeno mesto portparola ili osobe zadužene za saradnju sa međunarodnim organizacijama. Takođe, u izjavi koju je dao Bora Banjac, koji dužnost šefa UBPOK-a preuzima 1. januara 2003. godine, stoji da nije naišao ni na jedan dokument o obradi "zemunskog klana" kao najopasnije kriminalne grupe. Mada je posle tvrdio da su oni sa "zemuncima" bili na ratnoj nozi od 2001. godine.

Niko nije za ozbiljno uzeo iskaz svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka dat 19. marta, u kome kaže da je sa Spasojevićem i Legijom sarađivao Hrvoje Petrač, kontroverzni hrvatski biznismen

U izveštaju takođe stoji i da se protiv nekih od pripadnika klana, kao što je Dušan Spasojević, vodila istraga o atentatu na Vuka Draškovića u Budvi. Iz Crne Gore su prosleđeni svi relevantni podaci i tada je već bilo očigledno da je rukovodstvo MUP-a izbegavalo njihovo hapšenje u Beogradu. Neverovatno zvuči i podatak koji je dostavila BIA, a u kome se kaže da Milorad Ulemek Legija nikada nije bio na tzv. merama iako je, na primer, samo u periodu od 2000. do 2003. godine nekoliko puta boravio u Mađarskoj i Grčkoj, gde je ostvarivao kontakte sa pripadnicima stranih obaveštajnih službi. Ove navode niko nije ozbiljno proveravao.

Čak ni navode iz iskaza svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka datog 19. marta, u kome kaže da je sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom sarađivao Hrvoje Petrač. Kontroverzni hrvatski biznismen, čije se ime uvek vezuje uz dva imena - jedno je Ratko Knežević, a drugo je pokojni Ivo Pukanić, u čijem je Nacionalu i plasirana "duvanska afera". Knežević je uvek demantovao svoju vezu sa Petračem, ali ipak ostaje činjenica da mu je jedno vreme zvanično boravište bilo na adresi Pantovčak 169a, Zagreb, u kući koja pripada upravo Petraču. Nikada do kraja nije objašnjena ni prava priroda sastanka koji je na inicijativu Zorana Đinđića održan u stanu Vladimira Popovića Bebe i kome su prisustvovali i Milorad Ulemek Legija i Stanko Subotić.

Susret je tražio Legija jer je navodno imao informaciju da je Subotić naručio njegovu likvidaciju, a pravi razlog bilo je nastojanje Legije da naplati neki dug koji je navodno Subotić imao prema Srećku Kestneru, još jednom akteru "duvanske afere". Više puta Legija ponavlja rečenicu: "Ovi moji iz Hrvatske kažu mi, ovi moji mi javljaju..."

Sve ovo polako nas vodi do elementa inostranosti koji je prisutan i koji se jasno može nazreti u okolnostima koje su prethodile atentatu, kreiranju medijske slike o Zoranu Đinđiću, bezbednosnoj opstrukciji i pripremi terena.

(nastaviće se)

LEGIJINE VEZE SA HRVATSKOM STRANOM

Uvreženo mišljenje u javnom mnjenju jeste da Legijina obaveštenost koja potiče od hrvatske strane potiče od njegovih legionarskih veza sa Antom Gotovinom. Međutim, istina je malo drugačija. Gotovina je u Legiji stranaca bio od 1973. do 1978. godine, nakon toga je do sredine osamdesetih radio za francusko ministarstvo odbrane kao instruktor, uglavnom pri oružanim snagama latinoameričkih država koje su bile francuski saveznici. Legiju je fizički mogao da sretne tek na ratištu u Hrvatskoj 1991. godine.}