DIJALOG O KOSOVU: Intervju, Dr Ljubodrag Dimić, akademik, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

DIJALOG O KOSOVU: Intervju, Dr Ljubodrag Dimić, akademik, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu


Naravno da treba da se razgovara. Tu nema mnogo prostora za neki preterani rezultat, ali to ne znači da ne treba na sto baciti sve ozbiljne argumente i dobro promisliti, da se vidi šta Srbija u svojoj politici hoće kada je Kosovo u pitanju

Da li Srbija već dva veka polaže pred istorijom istu lekciju, ili joj se poput usuda tako često vraća istorijska dilema koja se svodi na poruku iz Tajnog vilajeta – ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se. Vraća joj se to i zakonomernim ciklusima, ovoga puta u poruci američkog izaslanika Brajana Hojta Jia koji je imperativno saopštio: “Ne morate da priznate Kosovo, ali ga morate poštovati kao ravnopravnu susednu državu”. Izdiktirao je još nekoliko ultimatuma, nije želeo da čuje odgovore Srbije na njegove ultimatume, spakovao svoj skromni prtljag, otišao u Prištinu i podržao osnivanje “Armije Kosova”.
Ljubodrag Dimić, akademik i profesor na Katedri za savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, slaže se da je “istorija asocijativna, podseća nas na nešto, ali to ne znači da se ponavlja”.
– Naprosto, postoje neke istorijske situacije koje se dešavaju u životu jedne ili dve generacije, koje liče. U tim cikličnih ponavljanjima postoji korpus stvari koji je permanentno isti. Isti su interesi velikih sila na Balkanu i 1914. i 1941. i 1991. i danas, 2017. Isti su akteri na Balkanu – velike sile i male države. Mi se danas nalazimo u krajnje delikatnoj situaciji, gde istoričar nije socijalni prognostičar, ne može da pomogne, ali uočavanje tih istorijskih ciklusa koji se otvaraju i zatvaraju istovremeno od istoričara traže da politici ponudi znanje o prošlosti, da rekonstruiše događaje koji nam danas izgledaju slični. To nije prognoziranje budućnosti, ali to je hranjenje politike znanjem. Da li će politika znati da upotrebi to znanje ili ne? U svakom slučaju, odgovornost nose oni koji se bave politikom, a ne oni koji se bave naukom. I u tom kontekstu običnom čoveku to izgleda kao sudbinsko ponavljanje ciklusa. Pa onda, jedna generacija ne može da izbegne ono što je već doživela generacija njihovih dedova ili njihovih očeva. Međutim, meni se čini da je znanje moć i ukoliko se ono pametno upotrebi, onda mogu da se nađu alternative, jer politika bez alternative nije politika.

Drugim rečima, hoćete da kažete da bi vlast, ako ništa drugo, trebalo da potraži malo saveta i znanja u SANU?
– SANU jeste krovna institucija srpske nauke i juče i danas, ali pored Akademije postoje brojne druge institucije, kao što su fakulteti i instituti koji baštine ozbiljno znanje. Pritom, kada kažem da postoje institucije koje baštine ozbiljno znanje, moram da kažem da postoji i velika nestašica znanja, da postoje čitave rupe, čitave nerazvijene profesije, nedostatak čitavih profila stručnjaka, koji bi mogli da pomognu i državi i društvu da na uravnoteženi način razmišlja o budućnosti i da je osvaja. U protivnom mi, ako se ne oslonimo na znanje u 21. veku, ukidamo sopstvenu budućnost. I to je ono s čim svaka ozbiljna politika naprosto mora da računa. Kada već to kažemo, nije znanje to koje se samo skuplja – treba posejati na vreme, treba negovati čitave naraštaje. Treba ulagati u nauku. Sa ulaganjima koja iznose nekoliko promila mi nemamo budućnost.

Kako sada u taj kontekst staviti onemoćalu, opljačkanu Srbiju iz koje beže ljudi, kako staviti u taj kontekst nove ucene Zapada u vezi s Kosovom?
– To su, danas mnogo spominjani, više nego vidljivi, duboko prisutni dvojni standardi kada je srpski narod i kada je Srbija u pitanju. Ali mi ne smemo da zaboravimo sledeće – ti dvojni standardi se primenjuju prema svima onima koji su izgubili rat, koji su izgubili neku važnu bitku. Mi smo izgubili jedan rat. Da li smo ga pogrešno vodili ili su naše snage bile takve i tolike da ne mogu da se suprotstave globalnim pobednicima u Hladnom ratu, i našli smo se u situaciji u kakvoj jesmo. Mi moramo da štitimo naše interese, a moje stručno ubeđenje je da nacionalni interes možete najbolje da štitite ukoliko ga uklopite u interese velikih sila. Znači, videti šta je interes velikih sila na ovom prostoru, pa probati svoj nacionalni interes uklopiti u to. Mi danas možda imamo sreću što se rađa bipolarni svet ponovo, pa ćemo, ako ne možemo kod jedne globalne sile, sve interese uklopiti u interese nekih drugih, koji su zainteresovani za ovaj prostor, bilo da su velike sile, bilo da su globalne sile, bilo da u regionalne sile, ali je to veština politike. Ako ostanete da visite između jednih i drugih – nema vam spasa.

Bizmark je na Berlinskom kongresu doslovno rekao – nema Albanaca pa neće biti ni Albanije

Hoćete da kažete, jednostavnim jezikom, da je Srbija i tada i danas morala da nađe jakog saveznika, koji će joj pomoći da uklopi svoje državne i nacionalne interese u interese globalnih sila?
– Srbija je između Evrope i Rusije razapeta već dva veka i evo sada ulazimo u treći vek. Ta razapetost nije dobra. Nije dobro ”ili-ili”, dobro je ”i-i”. Srbija mora da nađe neku formulu, ne kažem da je trenutno nije našla, kao što je jedno vreme imao i Josip Broz Tito tu privilegiju da bude na svojoj stolici između blokova, koji se besomučno sudaraju, ali na nekim drugim tačkama u svetu, ne na ovoj tački Balkana. Srbija bi morala da nađe ili da traga za politikom. Ali kako se ona nalazi? Nikola Pašić i srpska elita su, pripremajući se za 20. vek, gledali da naslute svaku promenu u politici velikih sila, svaki nagoveštaj, svaku personalnu promenu, da bi upoznali one koji su joj prijatelji ili “prijatelji”, da bi svoje interese uskladili sa interesima koje oni imaju. Jer male države ne mogu da utiču na politiku velikih, ali mogu da izbegnu udare te politike ako je prepoznaju na vreme. Ovde se poslednjih dana dosta priča o tom sudaru u američkoj administraciji koja je gradila velike karijere na jednom stavu o Jugoslaviji, o Srbiji, o Srbima i ja se zaista slažem da te karijere ne mogu da se žrtvuju zarad promene politike. Znači, Srbija mora da nađe drugog aktera u politici velikih sila. Ako to nije Stejt department, koji vodi politiku na Balkanu, mora da ide na predsednika Trampa, mora da ide na nove strukture, na naučne institute, mora da ide na biblioteke, mora da ide na univerzitete i da tamo traži potencijalne, koji će, ne upoznavajući propagandu i laž, već istinu, moći sutra da stupe u neku administraciju i da kažu – stanite, ovo je pogrešno. Sećam se jednog naučnog skupa na kome su naučnici govorili predstavnicima političkog sektora da ih, kada je u pitanju Balkan, ništa nisu poslušali. A rezultat toga što nisu slušali naučnike, koji su se, između ostalog, bavili istorijom, jeste ceo ovaj haos koji je napravljen na Balkanu devedesetih godina.

Ko je bio na tom skupu?
– To je bio skup na kome su govorili predstavnici američke administracije, bio je Iglberger i predstavnici američke nauke, Suzan Vurvort i ostali, koji su se bavili Jugoslavijom. Skup je bio u Vašingtonu. Ja sam igrom slučaja imao priliku da prisustvujem i da iznesem svoje skromno mišljenje o Jugoslaviji. Zaključak američkih naučnika direktno upućen administraciji je bio sledeći – sve što smo vam rekli niste poslušali, radili ste suprotno tome. Ali se sad tu otvara pitanje da li je neko hteo da rešava jugoslovenski problem ili je neko hteo da pravi problem bez rešenja.

Šta sada raditi u slučaju Kosova?
– Ne znam čija je to ideja da se napravi unutrašnji dijalog. Da li je to ideja predsednika Vučića ili je to prosto nešto što je indukovana ideja? Naravno da treba da se razgovara. Tu nema mnogo prostora za neki preterani rezultat, ali to ne znači da ne treba na sto baciti sve ozbiljne argumente, da se dobro promisli i da se vidi šta Srbija u svojoj politici hoće kada je Kosovo u pitanju. Jer jedan zamrznuti konflikt znači da će to pitanje dočekati vašu decu i naše unuke sutra na isti način kao što je dočekalo neku decu pre desetak godina, kada su na nekim karaulama branili nešto za šta znaju da treba da brane, ali opet, oni koje su branili često nisu imali razumevanja zašto se tamo žrtvuju mladi životi. Dobro je da se razgovara, pitanja treba da budu upućena svima, treba da se čuje i glas naučne zajednice. A šta će biti od toga? Svakako će nešto biti. Izbistriće se pogled, oslobodićemo se brojnih stereotipa, paušalnih ocena, vrednosnih sudova, koji ne mogu da izdrže kritiku istorije kao toka, jer istorija je sastavljena od promena i konstanti. To je nešto što politika mora da uvaži ukoliko želi da bude racionalna. Svaka politika koja u sebi ima emocionalno, kao svoj ishod ima iracionalno. A iracionalno nije saveznik onima koji se politikom bave i onima o kojima politika treba da brine. To su često čitavi narodi i čitave države. U tom kontekstu meni se čini da će se tu mnogo šta izbistriti, a s obzirom na to da sam se i sam bavio albanskim pitanjem i o tome prilično pisao, mislim da je to prilika da se ozbiljno inostranom činiocu skrene pažnja na prirodu velikoalbanske ideje. Nešto što albanska politička elita već 140 godina gura sa entuzijazmom i sa upornošću, koja nije svojstvena drugim balkanskim narodima. Zapad, koji je ugušio sve druge balkanske megaloideje, jedino za tu albansku ima razumevanja, a dok se ta ideja ne uguši, sreće ovde na Balkanu neće biti.

Zbog čega je Zapad osmislio i dalje gura tu albansku ideju? Šta je suština da iza toga stanu i Amerika i Velika Britanija i EU?
– Ako se gleda taj deo vertikale od 140 godina, Bizmark nije hteo da to rešava tako.

Ali pre 140 godina Albanci nisu imali svoje pismo. Njihove prve knjige su pisane na ćirilici.
– Bizmark je na Berlinskom kongresu doslovno rekao “nema Albanaca pa neće biti ni Albanije”.

To je bilo 1878?
– Da. U trenutku kada oni projektuju taj velikoalbanski prostor, koji osvajaju 140 godina, u tom trenutku Albanci čine samo oko 40-44 odsto stanovništva na tom prostoru, a danas čine 98 odsto. Svim sredstvima se vrši nasilna albanizacija i albanske političke i naučne elite od toga ne odustaju. To im se pravo mora oduzeti. I to bi bio prvi korak ukoliko se želi rešavanje. Kao što nema velikosrpskih ideja ili velikocrnogorskih ili velikobosanskih ili velikohrvatskih, ne sme biti ni velikoalbanskih, kao ni megalogrčka ideja. Danas Amerika preuzima vodeću ulogu i posle 140 godina Amerika je ta koja je napravila veliku Albaniju. Ili je pravi. Ali zašto je pravi? Ja sam gotovo siguran da je pravi iz dva razloga. Zato što Albanci imaju u Bostonu udruženje ”Vatra”, koje deluje sto četrdeset godina. Lobira u Kongresu. I s druge strane, zato što američke političke elite ne znaju gotovo ništa o albanskom pitanju, o velikoalbanskoj ideji. Treba ih upoznati sa velikoalbanskom idejom. Kada se recidivi tog koncentrisanog zla sagledaju ozbiljno, videće se da ni Amerika nema, kao demokratsko društvo, interes da podržava tu ideju. Ali možda postoje neki delovi američkih elita, koji su nekada ratovali i bacali bombe da bi danas dobijali koncesije na Kosovu i Metohiji. A to je zloupotreba države u privatne svrhe.

Sve se svodi na dva interesa – geopolitički i materijalni?
– Apsolutno. Kosovo je za nas sada prevashodno nacionalno i državno pitanje, međutim, Kosovo je i resursno pitanje. Kosovo je i geostrateško pitanje. Ako gledate iz sirovinskog ugla, Kosovo je, u narednih 100 godina, prostor na kome se može vršiti eksploatacija brojnih ruda. Znate ko će time raspolagati. Zašto bi time raspolagala jedna mala Srbija kad to može da joj se oduzme. Neće time raspolagati ni država Kosovo, ili Priština, kako god je nazivali. To će eksploatisati neko drugi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar