DOBRO JE, MOGAO SAM DA PROĐEM KAO KAŠOGI

Hvala im što su me na vreme obavestili da mi je ulaz u Crnu Goru zabranjen. Mogli su me pozvati u Konzulat Crne Gore u Beogradu pa da završim kao Kašogi u Istanbulu!

Vest da je pre neki dan državni vrh u Podgorici zvanično zabranio ulazak u Crnu Goru pesniku Matiji Bećkoviću i još trojici srpskih intelektualaca, sa oznakom „hitno", objavljena je u svim medijima kod nas i u okruženju. Taj srednjovekovni politički relikt zvonio je za uzbunu u intelektualnim i diplomatskim krugovima u regionu, a bogami i u Evropi. Jedino je u Crnoj Gori prihvaćen kao ratluk uz jutarnju kafu. Matija Bećković, veliki srpski pesnik, ovaj gest iz svoje Crne Gore primio je s mirom mudraca i neizbežnim sarkazmom. U ekskluzivnom intervjuu za „Ekspres" lakonski kaže:

- Hvala im što su me na vreme obavestili da mi je ulaz u Crnu Goru zabranjen. Mogli su me pozvati u Konzulat Crne Gore u Beogradu pa da završim kao Kašogi u Istanbulu!

Zbog čega je crnogorski državni vrh doneo odluku o zabrani ulaska četvorici uglednih srpskih intelektualaca u Crnu Goru? To nas vraća u vremena ortodoksne komunističke ideologije ili ranog srednjeg veka, kad su na carskim dvorovima progonili ljude koje su videli kao protivnike? Zbog čega su to Vama učinili?

- To je moj status u Crnoj Gori još od 1945. godine. Ovo je sad samo učinjeno formalno, ali u stvarnosti je tako bilo odonda. Nisam imao ništa s tom državom, a rekao sam još u svoje vreme: što sam ja više napredovao kao pesnik, to je više unapređivan moj otac u četnicima. Kad bih nekim slučajem dobio Nobelovu nagradu, moj otac bi bio Hitler.

Sve to vraća nas pitanju da li postoji komunikacija izvornog crnogorskog nacionalnog bića i srpskog nacionalnog bića u Crnoj Gori.

- Ne znam, oni su tamo, kako da kažem, pobedili svoj narod pomoću drugih nacionalnih zajednica. Tako da je Crnogoraca daleko manje u Crnoj Gori nego u Srbiji. Pa sad, ako nama zabranjuju da idemo tamo, možda Srbija ne bi trebalo da zabrani njima da dođu ovamo, njih je manje.

Da se vratimo nečemu lepšem. „Međunarodni sajam knjiga u Beogradu je najvoljeniji sajam knjiga u svetu. To je svenarodni praznik i novo crveno slovo u kalendaru srpske kulture..." Ove Vaše reči sam razumeo kao da Sajam knjiga u Beogradu redovno zbunjuje tom energijom, o kojoj ste takođe govorili, i upućuje nas na očigledan raskorak između onog očiglednog, da su Srbi željni knjige, i suženog prostora koji im to ne dozvoljava.

- Verovatno da nisu došli samo zbog knjiga. Ljudi su željni života, nade i životne energije. Knjiga je povod i dobar razlog da nekoga sretneš i upoznaš. Na Sajmu knjiga najmanje rizikuješ da ćeš sresti sumnjive tipove.

Uz ovogodišnji Sajam stoji i pitanje da li na Zapadu i dalje veruju da Srbi pišu i čitaju samo u onim retkim trenucima kad odmaraju pušku?

- Koliko mi znamo o Zapadu, toliko i još manje Zapad poznaje nas. Ali za sve najgore što o nama govore, mi im obezbeđujemo najjače argumente. Osvežavamo im pamćenje i dajemo im za pravo kidišući jedni na druge. Više niko nema interes da se pametni povezuju, dok budale svaki dan rade svoj posao, utvrđuju svoj posed i postavljaju granice. Postajemo zatočenici u svojim močvarama.

Na Sajmu je opet Vaš novi pesnički spomenar, „Sto mojih portreta", uz Zmajev moto „Sve se većma moji mrtvi meni čine neumrli", u čitalačkoj publici pobedio. Ovom zbirkom pesničkih portreta podigli ste primeren obelisk velikim Srbima - od Tesle, Milankovića, Njegoša, Andrića, preko Ćopića, Pekića, Ćosića, do Brane Petrovića i Branka Miljkovića. Da li se posle ovih portreta bolje osećate?

- Knjiga ostaje otvorena. Nije njen smisao da bude završena. Kad zahvaljujemo, po pravilu nekoga zaboravimo. Najpre onog najvažnijeg. Svaki dan se prisetim novih sto koje sam zaboravio.

Vi ste najveći živi srpski pesnik. Vaše pesničke večeri okupljaju veliki broj ljudi, u stalnoj ste komunikaciji s publikom, pričate o svemu, ne govorite samo poeziju. Da li delite mišljenje Milovana Danojlića, koji kaže da su „pesnici so zemlje, pa čak kad vam se čini da pomalo snovetaju, treba ih pažljivo slušati, može se dogoditi da vide budućnost"?

- Najveći živi srpski pesnik je srpski jezik. On je i jedini živi svedok svih vremena. A ja sam samo jedan od njegovih obožavalaca.

Šta je danas glavna služba pesnika, pisca, slikara? Imaju li oni danas svoj sveti zadatak pred nacijom i pred sobom?

- Da je to istina, nikad ne bih napisao ni retka. To su naknadna tumačenja, po obavljenom poslu. Takozvana naknadna pamet. Kao da ima neke druge pameti osim naknadne. Kad ispišeš hiljade stranica, tek tada ispadne da si oduživao neki dug.

Opširniji intervju sa našim najpoznatijim pesnikom i akademikom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kisocima