GEJ GENERAL U VRHU NATO: Kako je afera Kisling potresla Severoatalnsku alijansu

Prve godine stupanja na dužnost generala Gintera Kislinga, Birou za bezbednost NATO-a stigao je zahtev da se „pomoćnik glavnokomandujućeg NATO-om stavi na mere praćenja"

Bio je 1. april 1982. kada je iz službenog automobila koji se zaustavio ispred Glavne komande NATO-a za Evropu, koja se nalazi u mestu Kasto, nedaleko od Brisela, izašao general-pukovnik Ginter Kisling, koga je delegirala SR Nemačka kao svog predstavnika u NATO-u, i to na funkciju zamenika glavnokomandujućeg snagama Severnoatlantskog saveza.

Prvo naređenje koje su potčinjeni u Kastou izvršili bilo je da se na pločicu na ulaznim vratima od kancelarije pored imena i prezimena, čina i funkcije dopiše i doktorska titula. To naređenje nije prošlo nezapaženo u birokratiji, a posebno među njegovim ađutantima, kojima se to nije dopalo i koji su to smatrali aktom arogantnosti.

Susret uvod u sukob

Prvi susret generala Kislinga sa američkim generalom Bernardom Rodžersom, koji je bio glavnokomandujući snagama SAD i zajedničkim snagama NATO-a u Evropi, prošao je u radnoj atmosferi i niko nije mogao da pretpostavi da će iz toga izbiti skandal, koji je na svaki način guran pod tepih. Još na prvom sastanku general Rodžers uočio je da je Kisling veliki profesionalac i oficir prodorne inteligencije, koji pažljivo u komunikaciji vaga svaku reč. Američkom generalu posebno je na nerve išlo to što se Nemac pozivao na brojne podatke iz stručnih časopisa i monografija gde je bio autor ili koautor i često je poklapao svog šefa. Još više, njegove potčinjene nerviralo je potpisivanje Kislinga prvo kao doktora političkih vojnih nauka, a onda kao generala Bundesvera. Tvrdokornom Amerikancu se takođe nije svidela Nemčeva ležernost u izražavanju, kao i to što je često na sastancima uletao sa podsećanjima, ali ne iz beležaka, nego iz glave.

Posle samo par meseci od stupanja na dužnost, hodnicima NATO-a pronela se vest koju su plasirali američki oficiri, a delom potvrđivali britanski i kanadski, da „šef" Rodžers ne voli svog zamenika jer se taj Nemac ponaša nadmeno, a držanje mu je nevojničko - nadmen je i kritički do svojih kolega višeg čina, a blag, preterano popustljiv i familijaran sa oficirima nižeg čina.

Kap koja je prelila čašu

Kancelarijske priče su ubrzo stigle i do generala Kislinga, koji je to protumačio kao folklorno ogovaranje. Eksplozija je usledila kada je pred grupom oficira u šali rekao: „Naš vrhovni komandant naučen je da mi odlučujemo o onome što je on već odlučio". Da stvar bude gora, i pred samim Rodžersom ismevao je one što su ga ogovarali ne primećujući da su njegove kolege saveznici samo razmenjivali hladne poglede. Dolivanje ulja na vatru u rasplamsanom požaru bila je situacija kada su predstavnici Nemačke u civilnoj i vojnoj strukturi NATO-a prilikom službenih susreta s Kislingom počeli da ga oslovljavaju sa „her doktor", i uz to ga hvalili kao retko sposobnog visokog oficira koji je uspešno spojio svoju vojnu karijeru s naučnom.

Na sednicama Vojnog komiteta i Međunarodnog vojnog štaba NATO-a Kislingova naučna metodika i intelektualna veština su došle do izražaja. Kao veliki bibliofil, on je podatke samo sipao kao iz rukava, ne čekajući materijale koje su pripremale druge uprave. Njegov intelekt je posebno dolazio do izražaja kada se raspravljalo o ratnim planovima NATO-a.

Samo šest meseci od stupanja na dužnost Nemca počela je otvoreno da se ispoljava Rodžersova netrpeljivost. Za razliku od Kislinga, Rodžers nije imao vremena za akademsku raspravu. Otvoreno je posle nekoliko Kislingovih rečenica počeo da ga prekida ili mu oduzima reč, sa čim se šokirani Nemac teško mirio.

General Kisling je pod udar ponovo došao 1983. godine, kada je pozvan na raport u kabinet glavnog komandanta Rodžersa, koji ga je tada upozorio da NATO nije debatni klub, nego vojno-politički savez u kojem je disciplinovano poštovanje hijerarhijskih odnosa u odlučivanju zakon i pravilo. Takođe mu je objašnjeno da on sebi samoinicijativno i neovlašćeno pripisuje mnogo veće kompetencije od onih koje mu daju akreditivi zapadnonemačke vlade. Takođe mu je rečeno da on nije de fakto prvi glavni zamenik vrhovnog komandanta NATO-a, funkcija koju po pravilu obavlja Britanac, nego običan nemački zamenik komandata, što mu daje protokolarni status. Da se natezanja oko nadležnosti ne bi nastavila, Rodžers mu je poverio mesto pomoćnika za Ratnu mornaricu s nadom da se pređašnji nesporazumi više neće ponoviti.

Dok su Rodžers i njegovi pomoćnici mislili da će time sprečiti generala Kislinga da mnogo priča, on je veoma ozbiljno shvatio svoju dužnost pa je uspešno savladao sve lavirinte mornaričke problematike. Počeo je otvoreno da izaziva generala Rodžersa. Kisling nije propuštao priliku da pri svakom susretu s Rodžersom istakne da je tenkovski general. Na susretima je nosio beretku sa amblemom najelitnije oklopne divizije, kojom je komandovao. To je toliko nerviralo Rodžersa da je odlučio da pokrene mehanizam legitimne odmazde bez opomena i elastičnih ukora.

Počinje realizacija plana

Tačno na prvu godinu stupanja na dužnost generala Gintera Kislinga u NATO-u, Birou za bezbednost NATO-a iz Zajedničkih snaga za Evropu stigao je zahtev da se „sadašnji pomoćnik glavnokomandujućeg NATO-om, general-pukovnik Ginter Kisling stavi na mere praćenja".

Posle dva meseca opservacija, na stolu generala Rodžersa stigao je detaljan izveštaj o kretanju generala Kislinga, njegovim navikama i ponašanju. Ono što je u detaljnom izveštaju pisalo iznenadilo je i samog Rodžersa. Naime, diskretnim praćenjem i operativnim radom, koji je obuhvatio temeljite provere, utvrđeno je sledeće: da je Kisling nekoliko puta po dolasku u Brisel zahtevao da kuću koja mu je data na korišćenje deli sa svojim vozačem (muškarcem), da su kod njega zabeleženi neuobičajeni gestovi prema osobama istog pola (svoje pomoćno osoblje istog pola je ponekad bez ikakvog povoda grlio, mazio po glavi, hvatao za ruke...). Registrovano je i da je voleo duge šetnje, i to sa muškarcima, koje je s vremena na vreme držao pod ruku. Da se sagovornicima unosio u lice i da je pokušavao da ostvari bliski telesni kontakt dugim rukovanjem, da u svojim privatnim prostorijama šeta nag, a kad prima kolege, nosi samo lagani kućni ogrtač... Posle toga pred sagovornicima praktikuje egzibicionističke radnje, seda u fotelju i otkriva pojedine delove tela. Izveštaj je sadržao i nalaze nekoliko vojnih lekara i neuropsihijatara, koji su zaključili da je Kisling nastran i da kod njega postoji kinofobija (strah od pasa). Zaključeno je da je to kod njega, snagom volje, bilo skrivano dugo vremena pa je onda tako uspeo da zauzme visoke vojne položaje u periodu od 1976. do 1980. Tako je u Ministarstvu odbrane u Bonu imao velike mogućnosti da zauzme još više pozicije, u čemu je i uspeo, a savladao je i sve prepreke da ne dođe u sukob sa društvenim shvatanjima i vojnim pravilima i propisima.

Ključno u obaveštajnom izveštaju je bilo sledeće: „Sada, kada je postigao svoj životni cilj, on više ne može biti tako oprezan i lutati prilikom odabira svog erotskog objekta. Ako se odluči i aktivira homoseksualni potencijal, nagone će zadovoljavati tamo gde će najlakše naći partnera. To može biti njegova ovdašnja sredina ili za to specijalizovani barovi, lokali, klubovi, daleko izvan kontrole naših organa bezbednosti."

Ovom rečenicom sudbina generala Kislinga bila je zapečaćena. On je postao čovek koga je trebalo pod hitno pomeriti iz NATO-a, ne samo iz moralnih razloga nego i ličnih. Rodžers je tim izveštajem dobio snažan adut u razgovoru s Vladom SR Nemačke o Kislingu, jer ako ga otera na klasičan način, u Bonu će početi priča o sukobu dve jake ličnosti u kojem Rodžers zbog manjka znanja i obrazovanja popušta pred obrazovanim čovekom. Ovako je dobio savršenu priliku da „her doktora" povuče iz bezbednosnih razloga, jer po njemu, homoseksualna osoba, kakvom je označen Kisling, koja zna mnoge tajne NATO-a, može postati predmet neprijateljske obrade i mogući predmet ucene neprijateljskih kriminalnih elemenata.

Eliminacija u tišini

Većanje Generalštaba NATO-a trajalo je kratko i data je preporuka da sami Nemci u najvećoj tišini, bez medijske buke, reše problem.

U junu 1983. iz Kastoa u Bon je upućen ceo izveštaj o Kislingu. Prvi koji ga je pročitao bio je ministar odbrane Manfred Verner, zatim državni sekretar u Ministarstvu odbrane Joakim Hilhe, koji je bio glavni koordinator vojnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, i na kraju sam kancelar Helmut Kol. Konsultacije nisu trajale dugo, a kabinet kancelara je doneo odluku da se kompromitovani Kisling povuče prvom prilikom iz štaba NATO-a iz zdravstvenih razloga i prevremeno penzioniše.

U periodu od septembra 1983. godine do početka februara 1984. godine, odnosno do smenjivanja bez ikakvih počasti, general Kisling proživeo je pravo psihičko mrcvarenje jer su ga sam ministar odbrane i vojna kontrašpijunaža amaterski sprovedenom operacijom izložili tome. U želji da prikriju prave uzroke smene, posredstvom nemačke visokotiražne tabloidne štampe objavljene su posledice iz izveštaja o generalu Kislingu. U medijima je započela metoda javne psihoanalize, gde su se nagađali psihološki problemi Kislinga, prvi simptomi... Na kraju je sve postalo apsurdno. Dok su se političari prali od afere „Kisling", profitirala su najviše dva generala sa četiri zvezdice. Prvi je bio sam Rodžers, koji se otarasio na duži rok nemačkog zamenika komandanta NATO-a, i sam Kisling, koji, uprkos svemu, u svojoj penziji neće morati da skriva da će njegovu usamljenost i monotoniju razbijati onaj koji je duge mesece javnog prezira, podsmeha i patnje bio uz njega i jedni ostao odan, kao i onaj koji se posle svega uselio kod njega u stan. Njegov lični vozač.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.