ISTORIJA SE PONAVLJA

Ako postoji period u prošlosti za koji se može reći da je bio jedan od odlučujućih i opredeljujućih u našoj istoriji, onda je to druga polovina 19. veka. U moru nacionalnih ideja koje su se rodile u Evropi u tom dobu, bilo je mesta i za ideje naroda nastanjenog na jugoistoku kontinenta Balkanu. U Zemlji krvi i meda. Ako smo i mogli da skrenemo „levo kod Albukerkija“, možda je poslednji momenat bila baš ta 1878. godina. Ali, kao i obično, splet okolnosti koji ne idu naruku, još kad i ne razumeš situaciju u kojoj se nalaziš, sudbina... i nekako se stvar izmakla iz ruku. S tendencijom cikličnog istorijskog ponavljanja.

Granice na Balkanu i interesi velikih sila nad malim balkanskim narodima, onako kako su skrojeni 1878. godine na Berlinskom kongresu, tako se projektuju već vek i po, a posledice su krvave i užasne. I ne samo to, spoljna, a i unutrašnja politika svih balkanskih zemalja pod jakim je uticajem velikih sila. Na Berlinskom kongresu je odlučeno da o sudbinama balkanskih naroda odlučuju velike sile - pobedila je realpolitika

Da li je Balkan danas, pod uticajem velikih sila, vraćen na stanje s kraja 19. veka? Gde su danas linije interesnih sfera Rusije i Zapada? Mogu li mali balkanski narodi da se oslobode berlinske zavisnosti od pre 140 godina? Zašto se i danas insistira na tome da se Srbija omeđi granicama koje su nacrtane u Berlinu? U kojoj meri se može verovati Rusiji?

Da bismo razumeli sadašnjost, bilo bi korisno da razumemo i prošlost. Ne samo kao prosti niz događaja, korisnih i katkad zabavnih trivijalnosti, mnogo je značajnije spoznati i razumeti procese, njihovu dinamiku i trajanje. U tome svemu naći pravilnosti uzročno-posledične veze i na osnovu toga se ponašati. Razmišljanje jeste bolan proces, ali neophodan.

Sile koje su delovale tada, pre vek i po ili dva veka, deluju i danas. Isto se i zovu - interesi. Smer njihovog delovanja najbolje je objasnio Henri Kisindžer u svojoj knjizi „Diplomatija“. „Još u vreme Rišeljea, kada je nastao savremeni sistem država, zemlje koji se nalaze na obodu Evrope: Velika Britanija, Francuska, Rusija vršile su pritisak na središte kontinenta. Sada (sa ujedinjenjem Nemačke) Evropa je postala dovoljno jaka da pritisne periferiju“, kaže jedan od tvoraca američke spoljne politike. Slična situacija je i danas

„Još u vreme Rišeljea, kada je nastao savremeni sistem država, zemlje koji se nalaze na obodu Evrope: Velika Britanija, Francuska, Rusija vršile su pritisak na središte kontinenta. Sada (sa ujedinjenjem Nemačke) Evropa je postala dovoljno jaka da pritisne periferiju", kaže jedan od tvoraca američke spoljne politike. Slična situacija je i danas.

Situacija koja je prethodila Berlinskom kongresu bila je vrlo kompleksna. Nakon Napoleonovih ratova dolazi višedecenijski period restauracije, koji je prekinut serijom nacionalnih revolucija 1848. godine širom Evrope. Nakon „smirivanja tla“ došlo je do serije manjih sukoba, među kojima se izdvojio Krimski rat, konflikt čiji je rasplet na neki način u velikoj meri uticao i na sudbinu Srbije.

Rat u kojem su se sukobile Turska i Engleska i njihovi saveznici s velikom carskom Rusijom definisao je konflikt koji i danas traje i čija je suština uticaj Rusije u Evropi, a naročito na Balkanu. Kada je nakon tog rata Bizmark, u to vreme - 1856. godine - ministar spoljnih poslova, sačinio izveštaj svom predsedniku vlade, niko nije slutio koliko je dalekovid bio.

Ovaj izveštaj obuhvata analizu situacije nastale posle okončanja rata. Napisan je na njemu svojstven način i pretpostavljao je savršeno fleksibilne diplomatske metode i potpuno odsustvo skrupula kad je reč o ostvarivanju ciljeva. Nemačka istoriografija je taj izveštaj tačno nazvala „Prahberiht“, to jest „Generalni izveštaj“. On je sadržao suštinu realpolitike, mada je bio suviše smeo po mišljenju onoga kome je i bio upućen, predsednika vlade Otoa fon Majntofela čiji broj primedaba na marginama ukazuje na to da ga Bizmark ni izbliza nije ubedio u svoje ideje. U tom izveštaju on doslovce kaže: „Savez Francuske i Rusije isuviše je prirodan da se ne bi ostvario... Snaga svete alijanse je do sada razdvajala te države, ali pošto je car Nikola umro, Austrija je rasturila svetu alijansu i ne postoji više ništa što bi sprečilo prirodno približavanje ovih dveju država čiji se interesi ne sukobljavaju.“

S druge strane, postojao je i jasan interes Austrije. „Pošto je proterana s nemačkih prostora, nova imperija nije imala gde da se širi nego prema Balkanu. Kako Austrija nije osnivala kolonije u prekomorskim zemljama, njeni političari su Balkan s dominantno slovenskim stanovništvom shvatili prirodnom pozornicom za ostvarenje svojih geopolitičkih ambicija - ako ni zbog čega drugog, onda da bi održali korak s drugim velikim silama. Ova politika nosila je klicu sukoba s Rusijom. Zdrav razum bi austrijskim političarima nalagao da ne podstiču nacionalizam na Balkanu, međutim, zdrav razum nikada nije predstavljao jaču strana Beča“, piše Herni Kisindžer.

Austrija je prirodno težila širenju i Balkan je bio prirodan izbor. Ipak, na tom putu ozbiljnu prepreku predstavljala je Rusija, koja je polagala pravo na interese u tom delu Evrope. Otkud taj interes? Jedna od definicija ove velike sile jeste da Rusija zapravo nije država, nego ideja. I to ideja koja se održava snagom oružja. Mesijanski pristup spoljnoj politici gradi i danas, ali u to vreme je to bilo naročito izraženo. Ideja panslavizma imala je pogodno tlo u pravoslavnom življu na Balkanu.

Godine 1762. francuski otpravnik poslova u ambasadi u Petrogradu izvestio je Pariz:

„Posledice ruskih ambicija, ukoliko se ne ograniče, mogle bi biti sudbonosne po susedne zemlje. Ja znam da sudove o moći Rusije ne treba donositi na osnovu njenog prostranstvu i da njena dominacija na teritorijama na istoku predstavlja više varku koja opsenjuje nego izvor stvarne snage. Međutim, ja slutim da nacija koja je zahvaljujući svojoj klimi sposobna da prkosi vremenskim neprilikama bolje od bilo koje druge nacije, naviknuta na slepu poslušnost, nacija kojoj je dovoljno malo za život, znači da je sposobna da uz male izdatke vodi rat, i takva nacija je, slutim, kadra i da osvaja...“ Najistaknutija odlika Rusije je paradoksalni osećaj ugroženosti, koji je nije napuštao iako je stalno vodila ratove i širila se na sve strane.

Ruski istoričar Vasilij Ključevski pisao je da su ti ratovi u početku bili odbrambeni, a potom se neosetno preobrazili - mada to nije bila namera ruskih političara - u osvajačke ratove. Državni kancelar iz tog perioda Gorčakov definisao je širenje Rusije kao „silu koja se izvršava po inerciji. Država stoga mora da izabere ili da odustane od tog stalnog napora i osudi svoje granice na stalne nemire ili da sve dublje i dublje prodire u srce divljih zemalja, pri čemu se najveća teškoća sastoji u njenoj sposobnosti da se zaustavi.

“ Takvo širenje Rusije na istok imalo je za posledicu pojačano interesovanje Engleske, jer su njihovi interesi na Bliskom i Dalekom istoku bili ugroženi. Sledeća tačka bila je Turska i izlazak na Bosfor i Dardanele. I opet Britanci i pomenuti Krimski rat. Sledeći logičan izbor bio je Balkan.

Rastislav Andrejevič Fadejev je 1869. godine u svom zapaženom članku „Mišljenje o istočnom pitanju“ zapisao da Rusija mora i dalje da se širi ka zapadu kako bi zaštitila svoju postojeću teritoriju. „Moramo da proširimo svoj uticaj na Jadransko more ili da se ponovo povučemo iza Dnjepra“, napisao je Fadejev.

U takvoj konstelaciji snaga desila se pobuna u Bugarskoj 1876. godine. Krvava i po svirepoj reakciji Turske potpuno nova situacija za sve aktere. Engleska staje na stranu Turske, ali pod pritiskom javnosti ne sme otvoreno da interveniše na strani Turske. Rusija ulazi u rat s Turskom i dolazi na korak od osvajanja Carigrada. Rat se okončava Sanstefanskim mirom, kojim Ignjatijev primorava Turke na stvaranje „velike Bugarske“, ali uvidevši opasnost od uticaja Rusije, velike sile se organizuju i kroz niz pritisaka uspevaju da privole Rusiju da na međunarodnom kongresu u Berlinu reše otvoreno istočno pitanje.

Svi ključni dogovori između velikih sila postignuti su pre Berlinskog kongresa. To je čitav niz tajnih sporazuma, a centar pregovora bio je London. I pre dolaska u Berlin, Velika Britanija Rusija su se sporazumele da će Bugarska biti podeljena na nekoliko delova. Britancima je bilo stalo da Ruse potisnu što dalje od Carigrada, od mora. Takođe, Britanija je vršila pritisak i samo je čekala tursko „da“ za iskrcavanje na Kipar. Austrougarska je pre kongresa obezbedila podršku ne samo Britanije nego i Rusije za ulazak u Bosnu i Hercegovinu. Ostalo je pitanje izlaska Crne Gore na more. Rusija je htela da Crna Gora izađe na more i računalo se na Bar, dok su Austrougarska i Britanija u tome videle izlazak Rusa na Jadran. Ostalo je otvoreno pitanje i stare Srbije, uključujući i staru Rašku, odnosno Novopazarski sandžak. Šta će biti s tim teritorijama? I, naravno, ključno pitanje s Bugarskom - kako će biti podeljena. To su pitanja koja su ostala otvorena za kongres - objašnjava profesor Ković.

Na kongresu se okupio cvet tadašnje evropske diplomatije, predstavnici svih velikih sila.

Na kongres je u ime Velike Britanije došao Bendžamin Dizraeli, predsednik britanske vlade. Njegova desna ruka bio je lord Solzberi, ministar spoljnih poslova. Rusiju je predstavljao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, knez Gorčakov, koji je već bio u poznim godinama. Njegova desna ruka je bio grof Šuvalov, ambasador Rusije u Londonu. Nemačku, zemlju domaćina, predstavljao je knez Oto fon Bizmark. Austrougarsku je predstavljao grof Đula Andraši, ministar spoljnih poslova. Ispred Francuske je bio ministar spoljnih poslova Vadington, a Turska je takođe poslala svoje izaslanike. Male balkanske zemlje nisu imale reč na kongresu. Jedine zemlje kojima je dozvoljeno da se obrate kongresu bile su Grčka i Rumunija.

- Velike sile nisu htele da saslušaju slovenske balkanske zemlje upravo zbog toga što je kongres i sazvan da bi se obuzdale ambicije Rusije, kako su to videli Englezi, Austrijanci i Nemci. Naš šef diplomatije Jovan Ristić, koji je stigao u Berlin, nije uspeo da se obrati - ističe Ković.

Šta se posle desilo, manje-više je poznato.

- Austrougarska je krenula u eksperiment stvaranja nove bosanske nacije. U okvire bosanske nacije je trebalo da uđu i pravoslavci i muslimani i katolici. Srpsko ime i srpski jezik bili su zabranjeni u javnoj sferi. Taj eksperiment je potrajao od 1881. do 1903. godine. To je doba Benjamina Kalaja, ministra finansija u Beču i nekrunisanog kralja Bosne i Hercegovine. Austrougarska se okrenula Hrvatima i jačala je prohrvatski, prokatolički faktor u Bosni i Hercegovini. Ono što je ključno, to je da su muslimani pružili ogorčen masovni oružani otpor Austrougarskoj - kaže profesor Ković.

Glavna ideja srpske istorije XIX veka je oslobođenje i ujedinjenje. Oslobođenje same Srbije i Crne Gore od turske vlasti, a onda ujedinjenje sa srpskim zemljama Bosnom i Hercegovinom, starom Srbijom i Makedonijom. Međutim, svaki prelazak Drine značio je ulazak u sukob sa Austrijom, sa Britanijom, čak i sa Francuskom.

- Ulazak dublje, na moravske i vardarske teritorije značio je sukob sa Bugarskom iza koje je često stajala Rusija. Srbija je morala da svoj spoljnopolitički program, a to su oslobođenje i ujedinjenje, prilagodi interesima velikih sila. Kad se kaže oslobođenje i ujedinjenje, to je ta nacionalna ideja koja nije bila specifična samo za Balkan. To imate i kod Italijana i kod Nemaca, Norvežana, Iraca. Nacionalna ideja je ključna ideja XIX veka. Srbi su znali da će moći da opstanu samo ukoliko povećaju svoju državu. Dakle, to nije primarno ofanzivna ideja, to je defanzivna ideja jer kao balkanska zemljica koja je autonomna kneževina, kasnije nezavisna kraljevina, Srbija je znala da će pre ili kasnije biti progutana - ističe Ković.

Sanstefanski mir i Berlinski kongres izazvali su ozbiljan lom u svesti srpskih političkih elita. Pre svega zbog držanja Rusije. Knez Milan, a od 1882. kralj Milan Obrenović je potpuno promenio svoju spoljnu politiku.

- On je, praktično, otpustio Jovana Ristića i njegovu Liberalnu stranku i na vlast doveo novu Naprednjačku stranku. Tu stranku je vodio Milan Piroćanac, koji je postao predsednik vlade. Najistaknutiji članovi su, pored njega, bili Milutin Garašanin, sin Ilije Garašanina, Stojan Novaković, Čedomir Mijatović i drugi. To je bila izrazito prozapadna stranka visoko obrazovanih ljudi. Bili su lojalni Milanu Obrenoviću, pri čemu je naročito Milan Piroćanac insistirao na proaustrijskoj ili austrofilskoj politici. Dakle, sukob između Jovana Ristića i kneza Milana je izbio najviše zbog toga što je Ristić bio za oslanjanje na Austrougarsku, ali umereno i oprezno, dok se Milan Obrenović okrenuo Austriji u potpunosti, bez ostatka. Vrlo brzo to je dovelo do potpisivanja tajne konvencije 1881. kojom je praktično Srbija izgubila spoljnopolitičku nezavisnost. Knez Milan Obrenović se obavezao na to da će Srbija da se konsultuje sa Austrougarskom pre svakog značajnijeg političkog poteza. Zauzvrat je dobio podršku Austrougarske u prodoru Srbije ka jugu, prema staroj Srbiji i Makedoniji i pravo na kraljevsku titulu.

Danas situacija u geopolitičkom smislu je skoro pa ista. Optička sličnost je neverovatna. I šta mi možemo danas da učinimo u ovoj podeli karata? Opet se vraćamo na istoriju. Kada je u predvečerje Berlinskog kongresa britanski premijer Dizraeli osetio da interesi njegove zemlje nisu zadovoljeni u pravoj meri, rekao je ruskom poslaniku Šuvakovu: „Engleska se tretira kao Bosna ili Crna Gora“. Verovatno promućurni „Jevrejin“, kako ga je zvao Bizmark, u datom momentu nije mogao da se seti Srbije, ali ako uspemo da ovakva ili slična rečenica o nama ne bude izgovorena, napravili smo kvalitativan istorijski skok.

Sanstefanskim mirom

Rusi izneverili Srbe Rusko-turski rat, u kojem je učestvovala i Srbija, završen je Sanstefanskim mirom 3. marta 1878. godine. Kneževina Bugarska je, pod privremenom ruskom okupacijom, trebalo da obuhvati teritoriju od Dunava do Balkana i od ove planine do Egejskog mora, Pirotski i Vranjski okrug, celu Makedoniju, kao i neke teritorije istočne Albanije i severne Grčke. Crna Gora je dobila gradove Nikšić, Gacko, Spuž, Podgoricu, Žabljak i Bar. Bosna i Hercegovina je ostala u turskom carstvu, s tim što Rusija nije bila protivna austrijskoj okupaciji. Najveće razočaranje rusko-turskim dogovorom doživela je Srbija. Prvo, kad je iznenada postignut mir, srpska vojska je morala da se povuče sa Kosova iako je već bila stigla do Prištine. Sanstefanski sporazum je Srbiji oduzimao Pirot i Vranje koje su Srbi sami oslobodili, a u poslednjem trenutku priznao joj je Niš, koji su Rusi takođe namenili Velikoj Bugarskoj. Srbija kneza Milana Obrenovića je ušla u savez s Rusijom protiv Turske s ciljem da pripoji Bosnu i Hercegovinu (gde je već uveliko trajao ustanak protiv osmanlijske vlasti), Kosovo i Metohiju, Novopazarski Sandžak, Makedoniju, a umalo je ostala i bez već osvojenih teritorija na jugoistoku zemlje. - Sanstefanski mirovni ugovor je bio ogromno razočaranje za Srbe i to se naročito videlo u politici kneza Milana. Milan je do tada vodio prorusku politiku skoro bez ostatka. Sada se sasvim okrenuo Austrougarskoj. I to će se pokazati kada bude sklopio tajnu konvenciju sa Austrougarskom 1881. godine, kojom je praktično pristao na to da Srbija svaki svoj spoljnopolitički potez u budućnosti usaglašava sa Bečom. To je bilo, praktično, odricanje od nezavisne spoljne politike i odricanje od nezavisnosti koju je Srbija tek stekla na Berlinskom kongresu. S druge strane je dobio podršku Austrougarske za širenje ka jugu, za oslobođenje Makedonije. Austrougarska je htela da Srbiju gurne u Makedoniju da bi se tamo sukobila sa Bugarskom, iza koje je stala Rusija. I dobio je podršku za uzimanje kraljevske titule, što će se i dogoditi 1882. godine - kaže Ković.

Englezi protiv Srbije na Jadranu

Kada je ruski diplomata grof Ignjatijev pitao ministra spoljnih poslova Austrougarske Đula Andrašija šta on traži od Rusije, Andraši je odgovorio da traži ulazak Srbije i Crne Gore na stranu austrougarske interesne sfere. Znači, punu kontrolu nad Srbijom i Crnom Gorom. Rusija je to odbila i interesantno je da se Rusija složila sa podelom Bugarske, ali nije se složila sa ulaskom Srbije i Crne Gore u austrougarsku interesnu sferu. To su takozvani Bečki pregovori u martu 1878. godine. I Ristić i knez Milan su shvatili da moraju potpuno da se bace u naručje Austrougarske. - Sačuvano je jedno pismo lorda Solzberija u kome on kaže da mi Englezi ne smemo da dozvolimo stvaranje velike slovenske, odnosno srpske države od Pirota do Jadranskog mora, jer će ona poslužiti kao uporište Rusije u bliskoj budućnosti. To se pokazalo kao konstanta britanske politike sve do Prvog svetskog rata.

Strah od ruskog uticaja

Kenet Morison, profesor moderne istorije jugoistočne Evrope na Univerzitetu „De Montfort“ u Velikoj Britaniji, govori za „Ekspres“ o Berlinskom kongresu i sadašnjem geopolitičkom položaju Srbije i interesima velikih sila.

Zašto velike sile nisu dozvolile na Berlinskom kongresu da Srbija proširi svoje granice kako bi obuhvatila Bosnu i Hercegovinu, gde je većina stanovništva bila srpska i gde je većina muslimanskog stanovništva bila za prisajedinjenje Srbiji?

- Velike sile su imale različite interese i ciljeve na Balkanu, i to su svakako bili izvori konkurencije i antagonizma. Velika Britanija je, na primer, pokušavala da potkopa ruski uticaj na Balkanu i uskratila je Rusima pristup Mediteranu. Rusi su, naravno, imali strateške i ideološke interese u regionu i Britanija je videla ruski uticaj na Balkanu kao najveću pretnju sopstvenim interesima. Kako je snaga Osmanskog carstva počela da oslabi na Balkanu, osnovni cilj Britanije bio je da obezbedi da Rusija ne proširi svoj uticaj u regionu. Što se tiče Srbije i Crne Gore, Austrougarska je bila glavni pokretač nasilja iz 1878. godine. Uz ujedinjenje Italije i Nemačke, Austrougarsko carstvo moglo se samo proširiti na teritoriju na jugu, na Balkan. I Srbija i Crna Gora do tada su bile de fakto nezavisne jedinice i imale su rusku podršku - tako da je stvarnost morala biti prihvaćena. Austrijski cilj, međutim, bio je blokiranje ujedinjenja Srbije i Crne Gore (koja se proširila tako da obuhvata gradove poput Nikšića, Bara, Plava i Gusinja) tako što im je uskratila zajedničku granicu. Tako su se Austrijanci preselili u Sandžak (iako je ostao pod otomanskom administracijom) kao sredstvo za pokretanje klipa između onoga što su tada smatrane kao dve srpske države i okupirane i upravljane Bosnom i Hercegovinom - a ova situacija je ostala sve do balkanskih ratova 1912. i 1913. godine.

Velike sile ne dozvoljavaju balkanskim narodima da odlučuju o sudbini Balkana. Zašto?

- Velike sile, a posebno Austrougarska, nisu mogle dopustiti ujedinjenje Srbije i Crne Gore za svoje strateške interese. Velika srpska država na Balkanu koja bi obuhvatila Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu bila bi ozbiljan regionalni konkurent i blokirala bi bilo kakvu mogućnost austrijskog napretka dalje na jug. Stvaranje jake i nezavisne slovenske (ili srpske) države u regionu takođe bi moglo povećati mogućnost da se slovenska manjina u Austrougarskoj pobuni. Dakle, austrijski cilj bio je da oslabi Srbe - okupirajući Bosnu i Hercegovinu i stvaranjem garnizona u Sandžaku i odvojenim diplomatskim odnosima sa Srbijom i Crnom Gorom, često su se igrali protiv njih. Dakle, rezultat Berlinskog kongresa bio je da većina balkanskih Slovena ostane pod kontrolom stranih sila (bilo u Austrougarskoj ili Osmanskoj imperiji). To je, naravno, štetilo Rusima i onima koji su podržavali panslavističku ideju - a potkopavanje te ideje zadovoljilo je Britance i dovelo do toga da Austrijanci mogu da ohrabruju završetak između balkanskih država, čime se slabi svaki osećaj jedinstva.

Zašto zapadnim silama smeta porast ruskog uticaja na Balkanu, naročito u Srbiji?

- Uticaj Rusije na Balkanu ponekad je precenjen, ali je to percepcija koja je bitna. Ako pogledamo, na primer, koliko novca Rusija ulaže u region, relativno je to malo u odnosu na novac koji dolazi iz Evropske unije ili čak iz Kine koja ulaže ili pruža kredite za velike infrastrukturne projekte kao deo njihove inicijative „Jedan pojas, jedan put“, ali postoji zabrinutost, na primer, zbog uticaja ruskih medija kao što su „Rusija danas“ i „Sputnjik“. Medijske organizacije koje su u Srbiji imale su puno opterećenja. Ruski humanitarni centar u Nišu postoji samo u humanitarne svrhe, kao što se često tvrdi. I Rusija ima značajne strateške interese u regionu - prvenstveno zaustavljajući širenje NATO nakon što je Crna Gora prošle godine postala članica, a čemu su se Rusi duboko protivili.

Koji su danas interesi Velike Britanije na Balkanu?

- Britanija danas je veoma različita zemlja i ne poseduje niti projektuje istu moć kao što je to učinila 1878. Glavni interes Britanije na Balkanu je stabilnost, izbegavanje sukoba i kontinuirana evroatlantska orijentacija u regionu. Kao i 1878. godine, trenutna britanska vlada izgleda mnogo više zabrinuta za ruski uticaj na Balkanu nego, recimo, turski ili kineski uticaj. Balkan je deo Evrope i nesumnjivo je da će njihov stav biti nastavak podrške pristupanju EU i tamo gde je to moguće članstva u NATO - iako su sasvim svesni da je vrlo malo apetita za članstvo u NATO u Srbiji ili među Srbima u Republici Srpskoj. Britanija će biti domaćin samita Zapadnog Balkana u leto, a verovatno je da će njihova pozicija nastaviti da podstiče evroatlantsku integraciju regiona.