POLA VEKA OD PRAŠKOG PROLEĆA

Ove godine navršilo se 50 godina od političkog fenomena poznatog kao " Praško proleće" koji je obeležio dolazak na vlast moskovskog đaka Slovaka Aleksandra Dubčeka, koji je uneo talas liberalizacije, jačanja građanskih sloboda i tržištne ekonomije u čehoslovačko društvo.

Međutim, nisu svi balgonaklono u istočnom bloku gledali na novine koje su se pojavile, posebno da se to desi u zoni koju su Sovjeti smatrali suverenom, gde su oni vladali i smatrali svako narušavanje centralnog poretka i centrano-planske privrede direktnim atakom na Moskvu.

Petog januara 1968. je Aleksandar Dubček izabran za prvog sekretara čehoslovačke Komunističke partije. Njegovim izborom je počeo dramatičan oslobađajući proces u totalitarnoj državi koja je kontrolisala svo Čehoslovačko društvo.

Dubček, koji je deo detinjstva proveo u Sovjetskom Savezu, zamenio je tvrdolinijaša Antonjina Novotnija na vodećem mestu predsednika KP Čehoslovačke. Za razliku od tvrdolinijaša, Dubček je imao dosta otvoreniji pristup i u javnosti je bio poznat kao nasmejani političar. Dolaskom na čelo Prvog sekretara Komunističke partije Čehoslovačke, Aleksandar Dubček je aprila 1968 publikovao " Akcioni program"  intenzivnih političkih i ekonomskih reformi. On je svojim reformskim planovima  dao nezaboravno ime koje je postalo poznato u celom svetu kao: „Socijalizam sa ljudskim likom".  Najradikalnija promena koju je Dubček uveo bilo je ukidanje jednog od stubova komunističkog režima: cenzure. Ovaj korak koji je napravljen u aprilu 1968. godine kasnije je imao odlučujuću ulogu u Dubčekovom padu. Međutim interesantno je da vlada u Pragu na čelu sa Dubčekom nikada nije planirala da odustane od  vodeće uloge Komunističke partije. Međutim, iz meseca u mesec su u Moskvi posmatrali kako zahtevi građana za promenama postaju sve glasniji. Čehoslovački konzervativni aparatčici su takođe bili zabrinuti posebno kada je Dubče aprila 1968 publikovao " Akcioni program"  intenzivnih političkih i ekonomskih reformi, što se nimalo nije dopalo Moskvi.

Već meseca maja 1968. sovjetsko političko vođstvo je bilo poprilično zabrinuto zbog razvoja situacije u Čehoslovačkoj, a kriza je kuliminirala u julu iste godine kada su zastupnici komunističkih partija Sovjetskog Saveza, Mađarske, Poljske, Istočne Nemačke i Bugarske istakli da politička situacija u samoj Čehoslovačkoj ugrožava vitalne interese ovih socijalističkih zemalja, zbog čega je Moskva počela planiranje vojne operacije za konačno rešenje problema.

Sovjetski Generalni sekretar i predsednik KP SSSR-a Leonid Brežnjev kao vođa vodeće zemlje Varšavskog pakta bio je veoma zabrinut pojavom liberalizacije u Čehoslovačkoj, posebno ukidanjem cenzure i političkog opstanka tajne policije, što je direktono ugrožavalo po njemu interese Moskve. Čehoslovačka je inače igrala jednu  od važnih uloga u Varšavskom paktu i u mogućem konfliktu sa NATO jer je predstavljala deo strateške dubine na koju je računala Moskva u slučaju rata sa Zapadom. Posebno imajući u vidu fabrike koje su proizvodile naoružanje. Strah od mogućnosti da Čehoslovačka u budućnosti napusti Varšavski pakt izjedala je sovjetskog lidera Brežnjeva.

Ideja " Praškog proleća" koja je lansirana veoma je zabrinula neke države koje su skoro deceniju pre imale slična iskustva sa ovom pojavom, a pre svega se misli na Mađarsku, Poljsku i Istočnu Nemačku gde su te težnje na manje ili više krvavi i brutalni način bile ugušene. Značajnu glavobolju Moskvi su zadavali i nacionalizmi u Baltičkim državama Litvaniji, Estoniji i Letoniji, kao i u Ukrajini, a pojava novih političkih težnji u Pragu predstavljalo je tek problem koji se lako mogao proširiti. Jedni od prvih koji su se zalagali da se što pre vojno mora delovati u Čehoslovačkoj su bili šef KGB Jurij Andropov, ukraijnski lider Pjetro Šelest i Nikolaj Podgorni, koji su bili najvatreniji zagovornici vojne intervencije u Čehoslovačkoj.

Sovjetski lider Leonid Brežnjev odlučio je prvo dati političku inicijativu da zaustavi Dubčeka kroz niz pregovora i bilateralnih razgovora sovjetskog i čehoslovačkog rukovodstva.

Prvi od razgovora održan je jula 1968 u mestu  Černia na Tisi uz samu Sovjetsko-Čehoslovačku granicu. Na tom sastanku Dubček je branio svoje reforme, u tome su ga podržali neki lideri u samoj partiji poput Josefa Smrkovskog, Oldrih Černika i František Krigela. S druge strane konzervativci Vasil Bilak, Drahomir Kolder i František Švestka tražili su da se postojeće reforme monetalno odbace. Reformatori u čehoslovačkom rukovodstvu su tvrdili da ostaju lojalni Varšavskom paktu i da neće biti nikakvih antisocijalističkih tedencija. Kao gest dobre volje sovjetsko rukovodstvo je odlučilo da povuče određene sovjetske trupe iz Čehoslovačke koje su se tamo nalazile na manevrima.

Lideri Varšavskog pakta ( Sovjetskog Saveza, Istočne Nemačke, Narodne Republike Poljske, Mađarske, Bugarske i Čehoslovačke) su se 3. avgusta 1968., okupili u Bratislavi na zajedničkom sastanku gde se pojavio generalni sekretar Komunističke partije i lider Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev koji je po prvi put  tad proklamovao "Doktrinu ograničenog suvereniteta", kao važan element nove politike Sovjetskog Saveza prema članicama Varšavskog pakta i ostalim zemljama socijalističkog tabora. Ova doktrina bila je veoma jasna u pogledu suvereniteta neke zemlje, a to znači da neka država može ostati suverena onoliko dugo, ukoliko nema štete po interese ostalih socijalističkih zemalja i država članica Varšavskog pakta.

Pošto su Čehoslovački reformatori ostajali pri svojim pozicijama da nema odstupanja od proklamovanih reformi SSSR- je odlučio da počnu vojne pripreme disciplinovanja " odmetnika" iz redova partije. Sovjetski Savez i sateliti su smatrali da " Praško proleće" ugoržava nacionalne interese čitavog istočnog bloka.

Već 18. avgusta održan je novi tajni sastanak u Moskvi, gde su se okupili lideri Varšavskog pakta, a na kome nisu prisustvovali predstavnici Čehoslovačke, kako bi se dogovorili o realizaciji invazije na Čehoslovačku. Taj plan dobio je kodno ime Operacija „Dunav".

Sovjetima na ruku je išlo i to, da je Dubček itekako znao da je napad i akcija Kremlja veoma izvesna i naredio je pripadnicima Čehoslovačke armije, da u slučaju intervencije ostanu u kasarnama i ne mešaju se u sukob. Najzanimljivije u celoj priči bilo je naređenje komande Varšavskog pakta, da pripadnici čehoslovačke armije tokom, a ni posle intervencije ne budu razoružani.

Operacija Dunav planiranje

Plan invazije na Čehoslovačku sovjetski vojni planeri su nazvali " Operacija Dunav".  Sovjetska armija je za izvođenje "Operacije Dunav"  formirala Dunav-visoku komandu koja je sakupila snage za izvođenje ove operacije sa tri fronta Centralnog kojim je komandovao general-pukovnik Magarov, koji će invaziju na Čehoslovačku da izvrši iz pravca Istočne Nemačke, kroz poljski Silesijski vojni okrug,  Karpatskog kojim je komandovao generak Bisjarin, koji će u Čehoslovačku upasti preko Varšavskog vojnog okruga dolazeći direktno iz Sovjetskog Saveza i Južnog fronta koji će napad izvršiti preko Mađarsko-Čehoslovačke granice, kao i jednica Vazdušno-desantnih snaga, gde je 103. Gardijsko vazdušno desantna divizija dobila ključni zadatak, da zauzme Prag i pohapsi učesnike pobune. Njoj su svu pomoć trebale da pruže ostale jedinice. Sve ove snage direktno su potčinjene Dunavskoj Visokoj komandi. Specijalni zadatak bio je poveren i Poljskoj 6. Pomeranskoj vazdušno jurišnoj diviziji koja je imala zadatak da zauzme aerodrom Pradubice. Važan zadatak imala je i 2. Poljska armija Silesiskog vojnog okruga kojom je komandovao general Florian Siwicki. Operativni deo plana " Operacije Dunav" predviđao je angažovanje od 175.000 do 500.000 vojnika Sovjetske i armija Varšavskog pakta, koji bi uzeli učešće u operaciji „disciplinovanja Čehoslovačke". Njima je podršku davalo 2.000 tenkova. Za akciju predviđeno je angažovanje pet članica Varšavskog pakta: Bugarska, Poljska, Mađarska, Istočno Nemačka i Sovjetskog Saveza.

Operativni plan invazije na Čehoslovačku sastojao se iz dva dela: Prvi: Vazdušno desantne operacija-spuštanje padobranskih desanata na više lokacija u Čehoslovačkoj uključujući tu i Prag, zarobljavanja odmetnutog političkog rukovodstva Čehoslovačke i njegovo odsecanje od baze i izolaciju. Drugi: Kopneni deo operacije predviđao je prelazak granice i ulaz oklopno-mehanizovanih i pešadijskih (motostreljačkih) jednica Sovjetskog saveza i članica Varšavskog pakta, zauzimanjem vitalnih tačaka širom Čehoslovačke i kooordinaciju sa vazdušno desantnim snagama. Ključni deo operacije bilo je hapšenje i izolacija odmetnutog čehoslovačkog rukovodstva.

Početak invazije Čehoslovačke

Operacija Dunav - invazija na Čehoslovačku, započela je u večernjim časovima 20. avgusta 1968. godine. Kontrolni toranj praškog aerodroma „Ruzinje" dobio je iste večeri oko 20.00 časova signal, od sovjetskog transportnog aviona An -24 da će sleteti na aerodrom. Kontrola leta ne sumnjajući da je otpočela invazija, dala je dozvolu za sletanje An-24 koji je dolazio iz pravca severoistoka jer su mislili da je u pitanju putinički avion koji prevozi ruske turiste. Avion je sleteo oko 20.30 i krenuo da se parkira. Pošto su letelici ugašeni motori iz aviona je tada izašao jedan civil, koji je popričao nakratko sa aerodromskim službenikom, pre nego što se otvorila zadnja rampa letelice iz koje su počeli da iskaču u velikoj brzini naoružani pripadnici „Specnaz trupa" i agenti vojne obaveštajne službe GRU, obučeni u civilna odela.

Interesantno je da su se njima u zgradi odmah priključila i povećana grupa sovjetskih turista i partijskih delegata koji su navodno očekivali poletanje aviona za Moskvu u 21 čas po lokalnom vremenu na dan početka invazije. Sa podeljnim automatskim oružjem oni su prvo zauzeli kontrolni toranj, a zatim i sva ključna mesta na aerodromu.

Nešto pre ponoći 20. avgusta 1968. godine već zauzetom kontrolonom tornju praškog aerodroma Ružinje stigao je zahtev za sletanje još jednog transportnog An-24 koji je doleteo iz Lvova (Ukrajinska SSSR) u kome se nalazio radio far, a koji je trebalo da navodi druge avione da sleću na pistu u slučaju da kontrolni toranj prestane da funkcioniše. Međutim, ovaj avion je skliznuo tokom sletanja sa piste i zaglavio se u blatu. Ova neplanirana teškoća međutim, nije bitnije uticala na tok i ishod akcije jer je zauzeti toranj nastavio neopmetano sa radom.

Paralelno sa ovom akcijom trupe koje su pripadale Centralnom i Karpatskom frontu prešle su granicu i ušle u Čehoslovačku

U rano jutro 21. avgusta u 2 sata ujutro na međunarodni aerodrom Ruzinje kod Praga, koji je tad već bio sav u mraku počeli su da na svakih 30 sekundi sleću na neobeleženu pistu sovjetski transportni avioni An-12 Cub i An-24 u kojima su se nalazili pripadnici 7. Gardijske vazdušno desantne divizije, delovi 103 i 108. gardijske padobranske divizije, i pripadnici Specnaza čije sletanje na aerodrom Ruzinje su obezbeđivali lovci MiG-21. Ovi transportni avioni odmah po sletanju otišli su do glavne aerodromske zgrade, koju su ispunile dve čete " desanjtnika" ukupno oko 180 pripadnika.

Upad u Prag

Prvi padobranci njih oko 180 koji su sleteli, odmah su od agenata Specnazca, i GRU preuzeli obezbeđivanje aerodorma. Komandni An-24 koji je zauzeo poziciju na kraju piste dao je naređenje za sletanje pet transportnih aviona An-12 u kojima su bili pripadnici borbene grupe 103. Gardijske vazdušno desantne divizije pod punom borbenom opremom, za razliku od grupe koja je preuzela kontrolni toranj i aerodromsku zgradu. Iz transportnih aviona iskrcan je određeni broj oklopnih vozila ASU-85 koje su koristili padobranci sa specijalnim zadatkom da zauzmu predsedničku palatu u Pragu. Preostali padobranci plus, agenti Specnaza, GRU dobili su zadatak da se ubace u Prag gde su ih čekali KGB timovi ranije ubačeni u Prag, a tu su im veliku ispomoć pružali članovi sovjetske diplomatske misije. Opet, s druge strane njima su veliku pomoć u otkirvanju lokacije pobunjenog rukovodstva, pružali agenti unutra čehoslovačke vlade i bezbednosnih službi koji nisu blagonaklono gledali na Dubčeka. Operativni timovi ukrcali su se u dva autobusa i četiri kamiona, dok su preostali padobranci krenuli da zauzmu ključne tačke u okolini Praga. Grupa sa aerodroma koja je krenula put grada na samom ulasku u čehoslovačku prestonicu se razdvojila.

Jedna kolona krenula je do predsedničke palate sa ciljem da uhapsi predsednika Čehoslovačke Ludviga Svobodu, a druga kolona u kojoj su većinom bili specijalci Specnaza, krenula je do sedišta Komunističke partije Čehoslovačke gde se nalazio Dubček sa desetinama saradnika, koji su u menjevitom upadu svi pohapšeni. Ovoj grupi u pomoć je pritekla i 35. motorizovana brigada Sovjetske armije koja je obezbeđivala lokaciju oko zgrade.  Interesantno je to da su pohapšeni čehoslovački rukovodici znali za invaziju, ali su predpostavljali da će sovjetskoj armiji zapravo trebati 10 do 11 sati da posle prelaska Poljske i Istočno nemačke granice stignu do Praga, ali ih je upad specijalaca Specnaza iznenadio i zatekao. Odmah po hapšenju Dubček je prebačen na aerodrom Ruzinije odakle je avionom prebačen u Moskvu gde je smešten na tajnu lokaciju na kojoj je ostao četiri dana gde je trebalo da razjasni " drugovima" u Moskvi svoju politiku liberalizacije. Vraćen je zajedno sa ostalim svojim reformatorima nazad u Prag tek 27. avgusta gde je formalno ostao prvi sekretar Komunističke partije Čehoslovačke, dok nije bio prisiljen 1969. da da ostavku posle čega se povukao u ilegalu.

Moskovski protokol

Već do sedam sati izjutra 21. avgusta misija izolacije i hapšenja „odmetnutog" čehoslovačkog rukovodstva bila je završena jednom munjevitom operacijom. Preostali elementi 7.Gardijske vazdušno desantne divizije počeli su raspoređivanje na ključnim lokacijama širom Praga. Njihove mete bile su sve vladine zgrade, komunikacijski centri, telefonske centrale, kao i elektrana u okolini grada koji su bez većih problema bili zauzeti.

Konzervativni elementi u čehoslovačkoj komunističkoj partiji zatražili su od predsednika Svobode da formira novu " hitnu vladu", ali je on to odbio i dao punu podršku pohapšenim rukovodiocima. Zbog toga je kadar Moskve, Gustav Husak 23. avgusta odleteo u Moskvu zahtevajući da Dubček i Černik budu uključeni u rešavanje konflikta na realciji Prag-Moskva. Posle nekoliko dana pregovora čehoslovačka delegacija potpisala je takozvani " Moskovski protokol" koji je bio sastavljen od 15 tačaka. Protokol je suspendovao mogućnost delovanja opozicionih grupa i vratio punu cenzuru u javnost koja je Praškim prolećem bila ukinuta i dobila specifične oblike reformi koje su pokrenute. Pokušaj kontrarevolucije u samoj Čehoslovačkoj nije negiran, ali su svi dekreti doneti od januara 1968. ukinuti.

Za to vreme pripadnici 103. Gardijsko vazdušne desantne divizije dobili su još jedan zadatak, a to je bilo zauzimanje radio i televizijske stanice u samom Pragu. Inače oko šest sati ujutro radio stanica Prag izvestila je građane da je započela sovjetska vojna invazija na Čehoslovačku, te da je ovim snagama naređeno da slome i unište sve komunikacije i instalacije preko koji su se mogle prenositi informacije građanstvu. Ovo izveštavanje je bilo kratkog daha jer zaposleni nisu ni znali da su sovjetski padobranci već u gradu.

Inače tog  21. avgusta 1968 prvi pripadnici 6. Gardijske motostreljačke divizije Centralnog fronta počeli su da ulaze u predgrađe Praga u pratnji oklopnih jedinica 35. motorizovane divizije, koje su u Pragu već čekali pripadnici 103. Gardijske vazdušno desantne divizije raspoređeni na ključnim lokacijama širom grada. Prilikom približavanja zgradi Radia Prag, padobranci su naleteli na barikade, koje su građani revolitrani upadom, počeli da postavljaju širom grada. Pošto demonstranti nisu hteli da se pomere došlo je do sukoba u kome su učestvovali i oklopna voyila ASU 85 koja su bukvalno razorila barikade, što je razultiralo sa poginulim i ranjenim građanima. Padobranci su zatim hicima iz automata rasterali preostale okupljene demonstrante, posle čega je radio i TV stanica bila zauzeta. Ovaj incidnet se smatra prvim sukobom padobranaca i građana koji su se protivili invaziji.

U kasnim popodnevnim časovima 21. avgusta tenkovi i motorizovana vozila ostalih sovjetskih jedinica koje su pripadale grupaciji armija Centralnog fronta počela su da ulaze u Prag zajedno sa jedinicama Varšavskog pakta, gde su ih čekali padobranci, Specnaz i delovi dve motorizovane divizije koje su podnele najveći teret operacije.

U međuvremenu pripadnici VDV izvršili su helikopterski desant na aerodrom Hardec Karlove. Aerodrom su zauzeli pripadnici helikopterskih jurišnih jedinica, koji su formirani po prvi put kao nova formacija desantnjika.

Padobranci su dobili još jedan zadatak, da spreče da građane u pokušaju da iz policijskih stanica i kasarni pokupe oružje kako bi se sprečila repriza scenarija iz oktobra/novembra 1956 u Mađarskoj. Operaciju zauzimanja Praga, padobranci su platili sa žrtvom od 96 ubijenih vojnika tokom akcije, dok je cifra ubijenih građana iznosila ukupno 108, od kojih je samo 72 stradalo u Pragu, dok je njih pet stotina ranjeno. Invazija jedinica Varšavskog pakta na Čehoslovačku uspšeno je zaustavila liberalne reforme i pokušaj smanjenja uticaja pojedinih rukovodioca Komunističke partije Čehoslovačke, dok je Sovjetski Savez uspešno u spoljnjoj politici realizovao proklamovao Brežnjevljevu " Doktrinu ograničenog suvereniteta".

ZAKLJUČAK

Invazija na Čehoslovčku pokazala je uspešnost sovjetskih tajnih operacija. KGB sa svojim trupama i GRU u sadejstvu sa Specnaz jedinicama koje su podržali padobranci i oklopno-mehanizovane jedinice, pokazali su se kao efikasna kombinacija. Analiza Operacije „Dunav" pokazala je, da su pripadnici 7. Gardijsko vazdušno desantne divizije, 103 i 108.vazdušno desantne divizije iskazali odličnu obučenost, uvežbanost i sposobnost da svoje snage brzo rasporede na ključna mesta.  Operacija „Dunav" sa vidika upotrebe padobranskih jedinica pakazala je odličnu saradnju sa pripadnicima Specnaza, agentima KGB i GRU na terenu i da je postignut faktor iznenađenja, iako nije neutralisana češka vojska koja je ostala naoružana, ali u svojim kasarnama. Mada su se građani opirali akciji, ali ne kao u Mađarskoj 1956.

Sovjetska okupacija Čehoslovačke trajala je do 16.oktobra 1968. kada je postignut dogovor o delimičnom povlačenju vojske Varšavskog pakta. Brežnjev je u Prag poslao sovjetskog premijera Alekseja Kosigina kao vođu visoke delegacije koja je u Pragu saopštila da će se deo snaga koji je doveden u Čehoslovačku povući iz nje, ali i da će velika većina sovjetskih snaga ostati u njoj do daljnjega.  Trupe iz Bugarske, DDR, Mađarske i Poljske su do kraja oktobra napustile Čehoslovačku.  Sporazum koji je potpisalo novo čehoslovačko rukovodstvo sadržalo je pravo da oni sami kontrolišu zapadne granice, ali i da sovjetske vojne trupe ( čak 5 divizija) ostanu u unutrašnjosti zemlje sve do 1987.godine.