INTERVJU, ALEKSANDAR DIKLIĆ: Moj Beograd je dobar grad

Ispod ulica Beograda zagrljeni ostadoše i napadači i branioci, negde među njima i nekoliko mamuta, u tom svetu ispod nivoa mogućeg, vinčanski čovek lovi ribu, topi cinabarit ili bakar, Rimljanin uživa u brojnim gradskim termama, Kelt gore, na Karaburmi, sprema novi pohod na Delfe, Despot Stefan duhovno krvari zbog još jednog građanskog rata i tako dalje... Kada sve ovo i još mnogo toga vidite istovremeno, onda ste sa one strane praga

Aleksandar Diklić poznat je kao autor knjiga i TV serijala „Beograd, večiti grad" i „Sto senki nad Beogradom", a rodnim gradom inficirao se još kao dete. Kako sam kaže, njegovo detinjstvo je kao kofer koji je davno izgubljen i koji je još uvek negde, i putuje. Ono čega se dobro seća jesu dečački dani provedeni na Kalemegdanu. Radije je menjao fudbalsku loptu za kalemegdanske lagume. Voleo je i fudbal, ali je radije bežao iz škole i zavlačio se u utrobu Beogradske tvrđave, ulazio u crkve, obilazio turbe, odlazio na pijace i posmatrao svet koji za njega beše nesvakidašnji. Tih mirisa i slika seća se i danas. Ostavile su traga, kako u njegovom bavljenju muzikom, komponovao je i realizovao instrumentalni album „Moja Aleksandrija", a svojom numerom „Jerusalim, Carigrad, Beograd" uvršten je u antologiju jugoslovenske instrumentalne muzike „Okean", tako i kasnije, u njegovim istorijskim delima posvećenim Beogradu.
S Diklićem razgovaramo o tome na koji način je sve Beograd obeležio njegovo odrastanje, razmišljanja, i šta je sve uticalo na njegovu posvećenost da rodnom gradu i njegovim građanima upriliči ovo sentimentalno putovanje kroz istoriju, kao i dostojnog konkurenta u obliku „Sto senki nad Beogradom", i time gotovo nadmaši svoj opus u pokušaju sagledavanja senki velikih i donekle zaboravljenih ličnosti iz prošlosti Beograda.
Kada Vas je obuzela ta strast prema Beogradu?
- Što bi neka razvalina bila mističnija, naša mašta bi uzletala sve više. I tada smo, čini mi se, dobro razlikovali nešto što bi ličilo na tursko, odnosno na hrišćansko. Imena kapija su nas bacala u vreme. Mislim da bi kasnije svako za sebe guglao, a ja sam često zimske raspuste provodio u dve obližnje biblioteke. Naravno, obavezna literatura behu „Zabavnici". Druga magnetična senka u vezi je s jednom od najvažnijih osoba u mom životu, pogađate, mojim ocem. On i ja bismo uglavnom ćutali, ali ono što mi je ušlo u krv zapravo behu pitanja mog oca, sugestivnog i sjajnog govornika, koji me je često navodio na najrazličitije teme. Kada bih s njim šetao Beogradskom tvrđavom, neretko bi me pitao da li mogu da zamislim osobu koja je baš taj i taj kamen postavila na baš to mesto. On je monumentalne zidine već tada roditeljskom alhemijom personifikovao i otad Kalemegdan za mene nije tvrđava, on je skup kamenja koje je neko postavljao i koje je neko rušio. Senke nad Beogradom su možda već tada dobile svoj uvod. Sećam se, još kao dečak sam umeo satima da razmišljam o temama koje drugima nisu bile naročito bitne. Ljubav Beograda i mene, ova današnja, najviše liči na onu početnu. Danas kada o tom gradu znam možda i više nego što bih voleo, na neki način, u istom krugu, osećam setu, tugu za ocem, i dalje se pitam koje ili čije su ruke postavile neki kamen i, naravno, pogađate, ista tatina pitanja postavljam svojoj ćerkici Leni. Naša porodična igra vekovima nas i s neznanim ljudima čini prijateljima. Sa svakim, ama baš svakim čovekom koji je onamo nešto gradio... Slične emocije, slične po intenzitetu, ali opozitne u smeru, važe i za rušitelje. Razarači Beograda su za respekt jer po pravilu behu jači od neimara. Neko, uostalom, reče da danas vidimo svega devet odsto Beograda, odnosno njegove tvrđave.
Široj javnosti postali ste poznati po svom kapitalnom delu „Beograd, večiti grad", kao i po istoimenom TV serijalu. Beogradu i njegovoj burnoj istoriji dajete jasan ton i preciznu sliku prošlosti uz interesantan pristup. Kako je izgledalo Vaše istraživanje?
- Došlo je stihijski, nisam ni znao da sam istraživač dok se nisam probudio u nekom od arhiva s podebelim spiskom dokumenata, lica ili zgrada koje tražim. Mislim da je elementarna znatiželja jedini pravi put čime god da se bavite. Mene je znatiželja vodila kroz razne discipline, pa i kroz period materijalističkog nagona ka sticanju. Zato mislim da svako ko je zainteresovan da svom detetu pruži svet i vasionu kao životni prostor treba da se trudi da ne krši dečju znatiželju i potragu za odgovorima. Naravno, da se ne bih udavio u sopstvenim frazama, potrebno vam je ili mnogo para da platite nekoga da vam stvori metode rada, ili da budete to vi lično. Ja sam, pogađate, bio ovaj drugi. Uz metode delovanja, na kraju, potrebna je upornost, pa i ludilo da se godinama bavite nečim što nema normu i izvestan kraj. Vidim da je i hrabrost da se tako uopšte živi takođe bitna, jer ko je danas spreman da se lati bilo čega višegodišnjeg a da se pre toga nije samokastrirao budžetima, formulama i tabelama.
TV serijal „Beograd, večiti grad", monumentalno dokumentarno delo u 27 epizoda, koje nas je na neobičan način odvelo na putovanje kroz istoriju Beograda, Vi ste realizovali u edukativno, zanimljivo i moderno štivo za sve generacije. Kako ste osmišljavali tu sentimentalnu šetnju?
- Jednostavno sam pravio program koji bih voleo da gledam. Nedavno sam, posle dužeg vremena, pogledao par epizoda serijala. Na moje iznenađenje, veoma sam zadovoljan onim što sam video i ni traga od onoga „eh, što nisam ovako"... Naravno da bih sada radio iste stvari na drugi način, ali mi ovakva činjenica ni na koji način ne kvari raspoloženje. Potpuno je jasno da u različitim životnim dobima dajemo drugačije plodove, ali je bitno da uvek dajemo sve od sebe. Osećaj da je jedna tema iscrpljena daje vam prvi nagoveštaj dosade. Ako vam je preteklo materijala, potrudite se da kakvom digresijom ili sporednim putem saopštite bitno. Ne davite svog sagovornika.

Neke stvari se ponavljaju, i to krupne, ali daleko od toga da mi nismo donosili katastrofalne istorijske odluke - neke smo platili zastrašujućim žrtvama, a deluje da neke plaćamo još uvek

Ovakvu enciklopediju o prestonici, koja nam uz portrete, mape, crteže i planove pruža sveobuhvatnu priču u slikama kroz burne vekove i lagume naše prestonice, nešto je što nemaju ni veći i bogatiji gradovi Evrope?
- Veliki i bogati gradovi imaju jedinstvene materijale koji prate istoriju određenih lokaliteta, naroda i gradova. Švajcarska država je do detalja predvidela ne samo šta će je predstavljati već i na koji način. Istanbul je proizveo nazamislivo efektne programe i publikacije koje veličaju prestonicu „Tri carstva", kako vole da kažu. Beograd je u ovom smislu prilično indolentan, a ovo što činimo kolege i ja je plod čiste ljubavi prema mestu na kojem smo rođeni ili nas je kakva bura ovamo donela. Pa ipak, temelji istorije Beograda su toliko duboki da smatram da se o našem gradu još nije reklo ni dovoljno ni na adekvatan način. Bez uvijanja, smatram da će grad u najskorije vreme smoći snagu i kapacitet, i pojaviti se sa inicijativom da se Beograd konačno isprsi pred budućim vremenima na pravi način. A dotle, smatram da sam uistinu srećnik koji je godinama imao tu privilegiju da obara rekorde u gledanosti serijala, ali i u knjiškom žanru i pogledu.
Dr Aleksej Timofejev, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, istakao je da politička korektnost s kojom opisujete susedne države i narode, kao i njihovu ulogu u istoriji Srbije, uzdiže Vaše delo na nivo opšte prihvaćenih evropskih standarda. Čime ste se vodili?
- Istinom. Naravno da svaki pojedinac, porodica i narod pokušavaju da se prikažu u najboljem svetlu. Tu potrebu ja ne poričem i odobravam je svakom narodu na svetu. Biti patriota je u redu. Ipak, u korenu samog pojma bi trebalo da je i istinoljubivost. Nas je ovde, na Balkanu, večito čudila činjenica da se najbolje razumeju raznorodni nacionalisti. Šalu na stranu, hrabrih i uzvišenih ljudi, baš kao i fukare, ima u svakom kutku sveta, pa ipak, ako ćemo o poštenju ili na pošten način da prizivamo prošlost u naše dane, shvatićemo da je Beograd istorijski monument, gigant, i to ne samo srpskog naciona. Grad kojem sam često davao čisto ljudske osobine zaista zaslužuje čast, mir i poštovanje, jer posle onoga što je preživeo, a mnogo toga i nije, svi okolni narodi, a naročito oni koji su ga palili, rušili i silovali, moraju da zastanu i da odustanu. Beograd je od Vinče naovamo ili centar ili u centru dešavanja ovog kontinenta, eto vodilje, eto činjenice koja je nit kroz moje radove. I posle ogromnog putovanja, ono čime sam vođen postalo je ono čime sam nošen, a to je neka vrsta pamćenja tla. Ezoterična tema je nekada bila zatrpana i ugnjetavana nametnutim zajedništvom Beograda i gradova s kojima se naša prestonica uistinu ne može i ne treba meriti. Što bi Nemci rekli, Beograd je centar Dunavskog rajha. Naravno, radi se o njihovim snovima, za koje se nadam da su nestali, ili da su makar prerasli u nešto humaniji pristup vladarima srpskog Podunavlja.
Kako izgledaju vaše šetnje Beogradom, pohode li Vas ili progone duhovi i senke prošlosti?
- Ja sam čovek naučen da je svako zlo nemoćno pred dobrotom. Dakle, probleme sa onim što naš narod naziva aveti dabome da nemam. Međutim, svaka šetnja, vožnja ili boravak u određenom delu grada do te mere dejstvuje na mene da mi se katkad čini da, umesto trafika, vidim nekadašnje bunkere postavljene na istom mestu. Šetnja Dorćolom za mene lično, a znam da u toj disciplini nisam usamljen, ima dejstvo vremeplova. Nije li se istorija toliko puta vraćala na pojedina mesta da se ona jednostavno nameću kao neminovne povesne tačke. U romantična vremena su naši umetnici samozadovoljno kazivali kako je svetlo to koje svakom kutku Beograda daje poseban pečat. Dalje nisu išli. Meni se pak čini da tu ima još nečega što u ovom trenutku definisati neću iz objektivnih razloga. Ono što hoću i mogu da kažem jeste da su istorijski krugovi nad srpskom prestonicom toliko jaki da se sami nameću kao tema.
Koji deo iz opusa „Beograd, večiti grad" Vam je najbliži?
- Vinča kao ideja kojoj se moram vratiti naoružan naukom, ali i tehnologijom, i onaj deo opusa koji je bio najteži, a to je deo koji je posvećen nacističkoj vladavini nad Beogradom. O Vinči razmišljam kao o riznici koju samo što nismo otkrili, a taj nacistički smrad uistinu nismo ni razumeli ni obradili, a samim tim ni savladali u istorijskom pogledu. Naime, nije bilo dovoljno najuriti Felbera i njegov čopor iz Beograda i Srbije, bilo je bitno sagledati uzroke našeg poraza, odrediti se prema svim tokovima koji su nas doveli do nesagledive tragedije koja i danas, poput komete, vuče svoj krvavi rep po Balkanu. Ovde još niko nije pogledao u ogledalo, a moraćemo i nadam se da hoćemo. Postoje brojni detalji u projektu „Beograd, večiti grad" koji uistinu čovek zavoleti mora, ima i pristojnog doprinosa istoriografiji, ali generalno gledajući, ova dva opusa su vredna isticanja, jedan po pitanju nade, drugi po pitanju toga kako je bilo izvodljivo to što nam se desilo.
Družili ste se s Momom Kaporom, i putovali s njim u Siriju i Liban. Šta ste tom prilikom od njega saznali o tajnom pragu Beograda?
- Tačnije, Momo Kapor i ja smo se upoznali na tom putovanju i podelili više od mnogih decenijskih poznanstava koje imam. Njega je, na moje iznenađenje, veoma zanimalo na koji način je stvorena „Moja Aleksandrija", a potom je konstatovao nešto što, naravno, kao prvo, razumeo nisam, kao drugo, bilo mi je glupo da insistiram na pojašnjenju. Mada parafraziram, jasno se sećam Mominog saopštenja kako postoji „tajni prag duše Beograda", nastavljajući, „ko ga pređe, teško da će nazad"... Kapor nije bio siguran da je ovaj deo priče ikome bio jasan. Ono što je tada podelio, naravno, razumem danas. Veliki umetnik, zaljubljenik u grad koji mu je uzvraćao ljubav, video je perspektivu vremena koja nije svojstvena površnom čoveku, makar bio on i istoričar prvoga reda. Ako se ovo stanje uopšte rečima opisati može, onda je to opčinjenost gradom, a dejstvo svih ljudi koji su živeli na ovim prostorima dobija boju onog narandžastog neba koje napaja dušu večitog grada. Dole, ispod ulica, zagrljeni ostadoše i napadači i branioci, negde među njima i par mamuta, u tom svetu ispod nivoa mogućeg, vinčanski čovek lovi ribu, topi cinabarit ili bakar, Rimljanin uživa u brojnim gradskim termama, Kelt gore, na Karaburmi, sprema novi pohod na Delfe, Despot Stefan duhovno krvari zbog još jednog građanskog rata i tako dalje... kad sve ovo i još mnogo toga vidite istovremeno, onda ste sa one strane praga... ili sa ove, više nije ni bitno, vi ste u ovom slučaju, Beogradom pričešćen čovek, a od ove pričesti ni beg u kakvu metropolu ili zabit ne može biti od koristi. Uostalom, kad vidim Momu, pitaću ga da li se slaže.
Vaš novi književni poduhvat „Sto senki nad Beogradom", koji je ovog juna ugledao svetlost dana, pokušaj je da nam predstavite sto velikih senki donekle zaboravljenih ličnosti iz prošlosti Beograda. Rekli ste da Vas Vaši likovi, senke, najčešće posećuju noću. Na šta ste mislili?
- Znate, kada pred jutro shvatite da vam je potraga za nekim ili nečim bila uzaludna, onda vam i umor i san deluju podjednako besmisleni. Ali kada pronađete kakav podatak skriven u fusnoti ili na kraju nečije presude ili ko zna u čijem arhivu, postajete slavljenik, a recimo traženi podatak ima dejstvo vatrometa. Kad je reč o ljudima koji su prošli kroz knjigu „Sto senki nad Beogradom", s pogledom unazad, najveći nemir potiče iz biografija ljudi koje smo zaboravili, zametnuli, namerno ili slučajno. Ja, dakle, ne mogu da shvatim kako smo to skrajnuli Skerlića, ako hoćete i Cvijića, Vinavera, Milankovića i mnoge druge. Ili kako nam notorna glupost jednoga Pašića sve ove decenije nije bila očigledna. Šta smo ili ko smo mi da u krvi stvorenu slobodu baštinimo kao da su po celom regionu i šire razbacana groblja nekog drugog naroda? Imamo li pravo na samoobmane i mitove ili naša deca imaju pravo, a mi obavezu da im pružimo normalne udžbenike? Zašto o dinastijama Karađorđević i Obrenović pričamo s poniznim strahom i bez kritike? Kako tvrdim da je vreme pojelo svaki obzir, kažem vam da nema teme koja ovde ne zahteva renoviranje. Trebali bismo da se konačno dohvatimo posla, a moje senke su mali doprinos. Svakako će postojati i drugi, a verujem i treći deo knjige.
Ovom knjigom nas vodite na čudesno putovanje kroz vreme ispričano u sto priča o senkama ljudi koji su obeležili istoriju drevnog Beograda. Čime ste se vodili u selekciji ličnosti?
- Selekcija nije vršena unapred ili po određenom sistemu, a nedostatke ću dopunjavati nastavcima knjige. Ono što ipak jeste bila ideja i što je ostvareno, to je da se kroz odabir ličnosti vodi računa o gradu i njegovom ogromnom nasleđu, ali i o činjenici da je Beogradom vladalo mnoštvo naroda i suprotstavljenih kultura. Tako ovde vidimo jedan kolaž, presek, duboku povesnicu naše prestonice. Nadalje treba napomenuti da je mnoštvo predstavljenih likova prizvano u naše vreme sa idejom da nam dočara i što je moguće širi dijapazon u profesionalnom smislu. Beograd je grad ratova i velikana, ali je u ovoj knjizi dostojno mesto pronašlo i više senki iz kulturnog života i iz brojnih naciona.
Kažete da su neke od ličnosti koje su u knjizi dobro poznate, a neke tek poimence. Šta Vam je bila ideja dok ste pisali „Senke"?
- Možda će biti interesantno da istaknem da sam „Senke" pisao na najteži mogući način. Iako su učesnici naposletku dobili kakav-takav hronološki red, a to je hronologija po datumima smrti, a ne rođenja, „Senke" sam pisao u potpunom vremenskom rikošetu. Kako bih izbegao uniformnost izraza ili moguće sličnosti s već rečenim, ja bih, s recimo jednog sultana, prešao na Aleksandra Deroka, pa bih se vratio po nekakvog austrijskog vojskovođu, pa na Uroša Predića, da bih se ko zna kad ponovo vratio nekom drugom sultanu. Primoravši sebe da knjigu pišem u haosu, nadam se da sam čitaocu pružio svoj maksimum.
Da li možemo reći, a pozivajući se na svedočanstva u obe vaše knjige, da se sve zapravo ponavlja, samo se menjaju kostimi i scenografija?
- Ljudske nade, strahovi, nagoni i potrebe jesu konstanta na kojoj treba insistirati prilikom razumevanja svake teme. Upravo o tome se i radi ili se radilo kad sam ranije izgovorio kako je potrebno da istorijske senke konačno shvatimo kao ljude nalik nama. Tačno je da se mnogo toga ponavlja, u nekim slučajevima isuviše često. Čitaoci već prepoznaju moje svakodnevno pitanje koje sam čak uputio i ruskim istoričarima: šta to Nemci ovde vide, što verovatno vidite i vi, a mi svakako ne? Odgovori i zaključci su katkad vredni smeha, katkad suza... mi uistinu nismo razmatrali, ili bar ne da ja znam, otkud to da su Nemci osvajali Beograd šest puta od kraja XVII veka do polovine XX veka. Nadalje, ako je Ruska imperija oduvek opčinjena moreuzima, a jeste, da li je Dunav izvor našeg bogatstva ili nevolje? Uostalom, kako se samo odnosimo prema ovom vodenom džinu u svakom pogledu? Dakle, neke stvari se ponavljaju, i to krupne, ali daleko od toga da mi nismo donosili katastrofalne istorijske odluke - neke smo platili zastrašujućim žrtvama, a deluje da neke plaćamo još uvek.
Temom „Sto senki nad Beogradom" prihvatili ste se projekta u kojem analizirate Beograd, njegove stanovnike, kao i prolaznike, istorijske činjenice, mitsku i kafansku prošlost. Čime ste se vodili?
- Podaci o pismenosti u Srbiji ni danas nisu na adekvatnom nivou. Ako bismo se na trenutak vratili svega vek ili dva unazad, videli bismo očajnu scenu u kojoj čak i prebogati Aleksa Nenadović kaže kako će ići od manastira do manastira i pismenima u pero govoriti. Naša prošlost, mahom fragmentarna, deo je ili mešavina faktografije i predanja, u svakom slučaju, nemamo tu vrstu istorijske sreće da pogledamo, poput Engleza recimo, ko je bio vlasnik naše njive u XIV veku. Za nas je zato važno da se raspravi svako, pa i hipotetičko pitanje, a moderna istorijska nauka ima alate da ustanovi najpribližniju moguću sliku određenog događaja ili vremenskog perioda. Dakle, posle čitavog veka za koji je neko, čini se pametno, ustvrdio kako smo ga propustili, potrebno je podvlačiti crte. Hipotetička rešenja su, dakle, neophodna. S druge strane, Beograd i Srbija su zahvaljujući kafanama imali zavidan socijalni život. U kafanama se odigravao celokupan socijalni život prestonice, a nijedna istorijska sveska ili knjiga ne može zaobići ovu temu, pa tako nije ni moja. Ovo je moja omiljena tema jer su se u gradskim krčmama, poput špricera, vode i vina, mešali java i maštoviti svet beogradskih kafanskih matadora, kočničara vremena, ali i ljudi koji su ismevali sve glupo i tašto. I pored provale neukusa, i dan-danas postoji bonton Beograda, koji duboko i tiho, a katkad i gromovito, prezire sve profano, predozirano i neukusno. I u ovom smislu je naš grad prestonica ne samo Srbije nego i čitavog jugoistoka Evrope.
Pisali ste o glumcima. Vela Nigrinova je jedna od junakinja Vaših „Senki", kao i Čiča Ilija Stanojević, gradski boem i princ s Dorćola. Šta Vas je navelo da pišete baš o glumcima?
- Želeo sam da dočaram više bitnih momenata. Kao prvo, Beograd je oduvek imao svoje dive. Dive su se menjale zajedno s gradom, ali u priči o Veli Nigrinovoj očekuje nas gotovo nestvarna priča o ljubavi, povezanosti Slovenije i Beograda, o strancima i načinu na koji ih Beograd dopraća, ali i bolna priča o našem kratkom pamćenju koje se posle uobičajenih daća gasi kao dogorela sveća. Na grobu nekada najvoljenije građanke naše prestonice danas ne postoji ni njeno ime. Dakle, sve ovo i bes su me naveli da se posvetim velikoj Nigrinovoj. Kada je Čiča Ilija Stanojević u pitanju, pišući o njemu, shvatio sam da se može prijateljevati s nekim ko je s onoga sveta. Toliko sam zavoleo tog čoveka i sve, ama baš sve što sam pronašao i pročitao o našem Čiča Iliji. S njim je i radost počela da se pakuje za selidbu iz beloga grada. Navodeći izuzetne i šokantne, otrežnjujuće podatke da je reč o izuzetnom i ozbiljnom stvaraocu, režiseru i glumcu, nisam propustio da svoje čitaoce povedem na zamišljeno kafansku veče koje se završilo na leđima konja kneza Mihaila na Terazijama. Sebe i svoje istomišljenike sam na kraju poglavlja o Čiča Iliji prozvao njegovom boemskom siročadi.
Ko su, po Vašem mišljenju, najmarkantnije senke naše prošlosti?
- Ako bih morao da odaberem, Jovan Skerlić je na mene ostavio najdublji utisak, ne samo zbog mnoštva dela koje je stvorio već i zbog činjenice da je radio pod ogromnim bolom zbog smrti trogodišnje ćerkice, a da ga je večnost pozvala k sebi u 37. godini. Pitam se kada je to postigao i kako. Skerlić, gde god drugo da je rođen, bio bi slavljen kao um najvećeg kalibra. Ovako s njega treba makar obrisati tu beogradsku prašinu zaborava, koja, čini se, ovde najlakše padne na naše najsjajnije sugrađane i sunarodnike.
Čime Vam je sve Beograd ukrao srce i inspirisao Vas da stvarate ova kapitalna dela o njemu?
- Svi Beograđani ili ogromna većina njih ovamo je stigla odnekud. Zamislite samo koliko je stvari i slučajnosti trebalo da se desi da se, recimo, nečija baka baš u ovom gradu upozna s nečijim dekom, ili koliko je istorije proteklo baš na onom kalemegdanskom grebenu gde se pri sumraku desetine generacija bezbrižnih Beograđana vole kao da će zajedno u večnost.
Gde li je ili kako je završio onaj naš sugrađanin koji je, gledajući austrougarske vojnike okupljene oko kazana, rekao: nama je podne, a njima je ručak. Ovo je ozbiljan grad, ovo je dobar grad, ovo je Beograd!

SVA TRI RAJHA SU U DIREKTNOJ VEZI S REKAMA PROLIVENE KRVI U MOM BEOGRADU

„Rajh Beograda" je Vaš novi projekat u nastajanju. Šta nam spremate?
- „Rajh u Beogradu" je u završnoj fazi, i podrazumeva 12 TV emisija u trajanju od po 30 minuta. Verujem da su do sada naši čitaoci osetili najbolnije tačke povesti našeg grada. Ipak, nedopustivo malo znamo o istoriji sva tri rajha, jer ovako površni, kad neko pomene rajh, mi odmah pomislimo na brkatog austrijskog idiota. Stvari su malo kompleksnije. Nemački je narod stvorio čak tri rajha, svoju verziju Svetog rimskog carstva, i na tome bih im ja jednostavno čestitao. Međutim, sva tri rajha su u direktnoj vezi s rekama prolivene krvi u mom rodnom Beogradu.
Imao sam želju da uronim u germansko more motiva, da pokušam da razumem tu pragermansku veru, panteon njihovih božanstava koje je naposletku Hitler prizvao u trećoj deceniji prošlog veka. Bavio sam se okultnim rajhom, ne propuštajući da naš svet upoznam s tako upornim osvajačima naše prestonice. Osim istorijom tih državnih tvorevina, pozabavio sam se i morbidnom incestoidnom igrom evropskih porodica, odnosno užasom koji je omogućio totalni moralni pad u nacizam. Opisujući glavne aktere najgoreg režima u povesti, nanovo sam se vraćao stratištima Srbije, Beograda...