KAKO ZA TRI SATA PREŽIVETI " STO GODINA SAMOĆE"

Maestralni roman Gabrijela Garsije Markesa prerašće u filmsko remek-delo ili možda potpuni fijasko, ali Gabo to neće videti

Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led...

Ova kultna uvodna rečenica romana „Sto godina samoće" kolumbijskog autora Gabrijela Garsije Markesa ipak će biti ekranizovana, a veliko je pitanje da li bi to bilo moguće da je sam pisac danas živ. Ali nije. I reč je o hrabrom činu grupe autora koji će se ili proslaviti ili osramotiti. Nema sredine, slažu se stručnjaci. Nije to makar kakav tekst.
Poput oblaka od žutih leptirova koji prate jednog od likova kroz svet fantazije u „Sto godina samoće", tako i nasleđe Gabrijela Garsije Markesa nadvija neumorno Kolumbiju - zemlju koja je često viđena kao nešto između lepote i tragedije.

- Teško je preterati u isticanju važnosti maestralnog romana „Sto godina samoće" - kaže Andres Kamilo Ramirez, mladi vlasnik knjižare „Veliki majstori", koja zapravo prodaje knjige iz druge ruke, neka vrsta bukiniste za velikane u Bogoti.

- U romanu je toliko bogatstva, kako u jeziku, tako i u karakteru, i možemo samo da se nadamo da će ta magija biti uhvaćena na velikom ekranu.

A sve to zato što je moćni producentski div „Netfliks" najavio prvu ekranizaciju ključnog romana Gabrijela Garsije Markesa. Kolumbijci, kao i mnogi širom sveta, tu vest su dočekali osećanja pomešanih negde između nestrpljenja od uzbuđenja i straha od razočaranja.

Kad bi se Kolumbija pojavila na filmu, to bi gotovo po pravilu bilo osvetljavanje mračne strane istorije ili stvarnosti te južnoameričke zemlje. Nasilje, trgovina drogom, gerilski rat, Pablo Eskobar, to su bili motivi koji su interesovali režisere i scenariste. Pa su još sve to igrali latinosi koji nemaju to čisto kolumbijsko odsustvo akcenta, te je sve delovalo još neubedljivije.

- Kolumbija je daleko više od narko-trafikanata, a Markes nam priča jednu drugu priču. Dobro je to što su njegovi sinovi izvršni producenti i biće od pomoći da se postaraju da film bude veran piščevoj viziji - dodaje Ramirez.
Garsija Markes, poznatiji pod nadimkom Gabo, jedan je od stubova kolumbijske kulture. Ako bismo tražili nekakav pandan u engleskom govornom području, verovatno bismo morali unazad da idemo do Čarlsa Dikensa. Gabo je kolumbijska ikona, njegov prepoznatljivi lik s brčićima je na banknoti od 50.000 pezosa, Bogota je puna murala s likom čuvenog pisca. Njegovo nasleđe daleko prevazilazi granice Kolumbije. Nakon što je 1982. primio Nobelovu nagradu za književnost, kao prvi Kolumbijac, autor je novinarima rekao da je nagrada zapravo pripala njegovom kontinentu. I nije reč o laskanju i skromnosti, jer je Markes zaista ujedinio hispansku literalnu kulturu, dotad veoma podeljenu na špansku i latinoameričku. Za mnoge Kolumbijce roman „Sto godina samoće" hvata dublju istinu zemlje izvan krvave istorijske percepcije.

- Makondo je daleko realniji nego mnogi stvarni gradovi, a pukovnik Aurelijano Buendija, koji nikada nije postojao, stvarniji je nego svi današnji postojeći pukovnici - ističe pisac Ektor Abad.

Markes je i lično više puta bez uspeha pokušavao da adaptira svoja dela u scenarije i filmove.

- To vam je kao adaptiranje „Ilijade". Bolje je fokusirati se na jednu epizodu, jer ako pokušate da adaptirate čitavu knjigu, propašćete - govorio je Markes.

Mnogi su se pozabavili mišlju da naprave film od „Sto godina samoće". Niko nije prišao ni blizu realizaciji. Ponekad su autor i agent zahtevali previsoku sumu za prava. Ponekad je Markes fantazirao nemoguće uslove. Rekao je producentima Harviju Vajnstinu i Đuzepu Tornatoreu da će im ustupiti prava ukoliko se film snima na njegov način.

- Morali bismo da snimimo celu knjigu, ali da puštamo u etar samo jedno poglavlje od dva minuta svake godine, i tako sto godina - posvedočio je Vajnstin.

Ožiljci Arakatake su slika Makonda

Inspiraciju za „Sto godina samoće" Gabo je dobio kada se vratio u babinu kuću u Arakataki, gde je odrastao. Ukleta kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove „Kuća". Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač, da bi 1955, dok je Markes bio u Istočnoj Evropi, njegovi prijatelji bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovog puta rukopis je objavljen. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetlio njegov Makondo.
Markes je otputovao s porodicom na plažu u Akapulko, dan vožnje na jug. Na pola puta zaustavio je automobil, beli „opel" iz 1962. godine, crven iznutra, i vratio se nazad. Njegovo sledeće delo ga je odjednom obuzelo. Dve decenije je opipavao tlo oko priče o velikoj porodici u jednom malom selu. Sada je mogao da je zamisli s jasnoćom čoveka koji, suočavajući se sa streljačkim vodom, ima uvid u čitav svoj dotadašnji život u jednom trenu.
- Priča je toliko sazrela u meni da sam mogao da izdiktiram prvo poglavlje reč po reč - sećao se veliki Gabo.
„Magijski realizam" je postao termin za Markesovo narušavanje zakona prirode kroz umetnost. Ali ipak, najveća magija romana se sadrži u moći kojom Buendije i njihovi susedi bivaju prisutni pred čitaocem. Čitajući osećaš: oni su živi; sve se zaista desilo.

18 meseci i 60 cigareta

Smestio se pred pisaću mašinu u radnoj sobi, samo sa idejom u glavi.

- Nisam ustajao osamnaest meseci - prisećao se.
Kao protagonista romana, pukovnik Aurelijano Buendija, krijući se u svojoj radionici u Makondu, izrađujući minijaturne zlatne ribice sa očima od dragulja, autor je besomučno radio. Označavao je otkucane strane, slao ih daktilografu, koji ih je prekucavao. Zvao je prijatelje i čitao im naglas. Mercedes se brinula o porodici. Održavala je zalihe viskija. Zauzdavala je poverioce. Zalagala je delove pokućstva za novac: telefon, frižider, radio, nakit. Prodao je „opel". Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja meksičkom piscu Karlosu Fuentesu, koji je dao svoje primedbe. Kada je roman bio gotov, Gabo i Mercedes su zajedno otišli do pošte da pošalju rukopis izdavaču („Editorijal Sudamerikana" iz Buenos Ajresa), ali nisu imali 82 pezosa za poštarinu. Poslali su prvu polovinu, a posle još jedne posete zalagaonici i drugu. Popušio je 30.000 cigareta i potrošio 120.000 pezosa (oko 10.000 dolara). Mercedes se pitala: a šta ako, posle svega ovoga, roman ne bude dovoljno dobar.

Legenda Buendija

Ophrvan bolešću, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana „Sećanja na moje tužne kurve", koji je objavio 2004. U njegova poznata dela spadaju i „Pukovniku nema ko da piše", „Ljubav u doba kolere", „O ljubavi i drugim demonima", „Zao čas", „Jesen patrijarha"... Milioni kopija „Sto godina samoće" na svim jezicima i Nobelova nagrada za književnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta, i kako je voleo da kaže pisac, najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, s njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja u isto vreme mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

Nokaut genija

Svi su uzmicali pred Markesom kao autoritetom autora „Sto godina samoće". Zapravo svi osim Marije Vargasa Ljose. Njih dvojica su godinama bili najbolji prijatelji. Latinoamerički izgnanici u Barseloni, prominentni pisci El Buma, klijenti Karmen Balseljs. Njihove supruge Mercedes i Patricija su se družile. A onda se sve raspalo. U Meksiko Sitiju 1976. godine Markes je prisustvovao prikazivanju filma „Odiseja na Andima", za koji je scenario napisao Ljosa. Videvši svog prijatelja, Markes je prišao da ga zagrli. Ljosa ga je udario posred lica obarajući ga na zemlju i darujući mu šljivu.
A Markes je rekao: „Sad kad si me oborio na zemlju, zašto mi ne bi saopštio razlog". Sve od tada ljudi od književnosti u Južnoj Americi su se pitali zašto. Jedna od priča je da je Markes poverio jednom zajedničkom prijatelju da nalazi da je Patricija manje nego lepa. Druga je da je Patricija, saznavši da njen muž Ljosa ima aferu, pitala Gaba šta da radi, a on joj je rekao da ga ostavi. Ljosa je izjavio samo da je reč o „ličnom problemu".
Drugi pisac je rekao Mariju: „Pričuvaj se. Ne želiš da budeš upamćen kao čovek koji je zveknuo autora 'Sto godina samoće'."
Do danas Vargas Ljosa kategorički odbija da govori o incidentu i tvrdi da su se Gabo i on dogovorili da istinu ponesu sa sobom u grob. Ali u nedavnom razgovoru o svom prijatelju i rivalu Ljosa, i sam nobelovac, dirljivo je i nadugačko govorio o tome šta je Markes značio za njega, od prvog susreta sa Gabovom prozom (u Parizu, sa francuskim prevodom) do njihovog prvog susreta na aerodromu u Karakasu 1967. godine, od cimerisanja u Barseloni do plana o zajedničkom romanu o ratu između Perua i Kolumbije iz 1828. godine. Govorio je i o „Sto godina samoće", koje je pročitao i pisao o njima „smesta, smesta" kad su dospele do njega par nedelja nakon izdavanja. „To je bila knjiga koja je proširila krug čitalaca španske literature na intelektualce, ali je uključivala i obične čitaoce zbog svog čistog i transparentnog stila. Istovremeno, bila je to veoma reprezentativna knjiga: građanski ratovi Latinske Amerike, nejednakosti Latinske Amerike, mašta Latinske Amerike, ljubav prema muzici, boje - sve je to bilo sadržano u romanu u kojem su realizam i fantazija bili pomešani na savršen način." O svom sukobu sa Gabom nije želeo da govori, osim: „To je tajna za neke buduće biografe".