SKANDALOM UZDRMANA ŠVEDSKA AKADEMIJA NE DODELJUJE NAJVEĆE PRIZNANJE U KNJIŽEVNOSTI: Ove godine nema Nobela

Najveće priznanje za književni doprinos ipak će dodeliti protestna Nova akademija, koja insistira na tome da lična sramota ne sme da zaseni pisanu reč

Kazuo Išiguro, britanski pisac japanskog porekla, poslednji je u fraku primio medalju laureata Nobelove nagrade za književnost, dok su stvari još bile koliko-toliko normalne. Sramni skandal se tek pomaljao, ali je malo ko i naslućivao da će u duboku senku baciti najprestižniju svetsku nagradu u književnosti. I onda je postalo bljutavo do te mere da se o Nobelovoj nagradi ove godine i ne govori. I to s razlogom. Neće je ni biti. Makar ne u režiji donedavno ugledne Švedske akademije, čiji je autoritet i čistotu potopio skandal koji je nadmašio njenu slavu, slavu knjige i čitanja. Do te mere su stvari postale prljave da se o Nobelu za književnost više i ne govori, makar ne do jeseni 2019, kada će, obećava osramoćena Švedska akademija, pročistiti svoje redove i dodeliti sve nagrade da nadoknadi zaostatak.

Ali nagrade će biti! Grupa od ravno stotinu švedskih pisaca i pesnika, književnih kritičara i urednika magazina, izdavača i knjižara, novinara, režisera i glumaca, listom nacionalno zaslužnih građana nespornog autoriteta, među sobom je odabralo An Palson, urednika i nezavisnog izdavača, kao čelnicu žirija, te Lizber Larson, profesorku književnosti na Univerzitetu u Geteborgu, Petera Stensona, urednika i književnog kritičara, i Gunilu Sandin, direktorku Nacionalne biblioteke u Stokholmu, da dodele „nezavisnog Nobela" u inat sramoti Švedske akademije.

Seksualno zlostavljanje, trgovina uticajem i prodavanje tajni, korupcija i zataškavanje, nenamensko trošenje para, zavera i zavet ćutanja. Sve to nikoga u holivudskoj industriji Harvija Vajnstina ne bi iznenadilo. Ali se to ne događa samo na Beverli Hilsu već i u srcu Stokholma, i to u Švedskoj akademiji, koja dodeljuje nagradu nad nagradama. Ali skandal povodom onih koji dodeljuju Nobelovu nagradu za književnost svima je u lice eksplodirao, i nagrade ove godine neće biti. Prvi put od 1901. a da na delu nije svetski rat (kada nagrade nisu dodeljivane).

U centru skandala je francuski fotograf Žan-Kod Arno, suprug Kristine Frostenson, švedske pesnikinje i članice tajnovitog žirija za dodelu Nobelove nagrade. Ispostavilo se da te tajne i nisu bile naročite jer je Arno na jastuku saznavao imena dobitnika i, kako piše švedska štampa, za nadoknadu informaciju prodavao novinarima pre dodele. Ali u novembru 2017. Arno je optužen i da je seksualno zlostavljao 18 žena u poslednjih 20 godina. On te optužbe negira, ali se digla prašina i deo članstva je od Sare Danijus, tada stalnog sekretara Švedske akademije, zatražio da je Frostensonova isključi iz članstva. Kad je Danijusova to odbila, podnevši u maju 2018. i sama ostavku, usledio je niz od još pet ostavki koje su obezglavile Akademiju.

Objavljeno je da 2018. nagrada neće biti dodeljena, ali da će se iduće godine dodeliti dve. Kao da se time problem rešava. Ispostavilo se da Statut Akademije ne predviđa ni smenu (članstvo je doživotno) ni ostavku (samo povlačenje iz odlučivanja), ali sada nema ni kvoruma za prijem novih akademika.

I dok se preostali akademici češu po glavi kako da sa što manje štete pregrme skandal, grupa od stotinu švedskih uglednih pisaca, novinara, režisera i drugih poslenika kulture odlučilo je da formira Novu švedsku akademiju, koja će 12. oktobra ove godine ipak dodeliti para-Nobela za književnost. Oni su smatrali da literatura ne sme biti žrtva bilo čije lične sramote.

„Novu akademiju smo osnovali da podsetimo ljude da literatura i kultura u najširem smislu treba da promovišu demokratiju, transparentnost, empatiju i poštovanje, bez privilegija, mržnje, arogancije ili seksizma", saopštavaju osnivači Nove akademije i dodaju:

„U vremenima kad su ljudske vrednosti sve češće dovođene u pitanje, književnost postaje još važnija protivsila koja mora da zaustavi kulturu ćutanja i poniženja. Zato Nova akademija stoji na stanovištu da nagrada mora biti dodeljena i ove godine."

Procedura je bila sasvim suprotna od one koju ima kraljevska Švedska akademija. Svi švedski izdavači i knjižari su pozvani da ovoga leta nominuju bilo kog svetskog autora koga smatraju vrednim, pod uslovom da je izdao makar dve knjige, i to jednu u poslednjih 10 godina. Zatim je spisak postavljen na njihov sajt, glasao je ko je hteo između 10. jula i 14. avgusta, i spisak je sužen na 47 imena, od kojih su četiri s najvećim brojem glasova (a ne zna se ko su) otišla pred stručni žiri.

Ima tu raznih imena, brkanja tiraža s kvalitetom, ali i onih koje je komotno mogla i sama Švedska akademija da nominuje a da se ne postidi. U konkurenciji su tako Džoan Roling, koju svet zna po serijalu o Hariju Poteru, ali i oni kojima godinama izmiče zaslužena Nobelova nagrada, poput američkog autora Pola Ostera ili Izraelca Amosa Oza, na primer. Tu je i „večiti kandidat publike, ali ne i kritike", Japanac Haruki Murakami i godinama favorit, kenijski pisac Ngugi Va Tiongo.
Elem, laureat će biti proglašen 12. oktobra ove godine, baš na dan kada je Švedska akademija to trebalo da učini, a ceremonija dodele biće upriličena 11. decembra, prema itinereru Nobelovog komiteta. I onda će se Nova akademija ugasiti. U nadi da će sramota one stare izbledeti.

A šta ako bude Pinčeton?
Među nominovanima je zanimljivo ime. Tomas Pinčeton je američki pisac, veoma cenjen i godinama favorit za Nobela. Stvar je u tome što niko ne zna kako on izgleda! Tajnovit je do te mere da su mnogi posumnjali da čovek uopšte postoji. Nikada mu u trag nisu ušli ni novinari ni fanovi. Najčuveniji romani su mu V. (1963), Objava broja 49 (1966), Duga gravitacije (1973), Vajnlend (1990), Mejson i Dikson (1997) i Protiv dana (2006). Ali sredinom šezdesetih potpuno se povukao iz javnosti, a mesto njegovog boravka je već više od četiri decenije nepoznato. Dostupan je veoma mali broj njegovih fotografija, i sve su iz njegove mladosti, tako da malo ko osim njegovih najbližih prijatelja i saradnika zna kako on danas izgleda.
Odbijene nagrade
Nisu uvek senzacije dolazile odozgo. Nobelova nagrada je puna kontroverzi i, iako ima epitet najuglednije, neki su smatrali da je ne smeju uzeti u ruke. Tako je filozof  Žan-Pol Sartr 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio. Kako se navodi u njegovom objašnjenju koje je dostavio Nobelovom komitetu, on nije želeo da bude institucionalizovan kao pisac.
„Nije isto ako se potpišem kao Žan-Pol Sartr ili kao Žan-Pol Sartr - dobitnik Nobelove nagrade. Pisac mora da odoli da bude pretvoren u instituciju, čak i kada se tako nešto dešava na počasan način", naveo je Sartr.
Ruski pisac Boris Pasternak odbio je 1958. godine Nobelovu nagradu za književnost. Njegov roman „Doktor Živago" poneo se prema sovjetskom socijalizmu i Crvenoj revoluciji na prilično „liberalan" način, i stoga je bio i zabranjen u SSSR. Mnogo godina kasnije obelodanjeno je da je CIA vodila tajnu promociju knjige unutar Sovjetskog Saveza. Pasternak je dobio nagradu za knjigu, po kojoj je snimljen i popularan film, ali ju je odbio zbog straha, odnosno pritiska sovjetskog režima.
Tagorino mleko i Hamsunovo pijanstvo
Mnogobrojne anegdote prate laureate. Jedna od najpoznatijih je ona da je indijski pesnik Rabindranat Tagore u stokholmski hotel doveo svoju kozu jer je pio samo njeno mleko. Norveški pisac Knut Hamsun je dobijanje čeka proslavio u kafani, pa je pijan pokušao da ga pokloni konobaru. Konobar ga je odbio, a pri povratku u hotel, Hamsun je ček ipak izgubio u liftu. Mamurnom piscu liftboj je ujutru vratio ček, kaže priča. Džon Stajnbek je, takođe, izgubio svoj ček, ali ga je tri dana kasnije njegova prijateljica našla u svojoj tašni! Naš Ivo Andrić nije gubio svoj ček, ali ga lično nije unovčio. Prvo je polovinu svote poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH, a kada se uverio da se novac pravilno troši, poklonio je u iste svrhe i ostatak.
Jezici Nobela
Engleski je na prvom mestu kao jezik na kojem su pisane knjige koje su dobile nagradu za književnost sa 27 dobitnika, slede francuski i nemački (13), španski (11), švedski (7), italijanski (6), ruski (5), poljski (4), norveški i danski (3), grčki i japanski (2), a predstavljeni su i arapski, kineski i čak oksitanski jezik.
Srbija odavno digla ruke
Svi umetnici rade na pogon sujete, ali kad bi se o nekome progovorilo, odmah bi mu se i prigovorilo, pa  Stokholmu na pisma i ne odgovaramo
Jedini književni nobelovac koji je pisao na srpskom jeziku bio je Ivo Andrić, koji je tu nagradu dobio 1961. godine (veruje se u konkurenciji s Miroslavom Krležom), ali kako stvari stoje, neće još dugo niko drugi imati takvu čast. I to ne zato što Srbija nema kandidata, bez obzira na to što smo jezik koji govori malo ljudi, već zato što godinama ne predlažemo nikoga!
Obično Švedska akademija, prema pravilima da nominaciju predlaže struka, šalje svake godine pismo Odeljenju za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti, Pen centru Srbija i Udruženju književnika Srbije. Nekad nekima, nekad svima. Ali odgovora nikada nema. Sekretar Odeljenja za jezik SANU Predrag Piper jednom je objasnio da je nagrada „ispolitizovana, da se gleda iz koje zemlje autor dolazi, da tu ima raznih začina, u šta ljudi neće da se pletu". Akademik Dragoslav Mihajlović je još određeniji pa tvrdi da je „stav SANU da se ne daju nikakvi predlozi ni za manje nagrade kako ne bi ispalo da predlažemo sami sebe i da se kandidati stalno vrte ukrug".
Pred argumentacijom da je i nominacija važna za promociju srpskih pisaca i kulture, Mihajlović se ne slaže i tvrdi da „nijedan Srbin nema nikakvu šansu da dobije Nobelovu nagradu iz političkih razloga, pa makar to bio novi Andrić".
I akademik Matija Bećković je drugačije video tu stvar, rekavši da je „bilo nekoliko potencijalnih nobelovaca, pa je bilo nezgodno odlučiti se za jednog".
„To je ostavljeno Šveđanima, tako da se iz principa ne predlaže niko", rekao je Bećković.
Za razliku od Mihajlovića, Bećković i nominaciju smatra promocijom srpske književnosti.
„U međuvremenu se ta nagrada kompromitovala, a i mi zajedno s njom. Niti je ona ono što je bila, niti smo to mi", zaključuje Bećković.
Pisac Mihajlo Pantić, član Pen centra, podseća da Švedska akademija ne voli ponavljanje imena kandidata jer to smatra izvesnim forsiranjem.
„A mi imamo dva, najviše tri imena vredna predloga, a čak i da ih imamo više, treba reći da su nominacije anonimne", podseća Pantić.
Ako bismo pitali predsednika Udruženja književnika Srbije Radomira Andrića, naša zemlja bi bez rezerve mogla da nominuje Davida Albaharija, Dragana Velikića, Dušana Kovačevića, Radovana - Belog Markovića, Matiju Bećkovića, Ljubodraga Simovića, Mira Vuksanovića ili Dragoslava Mihajlovića, na primer.
„Uvek ima neko 'ali'. U našoj sredini se množimo deleći se. Ako se o nekome progovori, odmah mu se i prigovori. Ali je i potpuno normalno da neki pisci očekuju nominaciju, čak i nagradu. Svi umetnici imaju pogonsko gorivo, a to je sujeta", smatra čelnik UKS.
Nekad smo znali šta hoćemo
Svima je dobro poznata činjenica da je Ivo Andrić jedini laureat sa ovih prostora. On je 1961. dobio ovo prestižno priznanje, a nakon njega retki su pisci bili predlagani za Nobelovu nagradu za književnost. Ipak, poznato je i da su Nobelovom komitetu predstavljeni Meša Selimović i Danilo Kiš (čije je ime navodno bilo u koverti, ali je prerano preminuo), kao i Desanka Maksimović, Vasko Popa, te Miodrag Pavlović. U novije vreme samo je Milorad Pavić ulazio u krug za razmatranje, a njega su više godina zaredom nominovali predlagači iz Sjedinjenih Država i nekih evropskih zemalja.