ANALIZA, MILORADOVIĆ: Kome ide naruku diplomatski rat Turske i Holandije

Trenutni diplomatski rat između Ankare i Haga ide naruku vladajućim elitama u obe zemlje, koje žele da se prikažu što jačima pred sopstvenim glasačima. Kolateralna šteta je 400.000 Turaka u Holandiji koji nastoje da bez navigacije isplove iz burnih voda između integracione Scile i nacionalističke Haribde. Nadajmo se da neće, kao Odisej, lutati dvadeset godina

Sve je počelo u subotu, 11. marta. Šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu leteo je ka holandskoj luci Roterdam. Trebalo je te večeri da se obrati turskoj zajednici u poslednjim nedeljama kampanje, koja će kulminirati za mesec dana referendumom o ustavnim promenama. I dok je avion ovog karijernog diplomate i nekadašnjeg predsednika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope leteo iznad Starog kontinenta, vlasnik prostora u kojem je miting trebalo da bude održan otkazao je skup. Vlada Marka Rutea pribojavala se sukoba pobornika i protivnika turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, kome ovo izjašnjavanje treba da omogući široka ovlašćenja kakva nije uživao nijedan šef turske države od vremena sultana. Strah je bio tim veći što su samo četiri dana kasnije, 15. Marta, holandski građani izlazili na glasanje. U finišu trke za mesta u parlamentu, poslednje što bi odgovaralo vladajućoj Narodnoj stranci za slobodu i demokratiju jesu ulične borbe među imigrantima, koje bi dale dodatan vetar u leđa ionako sve bržem jedrenjaku ekstremno desne i protivuseljeničke Partije za slobodu. „Mišljenja smo da holandska javna mesta nisu prostor za političke kampanje drugih država", poručio je premijer Rute. Zato avionu ministra Čavušoglua nije bilo dozvoljeno ni da sleti. Tako je bivši turski ministar za odnose sa Evropskom unijom i šef pregovaračkog tima o članstvu Ankare u tom klubu dobio šut kartu od iste te Evrope. Ili barem jednog njenog dela.

Istovremeno, proboj do turskih imigrantskih glasova pokušala je kopnom ministarka za porodicu i socijalna pitanja Fatma Betul Sajan Kaja. I njen cilj bio je Roterdam, ali ne neko „holandsko javno mesto", već turski konzulat - suverena teritorija njene zemlje odakle bi se obratila pristalicama. Kompromis, reklo bi se. Međutim, ni ova političarka, inače stručnjak za primene informacionih tehnologija u medicini, nije prošla bolje od svog kolege. Štaviše, prošla je ko bos po trnju. Naoružana holandska policija presrela ju je, privela i deportovala nazad u Nemačku.

Turski predsednik Erdogan odmah je najavio recipročne mere. „Nervozni su i kukavice su. Oni su ostaci nacizma. Oni su fašisti." Ove reči pročitane su pristalicama šefa države na skupu u Istanbulu. Njihov odjek predstavljalo je saopštenje ministarke Kaje samo nekoliko sati kasnije: „Ceo svet mora da stupi u akciju protiv ovakve fašističke prakse! Ovakav tretman žene ministra je neprihvatljiv. Zabranjujući mi ulazak u zemlju, Holandija krši sve međunarodne zakone, konvencije i ljudska prava."

Haos u Roterdamu

Na ulicama Roterdama, čije je istorijsko jezgro 14. maja 1940. nacistički Luftvafe sravnio sa zemljom, nastao je haos. Turski imigranti sukobili su se sa specijalcima, a jaja i kamenice leteli su ka turskom konzulatu. Premijer Rute dobio je ono čega se najviše plašio - nemire tik pred izbore. S druge strane, jedra ekstremnog desničara Gerta Vildersa bila su puna. Vilders je požurio da tretman turskih diplomata pripiše pritisku njegovih slobodnjaka na vladu, a imigrantima iz Turske tvitovao (jer to je izgleda sada glavno sredstvo komunikacije političara s narodom) „da idu kući i ne vraćaju se više". Brzina kojom ekstremisti svih boja u današnje vreme proizvode video-snimke već je poslovična te tako Vilders nije časio ni časa da i ovim putem poruči turskim imigratima: „Vi niste Evropljani, i to nikada nećete ni biti. Islamska država poput Turske ne pripada Evropi. Ne želimo više, već manje islama. Dakle, Turska treba da nas se kloni. Niste poželjni." S mitinga u francuskom gradu Mecu (iz kojeg nije vraćen), ministar Čavušoglu uzvratio je ništa manje oštro: „Sram da bude holandsku vladu, koja pada pod uticaj antiislamskih rasista i fašista i time šteti tradicionalnim tursko-holandskim odnosima! Ako te odnose žrtvujete na oltaru izbora u sredu, platićete! Mislio sam da je nacizam mrtav, ali sam pogrešio", rekao je nekadašnji postdiplomac prestižne globalističke London School of Economics.

Nedelja je osvanula pokušajem holandskog premijera da smiri strasti. Međutim, na insistiranje Ankare da se izvini, Mark Rute je uzvratio sa: „Da li ste ludi?" Danski premijer i lider levičarske liberalne stranke Lars Rasmusen otkazao je planirani sastanak s turskim kolegom Binalijem Jildirimom zbog „turskog napada na Holandiju". Iza Haga su stali Berlin i Pariz. Sale u kojima su planirani mitinzi turske dijaspore u Danskoj, Švajcarskoj, Švedskoj i Austriji počele su da otkazuju skupove jedna za drugom.

Car je go

U ponedeljak su se oglasili šefica evropske diplomatije Federika Mogerini i komesar za proširenje Unije Johanes Han. Očekivano, pozvali su na smirenje. Međutim, saopštenje je sadržalo i drugi deo: „Predložene ustavne promene (u Turskoj) ozbiljno zabrinjavaju zbog preterane koncentracije vlasti u jednoj političkoj funkciji, što bi moglo da ima ozbiljne posledice po ravnotežu vlasti i nezavisnost pravosuđa. Zabrinjava i to što se proces ustavnih promena odvija dok je zemlja u vanrednom stanju." Car je, dakle, go. Evropska unija je, pre svega zbog sporazuma o azilu s Turskom, koji je postigao još premijer Davutoglu pre nego što ga je Erdogan oterao s vlasti, prilično pasivno posmatrala dramatičnu 2016. godinu u Turskoj. Posle letnjih nemira, koje je predsednik okarakterisao kao pokušaj puča, a prst upro u sledbenike salafističkog imama Fetule Gulena i njegovu organizaciju Hizmet (Služba), ali i celokupnu kurdsku manjinu u Turskoj, počela je otvorena sezona lova na neistomišljenike. Gulenisti, koji su svojevremeno Erdogana doveli na vlast, a funkcionišu po sličnom principu kao i zapadna masonerija, obezglavljeni su. Stotine hiljada Gulenovih ljudi su otpuštene ili su po zatvorima. Kurdi su izjednačeni s teroristima, a na jugoistoku Turske vlada nezvanični, ali ništa manje krvav rat između turskih specijalaca i kurdske manjine.

Na insistiranje Ankare da se izvini, Mark Rute je uzvratio sa: „Da li ste ludi?"

Evropa je do sada stajala po strani jer je Turska efikasno sprečavala prelazak sirijskih izbeglica preko Mramornog i Egejskog mora, ali i preko reke Marice u Grčku i Bugarsku. Ankara je zauzvrat dobila pomoć EU vrednu tri milijarde dolara za prošlu i ovu godinu. Posledica za Holandiju, na primer, jeste pad broja azilanata za 90 odsto u 2016. godini. Saopštenje Mogerinijeve i Hana u ovako vrućoj atmosferi, čime se direktno udara na ambicije predsednika Erdogana da dizgine izvršne vlasti objedini s foteljom šefa države, moglo bi da navede Ankaru da se izmakne i pusti novu bujicu izbeglica u Evropu. Turska za to ima i formalan izgovor. Naime, njenim građanima je u zamenu za čuvanje evropskih granica obećan bezvizni režim. No, on još nije uveden. Retko ko u Turskoj gaji nade da će njegova zemlja ikada postati članica Evropske unije. Ankara je aplikaciju za članstvo podnela pre ravno tri decenije. Pregovori su počeli 2005. godine. Otvoreno je 16 od 35 poglavlja. Međutim, proces je zamrznut u novembru prošle godine zbog „rasprostranjenog kršenja ljudskih prava tokom vanrednog stanja". Sada je stav Brisela još jasniji. I još nepomirljiviji. S njim su propale i nade Turaka da bi oko pet i po miliona rođaka širom Evrope mogli da posećuju bez viza. Ne treba sumnjati da će Erdogan znati da ovo osećanje izneverenosti iskoristi do glasanja u aprilu. U tom svetlu treba posmatrati i potez Ankare, koja je u ponedeljak presavila tabak i Holandiju tužila Evropskom sudu za ljudska prava zbog tretmana ministara.

Šansa za Vildersa

Istog dana, kriza se osetila i u televizijskoj debati dvojice najjačih kandidata za budućeg holandskog premijera - aktuelnog šefa vlade Marka Rutea i lidera ekstremnih slobodnjaka Gerta Vildersa. Pred glasanje u sredu, dvojica političara, čija se stranačka popularnost, prema prognozama, merila sa samo četiri mandata razlike u parlamentu, borila su se za svaki glas. Da niko nema većinu, to je bilo jasno i holandskim lalama. Međutim, holandsko-turska kriza za Vildersa znači nešto drugo - mogućnost da se iz večite opozicije i parije za koalicione pregovore probije u vlast. Zato neprekidno optužuje premijera da mu „krade" politiku. Naravno, gde ima dima, ima i vatre. Činjenica je da je liberalna desnica oštrije zaokrenula udesno još u februaru, kada je Rute pozvao imigrante da se „integrišu ili napuste zemlju". Naravno, njegova strategija je preotimanje glasova Vildersu. Međutim, dok se koplja lome, razlike između desnog centra i ekstremista sve su bleđe. Zato će predstojeći pregovori o formiranju nove vlade biti veoma mukotrpni i po svoj prilici će ličiti na belgijski scenario u kojem je ta zemlja funkcionisala bez kabineta rekordnih 589 dana.

Ankara je dala gas, zabranila holandskom ambasadoru da se sa odmora vrati u Tursku, a Hagu uvela diplomatske sankcije. Erdogan je dosuo so na otvorenu holandsku ranu - ponašanje njenih plavih šlemova u Srebrenici pre 22 godine. Neuspeh Holanđana da spreče ulazak Vojske Republike Srpske u tu enklavu pod zaštitom Ujedinjenih nacija doveo je do pada vlade u Hagu, hiljada stanica izveštaja i gomile sudskih tužbi, ali iznad svega, do stida velikog broja Holanđana. Potrebu da se napijete kako biste dejstvovali, Englezi zovu „holandskom hrabrošću". Erdogan je Holanđane u utorak zbog ubistava više od sedam hiljada Bošnjaka nazvao „moralno posrnulima". Nimalo prijatna poruka dan pred izbore. „Gospodin Erdogan je iz časa u čas sve histeričniji. Želim da se smiri", rekao je Rute Bi-Bi-Siju. Na smirenje je ponovo pozvala i Mogerinijeva. Šef turske države je pozive odbacio kao „bezvredne". Jasno je i zašto. Njemu mesec dana pred referendum savršeno odgovara antievropska atmosfera, koja se može uporediti sa onom koja je vladala posle Prvog balkanskog rata, kada su preko Jedrena pohrlile reke turskih izbeglica s Balkana. Tada su cenu antihrišćanskih osećanja platili Jermeni. Sada Erdogan igra na to da četvrtu najjaču izbornu jedinicu - tursku dijasporu - maksimalno radikalizuje kako bi i ona, najliberalnija od svih, pristala da on postane moderni sultan. Ko će ovoga puta platiti cenu antievropskih osećanja? Kao i do sada, najverovatnije Kurdi, mada oni sa Evropom nemaju baš ništa.

Ankara najavljuje i ekonomske sankcije Holandiji. S obzirom na to da izvoz u Tursku predstavlja 1,2 procenta holandskog izvoza, sličan obimu saradnje sa Austrijom ili Danskom, one ne bi mogle da imaju većeg efekta. Holandija je iz Turske prošle godine uvezla robu vrednu 2,8 milijardi evra. Dobit od izvoza bila je dvostruko veća. Holanđani Turcima izvoze lekove, računare i kancelarijsku opremu. Uvoze automobile, tekstil, konac, voće i povrće, ali i čelik. Turska bi, dakle, ekonomskim sankcijama dala autogol.

Bura u NATO

Međutim, ono što najviše brine Brisel jeste vojni aspekt ove diplomatske krize. I Holandija i Turska su članice NATO-a. Član 5 povelje tog vojnog saveza svodi se na musketarsku parolu „svi za jednoj, jedan za sve". Što je još važnije, daleko manje poznati član 4 predviđa „da će se sve strane konsultovati kada god je po mišljenju jedne od njih narušen njihov teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost".Od subote do danas, nikakvih konsultacija Haga i Ankare nije bilo, mada je Holandija od početka tvrdila da su mitinzi turskih imigranata „bezbednosni rizik". Kada je NATO u pitanju, na prvi pogled Turska drži sve adute u rukavu zbog svog neprocenjivog geografskog položaja na granici Evrope i Azije. Štaviše, turska vojska je osma najjača na svetu i četvrta po snazi u NATO-u sa aktivnim sastavom od 410.000 ljudi i čak 35 miliona vojno sposobnih muškaraca. Holandija ima osam puta manje aktivnih vojnih lica. Tek je 13. snaga u Severnoatlantskom vojnom savezu, a 39. u svetu. Međutim, značaj Holandije za ovu alijansu ne treba potcenjivati. Sjedinjene Američke Države stacionirale su u tu zemlju čak 1.600 tenkova u decembru. Nemačka je mesec dana pre toga primila najveću pošiljku municije u poslednje dve decenije - čak 600 kontejnera. Tokom godine, u zapadni deo Poljske stići će 4.000 američkih vojnika. Sve je to deo taktike ojačavanja kapaciteta NATO-a u Evropi zbog „pretnje koju Rusija predstavlja za Baltičke države". Američki Kongres je u tu svrhu izdvojio 3,4 milijarde dolara. Predsednik Tramp, iako kritičan prema škrtim doprinosima ostalih članica trezoru Alijanse, ovu odluku za sada nije doveo u pitanje.

S druge strane, letos je tadašnji američki državni sekretar Džon Keri doveo je u pitanje opstanak Turske u NATO-u. Analitičari upozoravaju da američki nuklearni arsenal više nije bezbedan u turskoj vojnoj bazi Indžirlik. Američki mediji su spekulisali da bi bojeve glave trebalo prebaciti u italijanski Avijano, nemački Ramštajn, pa čak i u Britaniju. Do takvog zaključka Amerikanci su došli pošto su, tokom neuspelog puča, turske vlasti optužile deo turskih oficira, smeštenih u Indžirliku, za učešće u državnom udaru. Potom su zatvorile nebo nad tom bazom, isekle joj struju i ušle u nju kako bi pohapsile osumnjičene. NATO je nedavno uložio milione dolara u pojačanje bezbednosnog parametra Indžirlika zbog straha od terorista iz Sirije da bi ga probili saveznici Turci. Erdogan se mesecima distancira od NATO-a. Izjavio je da turske oružane snage treba da postanu samodovoljne do 2026. godine. Ako tome dodamo njegova nastojanja da što više otopli odnose s Moskvom, postavlja se pitanje da li Erdogan sprema NATO-u tregzit? Živimo u vreme neočekivanih političkih obrta. Zato ni ova jeres više ne zvuči nemoguće.

Za sada smo još daleko od toga. Trenutni diplomatski rat između Ankare i Haga ide naruku vladajućim elitama u obe zemlje, koje žele da se prikažu što jačima pred sopstvenim glasačima. Kolateralna šteta je 400.000 Turaka u Holandiji koji nastoje da bez navigacije isplove iz burnih voda između integracione Scile i nacionalističke Haribde. Nadajmo se da neće, kao Odisej, lutati dvadeset godina.