KOLUMNA, BASARA: Uterivanje ćirilice

KOLUMNA, BASARA: Uterivanje ćirilice


Nakon što je neko i negde zaključio da je zvanično pismo u Republici Srbiji, ćirilica, „ugroženo” i da mu – u precizno određenom roku od od 10-20 godina – „preti potpuni nestanak”, iz Ministarstva kulture u javnost je lansirana inicijativa o usvajanju zakona čija će striktna primena „najsavršeniju azbuku na svetu” – o čijem će „savršenstvu” biti više reči u nastavku teksta – učiniti, ako ne obaveznom za sve i svugde, a ono društveno poželjnom, a bogme i isplativom jer nacrt (umalo ne napisah načertanije) zakona predviđa da novine, publikacije i firme koje upotrebljavaju ćirilicu dobiju izvesne poreske olakšice, ne preterano velike – kako je objasnio ministar – tek tolike da ljude motivišu de se vrate tradiciji, o kojoj će kasnije takođe biti više reči.
Budući da sam po prirodi profesije vrlo zainteresovan za stvari jezika i pismenosti, pažljivo sam pratio (i nastavio da pratim) žučnu polemiku koja se momentalno rasplamsala i koja se – kako sam i očekivao – uglavnom vodila na terenu na krv i nož zavađenih srpskih politika, tačnije sukobljenih svetonazora iz kojih su te politike iznikle kao korov.
Bilo je predvidivo da će se na strani zakonskog uterivanja ćirilice naći vazda budni teoretičari antisrpskih zavera, zatočnici „srpskog stanovišta”, nedremeni braniči „srpske tradicije” i srpskog „nacionalnog identiteta” koji – ma koliko se ministar kulture u javnim nastupima ograđivao od takvih primisli – u nesporno sve masovnijoj upotrebi latiničnog pisma vide prste podmukle zavere Vatikana i Kominterne smišljene s ciljem „rasrbljavanja”, kao što je isto tako bilo predvidivo da će argumente protiv zakona o ćirilici podastirati „evroentuzijasti” i perjanice apsurdne „Druge Srbije”.
I jedna i druga zaraćena strana u ponečem su u pravu, u ponečem pak nisu, ali mi se čini da i jedni i drugi previđaju da se (zlo)upotrebom jezika i pisma može manipulisati ljudima, ali da ljudima nije moguće da manipulišu jezikom i pismom, bar ne bez teških posledica po istoriju i život.
I jezik i pismo su duhovni fenomeni mnogo stariji od trenutno živućeg naraštaja, a za to što je ono što se trenutno govori i piše u Srbiji spalo na niske grane krivica nije ni do jezika ni do ovog ili onog pisma, nego do onih koji govore i pišu.
Kad smo već kod odbrane tradicije, nije zgoreg pomenuti da je ćirilica – ovakva kakva je od 1868. godine do danas – predstavljala brutalan raskid s prethodnom devetstogodišnjom pisanom tradicijom, na šta se u Rusiji – reformišući sve i svašta, pa i pismo – nisu odvažili ni Lenjin i Lunačarski, i da je otuda razložno pretpostaviti da je ta ogromna rupa u pisanoj srpskoj istoriji upravo ona karika koja nedostaje u lancu koji povezuje našu „tešku” prošlost s našom neveselom budućnošću.

I jezik i pismo su duhovni fenomeni mnogo stariji od trenutno živućeg naraštaja, a za to što je ono što se trenutno govori i piše u Srbiji spalo na niske grane krivica nije ni do jezika ni do ovog ili onog pisma, nego do onih koji govore i pišu

Teoretičari antićirilične zavere u jednoj stvari su u pravu, ali isključivo što se tiče prošlosti, nipošto sadašnjosti. Bečki dvor, verovatno i Vatikan – a ne Vuk Karadžić, on je bio samo izvođač radova – doista su bili naumili da vazda nepokorne Srbe udalje od ruskih i pravoslavnih uticaja tako što će reformom pisma, to jest zatiranjem ključnih grafema njegovog slovenskog identiteta, učiniti knjige (i uticaje) koje su pristizale iz Rusije nerazumljivim i nečitkim.
Projekat Beča i Vatikana je manje-više neslavno propao, Srbe je, pokazalo se, bilo nemoguće odvojiti od ruskih fascinacija i uticaja, ali je, kako vidimo, manje-više neslavno prošla i Vukova ćirilica, čija je izmaštana fonetičnost i „savršenstvo” jedno od najmanjih, na prvi pogled nevidljivih, zala koje nas je od te rabote zadesilo.
Ovo, naravno, ne znači da bi se protiv tih zala ponovo trebalo boriti revolucionarnim metodama – povratkom na predvukovsku azbuku, a tek ne potpunom zamenom ćiriličnog latiničnim pismom – ali bi se svakako trebalo boriti napornim radom na unapređenju pismenosti umesto jalovim nastojanjima da se poreskim podmićivanjem i zakonskom regulativom produži život ćirilice, koja, po mom mišljenju, uopšte nije ugrožena i koja će ostati u upotrebi dok je Srbije i Srba, doduše u suživotu s latinicom, čije je, uzgred rečeno, zakonsko suzbijanje moguće taman onoliko koliko je moguće zakonom zabraniti poplave i zemljotrese.
Takođe bi za probitačnost (i budućnost) ćirilice bilo mnogo korisnije ako bi se više poradilo na njenom gradičkom unapređivanju, osavremenjavanju i poboljšavanju umesto što se sve ćirilične novine i knjige – uz retke izuzetke – štampaju jednim istim, sumornim i beznadežno zastarelim fontom.
Obradili smo vatikansku zaveru, a šta je s kominternovskom? Ma kojim pismom da je odštampana, omiljena tvrdnja tradicionalista i zatočnika ćirilice, da je „zatiranje” ćiriličnog pisma bilo deo paklenog komunističkog plana za „rasrbljavanje” Srba, ostaje masna laž, jer se svi stariji od pedeset godina dobro sećaju da su u komunističkoj Srbiji sve novine, ogromna većina knjiga, svi putokazi i svi javni natpisi bili naštampani i napisani ćirilicom, a da je uspon latinice počeo tek krajem osamdesetih, kada nam se dogodilo „buđenje naroda”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar